Александар Казин: ВЛАДИМИР ДРУГИ

О перспективама В. В. Путина у оквирима монархистичке идеје у Русији…

Александар КАЗИН

Александар КАЗИН

У последње време много пишу о перспективи Владимира Владимировића Путина у оквирима монархистичке идеје у Русији. Посебно је на том плану карактеристичан чланак Василија Бидолаха, прогласившег Путина дејствујућим руским Господарем, па чак и Задржитељем нашег апокалиптичног доба.

Осим тога, Путин под Бидолаховим пером постаде нови цар Константин, просветитељ Кине, хранитељ Израела и још Бог зна ким. Оставићемо те религиозно-политичке маштарије на савести аутора, тим пре што, како тврде стручњаци, у кинеској писмености чак и нема хијероглифа „Бог“ (постоји „небо“). Што се Јудејаца тиче, то је давно примећено да се Јудеји, као религиозно-историјски субјекат, неће обратити пре него што Христос сиђе с крста, односно не пре Другог доласка. Но, сада није реч о томе.

У свом збрканом есејчићу талентовани Василиј Бидолах дотакао се заиста важних страна „феномена Путина“ у његовој социјалној физици и метафизици. Ко год Владимир Путин био у тајни своје личности – то је познато само Христу – он својим личним стваралачким чином утврђује руску државност и бори се с њеним непријатељима средствима политичке монархије. Попут Атланта, он на својим плећима носи државну громаду по имену Русија, и ми можемо само нагађати каквих личностних трошења га то стаје.

Ваља признати да је Путин први харизматични вођ од Стаљиновог доба. Он несумњиво поседује личну ауру, зрачи моћном личном енергијом. Друго, у његовом светоназору и делатности фактички су се слиле у једно не просто различите, већ супротстављене вредности и тежње, карактеристичне не само за њега, него за сву послесовјетску Русију последња два десетлећа. На сваки његов ваљани, правилни корак, може бити нађен приговор („противкорак“), разлика је само у томе одакле те кораке рачунати. Познато је, на пример, да је Путин први руски руководилац (рачунајући и царске) који је боравио на светој гори Атос, и одиграо значајну улогу у поновном уједињењу Руске Православне Цркве 2007. године. Атеисти ће на то приговорити како је наша држава световна, па ту нема места ширењу клерикализма. Родољуби-господарственици[1] могу бити задовољни што је за наредне године у земљи планиран огромни војни буџет, а њихови опоненти ће указати да се на сировинској игли не може далеко стићи. Путин је, како је и обећао, „с неким обрисао патос“ добивши рат у Чеченији, и усмерава тамо велики новац – но, његови противници ће рећи да он није Чеченију припојио Русији, већ Русију Чеченији, а да је тај новац боље било дати за подршку домаће индустрије и готово изумрлог руског села. Комунисти могу бити захвални Путину зато што је распад Совјетског Савеза назвао највећом катастрофом ХХ века. Ипак, националну идеју Русије Путин, у стопу за К. Н. Леонтјевим, види у „цватућој сложености“ руске цивилизације, обједињене руском историјом, руском културом, руским језиком, Руском Православном Црквом и другим традиционалним религијама Русије (Валдајски говор 2013. године). Благодарећи поновном уједињењу Крима с Русијом и збивањима у Новорусији, Путин је пробудио мржњу русофоба целог света против себе, а низом корака у унутрашњој политици – противљење са стране дивних домаћих либерала и одвратних либераста…

1406726877_korona_putinИ тако даље, и томе слично. Списак унутрашњих антиномија-противуречности „путинизма“ се може настављати до бесконачности. Ипак, управо је Путин натерао наше „природне монополисте“ плаћати порезе на вађење и извоз нафте/гаса (за Јељцинова вакта то некако беху заборавили), баш он је показао „седмобанкарштини“[2] у лицу березовских и ходорковских да се новцем не може све, најзад, управо је Путин обзнанио идеју о претварању царинског савеза Русије, Белорусије и Казахстана у јединствени економски простор, а затим и у Евроазијски Савез – некакву наднационалну структурну творевину (попут, на пример, Европског Савеза, но са другом метафизиком и историјом), која би морала временом образовати гигантски геополитички простор „светског острва“ – Евроазије. А ко влада Евроазијом, тај влада светом. Другим речима, Путинова перспектива за Русију јесте лагана, постепена, са одступањима и врлудањима линија васпостављања историјске Русије, па како год се она називала – да ли Русијским Царством, да ли Евроазијским Савезом. То је правилна линија, одговарајућа нашој религиозно-националној традицији. Штавише, то је за Русију једини могућни облик геополитичког битисања, обучен засад у форму личног ауторитаризма (секуларизовану иначицу монархије).

Цара, како је познато, треба заслужити – или се у целости по том питању поуздати у вољу Божију. Само се у ружном сну може привидети да уместо председничке вертикале судбину Русије решава парламентарна брбљаоница, где се, на пример, „либерал-демократе“ Жириновског добацују „парламентарним изражавањем“ са либерал-демократама у стилу оца и сина Гудков[3]. Друштвену алтернативу Путиновом програму би у данашњој ситуацији могли предложити комунисти, али на њима виси терет прошлости (како велике, тако и ужасне), који се „историјским материјализмом“ не може преодолети.

Овако или онако, нама је потребна народна монархија и православни социјализам, а зрнца и једног и другог ја видим у теорији (изјавама) и пракси (делима) Владимира Путина. Можда његова објективна улога не одговара сасвим његовом личном разумевању, „не стаје“ свагда у његов ratio? – није јада, Господ ће помоћи. Нарочито у привредној области, кад те сâм живот (санкције, оф-шорови) натера да национализујеш природне монополе и стратешке ресурсе. Уосталом, то треба радити веома опрезно – није случајно бивши шахиста Каспаров, иступајући недавно у америчком Конгресу, позвао наше „партнере“ да се на сваки начин потруде забити клин између председника Русије и привредне елите земље. Мислим да то неће успети урадити – привреда је у Русији одувек зависила од политике, а ова, са своје стране, од вере. Тако и мора бити у хришћанској земљи. А ту ни до растуће стопе пореза није далеко.

Свиђало се то некоме или не, оличење руске државности почетка ХХI века јесте управо председник Путин. Његова унутрашња политика је често противуречна, но после збивања 2014. године не остаје сумње у самосталност државног правца његовог курса. По свим основним геополитичким и економским параметрима он преусмерава земљу са Запада на Исток – рачунајући и православни Исток. Врховној власти је неопходно да под своју контролу стави привредне тачке ослонца и ограничи утицај либерала у идеологији и либераста у култури. За Русију другог пута једноставно нема – прво, зато што је капиталократија (тоталност финансијских односа међу људима) неприхватљива за православну свест и државност, па их кида на комаде; а друго, зато што капитал иде тамо где му се исплати, а реална производња у Русији није исплатива због високе цене коштања производа. Ја мислим да ће Русија за то наћи снаге – то је доказало искуство руских људи на Криму и у Новорусији, с оружјем у руци уставших против покушаја нарушавања њихове руске судбине.

3977997С тачке гледишта монархистичког легитимизма, Путин није цар; то не захтева објашњења. Путиново поље власти се може разматрати у оквирима својевремено предложеног од К. Д. Кавељина (истина, с позивањем на словенофила Ј. Самарина) пројекта „самодржавне републике“. Ипак, прави царски статус Путинов почетком ХХI века опредељен је самим Богом – а Владимир Путин се лично показао достојним тог позива. Кога љубим, оног искушавам – речено је у Писму, и током тог искушавања („руско пролеће“ 2014. године) Путин је ставио на коцку свој живот, исто као и благостање домаћег буржоаског малограђанина. То је царски поступак. Помазање на царство се, на крају крајева, врши на небесима.

Како светско време тече, расте напетост антиномије добро/зло. Физичке рокове и конкретне завршне облике унутаристоријске апокалипсе људима није дато знати, али по ономе што се види, основни догађаји на метафизичком плану ће се развити у наступајућем ХХI столећу. У одређеном смислу крај света је већ наступио, само што то нису сви приметили. На таквом плану, последња жртва Русије Богу може се састојати у томе да својим онтолошким неблагостањем одвргне тотално прилагођавање греху као норми личног и друштвеног живота у свету што је изгубио вертикалну димензију. То је кадра да чини – и већ чини – Небеска Русија, онај исти „руски остатак“ који у самој ствари представља њено језгро што је постојало и постоји независно од политичких механизама, и који на себе узима грехе својих предака и савременика. Властан представник такве Русије данас јесте председник Путин. Ако вам се допада, он се може назвати Врховним Управљачем, који је добио не правну, већ народну и мистичку легитимацију за своје царствовање. Као и Иван Грозни, Петар Велики, Јосиф Стаљин, Владимир Путин данас има један задатак – с подршком народа сузбити делатност народу непријатељских финансијских, политичких и културних елита. Самим тим он ће спасти Свету Русију, а то значи – удостојити се небеског венца.

 

[1] Господарственик (рус. государственник) – присталица јаке државне власти.

[2] Аутор овде прави натукницу циљајући на „седмобојарштину“ – назив за владу седморице именитих бојара, која је Русијом управљала 1610-1612. у Смутно време, после свргавања цара Василија Шујског; појам символизује издају, ситуацију државе без господара, где управља неколицина великаша од којих сваки вуче на своју страну и у сопственом или туђинском интересу.

[3] Мисли се на политичаре Генадија Владимировића и Дмитрија Генадјевића Гудков, некада истакнуте чланове Праведне Русије.

Александар Леонидовић Казин је доктор философских наука, професор, шеф катедре Петроградског државног Универзитета за филм и телевизију. Аутор је пет монографија о хришћанској философији и философији културе. Књига „Последње Царство. Руска православна цивилизација“ изашла је 1998 у издању Спасо-преображењског валаамског манастира са благословом Патријарха Алексеја Другог. Књига „Велика Русија. Религија. Култура. Политика“ („Петрополис“, Петроград, 2007.) је 2008. удостојена Сверуске литературне награде „Александар Невски“.

Превео Драган Буковички

Изворник: РУСКА НАРОДНА ЛИНИЈА

(Visited 32 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА