Драган Буковички: МЕТОВАЧА (НИ)ЈЕ МЕТАФОРА

Најава једне књиге…

---

Кад ми је Миланко Каличанин саопштио да ће будућа књига његових карикатура носити наслов Приче из Метоваче, у први мах помислих како је тај појам метоваче баш згодно смишљен: сатира се управо и бави ниским поривима, извитопереностима људског бића, у чему свакојака метања и подметања, ситна уметања и опасна наметања, зачињена бестидним надметањем у преметању и разметању изметнутих наметника, који на своје одметање од народа коме припадају све више домећу измећарство од људског рода уопште – играју једну од кључних улога.

Оваква моја домишљања, иако не погрешна, нису била ни тачна. Метовача није никаква метафора, никаква досетка, већ конкретно, постојеће место, на подручју Штавља, Каличаниновог родног села код Сјенице, у „српском Сибиру“ – на Пештеру, једној од највећих висоравни у Европи. Као сваки енциклопедијски обавештени савременик, похитах да о Метовачи приупитам свезнајући Google, али авај – Google о Метовачи није знао рећи ништа, осим потврдити да такво место заиста постоји: помиње се као земљописни појам у једном документу Путева Србије у вези „одржавања“ друма од врло регионалног значаја, који пролази и кроз Метовачу. И то је све.

Враћам се мутном народном предању. Метовача је била рит. Неко би рекао – мочвара или баруштина, међутим, мочваре и баре подразумевају стајаћу воду, покривену жабокречином и устајалу. У такву воду неће ракови, неће осетљивије рибље врсте попут липљена или пастрмке. А Метовача се ширила око потока, или речице, кроз коју је вечито струјала кристално бистра и чиста вода и која је представљала жилу куцавицу тог заветног места Каличаниновог детињства. Обале су разливене и неодређене, обрасле густом трском, шеварјем и шипражјем – свим оним што иначе и чини обичну мочвару. Уз пребогат и бујан биљни, гљивни, животињски свет, над водом и под водом. Рај за свакојаке рибе и птице. И за људе. За риболовце, раколовце и птицоловце. За излетнике. За заљубљене. За најневероватније дечје игре и пустоловине. Током кратког летњег периода и за купаче. Метовача је врвела животом и ништа битније од живота у њој се није дешавало. За сваки облик живота је било места и нико ником није сметао. Јер, Божја промисао о свету је таква: што је живот разноврснији, то је богатији, раскошнији. Све врсте се међусобно подржавају и одржавају, бујно се развијају и размножавају – тачно онолико колико треба. Нестанак сваке појединачне врсте слаби животну силу свих осталих. Зато не постоји животна врста у чијем би нагону било истребљење, уништење неке друге. С једним изузетком.

…А онда су на Метовачу насрнули багери, машине, црпке. Пред зачуђеним детињим очима Миланка Каличанина почео је нестајати читав један свет. Сва Метовача је исушена, дрвеће почупано, шеварје и шипражје очерупано, све што је живело у њој се куд које разбежало или је уништено. Разлог? У Штављу је те 1967. отворен нови рудник мрког угља, па се није нашло бољег места за одлагање јаловине. Логика цивилизације коју знамо и у коју нас што милом, што силом гурају је потпуно супротна божанској. По њеној лажинауци рудници и фабрике су неопходан услов наше светле будућности и свеукупног напретка. Којекакве бубе, рибе и птичурине у том послу само сметају. У наше дане већ отворено раде на истребљењу говеда, а и људи, кажу, има исувише… Много једу, треба да се хране бубашвабама.

Метовача је, дакле, постала… не Изметовача, јер и отпаци живог света имају својство да производе живот, већ Јаловача. То што зовемо јаловином, у утроби земље вероватно има и неку корисну сврху. На њеној површини преображава се у чист отров, апсолутну смрт.

Роде и ждралови су нарастајуће брдо јаловине почели заобилазити у широком луку. Неким другим птицама, попут преживелих белоглавих супова, које данас пребројавамо на прсте, понуђен је опстанак у изврсним затворским условима на оближњем Увцу, са храном о трошку државе. Људи су Метовачу посећивали само по службеној дужности. А и они, и њихова стада у Штављу и и осталим селима у околини Сјенице су се проредили. Многи од преосталих сиђоше у рударска окна, где им друштво праве једино пацови – да их упозоре кад понекад свод тих окана крене да им се обрушава на главе. Можда им се придружила и вода некадашњег метовачког потока, сада у виду текућег кала – да им додатно загорчава ионако тежак рударски хлеб. Јер, воду човек не може уништити. Ако му смета онде где ју је Бог пустио, па је потисне – избиће на другом месту, тамо где му је најмање потребна. Вода је стихија, а стихије су осветољубиве.

У крхком људском памћењу некадашња Метовача је почела да бледи, чак и у сећању самих житеља тог краја. За нова покољења она је била и остала само брдо мртве јаловине.

…Постоје тако у сваком од нас неки догађаји, утисци из раног детињства или младости, док нам је уобразиља још увек здрава и незагађена „мудрошћу“ овога света, који нам се урежу у душу и обележе нас за читав живот. Миланко Каличанин је, попут многих других, оставио завичај, отишао у свет, завршио архитектуру, засновао породицу… Али где год живео и радио, видео је како се мноштво дивних српских метовача људском бахатошћу, небригом, равнодушношћу… превраћа у брда јаловине. И то не само оне рударске. Осетљивије душе увек „жуља“ да некако изразе благодати битисања у таквом озрачју.

Каличанин је свој израз нашао. У форми коју описана памет највише и заслужује. И почео да црта. Још оних социјалистичких „златних“ 1970-их.

Тако је Метовача постала метафора. Лична, Каличанинова, код њега од почетка присутна и најважнија, али досад никад не изговорена. Разврежена до величине читавог српског животног простора.

Родољубље је одавно постало прокажено чувство. Чак и сâм тај појам се нерадо употребљава, будући да је набеђен као „патетичан“, отрцан, малтене подао. А у том појму садржан је главни стваралачки порив Миланка Каличанина. Оружје карикатуре је подсмех, пренаглашавање извитоперености, али Каличанин и те како уме кроз ову форму да изрекне и похвалу некој врлини свог народа. Није то мало умеће.

Пре свега и изнад свега занима га „српско питање“, и оно се често провлачи кроз све теме којима се његова карикатура бави. Ово нипошто не говори о некаквој скучености његовог талента и ума. Осим што су овенчане најважнијим наградама у Србији и Црној Гори, његове карикатуре су се одавно отиснуле далеко изван граница српских земаља и окићене су и међународним признањима. Тако је Каличанин прошао цео стваралачки пут и затворио круг: од потпуно личне и свима непознате и далеке Метоваче, преко дубоке укорењености у националном, до свеопштег и свечовечанског. Изостави ли се било која од ове три карике, по старом правилу, нема истинског и врсног ствараоца, о уметности да не говоримо. Има само нечијег кловна и лакрдијаша.

Каличанинов потпис је препознатљив. Његову карикатуру тешко ћете помешати с радом неког другог аутора. Међутим, он не ствара много. Од унутрашњег позива није правио професију и каријеру, па је избегао замку да почне личити на своје карикатуре, попут неких његових колега. Нема јефтиног штоса, вица, досетке. Ако има хумора, тај хумор је опор. Речима се готово уопште не помаже. Нема политичарења ни политикантства. На прсте једне руке се могу побројати политичари које је удостојио части да их метне у своју карикатуру, колико год иначе они били главни јунаци ове форме. Јер, наш аутор није странчар нити нечији плаћеник, већ расан сатиричар. Није у политичарима као таквима извор наших недаћа, већ у нечем другом.

Са друге стране, он поседује ретку способност да одређену појаву сагледа и „ухвати“ у цртеж у огољеном виду и у кључном тренутку њеног настанка или развоја. Због тога су, на нашу и његову жалост, Каличанинове карикатуре осуђене на дуговечност: та коју данас видите у новинама је можда објављена пре 20 или 40 година, а делује свеже и савремено као да је тек нацртана. Исти утисак ће остављати и у будућности, јер, Каличанинова карикатура се не бави тричаријама. Она није тек документ једног времена, пука илустрација уз неки, неретко празњикави текст, већ нешто много више. Она је заиста прича. Прича за себе. То јест – литература.

Миланко Каличанин се и без сенке неке личне жеље или намере уписао у ред Вапијућих у Пустињи. Редак је то сој људи, мада се не може рећи ни да је, барем наш, српски народ у њима оскудевао. Али, нисмо се навикли ни да их чујемо или бар ослушнемо, а камоли (по)слушамо и замислимо се над оним што нам поручују.

Смета нам сметовача. Ометовачени смо у развоју.

Књига карикатура „Приче из Метоваче“ Миланка Каличанина изаћи ће у издању аутора, и стога у врло ограниченом тиражу.
Позивамо читаоце да помогну да тај тираж буде већи, те уједно и за себе обезбеде примерке књиге. То могу учинити уплатом 2.500 (или више, већ према могућностима) динара на рачун Словенског друштва бр. 155-24390-75 отворен код HALKBANK а.д. Београд, са назнаком: „За књигу Миланка Каличанина“. Читаоци из иностранства то могу учинити уплатом на девизни рачун Словенског друштва бр. 5443-38766-717 код исте банке (њих молимо да у обзир узму и поштанске трошкове слања књиге).