Борис Васиљевич Марков (1946), доктор филозофских наука, шеф катедре за филозофску антропо-логију факултета филозофије и политологије Државног универ-зитета у Санкт-Петербургу. Аутор бројних књига међу којима и: Човек, Држава и Бог у филозофији Фридриха Ничеа (2005), Појам политичког (2008), Филозофска антропологија (2008), Култура свакодневице (2008) и других.
Прво што пада у очи јесте – отуђеност. Људи се труде да не примећују једни друге. Разуме се, царује куртоазија и свако се труди да изгледа пристојно. Међутим то и ствара невидљиву баријеру за комуникацију.
Нови свет рађа и нове односе. Теза Р. Вагнера о револуционарном значају културе, која је у више наврата репродукована током 20. века, посебно од стране Б. Брехта, показала се утопијском. Авангарда се побунила против тржишта а оно ју је мирно „сварило”. Данас се културни људи боре против порнографије и перверзије. Међутим, за власнике „секси шопова” перверзњаци су – купци. Њих осуђују али не прогоне, они су укључени у друштво као потрошачи, учесници па чак и творци новог сегмента тржишта који омогућује радна места. Према томе, с чисто економске тачке гледишта, друштво нема основа за интервенцију.
Култура и тржиште се више не сматрају конфликтним структурама. Они нису изнад човека, не стварају отуђење већ помажу човеку у реализацији слободе. На пример, конкуренција треба да допринесе истицању талената. Док су раније постојали стручњаци које су, у суштини, ангажовале власничке структуре, данас то решава потрошач.
Међутим, није све баш тако једноставно. С једне стране, чини се разумним да се контролишу па чак и ограничавају тржишни процеси ако доводе до незапослености, анархије, корупције, најзад, до неукуса који доминира у шоу бизнису. С друге стране, очигледни су недостаци државног протекционизма, планске економије и политичке цензуре. Отуда политиколози критикују тоталитарну културу а хуманисти ратују против оног што се зове масовна култура. У поређењу с високом књижевном културом савремено телевизијско гледалиште подсећа на епоху Рима јер доприноси бестијализацији људи. Обрнуто, с тачке гледишта политехнолога, „сурове игре” врше значајну позитивну функцију повезивања изолованих јединки у одређену целину. Док су раније људи постројавани у колону која се с песмом кретала у једном правцу, данас су они привезани за ТВ екран до те мере да се многи интересују за оно што се дешава у „Дому-2” више него за сопствене породичне проблеме. Није чудно што је данас оно „совјетско” предмет непрестане пажње и то након једнодушне оцене да је заувек сахрањено испод бедема бескрајних серијала и телешоуа[1].
За савремену културологију карактеристична је тенденција усаглашавања узвишене представе о култури, распрострањене у прошлости, с њеним сврсисходним поимањем у савременим условима. „Културу бисмо могли да дефинишемо као отворени и непрестани процес договарања о значењима”[2]. Људи непрестано покушавају да интерпретирају културни компромис на начин како би њихове сопствене претензије изгледале моралне, а сопствена корист изгледала као опште добро. Нове потребе стварају нове варијације елемената културе. То има за последицу промену ранијих значења културних симбола. При томе симболички компромиси поседују властити ефекат. Култура као продукт друштвеног договора мења се при промени међусобних односа снага у друштву.
Тајна културе није само идеолошка или естетичка, већ и животна. Култура је начин свакидашњег живота. Она укључује у себе скуп правила и кодова комуникације, норме цивилизованог понашања, имуне системе који обезбеђују заштиту од опасних деловања туђег, симболичка средства самохвалисања друштва која постичу идентитет. Међутим, оно главно је разуме се у томе што културе треба да буду не само „своје” већ и „топле”, оне морају да сједињују људе присним људским односима. Без обзира на бирократију и официозе, најбољи представници совјетске књижевности стварали су дела која су побуђивала ентузијазам људи и будила жељу за животом. Писци „деревеншчики”[3] описивали су одлазећи свет сеоске општине и читаоци су заједно с њима жалили нестанак традиционалне културе. „Производственици”[4] су у економском простору предузећа откривали социјалну, моралну и људску димензију. Градски писци су опоетизовали разноврсне „канцеларије” у којима су интелектуалци не само проводили своје дневне часове, већ и размишљали, осећали, волели и мрзели, речју – били повезани с другим не само односима учтивости и толератности, већ и односима саосећања и сапатње.
Потпуно другачије се конструишу тела и душе људи у савременој масовној култури. Рад и немаштина се повлаче у засенак, у први план избијају потрошња и забава. Али у задњем плану ипак остаје досада која је раније била болест аристократије. Док је разлика социјалистичког романа у односу на буржоаски до те мере деликатна да не подлеже дефиницији, дотле је својеврсност савременог књижевног дискурса очигледна. Ради се у првом реду о усредсређености на индивидуалну бригу о себи где је најважнији сопствени комфор а не саосећање с болом других људи. Љубав се не описује галантним дискурсом већ терминима сексологије где једна особа причињава задовољство другој само због тога што добија од ње у замену исто онолико колико је дала. Љубав престаје да буде дужност и већ ни на шта не обавезује. Из савременог љубавног романа скоро да су ишчезле традиционалне теме љубави и љубоморе, породице и брака, трудноће, одговорности али се зато подробно описују опције уживања.
При разматрању совјетске културе важно је сачувати хладнокрвност и трезвено проценити све „за” и „против”. Ко не жели повратак назад, и да се непромишљено креће напред, мора да се заустави и одмери позитивне моменте традиционалне и савремене културе, штавише, да покуша с њиховом синтезом. Филозофска концептуализација савремене културе треба да изнађе скуп антрополошких константи који се у овој или оној мери репродукује у вишим културама. Разуме се, филозофски пројекти се, по правилу, не оваплоћују у животу али ипак управо они служе као мерило оцене онога што се дешава.
КУЛТУРА И ЈЕДИНСТВО
Трагање за јединством био је и остао уистину вечни човеков проблем. Док су раније не само дела већ и мисли људи биле „колективне представе”, данас свако настоји да буде аутономна јединка што у пракси доводи до пораста егоизма и изолованости. Јединство људи на темељу разума, науке, културе, јединство публике на основи општег укуса, јединство на основи просвећености и читања књигâ, јединство на основи идеологије – сви ти пројекти више не одговарају стварности. Интернет је оно прво што нам пада на памет када се поставља питање о томе шта данас сједињује људе. Људи могу да размењују информације, да изразе своје мишљење и сл. Ако имамо на уму да захваљујући Интернету људи могу не само да слободно комуницирају, већ и да раде, купују, забављају се, онда је тешко не упасти у еуфорију. У ствари, испоставља се да је електронска заједница такође подељена на многобројне групе које живе у складу са својим интересима. Што се тиче масмедија овде се у првом реду може говорити о покушајима обједињавања елите као својеврсне фотогене подгрупе доброг друштва. Очигледно да је бескрајна поворка гламурних лица која се свакодневно појављују на телевизијском екрану усмерена на остваривање функције јединства. Међутим, то не радује суграђане с малим приходима. Али теши то што се тамо где тога нема на плакатама приказује само једно лице.
Савремени градски индивидуалисти, који живе у усамљености иза гвоздених врата изолованих апартмана, не задовољавају се медијским јединством и заносе фантазијама о органским целинама ранијег типа. Меланхолија због стварности и носталгија за прошлошћу користе се за подршку како леворадикалних тако и конзервативних пројеката који у суштини мало одговарају реалијама и захтевају преиспитивање. Они су наслеђе епохе криза и ратова, идеолошке ангажованости и политичког дисидентства. Филозофија треба да се позабави деконструкцијом[5] старих и концептуализацијом нових облика јединства.
О каквом пројекту се ради?
1. У Русији се реанимира пројект религиозног јединства. Његова историја заслужује пажњу и данас се појављује у новом светлу. Хришћанство је имало велики успех зато што је напорима апостола Павла постало у почетку својеврсно „умрежено друштво”, затим државна религија Рима и, најзад, црква – најмоћнија медијаимперија која је проширила Свето Писмо по читавој Земљи. Штампа је, с једне стране, омогућила да Божије Посланице стигну до сваког човека, а, с друге стране, довела до тога да је сама „пошта”, то јест црква као институција свештеника, била доведена у питање. Протестанти и „беспоповци”[6] разних врста претендовали су на самостално тумачење Светог Писма. Али још важнија последица штампе била је та што је практично свако могао да напише своју посланицу човечанству и многима је то пошло за руком. Тиражи дела Маркса, Лењина и Маоа сасвим донедавно су се такмичили с Библијом.
Разуме се, постоји објективна и субјективна религија, теологија и народна вера и од њиховог положаја такође зависи успех хришћанства. Данас у Русији уочавамо интензивно подизање храмова. Што се субјективне религије тиче, ствар овде стоји нешто лошије, ипак број „живих верујућих”, који се придржавају не само поста већ и правила хришћанског општежића на свакодневном нивоу, није превелик. Али на датој етапи то засад није важно. Црква ће доприносити јединству уколико њени представници могу да подстакну људе. За то су се данас откриле нове медијске могућности. Истина до чега ће то довести, за сада нико није у стању да каже. Управо концептуализацијом овог новог облика ширења религије треба да се позабави филозофија. Тај пројект јединства одговара условима савремености.
2. Национално јединство. Када се говори о народу, онда је реч о органским везама људи на основу територије, језика, обичаја, вероисповести и сл. Нарочито велики значај приписиван је народу у руској и немачкој филозофији. Французи су изумели нацију као политичко јединство. Међутим, морали су да формирају нацију не као укупност грађана који имају право да једном у четири године бирају владу, већ као децу „републике-мајке” која испољавају осећање братства и која су способна да се одбране од унутрашњих и спољашњих непријатеља. Тако је настао појам патриотизма које се лагано претакао у шовинизам. Где је народ тамо је и цар. Зато кад се говори о народу онда је ту реч о државном јединству. Данас су слике домовине и отаџбине упадљиво потамнеле. За тим можемо само да жалимо. Људи су, несумњиво, таоци територије. Њу треба не само култивисати већ и бранити. Још је Хердер указивао на значај географског фактора у историји. Но док је за Немце територија (источно питање) била нешто што недостаје, за Русију је она била најистинскија реалност. Практично целокупна руска историозофија од Чаадајева до Гумиљова и Дугина развија теме „Југа и Севера”, „Запада и Истока”, „Шуме и Степе”, „Мора и Земље”. Са савремене тачке гледишта ове идеје чине основу „геофилозофије”. Реч је о географском, геополитичком и културном простору Земље који одређује како судбину народа, тако и филозофију интелектуалаца.
Што се тиче расе и јединства на основу заједничких предака, данас тај пројект настављају само радикали. У ствари рећи да је раса – нацистички мит, не значи затворити тему. У свим временима људи су се бринули о здрављу младих поколења. Медицинско-биолошки дискурс је данас до те мере утицајан да М. Фуко указује на њега као на облик моћи: ако хоћеш да будеш здрав и сретан, онда извршуј препоруке лекара. Али у тим препорукама присутан је не само комерцијални (повезаност с фармацеутском индустријом) већ и политички аспект (конструкција новог облика поретка названог „здрав начин живота”). Уз то ту је и еколошки покрет. Разуме се, проблеми очувања средине и здравља су исувише важни да бисмо их занемарили и они уистину уједињују људе. Али шта је то јединство? Сваки час нас бомбардују вестима о несретним случајевима, техногеним и природним катастрофама, о терористичким актима и сл. Људи су данас свесни да су њихове жртве као што су раније били свесни да су жртве ђавола или капитала.
3. Класно јединство. Разуме се, оно није сасвим органско али ипак нипошто није ни интелигибилно. Класа има заједничке интересе и циљеве. При томе влада она класа којој полази за руком да своје интересе представи као опште. Пошто је мисија радничке класе, која је по Марксовом мишљењу требало да ослободи себе и цело човечанство, изневерена, многи данас сматрају да је једина класа у историји била и остаје буржоазија или, како је постало помодно говорити, „средња класа”. Срж њеног јединства јесте власништво.
Шта се данас дешава са својином? Она несумњиво постоји. Питање је у томе чија је и у којој је мери она својина. То није само питање новца. Новац је медијум чијим посредством се решавају конфликти у вези са својином. Леворадикални критичари осуђују новац због тога што је разрушио раније кодове јединства карактеристичног за родовско друштво. Обрнуто, либерални мислиоци сматрају да је он одиграо позитивну улогу у обједињавању људи. И доиста, тржиште не само што разједињује већ и сједињује људе. Данас оно покреће не само робе већ и идеје. Знања, производи уметности и други плодови културне производње постају робе и то стимулише развој друштва. Осмишљавање комерцијализације симболичке производње наводи на помисао о радикалној трансформацији капитализма. Слика ултракапитализма већ више не личи на слике које је видео Маркс. Зато су западни социјал-демократи још 1960-их година признали не само општенародну, већ и приватну својину над средствима за производњу и сарађивали с неолибералним владама.
4. Стога осим конзервативних треба узимати у обзир и либералне пројекте: то је и структуралистички модел који објашњава зашто је упркос Марксовим пророчанствима капитализам запуштао производњу након наредне кризе. Ту су не само класични енглески либерализам већ и неолиберализам фон Мизеса и Ф. Хајека, а такође и систематски пројекат Н. Лумана и комуникативни модели друштва Ј. Хабермаса и Р. Рортија.
За Русију је данас најприоритетније усаглашавање либералне економије и државе. Носталгија за совјетским системом сведочи о промени негативног односа према њему у позитиван однос. Критика тоталитаризма се оцењује као дисидентско наслеђе и уступа место тенденцији јачања вертикале власти. Таква трансформација свести објективно је изазвана тиме што је у социјализму држава регулисала скоро све сфере живота. Данас, обрнуто, политику државе одређује тржишна економија а грађани би желели да се заштите од њених негативних последица и злоупотреба у шта спада и корупција. При томе је значајно не прекардашити, не враћати се на полицијску државу, већ научити управљати економијом ради повећања благостања људи. А то би могло да буде снажан фактор консолидације друштва.
На западу се савремено друштво с правом назива друштвом благостања. Људи мање раде и више троше. Данас се сусрет робе и жеље дешава у супермаркетима. Није реч само о задовољавању насушних потреба. Трговина ради са жељама, штавише, путем рекламе она их и ствара. Али кад посматрамо супермаркете да ли можемо да кажемо да тамо има места за друштво? Пре би се могло рећи да нема пошто је сваки купац обузет сâм собом. Зато не треба прецењивати могућности друштва потрошње које претвара народ у масу.
5. Према структуралистима (а такође и феноменолошкој социологији) човек се формира у свакидашњем социјалном простору. Не суштина већ место одређује човека. Па ипак социјална структура, која одређује скуп улогâ, оваплоћује се у човеку или се актуализује захваљујући њему а то значи да је неопходно узимати у обзир његову природу. Циљ савременог друштва, пре свега није „свестрани развој човека”. Али ни човек не жели да буде усамљени егзистенцијалиста већ тражи повезаност с другима. Oн уграђује оно ”људско” у хладне социјалне просторе, на пример, успоставља пријатељске односе на раду. Свестан да друштво није предодређено за пријатељство, човек може да створи заједнички простор изван званичног радног места. Он има доста слободног времена и постоје средства која му омогућавају да тражи такве заједнице у сфери забаве. Данас се реализује модел „умреженог јединства” које се постиже не помоћу партија и међународних организација, већ је плод појединаца који стихијно теже јединству на основи приватних интереса.
ТЕХНОЛОГИЈЕ ЈЕДИНСТВА
Ма колико нас упозоравали да књижевност и филозофија не треба да се мешају у политику, да књижевност ствара сањарије а филозофија култивише машту, ипак се и данас многи писци и интелектуалци баве успостављањем органских веза међу људима и боре за очување рода, нације, државе, породице и сталежа. Држава се схвата као отаџбина. Сталеж је повезан с радом, професијом. Род и породица су – крв, биолошко и у исто време културно наслеђе; то је природа и, најзад, раса. Све то осећа потребу за култивисањем и без одговарајућег васпитног рада биће запуштено и довешће до изрођавања. Насупрот прагматичним либералним вредностима заступају се виши циљеви. Филозофи су увек сматрали да човек не живи ради себе већ ради испуњавања духовних вредности. Држава, будући вредност сама по себи, представља инструмент реализације културе, науке, морала, социјалног поретка. Основу органске државе представља породица а брига о млађем нараштају, васпитавању деце и образовању омладине стоји на плећима старијег поколења.
Историја човечанства може да се посматра под углом трагања за начином обједињавања све већег броја људи. Покривајући своју територију они су имали заједничко памћење у облику митова и предања и приближно истоветне култове и ритуале. Раније у омањим насеобинама сви житељи су били пред очима једни другима. Сви су се међусобно познавали и свако је могао да каже своје мишљење о понашању другог. У суштини целокупни животни простор је био друштвени простор. Где данас можемо да уочимо друштвени простор? Парадокс је у томе што сви говоре о друштвеном прогресу а друштвени простор се деградира. Како је било могуће да у условима раста великих градова, где људи пребивају збијени у гомилу, друштво у суштини ишчезава? Шта се дешава у нашим изложбеним и концерним дворанама, у супермаркетима, у школи и на раду где се људи тискају једни уз друге. Прво што пада у очи јесте – отуђеност. Људи се труде да не примећују једни друге. Разуме се, царује куртоазија и свако се труди да изгледа пристојно. Међутим то и ствара невидљиву баријеру за комуникацију. Раније боравећи на сајму човек је сазнавао све новости. Посета сеоском дућану пружала је више информација од телевизије. А што је најважније, саопштене новости се нису доживљавале са равнодушношћу карактеристичном за савремене грађане. Разуме се, и у усменој а тим пре у писаној култури живо учешће грађана у друштвеном животу неретко се сводило на сплеткарење и оговарање, међутим у целини узев људи су се осећали као карике у јединственом ланцу и одазивали су се на невоље ближњег не само уљудним саосећањем већ и стварном подршком.
Како се данас остварују идеали јединства? Фиксација на идеолошке или просветитељске пројекте не пружа могућност сагледавања нових начина интеграције људи у оно што се назива друштвом. Двадесети век је постао револуционаран, епоха рађања масовног друштва и страха елите од гомиле. То је почетак нове историје изградње великих друштвених колектора (конгреси, конгресни дворци, магазини /пасажи/, концертне сале и, најзад, стадиони). Историја ових места није написана нити постоји специјална наука о таквим друштвеним просторима. У 20. веку гигантски архитектонски колектор за огроман број агресивно настројених људи постаје стадион. Искрсава питање: зашто се ефекат арене, откривен у дубокој старини – ефекат тог спектакла који омамљује као наркотик – поново васкрсава након хиљаду година? Одговор се састоји у томе што је надолазак ере масâ праћен разрадом ритуала који контролишу понашање људи.
Г. Тард је хипнози придавао важан значај и сматрао спорт обликом сугестије. Емоцијална зараза и имитација – ето како се постиже јединство на стадиону. Стадион је директна супротност агори где се консензус постиже на основи разговора. Е. Канети дефинише масу као учеснике спектакла и указује на значај архитектуре стадиона, а нарочито акустичног ефекта. Као и атински посленици, савремени режисери консензуса ослањају се на обједињавајуће и цементирајуће деловање музике. Та фонотопска синтеза постиже се у облику општег ентузијазма који настаје у процесу сливања појединаца у целину. Ако се осврнемо наоколо можемо уочити покушаје да се спорт и други спектакли користе за обједињавање људи. Марсово поље у Паризу, олимпијски стадион у Атини и њихови наследници, позориште у Бајројту, спортски стадион у Берлину – све је то архитектонски израз отпора супротстављању децентрацији. Тај моћни културно-политички ефекат не постиже се путем рефлексије већ помоћу уметности.
Стадион је за присутне место прибежишта у истини. Он је настао током трагања за моделом друштвеног контејнера чији је прототип постало Марсово поље, где су се с великом помпом одржавале разноврсне демонстрације. Након Француске револуције као замена за храм морали су да се разрађују нови ритуали окупљања нације у јединиствену целину на основу величанствених поворки и хипнотичких говора. Тако је постигнута синтеза организације и психотехнике. У периоду модерне уметност друштвене синтезе достигла је највећи процват. Једнодушност и ентузијазам постали су продукт специјалне организације. Снажни културно-политички ефекат постизан је не путем рефлексије већ помоћу уметности. Модерна је на диференцијацију друштва одговорила јачањем улоге центра.
Спортска идеологија експлоатише „идеју олимпизма” али у стварности мотив државне потпоре спорта јесте тежња за психичким окупљањем етнички и медијски разједињене масе у једну целину. Серија олимпијских игара се уздиже изнад времена и обједињује историју. У 19. веку под руководством Лудвига Куртијуса обновљена су оригинална олимпијска такмичења и изграђен стадион у Атини. „Олимпија” је била замишљена као земља спорта где су у својству судија наступали универзитетски професори. Да би се постало атлетом, који премашује границе обичних људских могућности, било је неопходно поуздати се у телесни суверенитет. Олимпизам сугерише уверење да моћ долази из здравог тела. Олимпијске игре, како је говорио други ентузијаст олимпијског покрета Пјер Кубертен, није ништа друго до наставак гркофилије. На тај начин је епоха Просвећености понудила своје схватање спорта као облика васпитања аристократске елите. Као што је у Вагнеровом музичком позоришту у Бајројту дошло до препорода трагедије из духа музике, тако су и олимпијаде путем препорода атлетизма требало да доведу до појаве здравих, организованих маса. Према томе, изградња стадионâ је дошла на смену филолошке ренесансе и потиснула културу књиге.
Док су се раније одушевљавали изградњом величанствених здања и нових грађевина које нису биле једноставно политички симболи националне државе већ и друштвена места у којима је образована публика постизала јединство на основу јавних говора и дискусија, данас су ти простори или празни или мењају своју функцију. Претварање у трговачке центре двораца културе, железничких станица и других друштвених објеката јесте појава ултрамодерне. Док су совјетске архитекте стварали просторе за колективна тела, у време пререстројке она су била претворена у трговачке просторије. Данас након свести о опасности децентрације, карактеристичне за постмодерну, изнова су почела трагања за новом целовитошћу.
У другој половини 20. века у предњи план избијају материјални симболи благостања. Пораст куповне моћи маса допринео је промени свести. По мишљењу В. Бењамина јединство јавног света робâ и интимног света жељâ постиже се у пасажима. Чак и нижи слојеви становништва ступили су на тржиште моде, дизајна и гастрономије које је раније било доступно вишим слојевима друштва. Пре свега аутомобилска култура, иако је њен претерани развој веома штетан, сведочи о промени живота у прилог благостања. Али прâво достигнуће представља проширење зоне слободног времена благодарећи чему настају нове субкултуре. Вишкови времена троше се на развој разних врста талената па чак и конструкцију приватних метафизичких система. Укратко, тако широка навала маса у сферу забаве, одмора, туризма, спорта и музике нема преседана у историји.
Данас живимо у свету знаковних збивања. Културу данас одређују не само уметничка дела већ сугестивни скуп позваних звезда и важних личности, гомила зазјавала, тржиште и рејтинзи, сплетке и скандали захваљујући којима се заправо и стиче велики новац. Потреба за забавом заштитни је знак престижних културних забава. Ако телевизијске камере, логотипи моћних спонзора заједно с рекламном компанијом и дистрибутером образаца продукције не бацају у засенак све унаоколо, онда се не може говорити о знаковном догађају. Стога на место естета, уметника и критичара долазе менаџери у сфери уметности и културе. Манипулација бројкама, дијаграмима, рејтинзима, финансијама постаје важнија и знатно уноснија него способност стварања уметничких дела. Претензије аутора на аутентичност постаје смешна пред лицем циничних захтева економије и ексцеса масовног укуса.
Савремена култура знаковних догађања подсећа на барокне празнике а не на концерте модерне. У музеју се може појести, попити и забавити. Банке и робне куће су такође уметничке сцене. Уметност није догађај већ део индустрије забаве и потрошње. Она постаје корисна и не услужује машту већ реалност. Може ли се сачувати смисао уметности у инсталацијама и презентацијама? Иза буке фестивала културе мало се шта може видети и сазнати. И сви очекују чудо преображаја. Без уметности таквих догађања уопште не би ни било. У тој гунгули се данас и реализује машта. Иза маске бучних догађања, у трци за куповином и распродајама важно је не изгубити се и не заборавити на машту. Тамо где доминира оно секундарно постоји жал за оригиналом. Само незадовољство спектаклима сведочи о истинитости маште.
Превод с руског и белешка Добрило Аранитовић
ПОДБЕЛЕШКЕ
[1] Како је недавно рекао један студент, амерички филмови су, дакако сурови, али су руски досадни и банални попут моралних придика родитеља.
[2] Вимер А. Культура // Современная немецкая социология: 1990- е годы. СПб., 2002, стр. 206.
[3] Назив за групу истакнутих руских писаца 60-их година 20. века (Солоухин, Распутин, Можајев, Абрамов, Астафјев, Шушкин) који описују руско село као чувара исконских руских вредности које је у нестајању. – Нап. прев.
[4] Назив за руске писце који су, за разлику од „деревеншчика”, описивали теме из живота везане у првом реду за индустријску производњу. – Нап. прев.
[5] Деконструкција – метод постмодернистичке филозофије који не нуди васпостављање (реконтрукцију) нити уништавање (деструкцију) већ критичку разраду старих појмова и изналажење трагова њиховог утицаја на савремено мишљење.
[6] Једна од две гране руског старообредништва 17-18. века која се супротстављала реформама патријарха Никона. – Нап. прев.
Изглед, коректура и опрема текста: Словенски вѣсник
. . .
Изворник: Књижевни магазин брoj 215–218 / година XVIII / мај–август 2019. године
Related posts:
Александар Дугин: ПОВРАТАК ВЕЛИКОГ ДОБА
Владимир Димитријевић: ПЛАНЕТОЦИДОМ ДО „ЗЛАТНЕ МИЛИЈАРДЕ“ – на годишњицу НАТО бомбардовања Србије
Милован Данојлић: ЗЛАТНО ДОБА УОБРАЖЕНОСТИ
Зоран Туцаковић: ЗАПИТАНОСТ НИКОЛЕ МИЛОШЕВИЋА О СМИСЛУ ИСТОРИЈЕ (2)
Зоран Туцаковић: ЗАПИТАНОСТ НИКОЛЕ МИЛОШЕВИЋА О СМИСЛУ ИСТОРИЈЕ (3)
Раде Јанковић: ИЗДАЈА КОСОВА
Раде Јанковић: ГЕОПОЛИТИКА ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА
Свети Јустин Нови (Ћелијски): БЕСЕДА 7. НА СВЕТОГА САВУ
Емир Кустурица: ПЕТЕР ХАНДКЕ – АПОСТОЛ ИСТИНЕ!
Михаило Ђурић: КАМЕН РАЗДОРА
Никола Милошевић: ФИЛОЗОФСКЕ ПРЕТПОСТАВКЕ МАНИПУЛАЦИЈЕ У ПОСТМОДЕРНОМ ВРЕМЕНУ
Срђан Поповић: О ПРОВИНЦИЈАЛИЗМУ
