Зоран Туцаковић: ЈЕДНА ЦЕЛОВИТА СВАШТАРА

Обезнађени, преварени и сумасишавши народ Буковички приказује кадикад гротескно, наливајући сатиричним супстратом ону Његошеву о пучини као стоци једној грдној. Тужна Србадија се повила и поклекла, тражећи у ситним овоземаљским задовољствима компензацију за мрвљење душе, губљење памети и охладнелост срца


Зоран ТУЦАКОВИЋ

– О књизи УНЕЗВЕРИЊАК
Драгана Буковичког, Краљевски сатирични круг, Краљево 2020)

Кад неко осети потребу да у посебном, завршном делу књиге коју чине сатирични стихови читаоцу приближи место, време, услове и разлоге настанка појединих стихотворина писаних у временском раздобљу од безмало три деценије, па ту потребу и задовољи упркос саветима датим пре објављивања књиге, у великој мери ризикује да они којима се поверио помисле да имају посла са, најблаже речено, посебним типом. А када томе придодамо да тај исти на почетку књиге подробно објашњава поднаслов књиге (Летописна сваштара), као и сâм наслов (Унезверињак), упуштајући се у крсташки обрачун са творцима чудноватих и неутемељених народића и језика и опредељујући се за корекцију важећег правописа враћањем „десетеричног и“ уместо латиничне јоте, „дебелог јер“ и двогласника „јат“, онда се ово „полиглотско“ издање упушта у мртву трку са аутором за примат у стицању права на сасвим посебан приступ и тумачење.

Човек и свесно и подсвесно покушава да се одупре неумитном протеку времена. Тако и ја, кад прочитах испод једне од песама годину „1993.“, помислих да је од тада прошло тек 17 година. А онда, са извесним душевним потресом, схватих да сам протекло време смањио за једну деценију. Са све већом узнемиреношћу почех да у сећању ређам слике и обликујем закључке, пре свега о писцу ове књиге, у локалним сатиричним круговима познатом као Буки (другде више знан као Бунар). Зашто су ти косе побелеле, друже? Вазда си, додуше, дугокос био, коси си поодавно и браду придружио, оставши изгледом на сабирници и разделници битника и хиландарског монаха. „Ајде, Буки, дај нешто за новине!“, могло се чути колико јуче – пре три, пре две и пре малко више од једне деценије – пола са прекором, пола са молбом, од чланова редакције било Краљевачких новина, било Чичка (првог, другог, па и трећег), било Стршљена, било Кваке… А Буки увек некако мултимедијално оријентисан и стварносно дезоријентисан, несагласан са наметнутим обавезама, решен да увек испоштује обавезу да буде и остане човек. Крик генерације у њему помало затомљен, унеколико јаснији у књизи (несатиричних) песама Бездушје. Зар заиста прође тоооооооооолико времена од нашег прегалаштва у првоме Чичку и Краљевачким новинама? Скоро све што садржи Унезверињак већ сам имао прилике да прочитам, много тога и да чујем. Склон пародирању познатих песама познатих српских песника, морао сам одавно скинути капу пред Посветом краху мајке Србије и Santa Europe du bist My Mutter.

Драган Буковички у безбрадом издању, без снега у коси и магле у очима. Карикатура: Миланко Каличанин

Неизоставно, и у сатиричном песништву Буковичког може се препознати она, са његове стране радо (скоро побожно) прихваћена сливеност рескости и музике познатих руских песника. Ту црту препознао је и Миланко, по вокацији карикатуриста, смањивши домете Димитријеве и моје а узвисивши стваралаштво Буковичког речима: „Ха… Ви пишете песме, али Буки је Песник!“ (Престаде, додуше, карикатуриста да изриче хвалоспеве пошто после више година успе да прочита и оно место у уводној Посвети краху…,  које се тиче једне од њему драгих личности.) Покуша тако песник да се у своме сатиричном исказу мало отргне од своје задатости, али чак ни свесном, додатном банализацијом (иначе) баналних ствари и појава не успева у томе. Када се окрене смугравим и опскурним ликовима, пошастима, лудостима људским, расапима и разним катастрофама, намеран да жигоше, прозове, укаже, расветли и обзнани, аутор се „у своме вају“ сâм показује  као дрхтава мембрана и затегнута струна. Ипак, и када га „хвата корозија“, и кад пред Просперитетном Европом признаје да је „постао јадо“, и кад му „у животу иде наопако“, он, „у праведном гневу“, успева да се подсмехне просташтву, надобудности, алавости и лицемерју. Било да су типови типски или преиспољне типчине из наше (о)тужне стварности, Буковички им без задршке одваљује васпитне ћушке, свестан да би устезање и компромис водили издаји истине и врлине, и свега онога што типови покушавају да обесмисле и обезвреде, а што наш песник свим срцем брани.

Обезнађени, преварени и сумасишавши народ Буковички приказује кадикад гротескно, наливајући сатиричним супстратом ону Његошеву о пучини као стоци једној грдној. Тужна Србадија се повила и поклекла, тражећи у ситним овоземаљским задовољствима компензацију за мрвљење душе, губљење памети и охладнелост срца. Упуштен у јадовање, препуштен фукари, злом режиму, распикућама, Великом Брату и разним крвницима, испуштени народ као да следи „добронамерни“ савет од једне речи: „Опуштено!“, па опушта ли се, опушта, прилике за спас пропушта и надоле спушта (може бити и спуста, следећи аналогију из једне карикатуре поменутог М. Каличанина обухваћене књигом, где се два Србина на крају и потуку, не желећи, чак ни у корист прокламоване слоге, да приближе своје тврде међусобно опречне ставове – један је сигуран да се пише и говори „спашава“, а други сасвим поуздан да је једино исправно „спасава“).

Тај злосрећни „под чизмама народ пали“ који савршено лако поприма обележја „похотне гомиле“, та „марва свеколика“ истовремено је и „народ у ранама“. Припадници тог и таквог народа су крчмили „част и веру“, па их не остаде „ни један промил“. Оно што се изметнуло, одродило и однародило, претворило се у нејаке уроше и бранковиће, лелемуде, отпаднике и стрвине, потпало под психологију (и преузело философију) свиње, окренуло се нужди и лови уместо образу и части, задовољно грокћући зато што је досегло највиша „Људска Права“. Масовни медији су масовну забаву у последње 2,5–3 деценије уздигли на неслућене висине, али је суштина и даље иста: да влада беда „дубока ко море“, да су „контејнери пуни беба“, да је закон срушен, да је жаба потпуно скувана, те да смо и даље „на светлом путу у Јевропу“, уздајући се у саопштења, писмене протесте и дипломатске ноте и онда кад је неопходна осмишљена и хитна одбрамбена акција. Како то није случај, остаје горка констатација „све је џабе, кућа части!“. Симулирање протеста испред скупштине и осталих здања, где тражиоци ишту „малко већу плату нашем казамату“ завршава се управо према заслугама – тражиоци добијају круту, жилаву и дебелу „батину“.

Има још много мотива, призора, узлета, потонућа, типова, слика, стихованих бравура и реских запажања у овој Летописној сваштари. Оно мало лимерика, специфичних епиграма, сковано је мајсторски и има необичну патину, очекивану од аутора са таквим узорима и познавањем садржине и форме тог сатиричног вида и израза. Оно мало више „живих споменика“ препознатљиво је упућенима чак и када се не ради о сатиричним епитафима са све сликом и спомеником (у којима су заступљени и чланови Краљевског сатиричног круга), а за неупућене има сасвим солидне грађе за тачан увид у карактер одређених типова људи.

На самоме крају, нешто о крају књиге. Ваља, заиста, ишчитати све стихотворине из поглавља „Певам ти причу“, а затим прећи на завршна објашњења, сликање времена и атмосфере настанка појединих стихованих сочињенија у поглављу „Причам ти песму“. Зашто је боље тако, него прочитати неки од једанаест посебно осенчених урадака и одмах прећи на њему одговарајућу осенченост, тј. стварносно приближавање „дешавања, појава и личности“ чији се колоплет вихорно разигравао у души аутора, „његовом ужем завичају, Отаџбини, свету“? Зато што се читаоцу тако пружа неочекивана могућност за самокорекцију у погледу обликовања става према личности и делу аутора. И зато што ће тада још боље увидети да је аутор заиста песник невољан да се правда, вољан да омогући скупљање и састављање комађа у Једно, Цело и Истинито.

Књигу Унезвѣрињак Драгана Буковичког можете наручити путем телефона 065/582-77-57 или 069/778-853 по цени од 700 динара + ПТТ трошкови. Штампана је у тврдом повезу на 150 страница у библиофилском издању 111+1 примерака.

(Visited 102 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, САТИРА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *