Никола Б. Поповић: ВЕРСАЈСКИ СИСТЕМ

Мировна конференција у Паризу била је конференција сила – победница, а побеђеним државама није био дозвољен приступ. У раду су учествовале 30 савезничких и придружених држава. Господари конференције, а то значи неимари Нове Европе, биле су силе Антанте (Француска, Велика Британија и Италија) и Сједињене Америчке Државе.

---

По завршетку Првог светског рата збила се успешна Мировна конференција сила победница на којој је створена нова политичка карта Европе.[1] Изван одлука Конференције одржане у дворцу Версају код Париза (јануар 1919 – јануар 1920) остала је Источна Европа, онолико колико ју је запремала Совјетска Русија, тј. тзв. европски део Русије, а то је огромна територија од источних граница Пољске и Румуније до планине и реке Урала. На територији Источне Европе (граничних држава према Русији) и дела средње Европе створен је тзв. санитарни (антибољшевички) кордон, а иницијатор (и идеолог) била је Француска.

То је почетак Хладног рата, а cordon sanitaire био је претеча Берлинског зида (13. август 1961 – 9. новембар 1989), не у идеолошком (комунистичком) смислу, већ као оруђе медијског (политичког) рата.

Узроци настанка Версајског система леже у Европском рату (1914) који је био закономерни производ живота, метода општења и живљења европских нација и њихових држава, без обзира на њихову појединачну величину и моћ. Сила, примена силе у највећем опсегу (рат) јесте пуна историја европског континента и даље…

Померање европског становништва и источноевропског света – почев од шеснаестог, па све до двадесетог века – одвијао се у дивергентним правцима; Руси и део Источних Словена кренули су преко Урала и Сибира на Исток до Беринговог мореуза, а западноевропски и средњоевропски људи на Запад, на огромна пространства и богатство Америке. Тако је избегнут судар Западне и Источне Европе све до друге деценије двадесетог века.

Да ли постоји узрочно-последична веза између узрока Европског рата, ратних циљева оба зараћена блока (Антанта: Централне силе) и одлука Париске мировне конференције на којима ће се саздати оно што се зове Версајски систем? Другим речима, да ли је Конференција у версајском дворцу била пуно остварење ратних циљева сила победница (Антанта, САД)? Одговор је позитиван уз констатацију да исход Великог рата, онакав какав је био, нико у зараћеним државама није предвидео. Реч је о томе да су пропала четири царства: Хабзбурга, Хоенцолерна, Романова и Османско царство. Разуме се да је вођење рата (тотални рат) у свим сферама утицао на васколики живот сваког царства, руинирао га изнутра и на том унутрашњем фронту је и страдало. Зла коб царстава била је једна: њихова вишенационална структура, која је у себи константно носила потенцијал самоубиства. Тај потенцијал је бивао све опаснији како је јачао, а јачао је са настанком нација, националним препородима, са масовним (не елитним) национализмом (који нужно не прераста у шовинизам), са изграђеном националном свешћу, са упечатљивим националним идентитетом. Круна је била идеја националне државе, тј. њен настанак. Национални покрети дејствовали су на територији сва четири царства током Великог рата. Њиховом енергијом и уз помоћ великих савезника царства су пропала, створено је ново фактично стање које је уграђено у Версајски систем, вољно или невољно. То ново стање, његов део, de facto било је девет нових држава: Финска, Естонија, Летонија, Литванија, Пољска, Чехословачка, Аустрија, Мађарска, Краљевство (до 15. јула 1920) Срба, Хрвата и Словенаца.

Мировна конференција у Паризу била је конференција сила – победница, а побеђеним државама није био дозвољен приступ. У раду су учествовале 30 савезничких и придружених држава. Господари конференције, а то значи неимари Нове Европе, биле су силе Антанте (Француска, Велика Британија и Италија) и Сједињене Америчке Државе. Главну и коначну реч имала је велика четворка: Жорж Клемансо, Дејвид Лојд Џорџ, Виторио Орландо и председник САД Томас Вудро Вилсон. Совјетска Русија није учествовала у раду Конференције с обзиром на то да је изашла из рата склопивши сепаратни мир са Централним силама у Брест Литовску 3. марта 1918. године.

Променљиви ток борбених операција на Западном фронту, невоље свакодневног живота, пад стандарда, глад у појединим земљама, нарастање песимизма, општи пад морала код становништва у позадини, а и на фронту, руске револуције 1917. године, подстакле су силе Антанте и САД да обелодане, не само властите ратне циљеве, већ и принципе на којима ће се у будућности регулисати међународни и међудржавни односи. Вредно достигнуће у овом процесу било је коначно усаглашавање односа сила Антанте и САД према Аустроугарској; дана 28. јуна 1918. године било је објављено да је њихов циљ – разбијање те монархије. Овом одлуком отварале су се светле преспективе западним и јужним Словенима да образују своје националне државе.

Дубинска америчка демократија и њен протагонист председник Вилсон успели су да силама – организаторима Мировне конференције наметну програмску основу. Реч је о томе да је прихваћено да чувених Вилсонових четрнаест тачака и њихове допуне од стране америчког Конгреса (4. јула, 27. септембра, 21. октобра 1918) буду начелни ставови да би се обезбедио „праведан“ и „трајан“ мир.

У развијенијем виду принципи Конференције били су:
1.начело јавне дипломатије;
2.начело равноправности свих народа;
3.начело самоопредељења и права народа на стварање независних националних држава (начело народности);
4.начело одређивања стратегијских (или природних) граница;
5.начело виталног економског интереса;
6.начело историјског права.

Начелни пристанак на начела је једно, а њихова примена друго; радило се о томе да су велике силе енергично заступале своје државне и империјалне интересе и тиме долазиле у тешке спорове. Темељно питање било је немачко (границе, репарације), а затим границе нових држава. У склопу немачког питања био је и проблем одговорности (кривице) за рат и подизање оптужбе против кајзера Вилхелма II за ратни злочин.

Предлог француске владе: „Предлози за прелиминарни мир са Немачком“ (26. новембар 1918) имао је следеће тачке:
– западне границе Немачке;
– обнова Пољске;
– уређење Немачке (федеративни принцип);
– европски систем безбедности. У централној и југоисточној Европи требало је радити на стварању таквог система политичких веза и односа који би послужио као сигурна противбољшевичка и противгерманска брана, али и као средство распростирања француских политичких и економских утицаја (то је већ поменути cordon sanitaire);
– колонијални интереси. У прекоморским подручјима Французи су своје интересе усмерили на немачке колоније у Африци и на бивше територије у арапском свету, око којих су већ за време рата почели мучна погађања са Енглезима.[2]

Реч САД на Конференцији се помно слушала и уважавала. Њена делегација је била свесна сопствене, одлучујуће улоге у рату. Представљала се као истински протагонист универзалних принципа као што је право на самоопредељење народа, равноправност, привредна кооперација, за општи мир, а све то да нису њени (САД) себични интереси. У складу с тим предложено је и оснивање Друштва народа као инструмента мира и колективне безбедности у свету.

У првој фази рада Конференције (18.јануар – 28. јун 1919) утицај делегације САД био је доминантан. У те дане припремао се мировни уговор са Немачком и оснивање Друштва народа.

У припреми докумената Конференције радиле су 52 стручне комисије (1650 седница), а најважније су:
1.Комисија за територијална питања;
2.Комисија за Друштво народа;
3.Комисија за ратну одговорност;
4.Репарациона комисија.

Формирање мировног уговора са Немачком (рад завршен до 6. маја) био је први и најтежи посао. Савет четворице одржао је 67 седница. У току дискусија рашчишћено је мноштво питања.Тако, карактеристично је следеће: на захтев за уједињење Немачке и Аустрије Ж. Клемансо је (29. март) жестоко одговорио: „Зар је то повреда права народа ако се Аустријанцима каже: ми од вас не тражимо ништа осим да останете независни; радите са својом независношћу шта год хоћете, само не можете улазити у немачки блок и учествовати у плану немачког реванша“.

Мировним уговором који је Немачкој наметнут она је изгубила 1/7 територије и 1/10 становништва.

Истовремено са радом на немачком уговору радила је и Комисија за ратну одговорност. Њен председник био је Роберт Лансинг. Извештај Комисије поднет је 29. марта, а усвојен 6. маја 1919. године. Закључци Лансингове комисије уграђени су у све мировне уговоре између победника и побеђених.

У извештају је фиксирао да је “главна договорност за рат на Немачкој и Аустрији, а секундарна на Турској и Бугарској; да су намерно прекршена правила о неутралности Белгије и Луксенбурга; да су починили тешка кршења закона и обичаја рата; да положај званичника, ма колико висок био, не сме да штити од индивидуалне одговорности; препоручено је оснивање међународног суда. Комисија је сачинила списак од 850 осумњичених и прецизирала је за радње извршења ратних злочина“.[3]  На списку ратних злочинаца био је и немачки кајзер Вилхелм II. До процеса кајзеру и другима никад није дошло.

Слом Хабзбуршке монархије збио се у октобру 1918. године. Настанак нових националних држава на њеној територији до почетка Конференције био је потпуно завршен. Преостало је да Конференција прихвати фактично стање и изврши међународно-правно признање нових држава што је и учињено. Реч је о мировним уговорима.

Уговор са Немачком потписан је 28. јуна 1919. године. Постао је образац и за друге мировне уговоре. Тако, уговор са Аустријом потписан је у Сен-Жермену 10. септембра, Бугарском у Неји 29. новембра, Мађарском у Тријанону 4. јуна 1920. године. Друштво народа (Лига народа) основано је 10. јануара 1920. године.

Ко је био задовољан, а ко незадовољан уговорима? Чињеница да су били наметнути даје довољно јасан одговор.

Најнезадовољнија је била Немачка, не само службена, него и велики део становништва без обзира на припадност класи, социјалном слоју, властитој економској снази. То незадовољство постало је платформа за политичко (реваншистичко) организовање. Из њега је проистекла и Националсоцијалистичка радничка партија Немачке. Ова партија на челу са А. Хитлером победила је на изборима и преузела власт у Немачкој 1933. године, од када почиње убрзано рушење Версајског система. Последице се виде и дан-данас, нападају се у неугаслој тежњи за повратак на државне границе пре јуна 1914. године.

______________________________________________
Изговорено на трибини
„Версајски систем – сто година послије“
у Академији наука и умјетности Републике Српске
у Бањој Луци 23. децембра 2019. године.

---

ПОДБЕЛЕШКЕ

[1] У српској историографији одавно су написана одлична дела о Мировној конференцији у Паризу: Andrej Mitrović, Jugoslavija na konferenciji mira 1919-1920. Beograd, 1969; Андреј Митровић, Време нетрпељивих. Политичка историја великих држава Европе. Београд 1974; Čedomir Popov, Od Versaja do Danciga. Beograd 1976.

[2] Č.Popov, n.d.165.

[3] Тијана Шурлан, Одговорност кајзера Вилхелма II за Први светски рат – међународноправни аспект. У: Срби и Први светски рат 1914-1918. Зборник радова са међународног научног скупа одржаног 13-15. јуна 2014. Изд. Српска академија наука и уметности, Београд 2015, 679-680.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: ЖРНОВ