Владимир Димитријевић: ЈЕДНО СУНЧАНО ИМЕ – ЖАРКО ВИДОВИЋ КАО ПОПУДБИНА ДУШЕ

Жарко Видовић нас учи да је поглед у детиње очи оно што нас чини одговорнима и спремнима на жртву. Тајна очинства је, зато, у спремности на жртву, која се пројављује као ауторитет; „Угледајте се на мене, као и ја на Христа“, вели, како рекосмо, Свети Павле, а један Србин, с почетка 20. века, на свом надгробнику оставља поруку:„А сада децо и унуци моји,/ Добро знате шта вам дужност стоји,/ Поштуј Бога и ближњега свога,/ Придржте се карактера мога“.

---

Увод, најличнији

Негде сам, давно, прочитао да, кад су извесног свирача блуза питали шта је научио од свог претходника, он је, отприлике, одговорио:„То је као да ме питате шта сам научио од оца. Толико тог сам научио, а да ни сам не знам шта све“ (синови од очева науче оно најсуштинскије свакодневно: начин на који држе бријач док се брију, рецимо; или покрете приликом облачења; и нису ни свесни шта науче). Када сам обавештен да ће часопис „Зенит“ (настао на рушевинама наше културе, а утемељен на неразоривости традиције) објавити темат посвећен др Жарку Видовићу, Деда Жарету нашем, сунчаном имену србске хришћанске мисли, и када сам позван да дам свој прилог, двоумио сам се како да приступим писању – да ли да узмем неку од тема његовог стваралаштва, да пишем „научно“, са фуснотама, да будем „учен“, или да запис учиним до краја „субјективним“… На крају, решио сам: писаћу о чика Жарку какав живи у мени, каквим га знам још од деведесетих година прошлог века; писаћу о свему ономе што сам, захваљујући њему, стекао и што носим као попудбину унутарја, ни не размишљајући о добијеном, сматрајући од њега научено својим личним ставом и опредељењем.

Овај мој прилог је покушај да „освестим“ оно што сам научио од Жарка Видовића. Али, како каже његов и наш учитељ, Његош, „тајна чојку човјек је највиша“: саздан по икони неизрециве Свете Тројице, сваки је човек неизрецив; а поготово онај који је, у десетој деценији години живота, живљи од многих својих савременика, тзв. „интелектуалаца“, огрезлих у себичлук и чамотињу.

О наслову

Прво да објасним наслов текста. Име је, од старих Латина је остала поука, знамење; а Жарка Видовића име и презиме су истинско знамење читавог његовог живота и дела: он је сунчани жар који у живот људи с којима се среће уноси логосну светлост и топлину, истински филоСоф (љубитељ Софије, Премудрости Божје, Која је и Логос – Христос); он нам отвара унутрашњи вид, да сагледамо оно што смо вековима знали, па онда заборавили, онда кад је у нама победило безбожје као безумље, простачка бахатост описана у недочитаној Његошевој профетији, спеву „Лажни цар Шћепан Мали“( „Да нас нема, нико не би знао/ Да постоје горди конобари“, рекао би Матија Бећковић за монтенегризоване Његошеве потомке).

Жарко: жар – птица, осмех чисте човечности на мрком небу наше филоЗофије, мракобесне и мракољубне, јадног „марксисовства – праксисовства“ које је доказивало да је православље увод у стаљинизам и позивало да се београдском Универзитету да име Карла Маркса, оног из „Теза о Фојербаху“, чији су нам се следбеници крви напили чим су, 1944., ушли у Београд, наводно да га „ослободе“. Видовић: дубљи вид, вид Видовдана, којим видимо оно што други не виде – да Косовски бој није пораз, него Завет, којим се узносимо ка Христу, и заувек постајемо Јагњетови у свету звери. Вид и видарство Видовића, хришћански схваћен платонизам чији је циљ теорија – али не као брбљање о умртвљујућим формулама покојног декартовског „ego cogito“, него као богосагледање, созерцање Вечног у временом, што реч „теорија“ изворно и значи.
Срео си Жарка Видовића: жарки Вид у свету привида, Виђење међу привиђењима, човека међу самопроглашеним боговима теологије и филозофије, који су, за здравовиде, само утваре самодовољности…
„Не верујем да ћу данас срести свеца, али ако сретнем племенитог човека, бићу задовољан“, рекао је Конфучије. Тај племенити, од племена Новог Израиља, зове се Жарко Видовић. (Да додамо: већ деценијама, он, у Србији која тоне у апокалиптично блато неолиберализма, свеопште пљачке закрабуљене у „транзицију“, живи у складу с Конфучијевом мишљу:„Кад држава напредује, срамота је бити непознат и сиромах; кад држава назадује, срамота је бити славан и богат“. Племенити, непознати Христов Сиромах, богат Богом и душом, он, Жарко Видовић, чијег имена никако да се наситим.)

Свечовечански пут

Ретки су људи чији је живот скоро свечовечански, који се састоји од много живота, и који су, после свих вртложења историје што су их немилосрдно носила собом, сачували себе чистим и чедним, са „очима изван сваког зла“,очима које гледају као да су тек ушле у постојање. Један од таквих је и Деда Жаре.

Као млад и пун идеализма, постао је, у Загребу, левичар, који је веровао у социјалну правду као меру и проверу људскости. Затим га је Други светски рат бацио до улаза у адско гротло Јасеновца, кроз чију бодљикаву жицу је гледао своје сународнике, на смрт осуђене, да би њега „одвело“ у концлогор у Норвешкој. Онда бекство из логора у Шведску, повратак у Титову Југославију, где је, сасвим невин, ухапшен и бачен у затвор… Факултет, универзитетска каријера, гоњен због слободе мисли, Сарајево, Загреб, Београд…Среће оца Јустина у Ћелијама, и среће, кроз њега, Христа. Остане без сина, али жив и животан, непрекројен патњом; само још мекши, блажи, љубвеобилнији…Очи, које су се нагледале мука, и даље сијају…А све ово о њему сазнајеш у фрагментима, успут, узгред, јер он није опседнут собом, није егоцентрик који прича само о себи…То јест, и кад прича о себи, он прича о Другоме, и воли ближњег као самог себе – не зато што воли себе, него зато што зна да је ближњи његово истинско „ја“.

Тако смо, негде почетком 21. века, од њега сазнали ко је био старац Вукашин из Клепаца – Вукашин Мандрапа, из старе и угледне куће, црквењак србског храма у Сарајеву…Испричао нам је о њему узгред (а после је, јер смо га молили, то и записао) на скупу посвећеном Светом Николају Жичком, у дому Владике Николаја у Краљеву, у присуству, између осталих, владике будимског Данила и владике Атанасија (Јевтића). Па смо узгред сазнали да је песма „Ђурђевдан“ била песма Срба вођених маја месеца 1942. из Сарајева у Јасеновац…Све тако, из ризнице сећања, кроз измаглицу од крви наших старих прошарану срмом сјаја Небеске Србије… Треба га само слушати, као што се слуша трава кад расте, и дисати чисти ваздух његових сећања, озонски лековит, као после негдашњих пролећних киша, пре ХААРП-а и геоинжењеринга…Христов Србин, а Христос – „Преблаги, Тихи Учитељ“…

Живот човека на Балкану, испричан узгред

Једна од драгоцених његових „успутности“ је интервју који је дао београдским новинама „Боготражитељ“, за Аранђеловдан 2011. Ту се, између осталог, могло прочитати и следеће: „Био сам једно од седморо деце и живели смо лепо. Учио сам школу и онда је наше животе потпуно променио рат. Рат ме је затекао у Загребу, на другој години Философског факултета. Ја сам кренуо у војску, али како су се ствари одвијале, морао сам да бежим у Босну. У Сарајево су дошли и моји родитељи. Већ је била основана Независна држава Хрватска/…/Почео је прогон Срба у Босни, сви који су могли бежали су у Србију. Ја сам ухапшен октобра 1941. године и био сам у затвору до следећег априла. Када је почело суђење, мој отац је ангажовао адвоката, а и лично је дошао да сведочи. После изласка из суднице, он је ухваћен и убијен од стране усташа. Никада га више нисам видео.

Маја месеца су нас, затворенике, одвели до Јасеновца. Немци су од пристиглих заробљеника бирали оне који су способни за тежак рад. Како су то радили? Построје нас и један Немац иде од једног до другог и тешком чизмом нас удара испод колена. Ко падне, остаје у Јасеновцу, ко остане на ногама, иде у Немачку. Остао сам на ногама. Одвезли су нас до Сајмишта, овде на новобеоградској страни Саве. Тај логор су држале усташе. Нас заробљенике стрпали су у брод, и тако смо, Дунавом, стигли у Немачку. Још се сећам имена брода, који је био исписан на ћирилици – „Касија Милетић“. Путовали смо затим возом, па неким великим бродом који нас је превезао до Норвешке. Ту смо радили на изградњи пута/…/Осам месеци сам провео ту, а затим сам побегао у Шведску. Добио сам краљевску шведску стипендију, и почео сам, од септембра 1943. године, да студирам историју цивилизације у Упсали. Договор је био да ја слушам предавања, полажем испите, а да се све то упише кад се рат заврши и када ја донесем документа из Југославије. Међутим, како живот пише романе, мени се ту деси велика љубав и Ева Марија Јохансон ми роди кћер пред Нову, 1945. годину. Дао сам јој име Зага, по мојој сестри, коју сам пуно волео. После неколико месеци, када је рат престао, пошао сам кући да узмем документа, са намером да се брзо вратим, оженим, завршим студије./…/У Загребу су ме ухапсили као бегунца и то на краљев рођендан, 6. септембра и држали су ме дуго у затвору. Писао сам редовно Еви, али одговор никада није стигао. Касније сам сазнао да ниједно моје писмо није њој испоручено, јер се свака пошта према иностранству третирала као шуровање са непријатељима. И тако, она је мислила да сам је напустио, удала се, а моје дете одгајао је други човек. /…/Ева је умрла 1990. године, а онда ме је Зага потражила. Од тада долази да ме обиђе. Кажу да много личи на мене, што ми је драго, наравно./…/ Уписао сам прво медицину, па је то било скупо. Онда сам прешао на Филозофски, па ме рат прекинуо. Историју цивилизације нисам окончао јер су ме затворили. У Београду сам, од 1953. до 1961. године, предавао историју цивилизације на Архитектонском факултету. У то време сам упознао моју Душку са којом сам од 1957. у срећном браку. Онда сам прешао у Загреб као предавач прво на Филозофском, а онда на Факултету политичких наука. Због једног текста у коме сам написао да је у Хрватској почела србофобија, избачен сам, и две године нисам имао посла“.

Упитан о томе како је успео да издржи толика страдања, Жарко Видовић је одговорио: „Чини ми се да је део тајне у родитељима, у васпитању…Имао сам бабу по мајци, Марту, која је била неписмена, али је целу литургију знала напамет. Била је попадија. Многе ствари је знала и њима нас је учила. Углавном, њен утицај на мене био је од огромног значаја. Посебно, када је говорила да смрт није моја брига. Има ко о томе води рачуна, а на мени је да бринем о животу, како да га корисно употребим. Ето, она ме је научила да се не бојим смрти, и ја сам на моју бабу мислио и у логору, и у рату, ево и сада – у старости…“

Жаркова Црква

Победа над смрћу, о којој се, уместо нас, стара Отац кроз Сина у Духу Светом, доводи нас до Цркве, скривеног језгра србског историјског постојања. Жарку Видовићу имамо да захвалимо зато што је показао и доказао да је овај народ саздала Пећка патријаршија, и да је он, и без државе, а захваљујући правној свести светосавског Законоправила (опет кроз његово дејство у Пећкој патријаршији), могао да опстане и поново се роди кад је за то дошао час. Та Црква је и створила „србску идеју“: идеју сабраности и сабраћености у Христу, коме су Свети Сава и Свети кнез Лазар евхаристијски (благодарствено) занавек принели себе и свој народ.

У каквој Цркви је Жарко Видовић и каквој нас је Цркви учио? Да ли је то Црква у којој је коначно тријумфовао западни клерикализам под маском тзв. „евхаристијске еклисиологије“, уводећи нас у летаргију, у препуштеност самима себи, у заборав Завета? Или је то Црква Христове Литургије и свенародне литургичности, у којој смо Гости Господњи, и браћа једни другима? Да чујемо самог Деда Жарета:
„Небеска Литургија је битна за човека, али је она условљена дијалогом између свештеника и верника и зато ми одговарамо на јектеније и изговарамо молитве. Зато појемо Символ вере, Оче наш, Трисвето, Достојно Богородици и Христу у славу и одговарамо на све позиве на покајање. Сви верници треба да имају литургијски текст на црквенословенском језику. Ја не желим да изговарам молитву другачије него што су је мој деда, бака или мајка изговарали. Ја не могу да се сетим њих – они су са мном присутни док се молим./…/Изгубило се клерикализацијом коју су Србима наметали Аустроугарска и ислам, па је верска заједница претворена у ауторитарну, да се вера потврђује послушношћу према чиновима. Ми имамо такве знаке слабљења црквености да морамо да приђемо изворним облицима црквености, а то је Литургијски дијалог. Није случајно што су прво Грци схватили хришћанство као дијалог пред Богом између верника и свештеника, јер је у дијалогу једини могући начин човекове самоспознаје. Ја могу да мислим о себи искључиво са саговорником, с тим да не наставим монолог када ме саговорник прекине, него да одговарам на питање које је он поставио. То је једини начин да ми видимо своју слику у лицу саговорника као у огледалу. /…/Криза духовности је почела давно, када је литургизам замењен клерикализмом. Једино је Православље литургизам, тај дијалог пред Богом. Ја сам саговорник са свештеником, а не послушник, јер смо ми послушници Христу и ником другом. Нама је Отац само Бог, а Патријарх, епископи и свештеници су нам браћа. Зато се они обраћају верницима са „браћо и сестре“. Ми смо сви синови и кћери Бога, односно наших родитеља ако је њихов брак благословен. Криза је код нас почела кад смо државу ставили изнад Цркве, а Црква је дијалошка заједница пред Богом.

О каквом дијалогу говорим? Оном после Литургије, која нас смирене и сабране уведе у лични дијалог са парохијанима у Парохијском дому, јер само у дијалогу могу да разумем тебе, и ти мене и што дуже разговарамо, ти ћеш ми поставити питање којим ме подсећаш на неки мој грех. Ако не прихватим смирено то питање, и ако га бурно прекинем – нема ништа од исповести, ни од покајања, нема ни од заједнице. Јер, и то је црквеност. Црква је заједница верника у коју спадају верници и свештеници са Васкрслим Христом. И црквеност је осећање те заједнице. Не осећање послушности, него духовне заједнице, поистовећења. И није случајно што је Платон претворио филозофију у антропологију – упознавање човека, тек са својим дијалозима. Са његовим дијалозима настаје антропологија – упознавање човека, а са крштеним платонизмом настаје Православље. Грци су, понављам, схватили да је хришћанство присутно међу људима искључиво као литургизам који се наставља после Литургије./…/Потребан нам је дијалог као народу, јер скоро двеста година правимо колективне грехе које нигде не исповедамо: то су разни митинзи, учествовање у војсци, наше ангажовање у партијама које разбијају нацију и црквену заједницу, наша трговина, економија, јавни живот, школовање… то су колективни греси. /…/ Када се заврши Литургија они мисле да наш литургијски живот престаје, а он треба да се настави у дијалогу. Наши свештеници се издвоје у своју собу, затворе врата, изолују се и немају више везе са верницима. Кад дође епископ и он се изолује од верника или у затворени круг коме ми не можемо да присуствујемо. Зашто они себе издвајају? То је одсуство црквености. Они морају да наставе са нама дијалог какав је вршен у Литургији. Само овај пут конкретно – то није пројекат Светог писма, ово сада треба да буде Икона наше црквености, конкретно наше парохије.

Личност није исто што и индивидуа. Личност се повремено догађа у човеку – најпре као осећање смисла живота, јер без осећања смисла није личност, он је индивидуа с којом се играју материјални услови света. Ако он осећа смисао, онда ће бити свој господар и окренуће се смислу о којем није могуће мислити. Осећање смисла је могуће само као дар, а он одликује личност. Дијалог открива личност у нама. Кад Христос каже: ја сам Истина – о човеку као личности, а не као индивидуи о којој говори филозофија, психологија… „Ја сам пут“ – ка тој Истини, кроз Христа ка тој истини ка човеку. „Ја сам живот“ – то значи да ће личност као сама суштина човековог бића да се пројави кроз Литургију, преко литургијског деловања. Христос је истина о тајни човекове личности./…/Највећи ауторитет је Црква, кад бисмо ми били црквени. Нисмо – зато што не постоји жив, братски дијалог између свештенства и верника и свештенства и епископа. Ми знамо епископе, али немамо никакве контакте са њима. Ми смо жељни исповести као дијалога, али тога нема. И ми осећамо њихово одсуство. Како ја да поштујем његово достојанство другачије него да га поштујем у његовом присуству? Црква може бити жива, а не наредбодавна. Зашто да се пароси и лаици боје епископа? Епископи су углавном усликани у контактима са политичарима, са влашћу где воде дијалог, али мене то не интересује. Епископ мене интересује литургијски. Неки од њих рачунају да је вера послушност. Коме? Христу једино! Само је личност способна за црквеност, а личност је само онда када човек осећа смисао живота. А осећати – то није део моје одлуке, могуће је само као дар. Ми мислимо искључиво у свом искуству. То је једино што је доступно мишљењу. Мисао је ограничена на искуство о мојој души, на то осећање. Личност је света тајна. Личност се јавља свесна себе тек кад јој се открије смисао њеног живота. А то је пророчка слика будућности којој сам ја усмерен./…/Црквеност је дар, као што је осећање смисла дар, као што је вера о којој апостол Павле говори дар. Када човек почиње да размишља о смислу свог живота, најважније је да ли му је стало до смисла пре свега – то је велика невоља, тада ће му Бог притећи у помоћ. Јер смисао је могућ само као даровано осећање. Кад је преминуо наш свети човек, кога је омладина звала Паја – толико им је био близак, посматрао сам их како сатима стоје стрпљиво у реду да би могли да приступе одру и да посете Његову душу у тој Цркви. Колико је младог света који никада не иде у Цркву пратило нашег Павла, дивног човека, брата Павла, владику српског. Он је аутентични владика српски – брат владика српски. Он је знао да смо он и ми синови Божији./…/“

У таквој Цркви, горе описаној, Богу своме поје Жарко Видовић, један од певача хора при храму Светог Марка у Београду. Такве Цркве је све мање – изгубило се осећање живе црквености у лаж-симфонији са властима које предају Косово и Метохију НАТО-Тачијевој монструм „државности“ и потиру Косовски завет у нама. Али, Видовићи виде – и иду тамо где их Вид води.

О заветности

Пишући, 1996, три године пре новог Косовског боја, поговор за Жаркову књигу „Трагедија и Литургија“, Матеј Арсенијевић (човек који је највише учинио за представљање Деда Жаретовог стваралаштва Србима) записује: „Ако прихватимо Видовићеву тезу да су Грци чудо историје више својим схватањем Хришћанства, него својим античким подвизима, тј. да су Грци чудо тек после примања Хришћанства – као Византија, онда су Срби – чудо у европској историји Косовским Заветом, кроз који се Срби конституишу не као паганско племе, ни као метафизичка нација, већ као Христови, заветни Срби, као заветна нација./…/По Видовићу, извор Косовског Завета је светосавски, Завет је светолазарски испуњено светосавље (јер поставља Царство Божије у средиште србске историје херојско – мученичким подвигом Св. Лазара Србског). Заветом се Србство конституише као православна нација. Србски Завет је у „хармонији војних крајина и Пећке патријаршије“, у њиховој заветној симфонији. Без те заветне симфоније србско крајишништво би остало пуко племенско, а не национално, а србско Православље, апстрактно и без утемељења у историји, у људима, у народу. Заветну свест, по Видовићу, чине: литургијско-есхатолошка свест Пећке патријаршије и епско-херојска свест Војне Крајине. Средиште Завета је у Цркви која је била и остала средиште србског историјског бића. Србски Завет је у Цркви, у Литургији: њиме се причешћујемо. Завет је извор Србске православне идеје. Завет је лек победе над секуларизмом у Србима, победе над „бесмислом пуке световности“, како вели Видовић. Завет је, тиме, данас једина србска одбрана од мундијализма и Новог светског поретка.

Али, Србски Завет је и последња одбрана хришћанске Европе, србски одговор на две анти-хришћанске идеологије краја 20. века: секуларну потрагу за Идеалним Градом будућности (мундијалистичко „отворено друштво“) и неопаганског ишчекивања херојског преврата у историји кроз натчовека будућности. Тим крајњим дометима Западнога Пута Срби супротстављају Косовски Завет као најдубљу идеју европске историје, као одговор на суштинско питање Европе: потрагу за изгубљеним Гралом. Србски заветни подвиг отаџбинског рата 1991.–95. у историји остаје као један саборни србски Чегар, једно узношење ка Небесима, подизање последње заставе одбране којег чак ни православни свет, а камоли амнезирана Европа, за коју се Српство борило, нису препознали као почетак одсудне битке за хришћанску историју“.

Све ово су наши непријатељи знали боље од нас. Ко не верује, нека чита депеше Викиликса од 2005. до 2010.: главни циљ Империје је био да СПЦ одустане од Косова и Метохије, и да се уклопи у „евроатлантске интеграције“, одустајући од свог заветног става зарад тренутних добити клерократије.

Антицрква Рима и титокомунизам

Римокатолицизам није Црква, него држава; и није вера, него метафизика. То је, почетком седамдесетих година прошлог века, у свом огледу „Папска црква – света држава“, открио Жарко Видовић, и због тога је забрањен часопис у коме је његов оглед штампан.
Касније ће, у свом делу „Срби у Југославији и Европи“, објављеном 1993. године, Жарко Видовић показати да је Ватикан био – „режисер АВНОЈ-а“. O томе је сведочио: „Тито-комунизам је посебан облик комунизма (веома различит од стаљинизма): за нас опаснији него стаљинизам за Русе. Сад се одједном показује да нам је то Зло наметнула Европа и да она не допушта да га се ослободимо. Ми се не можемо ослободити тито-комунизма све дотле док смо „европејци“, док гајимо неограничено поверење према Европи. Јер влада Југославије се (Анте Марковић, Лончар, Кадијевић, Месић и др.) средином прошле године и обратила Европи (Европској заједници) управо зато да би спасила тековине тито-комунизма: само европска интервенција и насиље могли су да сачувају све оно што је Србима наметнуто, а несрпским народима, немачким савезницима поклонио Хитлер, а онда и Тито.

Најзначајнији јавни сведок тога савеза је словеначки патриот и партизан Едвард Коцбек (рођен 1904.). Ако је реч о историји – не о заверама чији трагови се крију по архивима, изучавани затим од историчара архивиста, него о историји као животу и менталитету заједнице – онда стварна објашњења догађаја треба тражити у ономе што је јавно, а не у ономе што је скривено. Завера је немоћна без јавне подршке завереничког менталитета неког народа. А ту подршку је Титова завера имала у хрватском и словеначком народу, захваљујући менталитету којим је суверено владала Римокатоличка црква Словеније и Хрватске. Главни човек тито-комунистичке револуције у Словенији није агент Коминтерне Едвард Кардељ, него предани римокатолик и патриот словеначки Едвард Коцбек, истакнути организатор и члан АВНОЈ-а, сведок народне словеначке подршке тито-комунистичкој завери.

Све податке и епизоде из живота словеначке Освободилне фронте наводим из Дневничких записа (1. мај 1943. – 2. децембар 1943.) Едварда Коцбека, „Листина“ (Сведочанство, Народна књига, Београд, 1988, превод са словеначког Бранка Димитријевић). Бројеви у загради после цитата или препричавања означавају страницу Сведочанства. (На словеначком издато г. 1967)
Едвард Коцбек је водећи члан словеначке католичке странке (Људске странке, тј. Народне), и то њеног револуционарно-религиозног крила које је и пре рата настојало да створи независну Словенију. Та странка је била иницијатор и тзв. „Доломитске изјаве“ – од 1. марта 1943., по којој словеначки „напредни католици“ судбину словеначког народа и државе препуштају комунистима, али да при томе комунисти обавезно полажу рачуна Коцбековим „напредним католицима“ о својој делатности. Тај католичко-комунистички савез Словеније отклонио је у западној јавности сваку сумњу у комунизам Титових партизана. А они то у Словенији заиста нису ни били.
Од 28. до 30. априла 1943. године у Погледу, у Кочевској, одржан је збор Освободилне Фронте из читаве Словеније, па још из Горице, Трста и Корушке (аустријске), заједно с партизанским војним руководиоцима и члановима ЦК КПЈ, Кардељем, Кидричем и др. (стр. 27–28).

У читавом дневнику (Сведочанства) има веома много места где се опширно разглаба о разликама, сличности и сарадњи католика и комуниста, али и о њиховом словеначком патриотизму. Те идеје ће у многоме бити присутне у словеначкој Шесетосмој: док је та година бар на београдском Универзитету марксистичка, она је у Словенији, као и у Хрватској националистичка, чак и на универзитетима.
Коцбек говори о везама словеначког партизанског приора (водећег клерика) са Ватиканом, посебно с немачким клирицима у Ватикану (стр. 129). А када Черчил (1. септембра, 1943., на стр. 174) говори о томе како ће савезници вратити краља и династију у Југославију, Коцбек и католици су јако забринути, одлучни да предузму (преко Ватикана) све да западну Југославију не ослободе западни савезници, тј. да се спречи обнова „Версајске Југославије“. Зато словеначки партизани, вођени католичком идејом, сву наду полажу у то да ће у Југославију ипак ући совјетска армија и, наравно, довести у Београду на власт комунисте (српске комунисте)…

Нема при томе међу словеначким партизанима ни говора о социјализму: совјетска армија неће социјализам донети Словенији! У њој ће да овлада чисто патриотска идеја словеначке националне обнове (191–193).

За Словенце АВНОЈ треба да значи пуну демократију. А са Хрватима треба да се Словенци споразумеју – о Србима (стр. 218…)
Словеначка католичка група је зато већ 1937. (после пропасти Конкордата) утицала на то да се КП Словеније издвоји из КП Југославије, а да онда словеначки комунисти прихвате и циљеве словеначких „напредних католика“, што је и услов да добију католичку подршку, без које у Словенији не би могли ни помишљати на то да узму власт (стр. 265), као што ни комунисти у Србији не би могли ни помишљати на то да добију власт без совјетске Црвене Армије, јер је у Србији ту улогу (словеначких католика, да буду подршка привременој власти комуниста) могла да преузме само Црвена, Совјетска Армија. После пропасти „Ужичке републике“ крајем 1941. комунисти, наиме, више нису имали никаквих изгледа у Србији (на тлу „уже Србије“).

Коцбекова књига описује читаву атмосферу патриотске сарадње словеначких католика и комуниста; о томе је јавност Велике Британије (и света) редовно и тачно обавештавао британски обавештајни официр чији лик Коцбек у Сведочанству доста живо осликава. Захваљујући томе – наравно, словеначким „напредним католицима“, а онда и католицима „Југославије“, као што је монсињор Светозар Ритиг – Тито је могао да се западној јавности, па чак и Краљевској југословенској влади у Лондону, не приказује и не легитимише као комунист (што у ствари није ни био!). А захваљујући Ватикану и јаком католичком упоришту у Лондону – чак и у круговима Краљевске југословенске владе која се лако подала триковима католичког „југословенства“ АВНОЈ је успешно пропагиран као НОП (народно-ослободилачки покрет) за „равноправност југословенских братских народа“.

Тако је не само Словенија, него и Хрватска још од времена рата систематски припремала националистички покрет и „хрватско и словеначко прољеће“ 1968, маспок и покрет разбијања Југославије (тј. државе која би објединила српски народ). Тај националистички, изразито антисрпски покрет је био организован око Римокатоличке цркве, једнако чврсто повезане и са словеначким и хрватским комунистима, и са Титом, и са светским обавештајним и медијским центрима, и са словеначком и хрватском емиграцијом, па чак и са круговима Краљевске владе у Лондону и њених амбасада широм Европе, Америке и Блиског Истока.

Ватикан је тако имао пун увид у антисрпску заверу која је била маскирана АВНОЈ-ем. Само српски комунисти (па ни српска емиграција) нису у тој спрези католика и комуниста Словеније и Хрватске видели никакву антисрпску (ни антијугословенску) заверу. А како је та спрега била веома загрејана за улазак Црвене Армије у „Југославију“ (тј. у Србију, издвојену, изоловану!), то су емигрантски кругови Краљевске југословенске владе били чврсто уверени у то да иза те спреге, као комунистичке (комунистичко-католичке) не може стајати Ватикан. Зато је југословенска емигрантска влада гајила неколико значајних, по Србе опасних и судбоносних заблуда:
– да је победа комунизма у Југославији немогућа, јер савезници неће подржати улазак Црвене Армије у Југославију и долазак комуниста на власт; – да је спрега комуниста са антикомунизмом (Ватиканом) немогућа; – да спрега комуниста и католика (у Словенији и Хрватској) онемогућује победу комунизма и обезбеђује, напротив, само победу и обнову југословенства (у којем би верске разлике, па и православље били неважни).“

А за то време, Срби су били сасвим неспремни, о чему Видовић неумољиво сведочи: „Без обзира на висок интелектуални ниво државника, политичара и сарадника Срба, окупљених око емигрантске Краљевске владе у Лондону (био је ту чак и један Слободан Јовановић!), томе кругу је недостајала историјска свест: управо зато што нису имали праву свест о Злу, па онда ни потребне будности и страха за свој народ. Римокатоличка црква, истина, није имала утицаја ни ослонца у српском народу, поготово после геноцида у Хрватској. У њој више није било ни Срба католика. Али Ватикан није ни рачунао на тај ослонац кад је планирао паралисање српске историје и заједнице: српски народ је постао коначно имун на лукавство унијаћења, те је зато римокатоличку политику унијаћења (и Конкордата) било могуће српском народу наметнути само силом. Кад је реч о простору Југославије (а онда и о унутрашњим границама између римокатолицизма и православља) Ватикан је био и остао спреман чак и на савезе какве Срби и њихови политичари и државници нису ни слутили.

Показало се да је Ватикан у стању да се на тлу Југославије послужи комунизмом као својим инструментом: у томе и јест специфичност тито-комунизма, за разлику од бољшевизма, који наша опозиција и данас неосновано приписује Титу и титоизму. Тако је титоизам (тито-комунизам) у својој битној дволичности, уз две дијаметрално супротне, а обе своје политике, једну јавну и једну завереничку – био у стању да истовремено обавља две супротне мисије: да блокира историјску свест Срба, поготово српске интелигенције и да, истовремено освести историјско искуство (историјску обичајност) католичких народа Југославије. То се јасно огледа у два истовремено супротна покрета у Југославији: на српским универзитетима су доминирали интелектуалци- марксисти, радикални противници сваке националне и верске обнове, уверени да се „у Европу“ улази само одбацивањем српског и предања и вере, спремни да православље изједначују са стаљинизмом, а на хрватским и словеначким универзитетима је европејство било поистовећено са католицизмом и национализмом (уз прихватање идеја да је стаљинизам православан!)

Све је то, наравно, било могуће уз интензиван (и легалан) дијалог комуниста и католика и уз јак ослонац хрватских и словеначких католика и комуниста на снаге изван Југославије. О тим снагама и ослонцима српска емиграција и влада нису имали никакву или су имали наивну представу“.

И то јесте то: историјске свести нема без свести о злу, а Срби су постали наопаки чудотворци самозаборава управо у тито-комунизму. Ево примера.

У књизи „Свлачење висине“ (Београд, 2006. ), наш психолог, професор др Јован Мирић, описује случај Зорке Мандић, из села Машвине на Кордуну. Године 1942, 7. маја, у ово село упада Павелићева сатнија, која носи фесове са усташким знаком. Води их Мирко Радочај. Одмах пале цркву, а у сеоској школи кољу седамнаест жена, деце и стараца. Ухватише и две сестре: Зорку и Драгицу, од куће Мандића. Драгица на рукама носи двогодишње дете. Усташа из личког села Бриња, Антун, повео је сестре и дете да их ликвидира. Зорка застаје да тобож завеже опанак, а затим скаче на усташу и закоље га његовом сопственом камом. Спасавши себе, сестру и детенце, одлази у партизане, да настави борбу.

А 1943, Мирко Радочај се, после капитулације Италије, пребацује на партизанску територију и постаје члан Народноослободилачког одбора у свом селу. Пет година касније, Зорка Мандић удаје се за бившег усташу, маскираног у партизанског одборника. Познаници је питају како је могла да пође за човека који је водио покољ у њеном селу. Зорка поносно одговара да су сад друга времена, доба братства и јединства, и да не треба све Хрвате оптуживати за злочине.

Хрватска србофобија и западна империја

Оно што нам је Жарко Видовић открио, нарочито у својој књизи „Романи Ђорђа Оцића/Поетофилософија и коментари“, објављеној 1998, јесте чињеница да је Хрватство, које је Ватикан уобличио, кључно за однос Западне Империје („евроатлантске“) према нама. Као што је Хитлер подстицао Павелићеву политику геноцида према Србима, и као што су Хрвати 1941. одушевљено дочекали Немце, не као окупаторе, него као ослободиоце, тако је и амерички председник, Џорџ Буш Млађи, дочекан на Марковом тргу у Загребу 2008. године. Он је тада истакао да је изузетно значајно што је Хрватска окренута НАТО-у, изразивши наду да је „хрватски народ поносан том чињеницом исто као што је и он лично поносан чињеницом да је у Хрватској“, додавши:„Нико више неће смети да вас нападне“, сликајући се с Хрватима, спремним за војни поход на Авганистан („Искра“, 1. мај 2008.). То су исти они Хрвати који су се борили под Стаљинградом 1942. и тако ревносно учествовали у СС „Ханџар“ дивизији за време Другог светског рата.

О трагедији и литургији

Почетком деведесетих година прошлог века, у зборнику Института за књижевност посвећеном теорији жанрова, нашао сам оглед Жарка Видовића о односу античке трагедије и хришћанске Литургије. То је један од најзначајнијих текстова које сам икада прочитао: преда мном је пукао видик, као кад сам се попео, 1994., на молдавску планину Чахлау, где је освештаван храм посвећен Преображењу, и када сам угледао предео попут оних којима је Господ, „творитељном зањат поезијом“, окончавао стварање.
Предложио сам издавање огледа Видовићевог под насловом „Трагедија и Литургија“ у нишкој издавачкој кући „Византијско огледало“. Књигу је приредио Матеј Арсенијевић, написавши изванредан поговор.
Од Жарка Видовића сам примио мудрост увида да Олимпијске игре нису биле данашњи спорт, него религиозне свечаности пред лицем олимпијских богова, а кроз победника се јављало божанство: рецимо, песник Пиндар је био овенчаван ловором који није припадао њему, него Аполону. Зато је тада Грчком владао мир, и зато жене нису биле у Олимпији, као што мушкарци нису могли да учествују у „женским“ мистеријама оног доба.

А шта је, по Видовићу, трагедија? То је ТРАГОДИЈА, ОДА У СЛАВУ ЖРТВЕ КОЈА ЈЕ УТЕМЕЉИЛА ЗАЈЕДНИЦУ. Атина је, на врхунцу своје славе, била град који је у току три дана славио Прометеја, што је узео ватру боговима и даровао је људима. У току та три дана, извођена је Есхилова трилогија (а Есхил и Софокле били су свештена лица грчког античког култа, жреци): „Прометеј Ватроноша“, „Оковани Прометеј“, „Ослобођени Прометеј“. Јединство места, времена и радње било је религиозно: глумац је свештенодејствовао Прометеја, и атински амфитеатар је преносио присутне „во времја оно“, на Кавказ где је Титана, по наређењу Зевса, приковао Хефест, и где га је ослободио Херакле.

Софоклова „Антигона“ је ода у славу оне која је божански закон о достојном погребењу човека дигла изнад Креонтовог закона који забрањује да се сахрани непријатељ погинуо у грађанском рату.
А све је ово била припрема Грка за појаву Литургије, у којој епископ и свештеник иконизују Господа Исуса Христа: храм је Голгота и Гроб из кога је заблистало васкрсење; време је земни живот Христов, час Његовог страдања и Васкрсења; а ми присуствујемо и учествујемо у искупитељској Жртви Спасовој. „Иже херувими“: тајанствено изображавамо херувиме на земљи, и певамо Животворној Тројици.
Хор античке трагедије је, како сведочи Видовић, коло око цркве из „Горског вијенца“…

Када сам текст Жарка Видовића прочитао још и на руском (налази се у великој електронској библиотеци „Гумер“ на Мрежи), на коме је исто тако снажан као и на језику на коме је настао, схватио сам да је тај оглед један од највећих наших доприноса православној хришћанској философији 20. века.

О тајни очинства и оцеубилачком фројдизму

Едип није убио оца, него родитеља, и то у незнању. Овај увид србског историософа, Жарка Видовића, руши све револуционарне идеологеме фројдистичког типа, које су толико загадиле XX век. Јер, краљ Лај је свог сина одбацио, и његов прави отац био је пастир који га је одгајио: биолошко родитељство само је предуслов да се постане отац, онај који васпитава дете приводећи га Смислу. Основно начело очинства као духовног рађања дао је Свети апостол Павле: „Угледајте се на мене, као и ја на Христа“. Обнови очинства посвећен је роман „Браћа Карамазови“, завештајно дело Достојевског: Фјодор Карамазов, аморална креатура, је родитељ, а старац Зосима, који се одрекао брака и замонашио, духовно ће постати отац Фјодоровог Аљоше и даће благослов Димитрију за будућа страдања.

Достојевски је тајну очинства повезао са тајном васкрсења: упокојени Иљуша, бранитељ части свог оца, капетана Снегирјова, на погребу ће окупити све дечаке из школе око Аљоше који ће им беседити о смислу живота што се остварује у свеопштем Васкрсењу из мртвих. Док револуционарно-безбожнички дух, чији је идеолог Иван Карамазов, а практичар Смердјаков, тражи оцеубиство као пут ка самоостварењу у свету без битијне утемељености, хришћанско искуство налаже обнову очинства кроз детињу чедност и монашко целомудрије.

Тајна очинства најдубље се открива у православној Литургији. Када свештеник стави Дарове на Свети Престо, после Великог Входа, он се обраћа Оцу Који је Бог Сведржитељ и прима хвалу од оних који Га призивају, и моли Га да принесе саборну евхаристијску молитву Свом жртвенику, оспособљавајући свештеника да му за грехе своје и народна незнања приноси дарове и духовне жртве. Бог Се призива да пошаље Светога Духа на свештеника, Дарове који се узносе и сав народ. Ово приношење могуће је милосрђем Јединородног Сина Очевог и благодаћу пресветог, благог и животворног Духа.

Богу неисказаном, непојамном, невидљивом и непостижном, свагда постојећем и на исти начин јестајућем, једносуштном Сину и Духу Светом, Који је људе из непостојања привео у битије, и наставио да их спасава после пада и Који није престао да човека подиже док га није онебесио и даровао му будуће Царство, приноси се благодарствена жртва, и Њему се са Сином и Духом, благодари за сва знана и незнана доброчинства, а нарочито за то што је људе удостојио да из њихових убогих руку, сазданих од земног праха, прими службу, иако је окружен огњеним ангелским силама. Бог је, у Својој величанственој и неприступној слави, толико заволео свет који је саздао да је дао Сина Јединородног за живот света, да нико ко у Њега верује не погине, него да има живот вечни. Јединородни Син Очев је Себе предао за живот света, и том жртвом свештенику је могуће да Оца небеског умоли да пошаље Духа Свога на хлеб и вино који ће постати Тело и Крв Христова.

Овај Отац је, како се сведочи у заамвоној молитви, Отац светлости, од Кога долази сваки добри дар и сваки савршени поклон. Како каже свештеник Александар Шмеман, због тога је Тајна Свете Тројице суштинска за поимање Литургије: „Бог (Отац) је тако волео свет да нам је дао (жртвовао) Сина Свога да нас врати к Њему. Син Божји је тако волео Оца да је Самог Себе Њему даровао. И читав живот Сина Божјег био је савршен и апсолутни жртвени (по)двиг. /…/ Суштински став и суштински чин Цркве, која представља нову човечанску природу обновљену Христом, јесте, према томе, Евхаристија, чин Љубави, Благодарења и Жртвоприношења.”

То, да је Бог Отац, ми у Сину и Духу Светом можемо да осетимо у пуноти управо на Литургији. На њој, окушајући Христа, ми окушамо „како је благ Господ“, и доживљавамо да нисмо космички сирочићи и плесан на ободу универзума, него синови и кћери Божје, „царско свештенство“ ради кога је створен космос, приноситељи благодарења Творцу у име целокупне творевине. Очинство Бога нас очишћује и даје нам радост битовања. Зато је и свештеник – „отац“. Он рађа људе за оца небеског. Зато је он призван да Оцу небеском буде сличан. У историји Цркве од Истока од ученика се није тражило репродуковање текстова, него следовање духовном оцу, поистовећење с учитељем који се обожио у Првоучитељу Христу. Предање се преноси са духовног оца на духовног сина, у низовима који трају столећима.

(Рецимо, Свети Пајсије Величковски је духовно основао Оптину пустињу, чији су први оци Пајсијева духовна деца; духовни син Оптине био је старац Амвросије (Курганов) који је, после бољшевичке револуције, дошао у Србију и настанио се у Миљковом манастиру код Свилајнца; Амвросијев син у Христу био је Свети Јован Шангајски, а Американац обраћен у православну веру, Серафим Роуз, син Светог Јована Шангајског. То је непрекинути низ рађања за вечност.)
Доћи до Оца небеског кроз литургијско-подвижнички живот Цркве значи наћи пуноту истине и живота. И без те потраге немогуће је живети. Јер, како рече песник Љубомир Симовић: „Ко се из човека не пење у Бога, силази у звер“.

Жарко Видовић нас учи да је поглед у детиње очи оно што нас чини одговорнима и спремнима на жртву. Тајна очинства је, зато, у спремности на жртву, која се пројављује као ауторитет; „Угледајте се на мене, као и ја на Христа“, вели, како рекосмо, Свети Павле, а један Србин, с почетка 20. века, на свом надгробнику оставља поруку:„А сада децо и унуци моји,/ Добро знате шта вам дужност стоји,/ Поштуј Бога и ближњега свога,/ Придржте се карактера мога“.

Завичајност

Од Жарка Видовића сам научио да је завичај смислом преображен предео, и да је етика – уметност уређивања жилишта, обитавалишта, и да је морал завичајна обичајност (зато у велеграду скоро да и нема морала, јер Паризом, како рече Бодлер, можеш да луташ месец дана, а да не сретнеш никога познатог). Он нам је показао да је титокомунизам рушио наше завичаје не само насиљем, него, нарочито од шездесетих година 20. века, американизацијом, тако да смо живели у мешавини ГУЛАГ-а и Холивуда. И заиста: недавно објављена књига Радине Вучетић, „Кока – кола социјализам“, показује да је титоизам био, кад је култура у питању, америчка верзија комунизма. У политици, тоталитаризам, у култури – нихилистички плурализам (привид слободе, наравно). У разговорима Љубе Јандрића са Ивом Андрићем, жали се писац колико нам је телевизија, пре свега филмски програм, американизована. Било је то „златно доба“ Титотопије, када је транзистор уништавао последње остатке матерње мелодије, и када је „Бијело дугме“ производило „пастирски рок“, упорно доказујући да је село умрло, и да ће бити рециклирано у нешто друго, нешто модерно, у „зомби“-стилу…

Жарко Видовић се, пишући „Романе Ђорђа Оцића“, надао у обнову наших завичаја као обнову парохија при храмовима. Наравно, од тога, бар за сада, нема ништа. Уместо повратка светосавске, заветне побожности, добили смо „евроинтеграцијско православље“, које је безавичајно, јер, добрим делом свога клира, служи Империји.

Уместо закључка

Свему нас је учио: Платона је одбранио од магијског неоплатонизма, и указао да је његова мисао припрема за Откровење, Његоша нам показао као заветног, а не као песника епске сујете, објаснио да је Христос Своје Тело и Крв дао као Хлеб и Вино јер су и пшеница и грожђе биљке, а биље живи не убијајући да би се хранило, указао да је основа метафизике гордост која рађа страст, а страст прождире стварност у жељи да њоме господари („Знање је моћ“ је основа фаустовског духа Запада)… И учећи нас, увек био скромни, благи, добри наш Деда Жаре…Видовити Видовић, светиља србске мисли…

Већ поменути Матеј Арсенијевић у огледу „Косовски Завет и судбине Европе“ каже: „После драматичног и трагичног животног искуства, заточеништва и бекства из конц-логора у Оснабрику, комунистичке тамнице, прогона од стране хрватских шовиниста, несхватања у безбожним академско-естаблишментским, али и неразумевања у црквеним круговима (јер је неклирик, а официјелно црквено богословље одавно већ има подозрење у православне мислиоце – неклирике), Жарко Видовић/…/ јесте један од водећих православних философа духовне историје Европе, мислилац који је схватио важност православне критике метафизике у свим њеним појавним облицима, од духовности (папизам) до политике, тј. метафизичке идеје државе (хегеловство). Жарко Видовић није хришћански платоничар (како га неки погрешно схватају), већ философ Србскога Завета. /…/ Видовићева заветна мисао/…/ јесте мисао ПРАВОСЛАВНЕ БОРБЕ ЗА ПРАВУ ЕВРОПУ: за Европу суверених нација, а не за Европу окупираних регија, за Европу хришћанских државотвораца, а не Европу пост-хришћанских гласача, за Европу светаца и господе а не Европу робота и простака, за витешко-херојску а не цивилно – кукавичку Европу, за Европу Крста и Слободе а не Европу пентаграма и ропства, за видовданску а не мастрихтску Европу, а за србску, а не америчку Европу“.

Европа Христова, за коју се, као заветни Србин, Жарко Видовић борио и бори, данас је, бар на први поглед, недостижнија од далеких галаксија. Па ипак, он, „усправан међу рушевинама“, зна оно што је знао и један руски калуђер када је бољшевицима рекао: „Ви ћете победити, али после свих победника победиће Христос“. Одатле на лицу Деда Жарета непрестано бди чедни осмех учесника у Победи.

2014.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

Изворник: Владимир Димитријевић: ПОБУЊЕНИЦИ И СМИСЛОТВОРЦИ (Смислотворци; стр. 122-144; Catena Mundi, Београд, 2014)