У Руменци, селу надомак Новог Сада, традиционално се одржава „Пихтијада“. Организатор је Удружење грађана „Руменачка пихтија 2003“. У мору осталих „ијада“ не би била нарочито запажена, да није било писма из канцеларије преосвећеног Епископа бачког господина Иринеја, којим од њих тражи да манифестацију одложе за после васкршњег поста.
То је била прилика за овдашњу јакобинску јавност да оспе паљбу, дрвље и камење по „мрачњацима“, „инквизиторима“, „поповима-лоповима“, „затуцанима“, „клерофашистима“… из Српске православне цркве.
Постоји у грађаноидској псевдоелити изразита агресија усмерена према СПЦ, која кореспондира с оним дивљаштвом испољеним у Француској револуцији према тамошњем клеру, јер наши урбаноиди, мондијалисти и либераши, верују да СПЦ и Христос стоје на путу њиховој личној слободи. Најпростије, сматрају да ако они хоће да једу печење испред црквене порте на Велики петак, не само што нико то не би смео да им брани, већ не би требало ни да се буни. У име либерализма, дакле слободе, они би хтели да укину слободу мишљења и говора цркви и верницима. Деценијама већ траје борба за изопштавање хришћанског морала и верских начела из јавног дискурса.
Либоси су постали нарочито бесни и борбени, откад су, с петооктобарским променама, запосели установе културе и образовања, те медије и многе државне синекуре. Осетивши укус моћи, одмах су преузели манире својих титоистичких идеолошких претходника и с нескривеном мржњом, те с бесловесном јарошћу јурнули на сваку традицију, а посебно на хришћанско православну.
(1758 – 1794)
Те домаће верзије Пуси рајота, желе да затру и помен о хришћанским вредностима, те не допусте било какву њихову релевантност у животу Србије. Отуд толико медијско и невладничко бешњење сваки пут када се Црква огласи у јавности захтевом да се њена традиција и верска осећања православаца поштују и ван порти храмова. Хтели би да закују веру у црквене зидине. „Нема слободе за непријатеље слободе“ како је рикао њихов политички праотац, Максимилијан Робеспјер, поштовалац терора као државног манира у спровођењу политике. Наравно, једино су они, у својој просветљености и просвећености, способни да одреде ко је пријатељ, а ко непријатељ слободе. Када њихов праведнички мач падне на нечији врат, ту нема кривице, то је, практично дератизација, неки се чак и „крсте“ деконтаминаторима културе, ваљда од српства и православља.
Њима није довољно што слободно могу да буду атеисти, па и антитеисти, већ инсистирају да, без протеста, могу да се иживљавају на Цркви, да исмевају њену суштину, каноне и традиције, а све у име „Његовог Величанства Човека“ и „Светих Људских Права“. Они траже да жртва ћути док је силују.
Важно је, на овом месту и овим поводом, утврдити шта је у ствари била реакција Цркве у вези са најављеном Пихтијадом. Јасно је да Црква не располаже никаквом параполицијском силом којом би могла, нити је то намеравала, да физички спречи организацију Пихтијаде. Она је могла само да апелује на оне међу организаторима, који себе сматрају православцима и делом Цркве, да програм одложе до иза Васкрса, предочавајући им последице по њихов статус у Цркви ако се о апел оглуше. Те последице би биле привремено изопштење из Цркве, док се не покају, што би значило да нема причешћа нити посета свештеника домовима оних који личним избором и слободном вољом реше да јавно практикују кршење великог поста. Не би им биле допуштене ни било какве друге „црквене активности“, попут венчавања и сл, изузев крштавања деце, будући да она нису ни на који начин одговорна или крива за поступање својих родитеља. Звонила би и звона, не мртвачка – како то злонамерно потурају богоборци, већ она која упозоравају на грех.
Шта је ту спорно? Ако си православац, поштуј своју Цркву, ако ниси, онда те њени апели не дотичу, и свакако свештеника у кућу не примаш, нити се у храмовима причешћујеш. За таквог човека нема последица и слободно може да чини шта му је воља, па и да отворено вређа и исмева Цркву и њене вредности. Међутим, не можете бити део Цркве и отворено кршити њена правила. И јаре и паре не бива нигде. Наша Црква, а нарочито Епархија бачка, уопште нису ригидне. На причешћу, свештеник ретко проверава јесте ли постили и исповедали се, то оставља вашој савести, никоме се ништа не намеће, али дрско и потпуно јавно ниподаштавање правила о великом посту, у непосредној близини храма, и то од стране, макар номинално, православних верника, заиста не може да прође без икакве реакције, па и последица по верски живот кршитеља правила.
Црква никоме не брани да мрси, нити икога прозива због тога, али је оправдано да владика реагује у оваквим ситуацијама. Слично је било неколике године раније с туријском „Кобасицијадом“, а организатори бачке „Куленијаде“ су сами, без ичијег упозорења, одложили своју приредбу док не прође пост.
Нико нема ни разлога да се буни против владикиног поступка. Зашто би неко имао права да очекује да му свештеник свети водицу за славу, венча кћер или га причести за Васкрс, иако је он у време поста, организовао теревенку, масни крканлук, зачињен пивом и ракијом у центру села, недалеко од црквене порте? Ако нећеш да прихватиш ни минимум црквених правила, немој тражити да будеш део те цркве и готова прича, ако пак желиш да користиш „услуге“ СПЦ, изволи уважавати „кућни ред“.
Ми, православни хришћани, имамо право да од свог епископа чујемо, не само мишљење и поуке у вези са духовним живљењем, већ и савете и ставове по свим питањима од значаја за наше постојање. Зато црква не може и не сме бити сабијана у илегалу, катакомбирана, да би се савремени јакобинци осећали неспутано и уживали у опијености својом „победом“ над вером и традицијом наслеђеном од комуниста. Времена се мењају и ми имамо право да се боримо за друштво, уређено на начелима хришћанске вере, али чак ни то није у непосредној вези са конкретним случајем, темом овог написа.
(Краљева црква у Студеници)
Овде је кључна ствар, сасвим легитимно упозорење надлежног архијереја онима који се осећају православним хришћанима, да уколико желе да остану део мајке Цркве, не могу јавно да газе њена правила.
Ја честитам организаторима што су, уважавајући ситуацију, одлучили да овај гастрономско туристички вашар, одложе за време после Васкрса.
Твитујте Остоји Симетићу и читајте, петком, његове чланке на СКК.срб
Изворник: Српски културни клуб
Related posts:
Свети Јустин Ћелијски: БЕСЕДА НА МИТРОВДАН 1964.
Божица Савић Узелац: ОСВРТ НА „ЛЕГЕНДУ О ВЕЛИКОМ ИНКВИЗИТОРУ“ ФЈОДОРА МИХАЈЛОВИЧА ДОСТОЈЕВСКОГ
Иван Јесаулов: БОЖИЋНИ И ВАСКРШЊИ АРХЕТИПОВИ У РУСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ: ЕВРОПСКИ КУЛТУРНИ КОНТЕКСТ И НАЦИОНАЛНА ТРАДИЦИЈА
Драгољуб Петровић: РАЗГРАНИЧЕЊЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ИЛИ КОМУНИСТИЧКИ ГЕНОЦИД НАД ПРАВОСЛАВЉЕМ
Свети Јустин Нови (Ћелијски): БЕСЕДА 7. НА СВЕТОГА САВУ
Свети Јустин Нови (Ћелијски): БЕСЕДА НА СВ. АРХАНЂЕЛА МИХАИЛА
Никита Бондарѣв: ПРОТЕСТИ У ЦРНОЈ ГОРИ – конзервативна револуција на маршу
Отац Андрѣј Ткачов: О ВИРУСУ КОРОНА, БОГОСЛУЖЕЊУ И ПРИЧЕШЋУ
Протојереј Александар Шмеман: ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Авва Јустин Поповић: ДВА ПИСМА
Раде Јанковић: СВЕТИ САВА СРБСКИ – Бедем православља према демонизму Запада и Истока
Владимир Димитријевић: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ И ОВЕ, 2021. ГОДИНЕ
