Онај који је страначки или идеолошки опредељен у мери која подразумева искључивост не може да буде прави сатиричар, зато што ће му сатирична оштрица почесто бити затупљена и без реског учинка. Са наглашеном страшћу ће шибати по манама и недоследностима неистомишљеника, али ће зато прећуткивати све грешке, пропусте и глупости „своје“ стране.
Прави сатиричар није гунђало, зановетало, а поготово није „лево сметало“. Критика ради критизерства није обележје правог сатиричара. Он не сме прижељкивати да садашњошћу владају црнило, глупост, лаж и нитковлук како би имао инспирацију за свој рад. Сврха његовог сатирисања није да лоше постане још горе, него да човек и свет бивају бољи ослобађајући се свега што представља умањивање и кварење суштине. Зато је сатиричар неизбежно и философ, и социолог, и алтруиста. Сатиричне жаоке сатиричар не забада из садистичких нагона, нити да би се бавио неком вуду магијом, већ то ради примењујући у пракси методе акупунктуре са моменталним или одложним дејством. У том смислу, прави сатиричар представља критичку савест друштва и времена.
Како да се сатиричар понаша, и како да ствара у времену када девијације, апсурди и парадокси превазиђу све што би он карикирао и сатирично обрадио? Да ли пустити стварност да се сама изражава, или уприличити адекватну сатиричну интервенцију? Апсурдно је указивати на апсурде који постају нормална и за већину прихватљива свакодневица. Када се свест промени, црно постаје бело, лоше добро, болесно здраво, а сатиричар који тежи да задржи здрав разум и критички однос ризикује да се нађе пре у лудници него у робијашници.
Сатиричар је неизбежно духовит. Са друге стране овај народ обилује духовитим људима, али ретко који успева да се преметне у сатиричара. Но, српски сатиричари, ма колико ретки, убедљиво квантитативно (односно процентуално у односу на број становника) и квалитативно преовлађују у поређењу са својим колегама из других народа и држава. Има нечег у поднебљу, одређени утицај имају друштвена кретања и историјска дешавања, али право објашњење за наведено ипак лежи у специфичним обележјима и узлетима духа као креативног садржаоца онога што је битно. И тај дух можемо да посматрамо у његовом колективном виду, али и у индивидуалном, личносном виду. Зато и не постоји свет без посебних народа. Зато и не постоји заједница без правих личности. Зато је глобалистичко друштво права душегупка, концентрациони логор за човеков дух и смрт за све што је вредно и суштинско.
(Карикатуре: Миланко КАЛИЧАНИН)
Related posts:
Зоран Туцаковић: МИЛУТИН И ПОТОМСТВО
Разговори са Милутином: МИЛУТИН И ТРУСНА СИТУАЦИЈА
Зоран Туцаковић: ДВЕ КЊИГЕ
Зоран Туцаковић: ТЕМЕЉНА НАЧЕЛА ПСИХОЛОГИЈЕ ЗНАЊА (1) – Н. МИЛОШЕВИЋ
Зоран Туцаковић: ЗАПИТАНОСТ НИКОЛЕ МИЛОШЕВИЋА О СМИСЛУ ИСТОРИЈЕ (1)
Зоран Туцаковић: ТЕМЕЉНА НАЧЕЛА ПСИХОЛОГИЈЕ ЗНАЊА (2) – Н. МИЛОШЕВИЋ
ШТА ЈЕ ТАО, ТО ЈЕ ЗНАО ЛАО
Зоран Туцаковић: ДЕСЕТ ГОСПОЂИНИХ ЗАПОВЕСТИ
ШТА ЈЕ ДОБРО, А ШТА НИЈЕ, УЧИО ЈЕ КОНФУЧИЈЕ
БОДАР ДУХ ЈЕ ПРАВА МЕРА СТАНИСЛАВА ВИНАВЕРА
Зоран Туцаковић: ПОВОДОМ 200 ГОДИНА ОД СМРТИ КАРАЂОРЂА
Зоран Туцаковић: ПОСТИЗБОРНА ЋУТЊА
