Зоран Туцаковић: ТЕШКА ПИТАЊА И КОРЕНИТИ ОДГОВОРИ

После пар текстова који су ме више уздрмали него узнемирили, присећајући се чега се Брана Црнчевић досећао у својим песмама, утврђен у мисли и осећању речима пријатеља…


Зоран ТУЦАКОВИЋ

Да ли смо ми, садашњи и овакви, достојни својих предака? Или преумљење, за које се здушно залажу наши властодршци, подразумева нашу нову модерност, наше чупање властитих корена као несносних букагија које нас везују са нечим мрачним, заосталим и по напредак погубним? Ако је тако, онда то подразумева и осуду наших мрачних, заосталих и крволочних предака, који су се, сваки пут неразумно и неодговорно, успротивили многим доносиоцима напретка, слободе и благостања. Требало је само погнути главу, у знак признања властите немоћи и туђинове сваковрсне премоћи и, зарад властитог потомства, прихватити туђина као ослободиоца из ропства које нам је наметнуто од стране погрешне прошлости.  Сада нас глава не би болела, све би нам други смислили и одредили, наше би било само да поступимо по упутству из једне раније ТВ рекламе: „Сипаш, и не мислиш!“ Живели бисмо лагодним животом, умрежени без веза, стопљени у масу без заједнице, и окренути будућим дивотама без историјског памћења.

Бранислав ЦРНЧЕВИЋ (1933-2011)

Однекуда, из нигдине која се у то преметнула из станишта духа (пре)дугим затомљавањем свега исконског и првобитног, стиже нам извесна дихотомија у стиховима Бранислава Бране Црнчевића. Намеран да потврди аутентичност и самоодрживост личности, Брана саопштава: Нисам ја бирао ни народ, ни вође, тако да  на свој живот, који „живим искључиво зато што сам рођен“, имам страшно право, имам неотуђиво право, имам право над правима,  „јер га, као свако, плаћам својом главом“. Ту једначину без мане, преметнуту у више него јасан израз 1=1, Брана у другој песми, не доводећи у питање њену тачност, обогаћује вишим изразом: „Моје срце тражи оца испод фреске“.

СОКОЛОВИ

Где су моји преци, соколови,
зар их није било, зар су били снови?

Зар прстима морам да поскидам дане
који су покрили Високе Дечане?

Зар је прошлост била дим, магла и пара,
и зар сањам царство кад се сећам цара?

Зар Душана Силног да четкају четке
и зар ја постојим ако немам претке?

Фарисејтво, лажи, глупости, гротеске,
моје срце тражи оца испод фреске.

Сви ми дугујемо себе некој деци,
будимо потомци, да би били преци.

Једини живот који се има, додељен чином рођења, није и не може бити изговор за себичност, саможивост, самодовољност, одрицање од множине предака и сваке везе са њима, јер се тиме не потврђује и не богати личност. Брана је овом свевременом песмом  учинио да устрепти душа код свих који се нису определили за  бездушје, и да заигра сваки дамар у телу које своју телесност није истурило на пиједестал врховног жреца. Нема те будућности чијем је светлу неопходно затамњење прошлости. Тражење оца испод фреске није чезнутљиво, него заповедно од стране вишег смисла који још увек, макар у траговима, обитава у нама. Нешто слично сам исказао афоризмом: Ко окреће леђа прошлости, жмури пред будућношћу, као и песмом ПИТАЊЕ, поготово последњом строфом:

Како да Србија
буде опет јака,
кад се преци стиде
својих потомака?

Ако (да не кажем: када) једном постанемо обескорењени, нећемо постати грађани света, а наш мондијализам биће сурово исмејан од оних који су за властите корене (које немају, или су макар исувише плитки) нашли сурогат у пипцима којима даве народе по беломе свету. Биће баш онако како је луцидном Браниславу Матићу својевремено предочио италијански обавештајац, најављујући чуда и покоре за које разуман човек никада не би помислио да могу да снађу  његов народ и земљу (о томе прочитајте у тексту „Велеиздаја на расклапање“, на сајту НАЦИЈА Online). Све је већ „скенирано“, предодређен нам је колонијални статус,  фарсично затварање круга изгледа неминовно, и намеће се осећање узалудности сваког противљења.

У разговору са пријатељем и колегом, кога сматрам заговорником правде и поузданим браниоцем истине, чух мисао која је својом упечатљивошћу одмах у своја недра зграбила све што сам на ту тему и сâм промишљао. Причао ми је о дрвету које се, кад је суша, брани тиме што од себе „отура“ плодове и лишће како би сачувало корен, а тиме и себе. Корен тако има мање потребе да црпе из земље оно чега има врло мало, односно што је на измаку, и на тај начин дрво обезбеђује себи живот, док ванредне околности у облику суше не прођу.

„То што заговара Душан Ковачевић (о томе овде: „Не умедосте отићи ко човек“, прим.З.Т.), личи ми на дрво које хоће да сачува плодове, чак и један једини плод, не хајући што му се корен све више суши. А када се корен коначно осуши, умреће цело дрво.“ 

Брана ту дуготрајну сушу суморно, чак и злогуко, додајући јој неминовност бескрајних мука, представља овом песмом:

ОПСЕСИЈА

Из рама света пробих се у таму
идем стазом оног од кога сам створен
одозго гледам на Србију саму
о страшној самоћи плетем метафоре
а биће још теже и биће још горе

Небо није плаво звезде бледо светле
то се слабе лампе с густим мраком боре
покрај мене вешци јашу своје метле
Србију помињу о Србима зборе
а биће још теже и биће још горе

Свим анђелима сломљена су крила
а ђаволи их муче, гоне, коре
тамо где је некад Божја правда била
сломљени анђели сад ђаволе дворе
а биће још теже и биће још горе

Душе светитеља мрак ко ватра жеже
зачуђене оним што ђаволи творе
земља је без Бога свет без равнотеже
свему што је свето ишчупан је корен
а биће још теже и биће још горе

Пишу Срби Књигу о милион мука
а никако књигу Небу да отворе
још путује Богу Дамјанова рука
и још мртва брани Лазареве дворе
а биће још теже и биће још горе

У сну и на јави над Србљима плутам
чекајући зрачак свете српске зоре
по српским земљама дивна нејач лута
све су српске земље везане у чворе
а биће још теже и биће још горе

За разлику од гаврана Едгара Алана Поа, који припевом „никад више“ симболично исказује „тужбалицу мртвих нада“, Црнчевићева птица усудно гракће „а биће још теже и биће још горе“. Бранин гавран је црњи од Едгаровог. Али, устројство које умножава мазохистички настројене ову птицу злослутницу протура као милозвучну певачицу која наговештава вечност.

Има ли спаса ако је заиста земља остала без Бога, и ако је свему што је свето ишчупан корен?  Треба ли умножавање мука да се подноси стоички, уз налажење зрачка „свете српске зоре“ понајвише у околности да се задавање и трпљење тих мука продужава до у бескрај, те да мучење духа и тела уједно потврђује њихову животност? Надам се да још има људи који ће на ово друго питање спремно одговорити: НЕ ТРЕБА! И да има макар неколицина оних који ће на прво одговорити: ИМА СПАСА, непоколебљиво верујући у успостављање поновне блискости са Богом, као и у то да ишчупани корен чува грудве земље на својим жилицама, уздајући се да ће ускоро, несасушен, бити враћен тамо где припада. Зарад будућих плодова.

(Visited 147 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *