Милорад Вукашиновић: КОНСТАНТИН ЛЕОНТЈЕВ, ИДЕОЛОГ НЕОВИЗАНТИЗМА

За разлику од савремених интерпретација „неоевроазијства“ које често одишу происламским наративом као његовом наводном духовном основом, Леонтјев је своју идејну парадигму заснивао на виђењу Русије као наследнице „древне Византије“. За њега је „византизам“ једна посебна култура која има своје карактеристике, своја општа, строга и јасна начела, и своје одређене историјске последице. Тако византизам у политици значи самодржавље, а у религији хришћанство с његовим посебним обележјима, која га разликују од западних цркава, од јереси, од раскола.

---

Завршетак Хладног рата, разарање Совјетског Савеза и повратак Русије на међународну политичку сцену, изнова су актуелизовали многа стара историјска питања, која су по својој сложености и карактеру још у 19. веку, изазивала жестоку полемику унутар руске интелектуалне и политичке елите. Један од првака савремене руске историографије Н. Нарочницка указује на једну врсту историјске паралеле: деведесетих година 20. века однос Запада према „посткомунистичкој Русији“ покренуо је такве потресе у тамошњој друштвеној свести који се једино могу поредити са сличним померањима која су у овој великој земљи изазвале лекције изгубљеног Кримског рата (1853-1856). После тога, у другој половини 19. века настали су многобројни филозофски, геополитички и књижевни огледи, који су савршено одсликавали „разочараност у Запад“. Нешто слично догодило се у руској јавности крајем 20. века.

Окидач за промену расположења свакако су били и догађаји на простору некадашње Југославије, посебно НАТО агресија на СРЈ 1999. године. Мада правдана аргументацијом која је углавном потицала из идеолошког пртљага „либералних интервенциониста“, агресија на Србију и отмица Косова и Метохије у основи су почивалe на западњачким католичко-протестантским предрасудама по којима православна Србија, и самим тим Русија, нису део европског културно-цивилизацијског и хришћанског круга.

У ПОТРАЗИ ЗА СМИСЛОМ

Шта је смисао руског историјског пута и на којим основама треба да почива однос Русије према Западу, његовим институцијама и вредностима? Ово су само нека од питања о којима је на особен начин писао Константин Николајевич Леонтјев, писац, филозоф и конзервативни теоретичар друге половине 19. века, чија су се дела, дуго заточена присилом идеолошког једноумља, појавила баш у време најновије „смутње“ у Русији, деведесетих година прошлог века.

Леонтјев је у разним публикацијама истицао да је следбеник славног Данилевског. Он не само што је усвајао његове мисли већ их је и допуњавао, изражавајући одређене критичке опаске на адресу свог великог узора. Константин Николајевич је у својим разматрањима појачао натуралистички карактер социологије Данилевског, коју је на особен начин спојио с естетским приступом. За Леонтјева је лепота универзални критеријум и мерило приликом оцењивања физичког, органског и социјалног света. Његове опсесивне теме су византизам, православље и самодржавље, што га првенствено сврстава у руске филозофске и религиозне мислиоце. Уосталом, пред крај живота примио је монашки постриг.

За нас са ових постора нарочито су драгоцена његова опажања о словенским народима и њиховом односу према Русији. Реч је о јединственим увидима и упозорењима присталицама словенофилства у самој Русији који су у оно време сматрали да је руски национални интерес у обједињавању свих Словена, укључујући и оне Словене који под турском влашћу живе на Балканском полуострву. Леонтјев је сматрао да је за Русију ова врста геополитичке оријентације ризична, аргументовано доказујући становиште по којем „Словенство постоји али славизма нема“. Не само трагично руско историјско искуство у 20. веку, већ и актуелна дешавања (последњи пример је обележавање 80 година од почетка Другог светског рата када Пољска није позвала делегације Русије и Србије), убедљиво су потврдили његова пророчанска упозорења.

ЖИВОТОПИС

Родио се јануара 1831. године у селу Кудинову у Калушкој губернији Руске империје, као седмо дете ситног племића Николаја Борисовича Леонтјева. Основно образовање добио је од мајке Феодосије Петровне. Године 1849. свршио је гимназију у Калуги с одличним оценама, након чега се уписао на Медицински факултет Московског универзитета. Као војни лекар је од 1854. године учествовао у Кримском рату. Из војне службе изашао је 1857. године и све до 1863. године радио као лекар у Москви, Санкт Петербургу и на велепоседу барона Розена у Нижњеновгородској губернији. Године 1861. на Криму се оженио Јелисаветом Павловном Политовом, ћерком грчког трговца, која је после душевно оболела и умрла несрећним случајем.

Неколико година пре ступања у дипломатску службу постаје убеђени конзервативац. Био је 1863–1873. руски конзул у више грчких и турских градова на Балкану. Када је 1871. године тешко оболео од колере, отишао је на Свету Гору и тамо доживео духовно преобраћење. Од 1880. до 1887. године цензор је у Москви. Затим је живео недалеко од манастира Оптина пустиња, под духовним руководством старца Амвросија. Августа 1891. године примио је тајни постриг с именом Климент. После тога, по савету оца Амвросија, напустио је Оптину и прешао у манастир Тројице-Сергијев посад. Новембра 1891. године преминуо је од обољења плућа и покопан је на манастирском гробљу код Храма Мајке Божје Черниговске.

КЊИЖЕВНИ И ПУБЛИЦИСТИЧКИ ОПУС

Леонтјев се у књижевности јавља 1851. године својим првим делом, комедијом Женидба из љубави која је упркос одличним критикама (Тургењев) забрањена од цензора. Пажњу књижевне јавности скреће на себе првим већим романом Подлипки а затим и делом У свом крају из 1864. године. Тада је писао под идејним утицајем Жоржа Санда, а стилски је био близак Тургењеву. Након духовног обраћења објављује радове прожете конзервативизмом и православљем. Стилски оригиналне су му приче, приповетке и романи из дипломатског периода његовог живота: Хризо, Хамид и Маноли, Из живота хришћана у Турској, Камен Сизифа и др.

Његови најважнији публицистички радови су: Панславизам и Грци, затим расправа Византизам и Словенство, зборник Исток, Русија и Словенство  (Москва 1885-1886) и брошура Национална политика као оруђе светске револуције (Москва 1889). У овим радовима Леонтјев је оригиналан и талентован проповедник крајње конзервативних погледа које карактеришу следећи ставови: реално-мистичко, строго црквено и монашко хришћанство византијског и делимично римског типа, потом снажна и монархистичка држава, и народни живот ненарушен наметањем либерализма и демократије. Оригинално је разрадио православни поглед о „крају човечанства“. Према Константину Николајевичу, на почетку људска историја означава највиши степен људског развоја, потом човечанство улази у фазу „просечног, средњег човека“, после чега следи „кратковремени процват“, који се у „последњим временима“ завршава развратом, безнађем и смутњом.

ДРЕВНИ ВИЗАНТИЗАМ

Константин Николајевич типичан је представник „класичног евроазијства“ – карактеристичног правца размишљања дела руске интелигенције који је настао у другој половини 19. века. Само евроазијство је настојање да се изнова осмисли целокупна руска историја, али као поглед с Истока, а не са Запада. Евроазијци су уопштено позитивно оцењивали утицај Истока у руској историји, укључујући и монголско-татарске најезде које су, према њима, имале пресудан значај за формирање царске Русије, како оне под Рјуриковичима, тако и оне под Романовима.

Евроазијци су установили заокружен идеолошки систем који је прецизно означавао однос према религији, историји, економији, праву и култури. Истицали су православље као водећу духовну силу будуће евроазијске државе, али и били оштро супротстављени утицају католицизма. У вези с разматрањем садржаја руске историје, за евроазијце је кључан избор између „латинске митре и турског турбана“. За већину евроазијаца избор турског (татараског) турбана је логичнији од избора латинске (католичке) митре, јер је једна од главних црта ове идеје одрицање водеће улоге европске цивилизације у историји. Они су европску цивилизацију посматрали само као једну од светских цивилизација, али не и као ону која треба да буде модел за развој других, а посебно руског народа.

За разлику од савремених интерпретација „неоевроазијства“ које често одишу происламским наративом као његовом наводном духовном основом, Леонтјев је своју идејну парадигму заснивао на виђењу Русије као наследнице „древне Византије“. За њега је „византизам“ једна посебна култура која има своје карактеристике, своја општа, строга и јасна начела, и своје одређене историјске последице. Тако византизам у политици значи самодржавље, а у религији хришћанство с његовим посебним обележјима, која га разликују од западних цркава, од јереси, од раскола. Константин Николајевич је и истицао „да у свету морала византизам не садржи оно високо, често претерано схватање о земаљској личности човека, које је у историју унео германски феудализам“, једноставно зато што „византијски морални идеал подвргава сумњи све што је овоземаљско“. Он је заправо „потпуна антитеза идеји о свечовечанству у смислу земаљске свеједнакости, земаљске свеслободе, земаљског свесавршенства и свезадовољства“. Византизам такође означава и јасну представу у уметности и питањима естетике као што су мода, градитељство, покућство и др.

Византијска култура је у историји заменила грчко-римску и претходила романско-германској култури. По Леонтјеву је проглашење Константина за римског цара (у четвртом веку после Христа) почетак потпуног трујумфа византизма, који траје до тренутка проглашења Карла Великог за цара (девети век), од када на Западу све више долазе до изражаја сопствена култура и државност са својим обележјима (крсташки походи, епоха витештва, самопоштовање личности, готска архитектура, све јача улога папске власти). Тако византијска цивилизација постепено губи све велике и насељене земље Запада, уз напомену да је период од 15. до 17. века време потпуног пада византијске идеје на Западу, дакле на тлу на којем је она настала и развијала се.

Пад Цариграда 1453. године представља историјску прекретницу у многим аспектима, почев од тога да се у његовој опсади први пут користило ватрено оружје, до тога да с крахом Византије нестаје и хришћанска Европа, на чије је тло поново снажно ступио ислам. Али с поразом Источног римског царства није нестала идеја византизма. Пренесена на руско тле, она (византијска идеја) добија баш од 15. века сасвим нове обрисе, битно другачије у односу на оно што је карактерисало на обалама Средоземља. За конзервативца Леонтјева најважније је то да је „једна апстрактна правна идеја добила тело и крв у царским руским породицама“, које су биле свете за прост народ, а да су оне (византијске идеје) „чврсто сјединиле у једно тело полудивљу Русију“. Захваљујући томе, Московска Русија је преживела татарске погроме, борбе са Пољацима, Швеђанима, Турцима и Наполеонове походе 1812. године. Једноставно, Леонтјев је веровао да је византијска идеја вечни историјски залог за опстанак Русије.

СЛОВЕНСТВО И СЛАВИЗАМ

Зашто је Леонтјев тако горљиво био против обједињавања Словена под руским патронатом? Првенствено због тога што је и на основу непосредног дипломатског искуства заступао становиште да „славизма нема“. У монографији Византизам и Словенство на убедљив начин доказивао је ову тезу. Наиме, у трагању за заједничким словенским обележјима, сваки истраживач ове теме уочиће само два формативна елемента: заједничко крвно сродство и сродне језике. За разлику од англосаксонске, италијанске, шпанске или кинеске културе, које су породиле посебне култур-цивилизацијске типове који се испољавају кроз мање-више заједничке форме државности, филозофске и уметничке правце, литературу и др., код словенских народа не постоји једна заједничка историјска слика која би послужила као образац њиховог повезивања.

Као добар пример за ову тврдњу, Леонтјев је користио историје старосрпског или старобугарског царства које не карактерише ништа посебно и типично словенско: оне су се врло брзо улиле у бујицу „византијске културе“, а нешто слично се, само на другачији начин, може рећи и о Чесима, за које је писао „да су како по начину живота, навикама и чак моралним особинама, Немци који говоре словенским језиком“. Тако је политичка историја научила Чехе да буду вешти и опрезни у либералној дипломатији; они су вешти мајстори церемоније али избегавају устанке, они не желе да буду у саставу Русије али им је веома стало да она буде уз њих, како би плашили Аустрију. Леонтјев је истицао чешку припадност католичанству и занимљиво опажао да њихова сећања на Јана Хуса (идеолога протестантизма) имају „више национални него религиозни карактер“, што их макар донекле, како је истицао, „приближава светском византизму“. Нажалост, стицајем историјских околности, они су, раније од других Словена, ушли у матрицу романско-германске цивилизације, и самим тим „изгубили аутентичан словенски осећај“.

За читаоца с балканских простора посебно су занимљиви описи балканских народа и начин на који Леонтјев анализира овдашња политичка и црквена дешавања. У средишту његових ондашњих промишљања је тзв. грчко-бугарски спор, посебно око црквеног питања. Као руски традиционалиста, уочавао је суштинску разлику између Грка и Бугара у односу на идеју византизма. Наиме, док су код Грка све националне успомене везане за православље и византизам, дотле је „код Бугарина бар половина успомена повезана с борбом против византизма“, односно против православних Грка. Та карактеристика „новобугарске историје“ представља највећи изазов за руску политику, јер је „васељенска црква“ онај неприкосновени ауторитет који је створио највећу силу Словенства – руску државу. Отуда, онај ко руши ауторитет византизма, ратује, а да то често и не зна, против читавог Словенства.

Заиста, шта је то Словенство? Оно постоји и, по броју оних који му припадају, врло je снажно, али славизма нема, или је он још увек врло слаб и неодређен. Посматрајући словенско питање у тадашњем светско-историјском контексту, Леонтјев указује на узроке непостојања славизма као обједињујуће свесловенске идеологије. Разлози за то су, пре свега, одсуство једног „културног славизма“ као органског система особених идеја, које стоје изван или изнад појединачних, локалних и личних интереса, али су дубоко, хиљадама жила спојени са њима, и непостојање државне и правне идеје која би послужила зближавању и уједињавању словенских народа. Полемишући са „руским словенофилима“, он поставља и важно питање: Колико би обједињавање Словена под руским патронатом утицало на снагу руске државе? Као логичан се намеће његов негативан став.

Леонтјев је истицао да су од свих Словена једино Руси и Пољаци имали дуготрајан и самосталан државни живот, који им је омогућио да очувају своју самосвојност. Упркос међусобним историјским антагонизмима, постоји нешто што је заједничко за оба народа, а то је „сталешко васпитање нације“, чега нема ни код аустријских, а посебно не код турских Словена. Пољски племићи одувек су били носиоци „идеје полонизма“ а њихов монарх је зависио од племства. У Русији је ствар била другачија, племство је зависило од монархије. Насупрот томе, Леонтјев је уочавао да „Југословени врло лако прелазе, када је реч о животу и најопштијим стварима, из епске једноставности у крајњу простоту савремене либералне грађанштине“. Ову чињеницу је код аустријских Словена објашњавао недостатком аристократије и стеченом навиком да њима владају на једном месту Немци, на другом Мађари, на трећем понемчени и мађаризовани Словени, а на четвртом месту непријатељски настројени Пољаци (као на примеру Малоруса у Галицији – цитат К. Л).

Код турских Словена стање је још горе, јер су у тим крајевима привилеговани сталежи – муслимани, припадници туђе вере, који се уопште нису стопили са поробљеним Словенима. Због таквих историјских околности у делању турских Словена није уочавао ни трагове монархистичког сталешког начела. На пример, код Бугара се то видело у акцијама оних друштвених слојева који су били носиоци националног препорода (лекари, трговци, учитељи, адвокати који су се школовали у Паризу), док је код Срба ова појава била још тада раширена на цео народ (Срби су сви демократи). Константин Николајевич је ову појаву код Срба објашњавао одсуством родовних сталежа „који би своје чланове васпитавали у одређеном смеру“. Отуда је једино код Срба било могуће да једна иста личност буде најпре војник, потом чиновник, а онда предводник опозиције или вођа побуне.

Занимљиво је да династичке преврате у 19. веку (нпр. долазак Александра Карађорђевића уместо Милоша Обреновића) означава „као чиновничке револуције“ – прецизније као борбу бирократских групација за власт. Свест о томе да је „сваки Србин племић“ била је посебно развијена у Црној Гори у којој је руски филозоф уочавао потпуно одсуство племићког сталежа, слабу кнежевску власт, као и јаку локалну племенску структуру која показује склоност да преко ноћи постане „демократска самоуправа“. Леонтјев је, уопштено говорећи, код свих хришћана у Турској уочавао склоност ка „буржоаском либерализму“ који је означавао као највећу опасност за тадашњу Русију.

СВЕТСКА РЕВОЛУЦИЈА

Геополитичка проницљивост Константина Леонтјева посебно је дошла до изражаја у његовој невеликој брошури под насловом Национализам као оруђе светске револуције, у којој је подвргао критичком суду смисао „националних покрета“ у 19. веку. Реч је о феномену који је Наполеон Трећи увео у светску политику, и који с традиционалистичког становишта има изразито „рушилачко – космополитиско значење“. Леонтјев је анализирајући ове покрете уочио једну врсту парадокса: мада је већина њих била мотивисана тежњом ка националној еманципацији, исходи су у били сасвим супротни – космополитски. Своја настојања да објасни ову историјску ситуацију, у писму О. И. Фудељу, Леонтјев је описао као покушај стварања једне посебне науке коју је назвао „социјалном психологијом“. У поменутом писму он указује и на загонетност узрока ових догађаја.

За разлику од одушевљених присталица „грађанске Европе“ и њихових следбеника у Русији, Леонтјев је наглашавао „да је Европа у 19. веку прекорачила судбоносних хиљаду година државног живота“. Он је у европским револуцијама запажао, уместо организоване разноликости, нову једнообразност, свеопште унижавање и стапање. Писао је да су у ери револуција „европске државе постепено изневериле онај систем апстрактних идеја, утврђених изван личних, субјективних потреба, идеја које су настале у морфолошкој фази развоја и које су се наднеле над европске народе као застава, као велика сенка која показује пут“.

Веома су занимљива запажања Леонтјева о англосаксонском конституциона-лизму и његовом одјеку на европском континенту и у самој Енглеској. Наиме, Леонтјев је истицао да су крајем 17. и почетком 18. века конституционалне идеје у Европи погрешно схваћене. Наводећи примере Шпаније, Француске, Немачке и Турске, указивао је на чињеницу да је продор „либерализма“ допринео погоршању опште јуристичке слике у Европи, и подстакао децентрализацију и слабљење ауторитета власти у овим државама. За нас је посебно интересантна констатација да се, захваљујући продору ових идеја, Аустријa после пораза код Садове распала на два дела, као и да је под утицајем продора „британских идеја“ Турска била на ивици распада, као и да се одржала само захваљујући „унутрашњем раздору њених хришћана“.

За разлику од Континента, конституционализам се у Енглеској испољавао на нешто другачији начин. Није спорно да су идеје либерализма биле део тамошњег правнополитичког опредељења, али ни за католике, ни за Ирце, нити за сиромашну класу, потпуне, чак ни политичке слободе, није било. Тзв. слободне институције у Енглеској биле су првенствено повезане с привилегијама Англиканске цркве. Управо због тога либерализам је на Острву породио власт ослоњену на „деспотизам форме“ која је проистекла из чињенице да је правног и фактичког јединства тамо било све мање. Према Леонтјеву, потпуни тријумф либерализма у Енглеској спречавале су још две околности: дуга историја владавине огромним колонијалним поседима (Индија, Аустралија, Гибралтар, Канада, Јонска острва), која је сама по себи спречавала сједињавање и стапање различитости, и одређене црте протестантизма које су, упркос упрошћавању католицизма, сачувале извесне црте Римске цркве. Тако је било све до 20-их и 30-их година 19. века када је и Енглеску захватио процес „демократизације“ који је настојао да специфичан „државни тип Велике Британије“ изједначи са оним у остатку континенталне Европе. Леонтјев је, пишући о 19. веку, заправо описивао она питања која и данас муче савремену Енглеску у поступку њеног одвајања од остатка Европе (брегзит).

Дакле, баш због тог духа либерализма који води свеопштем уопштавању, једнообразности и духовном нихилизму, Константин Николајевич је био против жртвовања Русије за обједињавање свих Словена. Полемишући  са словенофилима, често је наглашавао да не треба хвалити и волети Словене као такве, већ „треба хвалити и волети оно специфично словенско у њима, оно што их разликује од Запада, од Европе“. Леонтјев је резоновао као типичан руски евроазијац. Либерализовану Аустрију и Турску на Босфору није сматрао опасним по руске интересе. Био је свестан њихове унутрашње ентропије. Неспокојство у њему изазивали су покрети националног препорода балканских Словена (посебно Бугара) које је посматрао као чиниоце светске револуције. Као религиозни мислилац и одани монархиста био је дубоко узнемирен потенцијалним унутрашњим конфликтом двају сила које су створиле руску историју: племенског словенства и црквеног византизма. Као што смо већ навели: трагедија Русије у 20. веку умногоме је потврдила ова његова страховања.

---

ЛИТЕРАТУРА:
1) Константин Леонтјев, Византизам и Словенство, Логос, Београд 2005;
2) Александар Дугин, Основи геополитике, Еко-прес, Зрењанин 2004;
3) Наталија Нарочницка, Русија и Руси у светској историји, Српска књижевна задруга, Београд 2008;
4) Константин Леонтјев, Исток, Русија, Словенство, Логос, Београд 2015.

Извор Културни центар Новог Сада

……….

Изворник: Балканска геополитика