Наш народ би реч карактер превео речју витез. Ово духовно јело важно је за свако време и све нараштаје. Циљ се овоме не сме тражити ван човека, преносити из човека на ма какво спољашње благо. Карактеран човек, карактеран народ – то је циљ наш који се ни под каквим условима не сме мењати.
Беседа у Бјелају код Босанског Петровца, на Огњену Марију 1989. године
Ево нас данас на месту светом у нашој држави.
Наша земља је ваистину пуна светих места и светитеља просијалих божанском светлошћу.
Ево нас сабраних на светом месту да прославимо Огњену Марију и у овој години, нарочито, светог кнеза Лазара, косовског мученика. Ево се нађосмо пред лицем оних који су умом својим грлили цело небо, а срцем саосећали сваки пад човеков.
Ове године наш народ прославља своје хероје из прошлости, блиске и давне. Прослависмо 200-годишњицу Вука Караџића, обележисмо погибију Јанковић Стојана, обележисмо осам векова манастира Студенице. Ове године обележисмо 600 година од Косовске битке. Исто тако, обележавамо и 250 година од рођења Доситеја Обрадовића. Идуће године обележиће се 300 година од Прве сеобе српског народа под патријархом Арсенијем Чарнојевићем. Ми у Далмацији обележићемо 100 година од упокојења блажене успомене заслужног владике Стефана Кнежевића.
Зар је овом, у прошлости љуто рањеном народу, до прослава? До прослава оних који су били живи, па умрли? Зар се прославама лече ране рањеника, а не хлебом? Тако могу да мисле нерасудни и тако говоре кратковиди. Ако се хлебом лече ране телесне, зар се хлебом не лече и ране душевне? Ако телесна храна може да исправи погрбљено тело од глади, зар она не може да исправи душу од порока и заблуда?
Ко има очи да види, може да види. Зар се овај народ после страшних протеклих ратова није опорављао телесно, морално и духовно? Треба му још духовне хране да би му се душа залечила и исправила. Прослављање великих људи даје ту храну и мелем души. Ми не славимо мртве него живе! Прави људи никад не умиру, ни на земљи, нити на небу. Они свлаче са себе худу телесну одећу да потом као слободни духови бораве у финијој и зрачнијој атмосфери него што је наша.
Не треба се бојати да један народ не претера у прослављању својих светитеља и учитеља, својих витезова и добротвора, сржи сржи своје и плода историје своје. Више се треба бојати да народ не затвори капију за леђима својим, заборави врлине и имена својих великана, не преда се само бризи о дану и комаду. Такав народ избрисаће се брзо са лица земаљског и наследићe га онај народ који стално има пред очима живу галерију својих великана и светлих духова. Гледајући њих, он развија код себе стремљење ка добру, појачава веру у добро. Гледајући своје великане, има се пред ким постидети у неваљалству свом и крепити се у страдању своме.
Такви великани су наш овогодишњи слављеник и данашња светитељка. Ми смо се сабрали око бесмртног духа њиховог. Да тај дух није надживео своје тело, зар би неко од нас нашао разлога да са почашћу прилази њима? Зар би се тако силан народ поклонио светоме Кнезу у овој години? То је обичан начин Божји да кроз привидно незнатне догађаје даје људима велику лекцију, и да са привидно мршаве њиве пуни људске душе богатом душевном жетвом.
Шта су постигли мучитељи Огњене Марије, или Султан смрћу једног великог човека у српском народу на пољу Косову? Ништа. Ако су намеравали да на њиховим гробовима царују, преварише се. Њихово царовање немоћније је од њиховог праха, онда када неправду бране, а правду нападају. Ако су намеравали да уништењем ових живота спусте у гроб и дух њихов, опет се преварише. Њих Бог подиже до највиших висина, веома високо изнад гробова њихових. Бацањем главе светог кнеза Лазара у бунар Турци не унизише Лазара и поштовање према њему; у свом незнању они га, напротив, узвисише.
Међутим, ми ћемо се вратити својим кућама празни и духом гладни са данашње светковине ако не унесемо свете у срца своја. Нека свако данас уздигне дух свој у оне висине на којој стоји богато постављена трпеза Огњене Марије и светог великомученика косовског Лазара. Нахранимо се духовном храном којом су се храниле те велике душе за време свог обитавања на земљи. Ја видим три главна јела постављена на тој богатој трпези којима, када би се наш народ хранио, брзо би залечио ране своје душе и био здравији од свих осталих народа. Прво јело је њихова вера у Бога и бесмртност душе. Друго јело је њихово човекољубље и у њему родољубље. Треће јело је духовно витештво и у њему војничко витештво, као највећа вредност на земљи.
Вера у Бога и бесмртност душе
„Удар нађе искру у камену“, вели црногорски владика Петар II Петровић Његош. Душа је божанска искра у нама, која сама собом даје два непосредна сведочанства: једно о постојању Бога и друго о својој бесмртности. Нема ли, пак, удара, душа остаје мртва, не сведочи ни о Богу, ни о себи. Страшни удар под којим су стајали поменути светитељи, клесали и мајсторски држали упаљену буктињу вере и бесмртности душе до дана данашњег. Онде где је искрила божанска искра, не памти се да је било иједног одрицатеља од Бога и бесмртности душе.
Страдање је Крста добродетељ,
Прекаљена искушењем душа
Рани тело огњем електризма,
а надежда веже душу с небом
Како луча са сунцем капљицу.
……………………………………………(Његош)
Човекољубље и у њему родољубље
Друго јело са бесмртне трпезе ових светитеља јесте човекољубље и у њему родољубље. Ово јело је вазда потребно сваком поколењу, па и нашем. Потребно је оним нараштајима који су се приближавали овој богатој трпези. Ако постоји жарка љубав према отаџбини, она би нас морала привести трпези човекољубља и родољубља. Вели један свети Отац: „Човекољубље и родољубље увек су и страдање“. Није ли у томе пример свети кнез Лазар када стоји опредељен за Царство небеско, те у одбрани од непријатеља свога отачаства и заустављања непријатељског продора у Европу? Код њега је страдање било онај благословени удар који креше пламен вере у души. Страдање је најкраћи пут вери, док умовање чини тај пут дужим. Ја не говорим о неразумном страдању, већ о узвишеним подвизима љубави за отачаство. Ниједна се драгоценост не добија лако. Колико ли мука и подвига у животу чини човек да би очувао наслеђено здравље! Огњена Марија и свети Кнез Лазар су одржали и утврдили наслеђену веру мучном борбом споља и изнутра. Историја њихових душа је историја људске душе која се пробија кроз мрак ка светлости, кроз зло ка добру, кроз безумље ка умној сили. Овако се победоносно прелазе све муке, вера одржава, окрепљује и продубљује. Сав привидни беспоредак ствари могао је њих унеколико ужаснути, али не и збунити. Својим смелим и здравим духовним видом они су, по речима Његоша, видели да:
И цијели ови беспоретци,
По поретку некоме сљедују,
Над свом овом грдном мјешавином,
Опет ума сила торжествује.
Треба посебно рећи: Лазарево човекољубље и родољубље налагало му је да са својим народом буде, живи и ради. То је чинио онде где се родио. Морао је свој народ бранити од унутрашњих порока и спољних нападача. Морао је чашћу, поштењем и заслугама код сваког грађанина увећавати морални капитал, моралну вредност свога народа пред Богом и људима. Седећи на столици својих предака и витезова, никакво злато није га могло поткупити, нити угодности овога света, да би напустио вечне вредности и вечне идеале. Уосталом, завидније је било бити господар над својим народом, у „гнезду соколова“, него султан безбројнога „роба везанога“. Завидније је било бити орао међу „соколовима“, него рајска птица међу чавкама. Није потребно нашироко говорити о човекољубљу и родољубљу његовом, јер је оно свима познато. Овогодишње прослављање овог великог мужа то је управо показало.
Он је диван учитељ човекољубља и родољубља, ширином својом покрива мноштво греха и међусобно приближује људе. Његове су груди дисале молитвом за све људе и за свој народ. Он је моћни витез увек свежег, здравог и витешког човекољубља и родољубља, за наша млада поколења до у далеку будућност.
Духовно витештво и у њему војно витештво
Најзад, ево и трећег јела без кога бисмо се са ове светковине вратили гладни. То је Лазарево прослављање духовног, и у њему војног витештва. То је стављање човека у пуну одговорност и обавезу. Наш народ би реч карактер превео речју витез. Ово духовно јело важно је за свако време и све нараштаје. Циљ се овоме не сме тражити ван човека, преносити из човека на ма какво спољашње благо. Карактеран човек, карактеран народ – то је циљ наш који се ни под каквим условима не сме мењати. Може један народ бити мален и сиромашан, али ако има великих карактера и ако нема Бранковића, он нити је мали, нити је сиромашан. Може, опет, једна држава бити велика и богата, но без карактерних људи она је ништавна и сиромашна. Под витештвом разумеју се све врлине, било у рату или миру.
Када Његош код својих јунака процењује витештво, он истиче Мићуновића зато што тврди оно што збори:
Мићуновић и збори и твори.
За њега је витез у неустрашивој честитости владика Данило, кроз чија уста песник говори:
Страх животу каља образ често.
Витезови у искрености, чак и према непријатељима, јесу војвода Батрић и сердар Иван Петровић:
Турци, браћо, у кам ударило,
Што ћемо ви крити у кучине…
Малени су јасли за два хата.
Витез у молитвеној мудрости је игуман Стефан, који се весели витештву и моли Богу за витезове:
На небу им душе царовале,
кā им име на земљи царује.
Витез у сажаљењу према природи је Вук Раслапчевић, који брани да се убије кукавица, и остала множина Црногораца који не дају да се убијају јаребице:
Пуштите их, аманет вам Божји!
Утекле су вама да утекну,
А нијесу да их покољете.
Витез у човекољубљу је Драшко, који гневно протестује против нечовештва млетачког:
Када виђех витешку невољу,
Забоље ме срце, проговорих:
– Што, погани, од људи чините?
Што им такве муке ударате?
Витештво је не борити се са слабијим, витештво је не тлачити беднога, витештво је бити господар свога језика, витештво је и доброта. Витештво је, једном речју, свака добродетељ. Витештво је со живота. Имати витешке мисли, загревати се витешким чувством, чинити витешка дела, то значи бити витез.
Нема дана који од човека не изискује витештво, нити има човека којем се посведневно не намеће прилика да се покаже витезом, било да је у друштву богатих или сиромашних, било да добија или губи. Ми смо једнако окружени гледаоцима и судијама који гледају и суде наш карактер. Ми смо до смрти на једној изложби, на којој, хтели-не хтели, морамо показати своје витештво пред светом, видљивим и невидљивим.
Помињући све ово, драга браћо и сестре, пре свију и после свију, ми се најпре поклонимо Господу, дародавцу сваке добродетељи. Поклонимо се данашњој светитељки, Огњеној Марији, и светоме кнезу Лазару, косовском мученику. Благодаримо за сва добра која су нам даровали и што смо удостојени овог молитвеног скупа.
Изворник: БЕСЕДЕ (стр. 214-219; ИК „Дабар“/Митрополија дабробосанска, Добрун–Сарајево, 2007)
Related posts:
Митрополит Николај (Мрђа): ИДЕАЛ ЦРКВЕ
Авва Јустин Поповић: ДВА ПИСМА
Радомир Батуран: МИЛАН РАДУЛОВИЋ И ИСИДОРА СЕКУЛИЋ О КОСОВСКОМ ЗАВЕТУ
Преподобни Јустин Ћелијски: КОСОВСКА ЕТИКА
Здравко Пено: ТЕОРИЈА ЕВОЛУЦИЈЕ ИЗМЕЂУ НАУКЕ И ИДЕОЛОГИЈЕ, ВЕРЕ И ХИПОКРИЗИЈЕ
Свети Јустин Нови (Ћелијски): БЕСЕДА 7. НА СВЕТОГА САВУ
Свети Игњатије Брјанчанинов: БЕСЕДА НА ЦВЕТИ
Свети Јустин Нови (Ћелијски): БЕСЕДА НА СВ. АРХАНЂЕЛА МИХАИЛА
Александар Петровић: САВРШЕНИ ЗАКОН СЛОБОДЕ
Валентин Катасонов: ДАРВИНИЗАМ – НАЈОПАКИЈИ ОД ТРИ ФАТАЛНА ДУХА ЕВРОПСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
Раде Јанковић: У ЗЕМЉИ СВЕТЕ НИНЕ
Раде Јанковић: ОПРОСТИ НАМ, СВЕТИ КРАЉУ
