Раде Дацић: ЗАШТО ИЗДАЈНИК ИЗДАЈЕ

Сваком човеку је стало до тога да зна може ли се поуздати у другога човека, или има основа за сумњу да ће га човек с којим у заједници нешто предузима изневерити. До тога сазнања треба да је стало и националној заједници, поготову оној чијем разарању тежи нека друга национална заједница, или више других. И појединцу и заједници мора бити стало до сазнања са колико поуздања може рачунати да одређена особа буде верна, да не постане издајник.


ПРИРОДА ИЗДАЈНИКА

Има парадоксалног у природи издајника. Издаја некоме треба или не треба никоме. Узмимо да није чудно што издајник изда кад његова издаја некоме треба. Чуди што он издаје и кад његова издаја никоме не треба. А кад дубље промислимо, ни ово није за чуђење: разоритељска природа издајника тражи од њега чињење зла.

Употребимо сада једну нову реч, с надом да ће она ући у српски језик. Онај ко није личност приправан је да постане издајник, он је, дакле, приправ, тј кандидат за издајника.

Шта једног таквог одликује? Најпре кукавичлук, то значи: ситна посебност, безначајност бића, оно о чему осећај израња из мрачних дубина у које га је владајућа свест потиснула да би га потопила.

Људи, као друштвена бића, остварују удруженим напором многе заједничке циљеве, а нечије одустајање од тога напора, или његово ометање, често доводи до неостварења циља. Из тог разлога речи „издаја” и „издајник” означују велике огрешитеље. Какви људи лако прихватају ту врсту огрешења?

Издајник је онај ко је извршио издају. То значи изневерио је људе и људске врлине.

Ова врста огрешења није једино претпоставна, јер нас живот уверава да постоји издаја и постоје издајници. Издајник је онај ко је извршио издају. То значи изневерио је људе и људске врлине. Он изневери обећање, а није било изнуђено, без принуде је нешто обећао; тиме изда оне којима је обећање дао: они су остали без нечега на шта су рачунали пошто он обећано испуни; своје деловање нису због тога обавили, одузето им је време, украден део њиховог живота. Издајник изда свој народ, служећи за ништавну награду, или без награде, његовим непријатељима, изда своје другове у сукобу: побегне или се стави у службу противника. Издајник издаје људске врлине делујући супротно од њиховог смисла, човека издаје варајући га својом човеколикошћу.

Потребно је знати какав човек не може постати издајник, да би тек онда било јасно из каквих људи се појављује издајник. Проговоримо најпре о онима из којих се издајник не појављује.

ЛИЧНОСТ

Постоји у српском језику реч потребна овом казивању, реч са више значења, од којих је једно толико изузетно и драгоцено да човек зажали што има још неких, јер она окрњују вредност овога. (Заиста је штета што неке речи имају још значења, поред онога сјајнога које им даје место међу великим речима. Мора бити да додатна значења измишља неко ситан и завидљив, да би оно блиставо упрљао.) Односи се на човека без склоности према смртним гресима из традиционалног православља – завидљивости, злоби, таштини, похлепи… Та реч је личност. Сродна је донекле речи „господин” (кад се њоме изражава чије ненарушиво достојанство), али је још драгоценија. Људски идеал свих народа готово је исти: то је скуп врлина уграђених у једном људском бићу. Тај се идеал ретко остварује: код човека се нађе покоја мана. Људско биће у којем се тај идеал у највећој мери оствари, а у непотпуно оствареним састојницама му се примакне – носи управо блиставу реч личност. Личност је врх људскости. Два примерка овога врха, две личности сродници су посебне врсте, имају много заједничког а мало онога што би једна од њих желела да уклони код друге. Та сродност није исход одређенога утицаја, већ што моћнија сила одређује својства личности.

Погледај, уважени читаоче, шта посебно под том речју подразумева српски композитор (и личност) Милоје Милојевић кад говори о једном великом страном композитору: „Леош Јаначек је не само велики музичар, него и национални уметник… Да би један уметник био и личност није довољна само оригиналност, него и духовна префињеност и духовна култура.” Личност укључује национално, духовну културу, духовну префињеност! Као композитор, личност увећава општељудско складиште вредности у музици, оним што има чврст национални темељ, по томе се познаје и због тога признаје; не опонашањем нечега што је „успело”. Тек тада страни свет увиђа да без таквога композитора не може, као што је аустријски композитор Лист рекао руском композитору Бородину: „Ми без вас не можемо!”

Заћи ће они у сваки буџак, да нађу рупу кроз коју ће се прову-ћи, да би ушли у свет ваљаних. На-праве често при-вид да су припа-дници стварно изабраних људи.

Издајник није личност. Издајник настаје из људског заметка, кад се деси да се овај не развије у личност. Шта чини да се неко развије у личност а неко други се не нађе ни за тренутак на путу личности – ми не можемо знати. Ко је личност не може постати издајник. При испитивању карактера особа без много труда се открива особа, погодна за издајника; то је она која се покаже да није личност. Истина, такве особе успешно обмањују људе без стварне моћи просуђивања, приказујући се какве нису и не могу бити. (А зна се: личност се не служи обмањивањем.) Предодређени за издају – они који нису израсли до висине којој се дивимо – обману околину једном својом особином: невероватно су делатни. У непрестаном су покрету да надоместе недостајуће им људске вредности. Одлазе на све стране, опседају људе од утицаја, без уздржавања приказују себе као важне и пуне врлина. Заћи ће они у сваки буџак, да нађу рупу кроз коју ће се провући, да би ушли у свет ваљаних. Направе често привид да су припадници стварно изабраних људи. У ствари, где год да уђу, какав год глас о себи да наметну, нису се укључили међу смирене духове који су нашли смисао, нису међу онима што су над собом подигли небо. Зато их немир тера да стално траже своје увећање у свету људскости, а способни су наћи једино издају; могу се скрасити једино у издаји и међу разоритељима по нагону. Тамо остају све док је ова њихова делатност некоме потребна. Ако (и кад) та потреба престане, разарајућа хтења их воде даље: траже наручиоца нове издаје. Нема ли непосредног наручиоца, нагон за разарањем их наводи да гледају шта је највредније што њихова заједница има, што је на цени, шта је најдраже правим људима, да би то разорили и тиме задовољили проклету душу. Са посебним полетом разарају своје национално, чим непријатељ њихове нације то затражи и за учињено понуди награду. Себе тада уверавају како раде „нешто велико”. Рачунају „логично”: мора их то „дело” нужно прославити, стећи ће и они име на гласу.

У осећај особе избија нешто налик на сазнање да је њено биће непотпуно, далеко од целовитости. Према биолошком разврставању, то биће припада људима, али та припадност није довољно убедљива. Та особа то уочава упоређивањем са целовитим људима, са личностима. Осећај безначајности и нецеловитости притиска, тражи да се бићу нешто дода, како би људска целина, која се међу људима цени, била достигнута. Особа тражи разне начине да то постигне, да своје биће употпуни; како не налази ни један поуздано људски, одлучује се за издају, у нади да је то оно што ће га ослободити осећаја ништавности. Таква особа се дружи са неким кога мрзи и презире – не може да поднесе усамљеност. Супротно од личности. Пуноћа личности њој омогућује да поднесе усамљеност, јер и није усамљена: све истински људско, што носи заједничко име врлина, са њом је. Личност не прави привиде, слободно показује своју природу, зна да она није за стид.

Ништавно биће кукавице у сталном је страху да ко од њега шта не одузме. Јер тада му не би остало ништа, и после малога одузимања од безначајно малога, не остаје ништа, мало круњење а преостало је једино за бацање.

О личности превише расправљају неке „науке” о души. Причувај их се, читаоче, и осетљивим теразијама мери све што ти се учини да је у њима добро.

Будући издајник је можда покушао да постане личност. Није успео зато што његова природа њему није то дозволила, као што природа неког земљишта не може понети тешку грађевину, или може тек пошто се фундира, (Но како фундирати склоног издаји да не изда?). Не дозвољава му најпре тиме што му онемогућава да схвати шта је личност, а тек касније оно теже: да издржи пакао кроз који права личност (веома често) пролази, а то у њој не поремећује одлучност да остане себи верна, да смирено остане у своме бићу, не тражећи да се оно преобрати у некакво друго; не дозвољава и тиме што постојаност у врлини – и иначе ретка – није имала из чега израсти. Он је (додајемо: можда) нешто покушао, тај покушај је пропао. Све оно рђаво што је тада учинио већ је била издаја, издаја савесног обављача примљене обавезе. „Радикалним заокретом” (како говоре сви њему блиски док падају у грехе) он је покушао да учини нешто чиме ће поништити почињене грехове; оно што је учинио била је издаја.

ИЗВОРИ ИЗДАЈЕ

Ево још једног великог извора издајникове издаје. Издајник се води мржњом. Он некога мрзи. Не мрзи га зато што му је тај учинио зло, не мрзи га ни што је тај рђав човек те не завређује уважење и наклоност – мрзи га што је издајничка душа устројена за мржњу, и кад нема разлога за њу. Он онда издаје тога кога мрзи, издаје га уз услове: а) да сам нешто добије, б) да издани поуздано изгуби. Могло би се претпоставити да је предмету овога расуђивања претежнији лични добитак, да је то искључиви мотив издаје, који мржњом једино може бити мало допуњен. Неоспорно, допуњавање мржњом је потребно, да би се издаја правдала пред нечим што се назива савест. Али је ствар сложенија: каткад је лични добитак пресуднији од мржње, каткад веома надмоћно преовлађује снага мржње. Али је прави склад, савршена мирноћа у души издајника онда кад је издани уништен, да се не може њему светити због издаје, а добитак задовољава његове прохтеве. Чињеница је да је велика снага личне добити, а кад га има, увек се нађу разлози за мржњу. Важи ли обрнут став који се овако може исказати: велика мржња нужно налази и поводе борбе за личне користи?

Нађу се побуде борбе, води се борба, али личне користи често не буде. Битнији је, дакле, философски материјализам (чији оно беше?).

Насупрот издајнику, кога подстрекава мржња, херој је вођен љубављу: за људско добро он изводи херојске подвиге. Ако ослаби његова љубав, херојство се гаси: некад неустрашив, постаје обичан, плашљив човек.

Издајник, по правилу, не признаје да је издајник. Кад се (изузетно) догоди да призна, кад се јави знак кајања, знак да је у издајнику наступила грижа савести, људи се охрабре у нади да он неће наставити пређашње дело, да ће покушати искупити почињене грехове чинећи какво добро. Појава да се издајник покаје веома је ретка, зато и поменута нада најчешће изневерава.

У исмевању речи „издајник” издајнику помажу многи други.

Издајник исмева реч „издаја”; нико му у томе није раван. Чиме се служи да исмеје реч? Духовитошћу других, „наученом” духовитошћу, духовитошћу духовитог, коју је духовити складно применио на нешто што је требало исмејати; издајникова примена тог блеска туђега духа у естетском је несагласју са исмеваним предметом. Он, дакле, краде; не може се догодити да издајник не краде, кад год му од тога не прети велика опасност. У исмевању речи „издајник” издајнику помажу многи други – сваки од њих, ако већ није издајник, хрли да постане.

Према издајницима, издаја не постоји, из чега други треба да закључе да су они без огрешења. Сви се издајници уједине да би исмевали реч „издаја”; рачунају: кад исмеју реч која исказује суштину њихова срамног дела, она ће ишчезнути из језика, а то ће учинити да се избришу трагови ове њихове кривице. Кад нема речи за оно нечасно што су учинили, онда они ништа срамотно нису ни чинили – то рачунају.

НАГРАДЕ ЗА ИЗДАЈУ

Обратићу се сад издајницима, да им упутим један прекор. Не замерам им због њихове делатности – у томе погледу речи не могу помоћи! – Издајнику се обраћам с прекором због штете коју чини себи, а узрок штете је: непознавање вредности ствари коју издаје. Прекор се (дакле) не дотиче моралног става издајника – говорим као да је сам чин издаје беспрекоран с моралне тачке гледишта, као да је извршити издају нешто што се не може осуђивати (већ му се можда дивити) – говорим због његовог недовољно ваљаног расуђивања. Ако издајеш, а чиниш то после закључка да ти издаја доноси корист, зашто не размислиш сређеније и дубље, па да ти корист буде многоструко већа?

Разни су видови награде за издају! Узмимо најпре оно што данас највише мути мозгове: новац.

Кад ти за једну велику издају понуде награду од 390 милиона, а издана ствар је непроцењиве вредности, зашто не тражиш 390 милијарди? Не би ти толико дали, јер они који твоју издају плаћају веома су штедљиви (а знају колико теби значи и један једини милион), чине све да плате што мање (и, по правилу, успевају: џимријање им се добро исплати). Не би ти (можда) дали колико тражиш, али и десет пута мање да ти дадну, био би за тебе велики добитак. Знаш ли колико је пута 39 милијарди веће од триста деведесет милиона? Научи тај рачун, требаће ти касније, или ће његово познавање добро послужити некоме теби драгом, наследнику и потомку твоме, на пример!

Потцењујеш ли вредност онога што издајеш, чиниш то на своју штету. Ево где ће ти се то осветити. Како је очекивано да ће издани казнити издајника (ако га ухвате), као награда за издају свога народа предвиђа се усељење издајника у другу државу, уз признање држављанства те државе, под именом какво он буде изабрао (из обилате понуде имена), обезбеђивање погодних услова за живот, његов и његове породице, и још понешто што зависи од дародаваца. Е, и при нагодби те врсте можеш тешко погрешити ако си приписао малу вредност ономе што издајеш. Мислиш ли да мало вреди то што издајеш, задовољићеш се понуђеном новчаном масом (јер је за твоје схватање веома добра), а наручилац је био спреман платити сто пута више! Да си ваљано промислио, закључио би да можеш имати тог конвертибилног новца (те светске валуте) стотину пута више него што си добио. Ти ниси схватио колико је твоја издаја драгоцена за противнике оних које издаде. Да си то схватио, био би не само грађанин (нове ти „отаџбине”) пристојног иметка, него богати њен грађанин. Тада би имао довољно пара да платиш родослов своје породице – тридесет предака да ти наброје – те да се твоји потомци могу поносити тобом и твојим новоствореним прецима. Да си паметно поступио, могао си за сваког од предака имати слику неког чувеног уметника из оног времена. Могао си за издају какву си учинио добити толико новца да, уз све друго, саградиш дворац из тринаестог века. (Или се определи да будеш скроман, да не тражиш племићку титулу – може она ускоро испасти из моде.) Имао би, господине, новца за покретање моћне индустрије, саграђене довољно далеко од твојих дворова, да се загађен ваздух у њима не осети – да си се само умео погађати како је требало!

Шта сам још хтео да те питам, „истински родољубе”? А да! Јеси ли ти сасвим сигуран да ће уговорна страна којој служиш извршити своје обавезе? Ти њу не можеш тужити суду, разгласило би се твоје „дело”, а ти ниси сигуран да је оно за слављење. Осим тога, можда би био кажњен због одавања пословне тајне. Уосталом, склапају ли се икакви писани уговори при погодби за издају? А како ћеш, сине несрећне мајке, без писаног уговора? Замисли: ти своје лепо обавио, извршио обавезу, а онај тамо се прави Американац! Као да ништа ниси урадио. Онда се кајеш, мада те нико не прогони, твоја издаја није откривена, кајеш се што си могао друго радити и бар нешто зарадити, овако: шипак!

Нек ове опомене буду драгоцене српским издајницима! Они су дужни продавати много скупље свој природни дар и из њега произашло дело издаје.

Кад народ свој издајете, „даме и господо”, српски издајници – ви, који немате такмаца у другим народима – лакомислено га претходно потцените. Тако радите на своју штету, поред рада на штету народа, јер мало за издају тражите, још мање добијате. Учините себи добро: упознајте праве вредности свога народа, тек онда преговарајте о „послу”! Зашто да и неко од вас не постане велики богаташ, од издаје? Зар и богатство стечено издајом није богатство стечено „поштеним радом” – та нисте га стекли лењствујући?

Не тумачи, читаоче, ово погрешно – да су зараде тих овде, данас, толико уважаваних људи – ниске. Не, то нипошто! У односу на зараде личности, зараде издајника су заиста сјајне. Личности би издајницима имале разлога завидети на зарадама, али особина личности је да никоме не завиди. У овоме је разлог што се овде прекоревају српски делатници у привредној грани издаје отаџбине: кад је неко опредељен за рационално пословање, нека послује што рационалније, потпуно рационално ако је могуће! Не тврдимо да баш нико од уважаваних српских издајника не послује рационално. Али број оних који су том делатношћу могли стећи много већи иметак запањујуће је велики.

За чуђење је што има доста српских издајника који нису ништа зарадили. А јесу радили, дуго, упорно и страствено су вршили издају, а никакве зараде! Ненаграђена мржња, изневерена очекивања!

ШТА РАДИТИ КАД СЕ СВЕ ИЗДА?

Појави се прили-ка да издаш, а ти ни минут не оклева. Дочека – али не својих пет минута, већ своју вечност.

Али ти, којем се сад обраћам, не спадаш у ту категорију. Кад те видим и чујем на телевизији, или ти само слушам глас, или пак читам твој напис у „цењеним” новинама, питам се како тако нагло толико високо израсте! Сећам те се из времена пре овога које те усрећи. Бејаше ништаван и бедан и напињаше све мехуре да постигнеш нешто што би довело до оцене: није потпуно безвредан. Бејаше се ти једном приликом нашао у скромном занимању, примерено твојим способностима, које могаше поштено обављати, али га ти напусти. Појави се прилика да издаш, а ти ни минут не оклева. Дочека – али не својих пет минута, већ своју вечност. И сад те гледам, слушам и очима те из штампаних речи извлачим: ти си самоуверени, изврсно ситуирани грађанин који је постао учитељ, учиш млади свет да се на тебе угледа. Водитељка ти се обраћа као националној величини. Ти сад јеси „национална величина”, једина, јер никога из онога супротног табора више нема. Ишчезли су и твојом заслугом, колико год си могао помоћи да нестану, помогао си.

Не треба сметнути с ума: и тај „рудник” ће се једном исцрпсти (и сад је у њему много јаловине), неће више бити ничега што се има издати. Шта ће онда радити несрећни српски свет који је од издаје живео? Замислите очајно стање тих људи кад почну завидети неиздајницима! Неће им завидети што су ови богатији, већ што су задовољни оним што имају, што су смирени и не кукају на немаштину; и још због једнога: не криве за своје стање некога ко није крив.

Колики је удео недовољно развијене моћи просуђивања у чину издајства? (Постоји ли зависност између моћи расуђивања и издаје? Повећава ли се школовањем наклоност ка издаји?)

Моћ расуђивања се наслеђује. Али се у људском друштву и стиче. За расуђивање о одређеном предмету потребно је и знање о томе предмету. До знања о неком предмету долази се образовањем, школским на првом месту, али и другим путевима. Образовањем се, међутим, могу засађивати отрови. И у широко заснованом образовању могу се засејати отрови: ум није био довољно прибран да их на време одстрани. Уосталом, зар и господин Имануел не показа у првој од три Критике колико је ум понекад немоћан? У мукама образовања кључна је реч „врлина”. Како унапређивати свест, увећавати знање, изоштравати расуђивање а не повређивати врлине – оне, давно признате а никад успешно порекнуте, заједничке личностима на било којој стопи земљиног шара, као и древном Индусу или Кинезу, и припаднику неког од уништених народа Северне Америке.

Одакле све данас не стиже образовање, „унапређивање ума”, „оспособљавање за живот”! И какве све отрове не доносе многобројни сазнајни додаци! „Школовање” данас долази са разних страна, и са много најгорих – зато је брижно лице свакога ко размишља о овде разматраном предмету. Многи од приспелих отрова уносе у умове и схватање о изузетној вредности издаје. Према том отрову, издаја је највеће достигнуће напретка у модерном времену! (У великом Дантеовом спеву издаја бејаше највећи од грехова.)

Да ли повећањем образовања расте наклоност према издаји? Расте или не расте, сходно томе колико је при образовању унето или није унето отрова и од природе особе која се образује. Налазимо ове примере: сасвим скромно образован а не изда ни под тешким мукама; врхунски образован а поступи на истоветан начин. Или: изда вас и један и други из овог избора.

Не налазимо одговор о вези моћи расуђивања и чина издаје. У овом неодговору је сета свакога ко тежи повећању моћи расуђивања без повређивања људскости. Остајемо без потпуног одговора на постављено питање, верујући да смањена интелигенција није извор издајства, а повећана количина отрова душе при образовању – јесте. Најбитније је оно што већ знамо – поседовање или непоседовање личности.

БЕСКОНАЧНОСТ ХЕРОЈСКОГ БИЋА

Крајња супротност овоме јесте херој, јунак којега толико слави целокупно српско језичко наслеђе и све велике цивилизације које смо до данас упознали. Насупрот скученом бићу кукавице, херој има бесконачно биће: ма колико да изгуби у својим подвизима, увек има осећај да му остаје бесконачност не изгубљеног, и вечност је пред њим.

  • Првобитно објављено на сајту „Српска политика“, 2005. године
(Изглед и опрема текста редакцијски)
(Visited 88 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *