Рада Стијовић: НЕ ОДРИЧИМО СЕ СВОГА

Именицу „изведба“ употребљавају познати српски лингвиста Миливој Павловић и знаменити писац Исидора Секулић. Забележена је у часописима „Морнарички гласник“ (1933),  затим у „Борби“,  „Политици“, „Свету“. У старијим хрватским изворима ова реч није забележена. Не доноси је Рјечник ЈАЗУ

---

Поводом мог чланка „Кроатизми у нашим медијима“, објављеног 14. 9. 2019. у Културном додатку, а подстакнутог текстом адвоката Милоша Бојановића „Кроатизми у српском језику“, огласио се 21. 9. 2019. адвокат Бојановић да би исказао, како каже, неслагање с мојим ставовима и закључцима. Да читаоци не би остали у заблуди да су речи о којима је говорио адвокат Бојановић ипак туђице које не треба олако пуштати у српски језик, настојаћу да ставове изнете у свом првом чланку поткрепим новим доказима.

Господин Бојановић се сложио са мном да угодан и неугодан нису кроатизми, мада би се рекло да и даље није сасвим убеђен у то, јер каже да ће реч неугодан из Црвених магли Драгише Васића пре бити последица његовог дружења са кумом Мирославом Крлежом. Дакле, узета од Хрвата. Склона сам да поверујем да је интелектуалац какав је био Д. Васић морао ту реч, ако је већ није имао у свом говору, знати много пре кумства. Она се, нпр., толико пута помиње у Старом и новом завјету да је није лако не приметити.

У прошлом чланку навела сам примере из Старог (у преводу Ђ. Даничића), а ево сада неких из Новог завјета (у преводу Вука Караџића): Ако ли која удовица има дјецу или унучад, нека се уче најприје свој дом поштовати, и дуг враћати родитељима; јер ово је добро и угодно пред Богом (Тимотију посланица прва Св. апостола Павла). А кад би угодно Богу, који ме изабра од утробе матере моје… (Галатима посланица Св. апостола Павла). Могао је Д. Васић ову реч чути и од владике Николаја Велимировића (са којим је, иначе, био у истој националној организацији) или је прочитати у његовим делима, нпр., у Молитви на језеру: Тргнуће Господ своје здравље из вас … и бићете мирис угодан за црве; А моја нада … брине дан и ноћ, да не заборави штогод, што би Теби било угодно. Као показатељ старине ових речи може да послужи Хиландарски типик Св. Саве, у коме се налазе речи угодно, доброугодно и угодник или Даничићев Речник из књижевних старина српских, у коме су поред угодан, угодно и угодник забележене и лексеме: угодити, угодије, угодба, угодство, угожденије, угођај, угођеније.

Адвокат Бојановић понавља свој став изнет у првом чланку да су именица помак, одабир и изведба (настале од глагола помаћи [се], одабрати и изводити) кроатизми, јер „кроатизми од глагола који имају словенско порекло најчешће и настају тако што Хрвати од глагола стварају именице изведене од тих глагола“. Подсетила бих на то да је именицама насталим од глагола какве су помак и одабир обиловао стари српски књижевни језик предвуковског типа, са којим је, спроводећи своју језичку реформу, Вук Караџић најпре радикално раскинуо. Међутим, врло брзо се суочио са чињеницом да је речнички фонд народног говора недовољан за сложене подухвате какав је, нпр., био превод Новог завјета па се вратио књижевнојезичком наслеђу узимајући из њега не само појединачне лексеме већ и читаве лексичке категорије.

Једна од тих лексичких категорија јесте категорија именица какве су помак и одабир (лингвисти би рекли бесуфиксне девербативне именице), која је била учесталија и развијенија у старом књижевном језику него у штокавским говорима и Вуковом Рјечнику. Наводим неке од таквих речи којима је Вук обогатио савремени тип књижевног језика: избор, извоз, извор, издер (у Рјечнику ЈАЗУ налазимо податак да је реч забележена само код Вука, што значи да нема потврда из хрватских извора), изијед, излаз, измак, измет, износ, изор, изрод, исек, искап, искон, искуп, исповед, испрос, испуст, исток, исход. А ево и неких примера које је Јован Стејић предлагао као допуну овог лексичког типа: доказ, извод, извоз, излив, излог, износ, израз, испит, навод, нагон, наскок, обзир, оглас, опис, опит, основ, одбој, одбор, одрод, одскок, повод, позив, појав, попис, порок, подлог, преврат, прелом, предлог, предмет, призив, пропис, распис, слог, савез, састав, увод, увоз, указ, улив, унос, устав, узраст итд. Попут ових је и реч одбир, која је сачињена од истог глагола као и реч одабир, са којом дели и исто значење. Речник САНУ за њу даје обиље примера из различитих српских писаних извора, као и из српских народних говора, нпр. из Драгачева, Књажевца, Херцеговине итд.

Пошаст и пошасник

Именица изведба грађена је, како сам и у претходном чланку рекла, попут других именица тога типа – од глагола, уз помоћ суфикса -ба: борба, берба, журба, паљба, погодба. Да бих показала бројност и „обичност“ оваквих именица у српском језику, навешћу још неке примере: косидба, прашидба, вршидба, веридба, просидба, женидба, удадба, нагодба, погодба, пленидба, уредба. А додаћу и мало извора за именицу изведба. Употребљавају је познати српски лингвиста Миливој Павловић и знаменити писац Исидора Секулић. Забележена је у часописима Морнарички гласник (1933),  затим у Борби, Политици, Свету. У старијим  хрватским изворима ова реч није забележена. Не доноси је Рјечник ЈАЗУ (том у коме се могла наћи, да је било потврда, штампан је 1897. године).

Моју тврдњу да је стих „Извир вода извирала“ нередак у српским народним песмама, поткрепићу следећим чињеницама. Вук је у свом Рјечнику донео стихове: Извир вода извирала / б’јелу пјену изметала / У планини извир воде ладне. У делу Живот Срба сељака Милан Ђ. Милићевић наводи стихове: Извир вода извирала / врана коња изметала. У збирци народних песама Милоша Милосављевића (Београд, 1869.год.) налазимо стихове: Извир вода извирала: / Ситно труње изметала / И у труње шарен сандук, / У сандуку лепа Мара. Милисављевић уз песму каже: „Ову сам песму чуо у Свилајенцу од мога ујака ајдук -Павка Спасића, из села Ласова нахије црноречке, који је код мога оца у госте дошао био, а потом сам је чуо и да је у Јагодини певају“. У Ресави сам овај стих као припев у народној песми чула и ја у извођењу Културно-уметничког друштва „Јавор“ из Сладаје код Деспотовца. Стеван Дучић бележи нешто другачије стихове: Расла бача у ковача / у ту бачу извир вода. Интересантно је навести и речи нашег познатог геолога Јована Жујовића, који, пишући о изборима, каже: Разна су им у нашем народу и имена дата: извор, изворац, извир (Извори и бунари, 1907).

Свој став да је именица пошаст добила место у вокабулару српског језика кроз дела знаменитих писаца као што су Танасије Младеновић, Добрило Ненадић, Петар Џаџић, Матија Бећковић, Миодраг Павловић, Милован Данојлић, поткрепићу навођењем још неких аутора који употребљавају ову реч: Вељко Петровић, Александар Тишма, Биљана Јовановић, Васа Павковић. Наведеном књижевном часопису Данас из 1934. године додајем НИН, Политику, Илустровану Политику и Мостове, у којима се налази обиље примера са овом речју. И у старијем часопису Позорник Војводства Србије из 1849. године, који је уређивао др Сава Јовановић, налазимо ову именицу: Што се тиче нас, ништа вам јавити немам изван да је пошаст болестна мало попустила. Век и по касније у Расковнику бр. 24 М. Срећковић пише: Епитафи нису прећутали ни пошасти, несрећне случајеве, насилне смрти. Миодраг Павловић, код кога је реч пошаст честа и обична, изводи реч пошасник. У песми Научите пјесан, која је у лектири за средње школе, каже:

Опрезно с „туђицама“

Кроз каква друштва треба још проћи, / кроз какве људске видике, / кроз злоходнике, пауке-војнике, / кроз шуме пошасника, / кроз уши доушника, / треба још ићи уз раме дволичника. Додајмо овим ауторима хиљаде њихових читалаца и добићемо импозантан број говорника српског језика који знају ову реч и њено значење.

Када говоримо о савременом књижевном језику Срба и Хрвата морали бисмо знати да је он утемељен на српским изворима. Најбоље о томе сведоче речи једног од аутора Рјечника хрватскога језика (Загреб, 1901) Фрање Ивековића, хрватског богослова, верског писца и филолога, који у предговору речнику каже (остављам изворни правопис): „Покојни нећак мој, гимнасијски професор Др. Иван Броз, с намјером да напише рјечник Хрватскога језика, много је година скупљао грађу за њ из свијех књижевних дјела Вука Караџића и Ђура Даничића“. И даље: „За темељ је овој радњи постављен Српски Рјечник истумачен Њемачкијем и Латинскијем ријечима. Скупио га и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, Беч 1852.“ Ивековић закључује: „Ово дјело могло би се звати и рјечник Српскога језика, и да су га написали Срби, јамачно би се тако звало“. На основу српских извора написани су и други приручници које су Хрвати направили после одлуке њиховог Сабора о прихватању Вуковог дијалекта за основицу књижевног језика – Маретићева граматика, правопис И. Броза и др.

Поновићу, на крају, оно што сам рекла у прошлом чланку – треба бити веома опрезан када се неке речи проглашавају „туђицама“, не смемо их олако одбацивати и препуштати другима сиромашећи тако сопствени језик.

………………..

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

…………………..

Изворник: Политика (штампано издање, 28. септембар 2019;
додатак Култура Уметност Наука, стр.10)