Зоран Туцаковић: СЛОБОДАН ЧОВЕК – Н. БЕРЂАЈЕВ

0093-032НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ, велики философ слободе, у свом делу „О човековом ропству и слободи“ бавио се питањима личности, бића, слободе и духовног ослобођења, залажући се за остварење друштва слободних људи. У оквиру поглавља посвећеног личности аутор је посебно указао на разликовање појмова „роб“, „господар“ и „слободан човек“, откривајући нам истину да су у много чему господар и роб не само слични, него и истоветни.


 

Изнова указујући на противречност човека као бића које је у конфликту са самим собом, Берђајев потцртава и човекову склоност ка властитом ропству и поробљавању. Заправо, сагледавајући да постоје три структуре свести („господар“, „роб“ и „слободан човек“), наш философ слободе исправно закључује о корелативности и међусобној условљености господара и роба, и пројављује изванредну мисао: „Поробљавање другога је исто тако поробљавање себе самога“. Дакле, и робовање и господарење подразумевају изостанак слободе, тако да је и воља за моћ „увек ропска воља“.

„Христос је слободан, најслободнији међу синовима људским. ОН ЈЕ СЛОБОДАН ОД СВЕТА. ОН ВЕЗУЈЕ ЈЕДИНО ЉУБАВЉУ. Христос је говорио као онај који има власт, али он није имао вољу за власт и није био господар. Цезар, херој империјализма, јесте роб, роб света, роб воље за моћ, роб људске масе без које не може да оствари вољу за моћ. Господар познаје једино висину на коју га узносе робови, цезар познаје једино висину на коју га узносе масе. Али, робови, масе исто тако, свргавају све господаре и све цезаре. СЛОБОДА ЈЕСТЕ СЛОБОДА НЕ САМО ОД ГОСПОДАРА, НЕГО И ОД РОБОВА. ГОСПОДАР ЈЕ ДЕТЕРМИНИСАН СПОЉА, ГОСПОДАР НИЈЕ ЛИЧНОСТ, КАО ШТО НИ РОБ НИЈЕ ЛИЧНОСТ, САМО ЈЕ СЛОБОДАН ЧОВЕК ЛИЧНОСТ, МАКАР И ЧИТАВ СВЕТ ХТЕО ДА ГА ПОКОРИ.“

 Запажајући човекову тенденцију ка тиранији, односно потребу човека да, играјући неку улогу, тој улози придаје нарочити значај, Берђајев устврђује да је човек тиранин не само из мржње, него и из љубави. „Љубомора је манифестација тираније у облику патње“. Но, човек је при томе највећи тиранин према самоме себи, а разлог томе је у губитку целовитости бића. Тиранисање себе врши се страховима, комплексима, лажним веровањима, сујеверјем, завишћу, а нарочито болесним самољубљем.

„Човек себе тиранише свешћу о властитој слабости и властитом ништавилу, и жудњом за моћи и величином. Својом поробљавајућом вољом човек поробљава не само другог, него и себе. Постоји вечита тенденција ка деспотизму, жеђ за влашћу и господарењем. Првобитно зло је власт човека над човеком, унижење човековог достојанства, насиље и господарење. Експлоатација човека од стране човека, коју Маркс сматра првобитним злом, јесте другостепено, изведено зло, јесте појава могућна као господарење човека над човеком. АЛИ, ЧОВЕК ПОСТАЈЕ ГОСПОДАР ДРУГОГА ЗАТО ШТО ЈЕ ПО СТРУКТУРИ СВОЈЕ СВЕСТИ ПОСТАО РОБ ВОЉЕ ЗА ГОСПОДАРЕЊЕМ. ИСТА СИЛА КОЈОМ ОН ПОРОБЉАВА ДРУГОГА, ПОРОБЉАВА И ЊЕГА САМОГ. СЛОБОДАН ЧОВЕК НЕ ЖЕЛИ НИ НАД КИМ ДА ГОСПОДАРИ.“

Ruski o rabstve 1Берђајев налази да поробљавање других представља компензацију за губитак који настаје услед доживљавања властите суштине као себи супротстављене, што производи ропску свест зависности. „Најстрашнији је роб који је постао господар“. Психологију диктатора, као човека воље за моћ, одликује изопачење, а диктатор постаје роб својих потчињавања.

„Вођа гомиле налази се у истом таквом ропству као и гомила, он не може да постоји изван гомиле, изван робља над којим господари, сав избачен у спољашње. Тиранин је производ маса које пред њим осећају страх. Воља за моћ, за доминацијом и господарењем јесте страст, то није слободна воља и воља за слободом. Страст воље за моћ налази се у власти судбине и гради је човек судбине. Цезар-диктатор, херој империјалне воље, поставља се под знак фатума. Он не може да се заустави, не може да се ограничи, он иде све више и више ка пропасти. ТО ЈЕ ОСУЂЕНИ ЧОВЕК. ВОЉА ЗА МОЋ ЈЕ НЕЗАСИТА. Она не сведочи о сувишку снаге која се даје људима. Имеријална воља гради сабласно, ефемерно царство, она рађа катастрофе и ратове. Империјална воља је демонско изопачење истинског човековог позвања. У њој је изопачење универзализма на који је човек позван.“

 Човек је, по Берђајеву, позван да оствари универзализам, да буде цар земље и света, да остварује експанзију и овладавање простором. Међутим, империјална воља све то изобличава, градећи „универзализам“ кроз лажну објективацију и измештање људског постојања, што последично човека прави робом. У том смислу, Берђајев истиче Ничеа као аристократског мислиоца, философа воље за моћ, који је презирао људску масу „без које није могућно реализовати империјалну вољу“. Насиље и прибегавање кажњавању сведоче о слабости и губљењу снаге духа.

Engleski Slavery and freedomДакле, воља за моћ је империјална воља, која је супротна достојанству и слободи човека. Али, Берћајев сагледава сложеност проблема насиља, указујући на оне неприметне, „тананије“ облике насиља који воде поробљавању (психолошко насиље, социјални утицај, систем васпитања, „тежина и масивност историје“, …).

„Поробљавање је убиство. Човек човеку увек шаље или струју живота или струју смрти. И увек је мржња струја смрти упућена ка другом, струја која га потчињава. Мржња увек жели да лиши слободе. Али, поразно је да и љубав може да постане смртоносна и да пошаље струју смрти. Љубав поробљава ништа мање од мржње. Човеков живот је прожет подземним струјама и човек неприметно доспева у атмосферу која га притиска и поробљава. Постоји психологија насиља индивидуалнога и постоји психологија насиља колективнога, социјалнога. Кристализовано, окоштало друштвено мњење постаје постаје насиље над човеком. Човек може да буде роб друштвеног мњења, роб обичаја, нарави, социјално наметнутих судова и мишљења. Тешко је преценити насиље које у наше време врши штампа. Просечан човек наше епохе размишља и суди онако како му то сервирају новине које чита свако јутро, оне га подвргавају психичкој присили. А УЗ ЛАЖЉИВОСТ И ПОТКУПЉИВОСТ ШТАМПЕ ДОБИЈАЈУ СЕ НАЈУЖАСНИЈИ РЕЗУЛТАТИ У СМИСЛУ ПОРОБЉАВАЊА ЧОВЕКА, ЊЕГОВОГ ЛИШАВАЊА СЛОБОДЕ САВЕСТИ И МИШЉЕЊА. Међутим, како је ово насиље сразмерно мало примећено! Оно се примећује једино у земљама диктатура где је фалсификација мишљења и просуђивања људи државни посао.“

Берђајев посебно указује на постојање још дубљег насиља, а то је насиље власти новца као облика скривене диктатуре у капиталистичком друштву. Човек постаје зависан од новца, при чему не бива лишен слободе применом физичког насиља, али претња смрти од глади чини да на посредан начин изгуби слободу. Одсуство новца производи директну зависност, али новац само наизглед даје независност, јер се у ропству налази и онај ко га има, потчињавајући се неприметном насиљу. Самим тим што је човек присиљен на продају свог рада јасно је да његов рад није слободан. Ропски и кметски рад заменио је нови ропски рад у капитализму и нови кметски рад у комунистичком друштву, тако да „човек ипак остаје роб“. 

Запажајући да кретање, само по себи, већ представља неки облик насиља над околином пошто доноси промену, Берђајев указује и на један парадокс. Наиме, доживљавање мира као одсуства насиља, и кретања и промене као насиља, може да последично доведе до тога да се давно учвршћено ропство не чини ропством, и да се кретање усмерено ка уништењу тог ропства чини насиљем. Они који су навикли на одређени социјални поредак, којима он изгледа слободан ма колико био неправедан, доживљавају као насиље свако социјално реформисање друштва.

„Такви су парадокси о слободи у социјалном животу. Ропство се прикрада човеку са свих страна. Борба за слободу представља супротстављање и без супротстављања њен патос слаби. Слобода, која је постала обичан живот, прелази у неприметно поробљавање човека, то је објективирана слобода, у исто време када је слобода царство субјекта. Човек је роб зато што је слобода тешка, а ропство лако.“

Španski Berdiaev Esclavitud y libertad del hombreСила и насиље нису једно те исто, и то нам Берђајев показује белодано јасно. Заправо, у ропском свету ропских умова и душа, у свету објеката, врши се ово поистовећивање. Сила и насиље чак не морају бити ни повезани. Сила претпоставља овладавање оним на шта је усмерена, не господарење, већ сједињење које убеђује и „изнутра покорава“. 

„Христос је говорио силно.
Тиранин никада не говори силно.“

Немоћ лежи у основи прибегавања насиљу. Потпуна је немоћ насилника над оним над којим врши насиље, а управо због немања моћи, због големе НЕМОЋИ, он и прибегава насиљу. Кињење и мучење само су доказ сусрета са несавладивим препрекама. 

„А када би господар имао моћи, престао би да буде господар.“

У чему се састоји крајња немоћ човека у односу на другог човека? Јасно је – у убиству тог другог. То је уједно и крајња слабост онога ко убија. А у чему би била његова највиша моћ? У васкрсењу другога, у просветљењу, у преображају. Видимо да СИЛА у егзистенцијалном смислу нема везе се „СИЛОМ“ која се подразумева у свету објеката. У том несуштинском свету ниже вредности тријумфују над вишим.

„Полицајац и наредник, банкар и шпекулант, јачи су од песника и философа, од пророка и свеца. У свету објеката, материја је јача од Бога. Син Божји је био разапет. Сократ је био отрован. Пророци су били каменовани. Увек су покретачи и творци нове мисли и новог живота били прогањани, угњетавани и често кажњавани.“

Francuski  De L'esclavage et de La LiberteНевоље и потичу отуда што се виша вредност – људска личност – ниподаштава, не признаје за вредност, што се лажне вредности не само промовишу, него признају за нешто много више и веће од личности човека. Материја бива проглашена победником над Богом, над суштаством, над Духом. Човек-број, пун информација а празан духом, „човек социјалне свакодневице“ тријумфује, и у том тријумфу наговештава целокупан пораз људскога рода. Све то Берђајев нама преноси лаким и свима доступним речником и стилом, опомињући и узбуњујући оне рудиментарне остатке целосности у нама. Заиста, кроз целу историју људи од духа који теже остварењу слободе били су прогањани и гурани у запећак, док се са друге стране ропски клањало држави, њеном апарату, насиљу и лажима, шпијунажи и хладним убиствима извршеним у њено име. 

„У свету објеката воле једино коначно, не подносе бесконачно. И ова власт коначнога увек се показивала као човеково ропство; затворена, пак, бесконачност била би ослобођење. Моћ су повезивали с рђавим средствима која су се сматрала неопходним за циљеве који се држе за добре. Али, читав живот се испуњавао овим средствима, А ДО ЦИЉЕВА СЕ НИКАД НИЈЕ ДОЛАЗИЛО.“

Тако је човек постајао све више роб средстава, убеђујући себе да му та средства дају велику моћ и наглашени утицај на околину и друге људе. Лаж на лаж, средство на средство, и човек западе у ропство из којег је све теже да се избави, пошто је претходно побркао путеве праве моћи са путељцима немоћи и лажи, чинећи успут последичне акте насиља.

„Човек је вршио акте поробљавајуће воље и није вршио акте ослобађајуће воље. Код такозваних великих стваралаца историје, хероја империјалне воље, увек је колосалну улогу играло убиство. И увек је сведочило о метафизичкој слабости ових „силних“ људи, о патолошкој вољи за моћи и господарењем, праћеној манијом гоњења.“

1153 berdyaevБерђајев посебно указује на то да монизам, као извор човековог ропства, представља власт апстрактно-универзалног, чиме се негирају личност и слобода, док је персонализам потпуно супротан монизму, и са њим су личност и слобода најтешње повезани, задржавајући унутрашње одређење „конкретног универзализма“. Савест човекова остаје у дубини његове личности, а то никако не подразумева некакву отуђеност и затвореност, већ испуњење изнутра „конкретном универзалном садржином“. Личност никоме не предаје своју савест и знање – ни друштву, ни држави, ни народу, ни класи, ни партији, ни цркви као институционалним и социјалним облицима организовања и повезивања, тако да и у речи САБОРНОСТ не треба тражити било какав ропски смисао, већ је треба доводити у везу са унутрашњим конкретним универзализмом личности.

„Слободан је једино онај који не допушта отуђење, избацивање из властите савести и властитог суђења; онај који то допушта јесте роб. То допушта и господар, он је једино други облик роба.“

Наш лепореки мислилац скреће пажњу и на то да је неисправно говорити о аутономији личности, свести и савести, имајући у виду да ова аутономија код Канта подразумева потчињавање личности морално-разумском закону, при чему се испоставља да је аутономан управо тај закон, а не човек. Зато је најадекватније да се „аутономија“ човека као личности једноставно назива слободом. Поретку ауторитаризма и хијерархије кроз европску историју супротстављали су се разум или природа, али тиме се не достиже човекова слобода. Ауторитарном поретку ваља супротстављати ДУХ, односно СЛОБОДУ, „духовно начело“ које образује човекова личност, независна од објективираног „стварног“ стања и „логичког света“. 

„Све што није лично, све што је отуђено у сферу општег, представља зачараност и човеково ропство. Слободан човек је биће које управља само собом, а не којим се управља, НИЈЕ У ПИТАЊУ САМОУПРАВЉАЊЕ ДРУШТВА И НАРОДА, НЕГО САМОУПРАВЉАЊЕ ЧОВЕКА КОЈИ ЈЕ ПОСТАО ЛИЧНОСТ. Самоуправљање друштва и народа јесте још управљање робовима.“

Italijanski Berdjaev SCHIAVIДакле,  борба против ропства а за слободу, да би успела, нужно подразумева промену правца те борбе, персоналистичко превредновање вредности које омогућава јачање унутрашњег егзистенцијалног универзализма у односу на спољашњи објективисани универзализам. Опет, то нужно подразумева промену структуре свести, и критеријума вредности, при чему се посебна „унутрашња револуција“ одвија у егзистенцијалном а не у историјском времену. Другачије се схвата однос између иманентности и трансцендентности.

„Иманентни континуитет, који човека увлачи у непрекинути еволутивни процес, представља негирање личности, која претпоставља дисконтинуитет и трансцензус.Човек се ту потчињава универзалном јединству којем је Бог потпуно иманентан. Али, Бог је потпуно трансцендентан овом универзалном јединству и процесу који се у њему одвија. И ОВА ТРАНСЦЕНДЕНТНОСТ БОГА, СЛОБОДА БОГА ОД СВЕТСКЕ НУЖНОСТИ, ОД СВАКОГ ОБЈЕКТА, ЈЕСТЕ ИЗВОР ЧОВЕКОВЕ СЛОБОДЕ, ЈЕСТЕ САМА МОГУЋНОСТ ПОСТОЈАЊА ЛИЧНОСТИ.“

Но, уколико се трансцендентност схвати ропски, са ознакама човековог понижења, као објективација и екстериоризација, опет долазимо до потчињавања туђој вољи. А требало би да трансцендирање ка слободи буде праћено потчињавањем искључиво Истини, и само Истини, која је нераскидиво повезана са слободом. Кроз љубав према истини остварује се победа над страхом који поробљава. У том смислу, и митови могу да имају поробљавајућу улогу, док је слободан човек ослобођен њихове власти.

„Али, универзалне опште реалности не постоје, то су привиђења и илузије створене објективисањем. Постоје универзалне вредности, на пример, истине, али увек у конкретном и индивидуалном облику. Хипостазирање универзалних вредности је лажна усмереност свести. То је стара метафизика која се не може оправдати. Ван личности не постоји никаква универзалност. УНИВЕРЗУМ СЕ НАЛАЗИ И ЧОВЕКОВОЈ ЛИЧНОСТИ, У ЛИЧНОСТИ БОГА. Персонификација начела и јесте објективирање у којем се губи личност.“

У овом завршном делу приказа Берђајевљевог става према питањима ропства и слободе, и значаја запитаности над тим питањима, можемо закључити да се стваралаштвом остварује победа над ропством. Стваралачка активност подразумева егзистенцијално време, и остварује се у њему. Зато се историјска активност јавља као објективација, пошто не произилази из дубине, и зато постоји опасност да историјско време изврши поробљавање човека, а да он често тога није ни свестан. 

O čovekovom ropstvu i slobodi„Слободан човек није дужан да се сагиње ни пред историјом, ни пред врстом, ни пред револуцијом, ни пред каквим објективним јединством које претендује на универзални значај.“ У том смислу, господар је врло сличан робу, пошто се и он ропски сагиње пред историјом. Супротно томе, слободан човек не може ни да пожели да буде господар, пошто је свестан да би то значило губљење слободе. Слобода подразумева мишљење које је независно и одвојено према свим појмовима обликованим у „ћесаровом царству“, у том царству објеката где човек, уколико се препусти, такође постаје само објекат. 

Због наведеног, Берђајев се залаже за успостављање апофатичке социологије, у смислу одвојености према ропском свету ћесара, и негирања „достигнућа“ тога света. Само тако је могуће изградити друштво слободних људи, односно друштво личности, независно од познатих облика државног, друштвеног и идеолошког уређења, и спознати Бога независно од овешталих појмова и сваке рационализације.

„И то, пре свега, значи такву промену структуре свести при којој нестаје објективација, нема супротстављања субјекта и објекта, нема господара и роба, већ постоји бесконачност испуњена универзалним садржајем субјективности, постоји царство чисте егзистенцијалности.“

Ништа у овом нашем земном, иманентном свету, у овом „животу до смрти“, не мора да остане по старом, не мора се задржати помиреност са ропством зарад оностраног, трансцедентног, „загробног“ живота. У ОВОМ свету је потребно променити структуру свести, прекинути лаж објективисања и створити друштво слободних људи. Човек постоји и ван објеката који му припадају. „Крај света“, крај објективисања подразумевају човекову стваралачку активност „са овога света“, а о тим парадоксима људске судбине и судбине света може да промишља само слободан човек, без употребе рационалних категорија, у чијим ланцима остају роб и господар. Ова двојица ће све учинити да спрече крај објективације и крај света, и долазак царства слободе и слободних људи.

„Али, слободни људи су дужни да припремају своје царство, не само „тамо“ него и „овде“, и, пре свега, ДА ПРИПРЕМАЈУ СЕБЕ, ДА СЕБЕ ИЗГРАЂУЈУ КАО СЛОБОДНЕ ЉУДЕ, ЛИЧНОСТИ. Слободни људи преузимају на себе одговорност.“

 

(Visited 230 times, 1 visits today)
ТЕКСТОВИ