Зоран Туцаковић: О (ЈЕДНОЈ) ДЕФИНИЦИЈИ И (ПОСЛЕДИЧНОЈ) ПОЛЕМИЦИ

На крају сам поставио „шкакљива“ питања: Ако је читав свет илузија, а сазнање о томе само степеник ка „коренитом престанку идентитета и патње“, зашто морамо прво да будемо преварени, а потом са олакшањем схватимо да не постојимо?

Зоран ТУЦАКОВИЋ

Пре неких 15, 16 година покушао сам да учиним запаженим и значајним свој допринос у тек постављеној теми на добро посећеном сајту, која је помало претенциозно насловљена једном речју: Човек. Чланови и „путници-намерници“ били су позвани да сликовито одговоре на питање „ко и шта је човек“. После краћег размишљања, определио сам се за следећу дефиницију: Човек је духовно (одуховљено) тело и телесна (отеловљена) душа, при чему „људски дух не може апсолутно бити уништен са телом, него од њега остаје нешто што је вечно“. То што сам већ у дефиницији посегао за цитатом (Барух де Спиноза: Етика, 5. О моћи разума, или о људској слободи) више сведочи о књизи којој сам се управо тада поново вратио, него о утемељеном и до краја усвојеном гледишту које сам био спреман бранити до судњег дана.

И ту би се мој допринос вероватно исцрпио, да наведена дефиниција није наишла на оспоравање и потпуно негирање од стране корисника који је у то време поред свог имена имао ознаку „заслужни грађанин“ (у вези са бројем и квалитетом његових прилога на сајту). Већ у првој реченици коментара на „моју“ дефиницију, корисник са егзотичним НадИмКОМ (никнејм/nickname, скр. ник/nick: име, надимак под којим корисник отвара налог на сајту), кога ћу за ову прилику означити са „L.“, сурово се обрачунао са ставом из којег је проистекла та дефиниција. Навео је да у човеку не постоји никакво независно сопство, па самим тим ни душа, те да смрт ипак није анихилација (тотално уништење, укидање), јер да би се нешто анихилирало, (претходно) мора да постоји као такво, док је људско биће само концепт, јер право сопство мора бити независно од остатка света, не сме се претварати у нешто што није, тј. не сме се мењати, а нужан предуслов за то јесте „да постоји независни и непроменљиви прималац искуства“, ја као константа, односно дух у машини. Заслужни грађанин је недвосмислено устврдио да у људском бићу ништа не може да игра ту улогу, јер је настало постепеним еволутивним процесом баш као и сви припадници осталих животињских врста, тако да је зависно и променљиво услед дејства узрочно-последичних процеса, потпуно се утапајући у свет који чини непрекидни ток природе.

Одговорио сам на изазов тиме што сам љубав према Богу означио једином константом у људском бићу, оним што је у том бићу истинско сопство, те да је за ту љубав неопходно потребна слобода. Наставио сам тиме да душа свакако не настаје еволутивним процесом, али да је нужно да настањује тело и служи се чулима ради сазнања, и сама трпећи промене, пошто независни и непроменљиви прималац искуства свакако не постоји, јер свако искуство мења свог примаоца, али да та промена не значи непоседовање сопства, већ да то сопство добија или губи на квалитету. „Великодушно“ сам признао основаност запажања о узрочно-последичним процесима, убацујући ту парафразирану поставку из теорије диференције, да доказ да је нешто морало да се деси управо тако јесте то што се десило, и да су на тасовима „за“ и „против“ хиљаде, можда и безброј чинилаца и узрока, али да на тасу „за“ претеже управо околност да се нешто десило. Да бих опонента оголио и разоружао у исти мах, препознавши, отприлике, одакле изводи поставку о људском бићу као концепту, навео сам да је Херман Хесе, будући присталица источњачке тј. азијске „мисли“, са извесним степеном духовитости приметио да је Запад окренут томе да одржи заблуду о личности и постојању „ега“, док су се Индуси хиљаду година трудили да је разоткрију, а будистички јогији измислили технику разоткривања те заблуде, али и да човека према духу, према Богу, гони унутрашња предодређеност. Свесно сам бацио удицу наводећи наизглед супротстављена Хесеова размишљања, а да бих осигурао да мамац буде запажен и неодољив, дохватио сам се и Берђајева, нечега што сам радо и често наводио и тумачио. Слобода зна да заболи, написао сам, али је боља и најболнија слобода од најбезбрижнијег и најлагоднијег ропства, при чему је та слобода садржана и у схватању да смо много чиме детерминисани, ограничени, да смо кратковеки, али далеко више у томе да, и поред свих ограничења, препрека и болних удараца, неодустајно стремимо да се приближимо Ономе по чијем смо лику створени, и тиме оправдамо Његову љубав, живећи, сазнајући живот и поправљајући га.

Нећеш баш тако брзо одговорити, пријатељу – помислих. Преварио сам се. Већ сутрадан је L. устврдио да мој опис сопства не противречи толико ономе што је написао о његовом непостојању, али да ни тада људском бићу не можемо дати ексклузивно право на сопство. Сликовите примере које је одмах дао, мој опонент користиће обилно до самога краја наше полемике. То што талас наизглед путује морем као јединствени ентитет га не чини истинским сопством (почео је тиме), јер је у питању само концепт, тако да на исти такав произвољан начин постоје и остала „сопства“. И позната шара на небу, Велики Медвед, може да помогне залуталом путнику, али то не подразумева да звезде које га чине заиста тако и стоје у простору (ако уопште више и стоје). Идеја да је људско биће нешто специјално „одуховљено“, јер тобоже поседује некондицирану љубав према богу, је потпуно арбитрарна, баш као и сама идеја постојања бога. (Ту смо, дакле – помислих.) То не води никаквом решавању, него се само уводи потпуно непотребна непозната у једначину која већ има елегантно и свеобухватно решење: еволуција. Тек назначену сатиричну примесу у излагању L. је појачао констатацијом да је људима, канда, малко испод части да буду део природе, па им годи идеја да имају посебан третман, што је само наше дирљиво самоугађање, које може бити разумљиво и оправдано, али је далеко од истине. Све што тврдимо да поседујемо, заправо је позајмљено од природе, а својатање природе је лоповлук као и сваки други. „Нема ама баш ничега у људском бићу што би било његово на начин да га то суштински изузима из природе и њених закона – осим, наизглед парадоксално, управо самог увида у ту чињеницу“, завршио је.

Осетивши поштовање према човеку потпуно увереном у властито становиште, већ и због софистициране, мени блиске сатире и градације у ставовима коју је изводио до катарзичке и (претпостављам да је то очекивао) отрежњујуће поенте, истог дана му изразих уважавање због тога што ме оплемењује сумњом, и потребом да поново ишчитавам нешто што ми је одавно прирасло за срце и дух, конкретно Берђајева и његово разликовање individuum-а и човекове личности. Цитирао сам чувеног философа слободе, његове мисли о слободи која рађа патњу, о личности која је човечна и надмашује људско које зависи од света, личности као побуни против робовања природи, о томе како ропство расте у мери у којој расте материјалност. Придао сам значај духовном искуству, на основу којег искуствено сазнајемо да смо налик Богу, и закључио да то нема везе са својатањем природе, те да нечија потреба за елегантним и свеобухватним решењем управо изражава спремност на угодно ропство. (Куш на ме, сатиричара са тињајућим философским претензијама!) У жељи да пољуљам солидно сазидану грађевину, упутих опоненту (реторичко?) питање: Откуд знамо да постоје „закони природе“, и  не открива ли и њих човек, без чијег научног сазнања ни ти закони не постоје? За овим је већ уследила мајеутичка заврзлама: ако тврдиш да природни закони постоје независно од човековог сазнања, упадаш у већу замку, јер се поставља питање закономерног устројства. Завршио сам помало песнички, тиме да у духу могу да створим небројено много звезда-чинилаца Великог Медведа, без тражења помоћи попут залуталог путника, и без патничке тежње да будем део космоса.

Знао сам да ће одговор бити оштрији него обично. Испрва питањем на питање (зар слобода није управо у одустајању од личности?), потом извођењем закључка да слобода која рађа патњу подразумева изведено значење речи (слобода од моралности, од знања, а такве слободе су заиста највећа ропства), и устврђењем да се личност јавља у уму управо кад исти губи слободу, јер пада под утицај похлепе, аверзије и/или заблуде, три канала кроз која се цеди илузија дуалитета, три корена личности који доносе искључиво патњу, па је имати личност у свету стога патња, а материјални свет,  свет пет чула је ропство. Размишљање се врхунило у ставу да управо слепа вера у бога, са допуштењем антропоцентричне идеологије, срозава потенцијале људског бића на нешто што личи на сисање палца или држање за заштитно ћебенце, при чему негирати „неизмерну духовност“ теорије еволуције потребом да човека украшавамо произвољним креационистичким идејама је поуздан показатељ њеног неразумевања, док се додавањем „бога-творца“ у једначину ништа не решава, јер се чудо света покушава објаснити још већим чудом, неминовно сложенијим од тог света. L. се није дао упецати на мамац о начину спознаје природних закона и последицама те спознаје, одговоривши да је терет доказа на мени макар колико и на њему, пошто ја треба да докажем да природни закони не постоје мимо човековог сазнања.

Нисам осећао љутњу, није било чак ни нелагоде због овакве садржине одговора. Био сам свестан да са нестрпљењем ишчекујем „утук на утук“, и да сазнање о његовом приспећу код мене изазива трнце наговештаја духовне пловидбе. Зато сам већ на почетку изразио слагање са ставом да је (најчешће) патња имати личност у свету који је пролазан, безличан и незадовољавајући. Ипак, човек је личност не по природи, него по духу, и није део целине, започео сам опсервацију појма личности укључујући све више Берђајева, почев од мисли да је личност „непроменљивост у промени, јединство у многоликости“, и да је она дужна да себе изграђује и обогаћује, за шта је неопходно да већ БУДЕ. Следило је развијање тезе о томе да афирмација личности доноси бол, јер самоостварење подразумева супротстављање, борбу против поробљавајуће власти света и непристајање на конформизам. Ближио сам се поентирању, указивању да одустајање од личности може да умањи човеков бол, јер пристајање на ропство заиста умањује бол, и човек на то лако пристаје, док непристајање тај бол увећава. Понових мисао да СЛОБОДА РАЂА ПАТЊУ, те да се та патња може умањити одрицањем од слободе. Претпоставио сам да мој саговорник није баш упућен у личност и дело Николаја Берђајева, па га нисам подсетио, него поучио да је руски мислилац био одлучни противник теорија о дуализму душе и тела, и жесток критичар дела хришћанства спремног да унизи човека третирајући га као грешно биће које мора да буде смирено и послушно, рачунајући да ћу тако заинтересовати заступника противног мишљења за другачији приступ проблематици, и показати му да није реч о „слепој вери у Бога“, већ о дуализму духа и природе, слободе и нужности. Намера ми је била да га ставом о личности као изразу слободе и независности од материјалног, природе, државе и друштва поколебам у прихваћеном учењу да су похлепа, аверзија и заблуда у корену личности, и да га разоружам мишљу да се дубље ропство састоји у пристанку да се буде роб, те да је егоцентризам највећи израз ропске природе. Завршио сам тиме да је у областима духа најпожељнија еволуција, најблагодарнији развој и највеће усавршавање.

Са нестрпљењем сам ишчекивао одговор, рачунајући на заинтересованост за ближење ставова и нове увиде. Но, у обраду теме се укључио W., нови корисник, одређујући човека као последицу случајних дефинисања функционалних целина.  Њему је L.упутио признање зa „одлично размишљањe“, опредељујући се да игнорише мој прилог. Развијао је даље своје гледиште у облику кратких категоричких ставова (сваки идентитет је концепт, то је средњи пут између етернализма и анихилационизма, постојање људског бића као нечег изолованог је само концепт, за смрт нечега је потребно да то нешто претходно постоји као такво, од човека постоји само настајање а не и постојање…). За упечатљиву живописност послужила је свећа: кажемо да постоји пламен када свећа гори, док пламен стварно не постоји, то је само концепт, јер постоји само процес горења, а када се он заврши пламен не иде никуда, јер није ни постојао.

Сада већ осетих делимичну провокацију одговарањем-мени-путем-одговора-другоме. После кратког „утука“ W.-у (зашто, због властитих ограничених способности, тврди да људи никада неће имати референтну тачку за разликовање случајности од извесности?), замолио сам L. за објашњење: чији концепт, и концепт чега? Како устврђује да постоји само настајање, поготово ако је постојање обмана, а идентитет варка? Хтео сам да га, као осведоченог присталицу будизма, изведем на чистац навођењем мисли Хермана Хесеа о томе да не постоји друга стварност осим оне коју имамо у себи самима, да је прави позив за свакога доћи до себе самога, те да свет око нас, ПОСТОЈАЊЕ око нас и у нама самима никад није једнострано, да никад један човек није потпуно сансара или потпуно нирвана, није сасвим светац или сасвим грешник. На тврдњу W. да су сви људи једнако ограничени, те да човек никада неће моћи да престигне нит која остаје „испред“, одговорио сам да сви људи јесу лимитирани, али да су осујећени само ако то сами дозволе, и да је личност сва у духу, спознаји и самоспознаји. Искористих прилику да поменем Спинозину трећу врсту сазнања, и примат слободе над постојањем које по Берђајеву само по себи представља детерминацију, неопходност, објекат, понадавши се да ће L. напокон одговорити.

Тако је и било. Цитирајући моја претходна питања и опаске, L. је појединачно одговорио на сваку. Навео је:

– Да су концепти наравно продукт ума, плод несхватања ума сопствене праве природе, која је заправо празнина, нестворена и не манифестује се као ентитет или супстанца, већ је безлична;

– да свакако постоји и нестворено, али не на онај начин на који се обично односимо према појму постојања, те да пошто је нестворено непроменљиво са становишта ума који је спознао своју праву природу, сав створени свет је илузија, пошто се све у њему непрестано мења, а вредност тог увида је у коренитом престанку идентитета и патње, при чему не говоримо о сазнању него о практичном ослобођењу ума;

– да идентитет и личност јесу варка за коју је неопходно да ум не познаје своју праву природу, док је настајање само природни ток празних феномена, постоји, али је празно;

– да је Хесе велики писац, али заљубљеник у источну мисао у којој се јавља мисао о atman-у као вишем сопству, што га је и учинило популарним на Западу, те да је са становишта будизма то само још један погрешан увид који не ослобађа. Бреме не спада тако што проналазимо нове и нове идентитете, већ тако што се потпуно разоткрива њихова илузорност, закључио је.

Изразих чуђење на тврдње да ум, који никако да схвати да је празнина, може да направи концепт, и да је права природа ума нестворена. Посегао сам за мишљу лепореког Ферида Мухића из Ноте Хегелу, да је човек уистину створен из сопствене мисли, а не од састављања и крпљења делова. Питао сам опонента: Ако је сав створени свет илузија, јер га не чини ништа што постоји будући да се стално мења, зар није илузија и постојање нествореног? Ако се променама захвати битак, суштина, можемо само да говоримо о новом квалитету/ категорији/ појму/ суштини као полазишту и исходишту. Саговорникове ставове сажмео сам у следећем: престанак патње као последица „практичног ослобођења ума“ у ствари води правој празнини ума, духа и личности, води у угодно ропство и нирванско ништавило, које нема везе са благородном медитацијом. На крају сам поставио „шкакљива“ питања: Ако је читав свет илузија, а сазнање о томе само степеник ка „коренитом престанку идентитета и патње“, зашто морамо прво да будемо преварени, а потом са олакшањем схватимо да не постојимо? Да ли обманути ум, нападнут вирусима погрешних представа, треба потпуно очистити употребом анти-вирус програма, доносиоца блаженства празнине и ништавила? 

Из ранојутарњег одговора сазнадох да празнина не мора по сваку цену да представља ништавило, јер она подразумева да је одређени феномен лишен метафизичког сопства. Ни мало ни велико сопство не постоје изван илузорних представа ума, јер су то вештачке творевине. Саговорник је сигуран да знам да је будизам учење „које се не бави нешто превише уништавањем“, па се тако ни сопство не уништава, већ се спознаје онаквим какво јесте, а спознаја сопства је управо увид у његову потпуно илузорну природу, тако да сопство у нирвани никуда не иде јер није ни постојало. Сопство је (упоран је L.) само концепт, произвољна идеја ума да је нешто што путује заједно аутоматски целина; оно се у будизму не одбацује, већ се разоткрива као концепт; на одређени начин постоји, али тај начин није довољан да би подржао метафизичко сопство, нити је идентификација на том нивоу постојања праћена могућношћу ослобођења ума. Свака констатација типа „е, баш ово сам ја!“ је осуђена на то да већ у наредном тенутку то „ја“ изгуби тло под ногама, док ослобођени ум, до кога се стиже спиритуалним путем, достиже ток који је у самој основи нашег постојања. Моје угодно ропство је само компромис који ум прави у страху да се одрекне идеје сопства, већ радије лута у мраку тешећи се да га у свој тој муци којом себе и друге мучи илузијама свог постојања неки-тамо-бог-одозго воли. То је исто као да се неко лупа чекићем по глави маштајући о томе како ће му бити лепо кад га приме на неурохирургију. Моје благородне медитације су зато усмерене на контемплацију узвишености ударања чекићем по глави и удобности пријема на неурохирургију, док будистичке медитације доносе једноставан увид да је ударање чекићем по глави у најмању руку непотребно.

Почео сам тиме да понављање о представама ума као вештачким творевинама њих неће учинити мање стварним, и наставио: Као да саговорникова „илузорна природа сопства“ ултимативно тражи да буде раскринкана, како би се схватило да никакво сопство и не постоји, да би се постигла нирвана, и да би човек без сопства, ума, духа и душе заслужио понајвећу награду – одсуство патње. Зашто је важно веровати да је илузија нужна у самом зачетку, да би је потом ум раскринкао и тако схватио да је његово сопствено постојање илузија, и да је једино право постојање – непостојање? Чиме и како се спознају „илузорне представе ума“? Проблем углавном чини поставка проблема (сатирично ми не даје мира!), као код чувене трке зеца и корњаче где је корњача недостижна због погрешног посматрања ствари кроз димензију простора, растојања и дужине, а не кроз заустављање, „залеђивање“ времена. На опаску о компромису који ум прави узвратих да је угодно ропство конформизам, мирење са губљењем сопства зарад привидног душевног мира и поништавања бола и патње, те да је супротност томе слобода. Ако се благодат увида будистичких медитација састоји у спознаји да је ударање чекићем по глави ‘у најмању руку непотребно’, и то тако што ће се прво устврдити да чекић и нема шта да удари, препуштам радо опоненту такву благодат – био сам ироничан на крају.

Даља расправа је укључивала све више и више илустративних примера и слика, чиме је унеколико постајала занимљивија за праћење од стране других учесника. При том је до краја остало неразјашњено на коме лежи терет доказивања о (не)постојању сопства, који су домети вере и нулте хипотезе. А слике, представе и извођење доказа о (не)постојању тицали су се бркате корњаче, облака прашине, маме која вози бицикл и детета које се игра вожње  у (предњој) корпи тог бицикла (као симболима дубљих слојева ума, свесних делова ума, слободне воље и спиритуалног пута), ћелије патње, лажног двојника (doppelgänger), растућег лотоса, небеског чике са белом брадом, … Ако бих, поред извода из будистичког учења и представе о човеку као привременом споју пет агрегата кондиционираних еволуцијом, из расправе извукао срж онога што је L. тада заступао, то би било следеће: Теорија еволуције је грандиозна у поређењу са кукавичким хокус-покус одговорима о људском божанском пореклу, она указује да смо ми рођаци свега што живи и пати, а то је по духовности далеко дубље становиште од јадњикавих антропоцентричких самоугађања заснованих на тобожњој боголикости једне животињске врсте на основу њене статистичке интелектуалне супериорности. О саговорнику сам, махом из његових прилога/ порука/ постова, сазнао да нагиње Теравада будизму, да му је драга Махамудра медитација, а из описа његовог аватара (слике/иконице којом корисник себе представља на интернету) да живи на Тајланду. Док сам ја обилно прибегавао цитатима, посебно из дела Спинозе и Берђајева, ради потврде и утемељења властитих ставова, L. је то радио веома ретко. Било је ту и тамо Далај Ламе, Томаса Мецингера, Buddhadasa Bhikkhu-а, Тралега Кјабгона чија је дела читао махом на енглеском језику. Самокритичност и скромност је исказао признањем да су најпроблематичнија гледишта највероватније плод његових властитих заблуда.

* * *

Добро посећени сајт са почетка ове приповести одавно не посећујем. О смиреном полемичару L.-у одавно ништа нисам чуо. Запазио сам, иначе, да се реализација жеље за слободном разменом мишљења и критичким освртима на форумима углавном схвата као тзв. троловање (кршење успостављених правила који важе на форуму у циљу изазивања сукоба или ометања уредника и других корисника). Ни „добро посећени сајт“ није у том смислу био изузетак, чак ни тамо где је постављена тема у оквиру одређене области изискивала слободнији приступ и полемичке тонове. Ко год наруши „генералну линију“, махом засновану на неписаним правилима које је власна да тумачи само повлашћена скупина људи званих „модератори“ и „администратори“, у оквиру појединих форума као делова одређеног сајта, бивао је испрва укорен, а ако би настављао са нежељеним понашањем, следила би „одговарајућа“ казна, и на крају искључење са форума (бановање). Био сам искрено зачуђен што је L.-у и мени било допуштено да релативно дуже време размењујемо мишљења. То чуђење и дан-данас постоји.

(Visited 97 times, 1 visits today)

Зоран Туцаковић

Learn More →

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *