Резиме: У назначеном раду аутор хеуристичко-херменеутички и аксиолошки прилази освајању смисла посредством парадоксологије српских афоризама, а посебно у светлу духовитости и смртности као људских егзистенцијала. Полазећи од одредбе афоризма као монументалне минијатуре и дриблинга духа на малом простору, аутор истиче да је афоризам наговестио још Хипократ, у својој збирци савета о болестима и лековима. Афоризми су, према мишљењу аутора, пословице интелектуалаца или „лирика интелекта“, а афористичар је „весели скептик“. Афоризам је парадоксалан јер исказује парадоксалност људског живота. Рад се закључује увидом да су пословице, афоризми и сатиризми као најпознатије мисаоне стилске фигуре и кристали духовитости, спецификум српске духовности и филозофије живота.
Кључне речи: човек, смртност, духовитост, живот, парадокс, пословица, афоризам, сатиризам, вредности, смисао, бесмисао, егзистенција.
Још је Аристотел у Поетици констатовао да је комедија „опонашање људи мање вредног карактера, али не лоших у сваком погледу, него је оно што је смешно део ружнога. Смешно је наиме, нека погрешка или нека ружноћа која не изазива бол нити води у пропаст“. Цицерон издваја више врста смешног (оштроумност, хумор, заједљивост, иронија и тсл), такође аристотеловски констатујући: „смех је у већини случајева повезан с тим што указује на неку непристојност на пристојан начин“. Интересантно је да нема ни помена о katarsisu комиком, на чему ће доцнији и савремени естетичари управо инсистирати. Наиме, Црква је искључивала комичну уметност (о чему бриљантно сведочи и роман Име руже Умберта Ека, по коме је снимљен и филм, са Шон Конеријем у главној роли). Комично афирмише тек ренесанса, односно ренесансни писци Бокачо, Рабле, Сервантес, Шекспир и други. Према Имануелу Канту, „смех представља један афекат који настаје из изненадног преображаја, напрегнутог очекивања у ништа“. Анри Бергсон пак овако види одреднице Комичног: 1) нема комичног изван људи, 2) равнодушност: „нешто може бити смешно само под условом да падне на веома мирну и уједињену површину душе“, и 3) смех је увек смех групе људи. Изгледа да је подручје комичног нешто мало, „које узима маску великог и затим се одједном распрсне у своје ништа“ (Теодор Липс). Као конфликт разума и осећајности, хумор заправо може бити и комичан и трагичан (и смех и сузе). Уколико имамо надмоћ С или Ја у односу на О или предмет, према Дилтајевој Поетици настају вредности комичног и љупког (и док је код љупког Ја благо премоћно, код комичног тријумф Ја је потпун). Суштина комичног је у томе да преобрати оно што је крајње озбиљно и важно у нешто банално и ништавно. Наполеон је тако говорио како је од узвишеног до смешног само један корак, а Жан Пол вели да је смешно преокренута узвишеност: „смешно је оно што се појавно показује као неразумно, лудо, а ми у њему замишљамо нешто разумно“.
Естетички посматрано, постоје разне форме комичног: иронија, сарказам, сатира, гротеска, бурлеска, пародија итд. Најоштрија конфликтност и највеће неразумље испољава се у иронији, која је „подсмевајуће подругивање“. Али, према Кјеркегору, иронија је и „аутодистанца“ (тако је за њега Сократова смрт заправо „херојство ироније“). Иронија се огледа дакле у показивању сопствене надмоћи, привидним понижавањем сопственог Ја. Сарказам се пак манифествује горким, поразним одбијањем у форми претераног признавања. Аристотел у Реторици (1419b) овако говораше: „Иронија је ближа широкогрудијем карактеру но лакрдија, јер у првом случају човек прибегава шали и смеху ради самога себе, док у другом то чини због других“. Док је суштина карикатуре нагрђивање, сатира је комика са озбиљном намером, чији је циљ морално усавршавање људи. Пародија је када се, уметничким средствима, ништавни догађаји приказују као озбиљни (магарац се заогрће у лављу кожу). Изокренута пародија зове се травестија (лав се заогрће магарећом кожом). У сваком случају, само развијена личност може имати смисао, осећај и осећање за хумор (тј. бити биће које се смеје, homo ridens). Катарза хумором слична је у суштини трагичкој катарзи. У сваком случају, хумор је својеврсно „тепање“ истини, која је обично само горак лек.
У Основама естетике (1958: 45-51), француски естетичар Шарл Лало, према критерију изгубљене хармоније, разликује као вредности: духовито, комично и хумористично. Духовито се овако одређује: „Лажно, привидно јединство у коме откривамо скривену али стварну неповезаност“. Духовитост је тако хумор интелекта (Аристотел би рекао „дрскост која је стекла образовање“), комично је „хумор радње“, а хуморескно или хумористично Лало дефинише на следећи начин: „наша носталгија за изгубљеном хармонијом и наша одвратност према ономе који је квари могу углавном да дирају наш афективни живот кроз осећања хумора и смешнога, са многим нијансама, почев од подсмешљиве ироније до раблеовске раскалашне шале, заједљивости, карикирања, пародије, буфонерије, лакрдије, бурлеске, гротеске“. Према томе, комично се односи на квалитет предмета који је од значаја за субјект, док се хуморно (хуморескно, хумористично) односи на начин на који човек схвата комично. Другим речима, духовит и хумористичан човек није комичан, тј. не смејемо се њему већ неком или нечем другом (предмету његовог хумора). С друге стране, комичан човек обично није хумористичан и духовит, јер му углавном недостаје хумор и дух да би сагледао своју комику[1].
Једна од могућих историја света, начелно и програмски посматрано, свакако је и историја људског хумора или историја људске духовитости. Наиме, одавно је познато да народи посебно цене пословице. Тако Талијани веле да су пословице школа за народ, Шпањолци да су оне лек за душу – а Немци да су пословице ризнице језика. О значају пословица у нашој народној књижевности, епици и етици – излишно је говорити. Ипак, највећи утицај на европску духовност имале су латинске пословице. Ради илустрације, ево неколико снопова најупечатљивијих латинских мудрости:
Филозофија лечи душе. Опрезност је мајка мудрости. Богат је онај који толико поседује да ништа више не жели. Ако хоћеш неког да упознаш, питај га шта мисли о себи. Свак се сматра добрим док се супротно не докаже. Веруј, али пази коме! Савест је закон над законима. Савест је као хиљаду сведока. Природа је свима дала један језик а два ува – да би нас опоменула да мало говоримо а више слушамо. Глупи се плаше судбине, а мудри је подносе. Мудар човек не тврди оно што не може да докаже. Оно што је природа дала нико не може удузети. Што природа ускрати нико не може дати. Ко је себи зао, како ће другом бити добар?! Светина тражи хлеба и игара. Што није потребно, то је скупо. Не треба бринути о томе да живимо дуго, него да живимо довољно. Неваљалац се познаје по речима, а биљка по мирису. Од смрти нема лека! Смрт треба да нас затекне живе. Рађамо се неједнаки, умиремо једнаки. Судбина може да однесе богатство, али дух (храброст) не. Свако је краљ у својој кући. Потомци испаштају – кривицу предака. Врлина родитеља велики је мираз. Љупкост је небески дар смртнима. Истичи се, али не штрчи! Ко се правда тај самога себе оптужује. Коло среће се окреће! Двоструко је несрећан онај који је био срећан. Злоупотреба не укида употребу. Ко има хлеба и вина, нека никад не завиди комшији. Мало јести и мало говорити никоме није нашкодило. Ради оно што радиш! У присуству више власти, нижа власт престаје. Ономе ко блаже наређује људи се радије покоравају. Ко има користи мора сносити и штету. Ретка је појава да је неко стар и срећан. Старост, кад једном навали више не одступа. Бој се старости јер она не долази сама.
У нашем времену минимализма, најпопуларније мисаоне стилске фигуре су афоризми[2]. Они су жанровски блиски с пословицама, сентенцама, епиграмима и сатиром. Као језгровиту изреку и игру појмова, која изражава суштину онога о чему се мисли и изриче духовит и парадоксалан преокрет смислова – афоризам је наговестио још Хипократ, у својој збирци савета о болестима и лековима. Његов уводни афоризам је класика: умеће је дуго, живот је кратак (ars longa, vita brevis). При томе, стоји и увид Ојгена Финка: „Најдубља филозофска зачуђеност је зачуђеност над саморазумљивим“ (1989: 27). Габријел Лауб у књизи Уметност смеха каже: Афоризам је за мене син страха и наде. А Мартин Кесел: Прави афоризам је свемир у капљици воде. Бечки афористичар Карл Краус вели: Најдуже одахнем кад мислим да се изразим најкраће. Афоризам живи од парадокса, парадокс је његов живот. Афористичари филозофирају чекићем, како би рекао Ниче. Афоризам је заправо „лирика интелекта“. Наравно, треба имати дара да би мисао праснула у афоризам. Афористичари се мачују речима, јер афоризам је парадоксалан – а такав је јер исказује парадоксалност људског живота. „Србострадија“ је мајдан за афористичаре, тако да су наши савремени афористичари и сатиричари светски шампиони. Афоризам је у тренду, јер је то минимализам који освешћује и засмејава. Најбољи савремени светски афористичари су изгледа рођени у Србији (а на основу превода и разних светских антологија). То није случајно, јер имамо и духа и мана на претек. Срби су навикли да хумором дриблују кризу, а афористичари су народни портпароли. С обзиром на реноме у свету, афоризам би могао постати српски бренд, феномен српске духовности. У руској Антологији светске мудрости, Србија је заступљена чак са 70 афористичара. Зато се Београдски афористички клуб залаже да се у Србији оснује Музеј хумора и сатире[3], на трагу Радоја Домановића и његових сатира. Или како би то рекао Александар Баљак: „Наша најбоља сатира настала је у тешким временима, а за савремену долазе бољи дани“. Сатирични афоризам је сложенији, богатији и атрактивнији од класичног афоризма – он је резак и бритак, чине га једна или две реченице (попут скраћеног силогизма), зачињене сарказмом и парадоксом, са филозофским бумерангом или поентом. Дакле, удри бригу афоризмом: подигнимо главу, исправимо кичму и одморимо колена.
Биће да је нашем времену великих потреса и ломова примерен гротескни реализам као естетички метод, чији је зачетник Рабле. У вези с тим, посебно се истичу неочешљане мисли бриљантног Пољака Станислава Јежи Леца (1909–1966). О његовом значају најбоље сведочи Владимир Булатовић Виб, који говораше: „Од читања Леца ја не знам бољу молитву св. Духу“. Духовито речено, сваки афористичар се пита: ако је Лец први, ко је трећи? У сваком случају, пословице, афоризми и сатиризми су спецификум српске духовности и филозофије живота. Било да су есенцијалисти или егзистенцијалисти, афористичари згушњавају и згрушњавају своју духовност. Пословице су есенција народне мудрости и етички путокази, златан кључић за (по)етику златног правила. Као синтеза филозофије и књижевности (нпр. афоризам су писали и Јован Стерија Поповић, Љубомир Ненадовић, Божидар Кнежевић, Радоје Домановић, Бранислав Нушић и други. Ипак, српски афоризам доживео је светску славу крајем 20. и почетком 21. века. Наравно, осим аутора постојали су и/или постоје и часописи за афоризам, шалу и сатиру: Шумадинка, Жижа, Враголан, Јеж, Крмача, Жикишон и тсл. Прва виолина београдског афористичког клуба и српског ха-ха-хаикуа је Александар Баљак, који је можда и понајбоље дефинисао афоризам: 1) дриблинг духа на малом простору; 2) доказ да се и велике драме могу играти на малој сцени, и 3) монументална минијатура. Али и други наши познати афористичари имају своје виђење и одређење афоризма: 1) Милован Илић Минимакс: Афоризам је роман из кога су избачене сувишне речи. 2) Павле Ађански: Афоризам је убојити кратеж. 3) Илија Марковић: Афоризам је слатка мала тајна на врху језика & Афоризам је темпирана бомбона. 4) Раша Папеш: Афоризам је мала спонтана форма, настала силом прилика. 5) Владимир Мићковић: Афоризам је муњевита реакција која шаље громогласне поруке. 6) Зоран Раонић: Афоризам је пуцањ у уста – ради хигијене мозга. 7) Александар Чотрић: Афоризам је тона тежине у паковању од једног грама & Aфоризам је трагикомедија у једној реченици. 8) Драгослав Бајагић: Афоризам је интелектуални оргазам. 9) Дарко Коцијан: Ако је афоризам свемир у капи росе, онда је графит галаксија у истој капи.
Тамо где не постоји филозофија у јачем смислу (као национална и светска), постоји у слабијем, јер се јављају њени елементи тамо где се и иначе могу очекивати: афоризми и сатиризми, народна мудрост, књижевност, религија… На тај тихи и неконвенционални рад појма филозофи понекад заборављају. Наша филозофија започиње са Светим Савом, који се први зачудио над саморазумљивошћу света и ту непосредност довео до религијске представе и осећајног поимања смисла бивства, одгонетајући однос између просвећења и просветљења, рационалности и мистицизма. Тријада катафатичког, апофатичког и надбитијног говора може се применити и на целину наше филозофске баштине, јер постоје дела која говоре појмовним, дискурзивним језиком, као што постоје и она друга која од дискурзивног крећу даље, ка ономе што се не може изразити појмом, него пре одрицатељним путем, тј. апофатички и исихастички. Наравно, прихватање једне филозофске традиције не оспорава другу. Посредством парадоксалних исказа, оних који искриче на тренутак, проговара примењена филозофија. Сходно апофатичком означавању неозначивог, може се говорити и о присутности одсутног, кад у присутном садржају откривамо испран рељеф мишљења које је задато кроз загонетку, лавиринт или парадокс. Оно што је опојмљено упућује на непојмљиво, као што се и непојмљиво и парадоксално находи дубоко запретано у свакој народној умотворини. У савременој духовности тај надбитијни језик највише блиста у српским аформизмима и сатиризмима, а у контексту светске мисаоне и духовне баштине.
Многе мисли наших филозофа, међу којима се свакако издваја Божидар Кнежевић, имају итекако елемената духа и даха афоризма. Док је виц израз несвесног, оне одређујуће другости – афоризам је као мали споменик свакодневној парадоксалности „луталице живота“. Према Фројду и Лакану, несвесна реалност живота долази на видело кроз досетку и виц, афоризам је фокусирање свесне реалности, која кроз парадокс и апсурд увек измиче. Заједничко значењско језгро древног и савременог афоризма јесте језгровита игра појмова, преокрет смисла, кореспонденција апсурдности егзистенције и парадоксалности живота. У суштини, смех је надвладани очај, или како рече Валтазар Аламос де Боријентес: „Афоризам је сажето упутство за друштвену болест“. Можда је најцелисходније и најсажетије одредити афоризам као сажету мисао са својствима парадокса. Међу првима, афоризам користи Хипократ (470-377), у својој збирци кратких медицинских савета. Genus proximum афоризма је „сажетост“[4], а differentia specifica „парадоксалност“ (при чему сажетост рађа парадоксалност). Афоризам је сродан епиграму по оштрини и заједљивости, али његова дубина и свеобухватност почива на парадоксалном, односно на логичком нескладу мисли. У позадини савременог афоризма стоје и Хераклит, чија језгровитост није толико заснована на логичком нескладу колико на уочавању супротности. Афоризам је могућ где је живот парадоксалан и апсурдан. Дакако, није свака кратка мисао афоризам, него само језгровита мисао чија је истина дата кроз несклад, апсурд и парадокс.
Језгровитост афоризма циља на саму суштину неке мисли или појаве. Зато афоризам користе књижевници колико и филозофи, а међу њима нарочито Хераклит, Паскал, Лабријер, Ниче, Сиоран и други. Суштина о којој је реч и смртност (коначност) као основни људски егзистенцијал није лако схватљива нити непосредно дохватљива формално логичким средствима. Афоризам се поиграва са уобичајеним схватањима а поготово са прихваћеним становиштем истине, или како Ниче пише: „Свака је истина једнострука – Није ли то лаж двострука?“ Истина афоризма није у слагању или кохерентности мишљења и бивства, него напротив у разлици мишљења и бивства. То је могуће само уколико је истина афоризма у апсурду и парадоксу. Бесмислено и парадоксално постаје тако истинито: бајке, митови и легенде су смислене иако неистините приповести. Монументална минијатура афоризма сажима у једном тренутку значење које покрива један свобухватнији смисао. „Монументално“ и „минијатурно“ су контрарно-координирани појмови, појмови који се по садржају разликују више од било која два друга појма, али имају и једну заједничку карактеристику: повезује их заједнички родни појам афоризам. Овде термин парадокс означава супротне појмове, који се не могу повезати на логички ваљан начин (contradictio in adiecto). Наиме, не може нешто истовремено бити монументално и минијатурно, нешто је или једно или друго (tertium non datur). „Парадоксална“ је дакле и сама дефиниција афоризма као „монументалне минијатуре“. Мисли узете саме по себи могу бити истините, а да посредством различитих међусобних односа и комбинација воде противречним закључцима, чиме се крше Аристотелови закони мишљења. У беседништву се такође парадоксом постиже већа уверљивост мисли, мимо логике и теорија аргументације. Залажући се за изградњу „логички савршеног језика“, Расл и Витгенштајн су настојали да разреше филозофске проблеме, који настају услед језичке конфузије. Проширивање парадоксије на свет свакодневља могуће је и пожељно, управо зато што се и сама структура свакодневља показује као парадоксална. Савремени мислилац и афористичар заправо су contra dogmaticam. Афористичари заправо имају само једну догму: Мисли својом главом! Наравно, није увек лако мислити својом главом, обично тек када доспемо у шкрипац слушајући туђу памет, сетимо се да имамо и властиту.
Афоризам је најадекватнији израз апсурдне или парадоксалне друштвене збиље, односно „света људских ствари“, како би рекао Стагиранин. Пошто је настао из конкретног искуства, мора бити доживљен, промишљен, проживљен и преживљен – односно показан, доказан и исказан. Дакако, парадоксалност друштвеног бивства или „света живота“ тешко се може наткрилити логичком конзистенцијом и кохеренцијом. Афоризам поентира ту истину наопаке логике. Парадоксологија је логика егзистенције, чија је конкретност с оне стране сваке апстрактности. Афористичко филозофирање има две главне струје (онтолошку и етичко-политичку), с тим што се друга непосредно прелива у сатиричну афористику, обично премештајући тежиште са етичког на политичко. С једне стране целина света, а са друге стране смисао људског света. Другим речима, што је друштвена криза дубља тиме се све радикалније постављају питања о смислу не само људског света, него и свега што јесте и бива. На тај начин, афоризам је и контролор наше гордости: Умро на пречац – у присуству власти! (афоризам који је постао епитаф). Тако се духовитост и смртност, као граничне егзистенцијалне и есенцијалне људске ситуације, уједињују у својеврсну српску филозофију живота (која се више находи у делима српских књижевника него српских филозофа). Рецимо, у књизи Мисли Матија Бећковић каже да је смрт (онтичка) метафора. А Емир Кустурица једну од својих књига насловљава са „Смрт је непроверена гласина“. У вези с тим, сноп бриљантних Бећковићевих мисли иде у прилог главном људском егзистенцијалу и граничној ситуацији: 1. „Лијепа ли је љепота – мртвац“ (2006: 29), 2. „Гроб је свети / у гроб људи лијежу“ (с. 31), 3. „Требало би имена давати / оног дана када човек умре, / свак би имо какво заслужује“ (с. 102), 4. „Без вере, живот је чекање смрти“ (с. 149). Матија Бећковић ипак закључује олимпијски: „Смех је закључак свега и наша последња реч. То је најозбиљније што је дао наш човек“ (2006: 269).
Према Карлу Јасперсу, Свеобухватно (Бог, трансценденција) или Бивство не може бити предмет (објект) и због тога он властити филозофски, дискурзивни језик надомешта језиком симбола и шифри. Тај salto mortale омогућава да се осмисли неки феномен на основу парадокса и апсурда више него на основу оштрице логичности и рационалности. Истина вишег реда открива се кроз антиномију, а не кроз формално мишљење. На почетку знаменитог списа О човековом ропству и слободи, Николај Берђајев приговара Хегелу да је живе супротности затворио у мртав систем, те да човек постаје личност управо скоком у парадоксију. Модел расцветале руже парадоксије најбоље илуструје следећи Лецов афоризам: „Грешка постаје грешка када се роди као истина“. Према Сорену Кјеркегору човек се, на највишем животном ступњу, суочава са парадоксом егзистенције, напуштањем свих вредности и ступањем пред понор слободе, избором у или-или ситуацијама. Езистенцијални парадокс можемо називати парадоксијом, зато што говор из сфере логичке погрешности прелази у језик шифроване, егзистенцијалне истине у „граничним ситуацијама“ (патња, љубав, грех, смрт, случајност или судбина). Афоризам настаје када гранична ситуација постане свакодневна основа разумевања, или како би рекао Александар Баљак: „Најдуже се може ићи путем који никуд не води“. Дакако, треба имати дара да би мисао праснула у афоризам, као “интелектуални оргазам“. У сваком случају, било да је реч о малој или великој смрти, Ерос и Танатос осмишљава вештина смејања и/или храброг и духовитог суочавања са људском судбином. Афористичари као истински Сизифови потомци, на свој начин домислили су и граничну ситуацију савременог живота српског народа, сажимањем до минималистичког апсурда: Сизифе, Србине! Најзад, као што би у савременој медицини ваљало писати историју здравља а не историју болести, тако и у духовним наукама уместо опширних историја метафизике ваљало би написати историју људске духовитости. Једно без другог не бива.
____________________________
[1] Експериментални естетичар 19. века Цајзинг бавио се паралелизмом естетичких категорија, боја и темперамената. Према његовим анализама, лепом, комичном и трагичном одговарају основне боје црвена, жута и плава. А узвишеном, љупком и хумористичном одговарају љубичасто, наранџасто и зелено. Мешањем основних боја настају све друге боје спектра: жута и црвена дају наранџасту, а црвена и плава љубичасту. Зелена је секундарна или изведена боја (настаје мешањем жуте и плаве) и аналагон је естетичкој категорији хумористичног. Дакле: жуто и плаво су комично и трагично. Ако трагично односи превагу имамо „црни хумор“. Можда у савременим уметностима заправо доминира трагикомично као вредност и категорија, где једно не укида друго него се оба одржавају у „иритирајућем идентитету“ (како би рекао Николај Хартман).
[2] Сам термин афоризам води порекло од грчког глагола аphorizein, што значи: разликовати; одвојити, изоловати; назначити, одредити, определити.
[3] Међутим, наши књижевни критичари се према афористици понашају као према стидном месту у нашој књижевности. Занимљиво је да је о српском афоризму снимљен и документарни филм Довиђења, како сте (у режији Бориса Митића).
[4] Постоје и други књижевни облици сажетих мисли, које су веома блиске афоризму. Пословица је, видели смо, народна мудрост речена у краткој форми, на пример: Ако је неко луд, не буди му друг. Изрека је метафорички формулисано опште запажање (претеривањем, ублажавањем или сажимањем): Сигуран као врбов клин. Максима је основно начело, кратка али важна поука, која служи као гесло неко личности или друштвеном покрету: Немој па се не бој! Ништа мени без мене! Епиграм је сажета песма са довитљивим преокретом који обично садржи и сатиричну жаоку. Кокетирајући са свођењем на апсурд и парадокс, епиграм се највише приближава афоризму. Епиграм је настао као засебан жанр у хеленистичкој епоси, обично са моралним садржајем, али постаје и нека врсте литерарне вежбе која се упражњава на гозбама, па и оним које прате погребне церемоније. Афоризам сажима сажетост наведених облика, он је, на неки начин, њихов закључак и врхунац.
Литература:
- Аристотел (1997): Реторика I–III; Нови Сад: Светови.
- Аристотел (2008): О песничкој уметности; Београд: Дерета.
- Бергсон, А. (1995): Смех; Београд: Лапис.
- Бодријар, Ж. (1994): Прозирност зла; Нови Сад: Светови.
- Кант, И. (2004): Критика моћи суђења; Београд: Дерета.
- Лало, Ш. (1966): Основи естетике; Београд: Култура.
- Мисли, зборник (2006); Београд: Феникс Либрис.
- Петровић, Ср. (2004): Естетика; Београд: ФФ – Народна књига.
- Солар, М. (2010): Укус, митови и поетика; Београд: Службени гласник.
- Финк, О. (1989): Увод у филозофију; Београд: Нолит.
- Хајдегер, М. (1982): Мишљење и певање; Београд: Нолит.
- Хартман, Н. (2004): Естетика; Београд: Дерета.
Напомена: Рад са међународног научног скупа Језик, књижевност, уметност, одржаног на ФИЛУМ-у Крагујевац. Текст објављујемо уз сагласност аутора. Изглед текста, повезнице и опрема су редакцијски.
Related posts:
Владимир Меденица: ПОВРАТАК АНЂЕЛА (АНДРЕЈ БЕЛИ)
ЦВѢТНО САТИРАЊЕ (по Горану Радосављевићу)
Дечја песмица: МАРКОВ ВОЗ
Драган Буковички: УСПОМЕНИ МИХАИЛА ЗАДОРНОВА
Козма Прутков: ХОЋУ ДА БУДЕМ ШПАНАЦ
Виктор Тростњиков: АПОФАТИКА – ГЛАВНИ НАУЧНИ МЕТОД 21. ВИЈЕКА
Вернер Бајервалтес: ГРЧКА МЕТАФИЗИКА И ХРИШЋАНСКА ТЕОЛОГИЈА
Димитрије Јовановић: ПОРУКЕ СРБИМА И ХРВАТИМА
Борис Јовановић: СМРВЉЕНА ГОМИЛИЦА
Зоран Туцаковић: БЕЛА ХАМВАШ – SCIENTIA SACRA I (1)
Борис Јовановић: НАМРГОЂЕНКО
Илија Марић: „МЛАДА БОСНА“ И ФИЛОСОФИЈА
