Раде Јанковић: НА КАФИ КОД ВЕЉКА ГУБЕРИНЕ

Ми смо тим злочинцима нешто остали дужни. То је наш грех. Грех наше садашњости.


Раде ЈАНКОВИЋ

Негде смо ипак погрешили: Комунизам је деценијама свима пружао наду да ће профитирати ако буду лојални. Комунистички режими су опстајали корумпирајући своје поданике и своје „изабране противнике“. Њихов опортунизам био је стабилизатор комунистичког поретка. У том поретку сви су имали своје улоге и своја задужења. Само незнатна мањина, рецимо, била је привилегована да некажњено убија своје противнике, велика већина поданика били су само њихови таоци; ћутали су, трпели и допуштали да их злочинци усисавају у вртлог њиховог злочиначког подухвата, као што пламен свеће усисава лептира. На крају, сви су сагорели као неми посматрачи. Као и лептири. Као и пламен свеће. Цена опортунизма била је, да је тзв. „обичан човек“ мало-помало постао подлац. Деведесетих година прошлог века удвориштво је цветало на све стране. Људи су се клањали злочинцима чије су руке биле крваве до рамена; славили их, величали и певали им славопојке: „Ој Крцуне наше росно цвеће / Србија те прежалити неће “… На крају је читава нација шмрцала за белосветским хохштаплером који је све те злочине осмислио и наредио, за Јосипом Брозом званим Тито. Он је све те злочинце окупио, наоружао и мотивисао злочиначком комунистичком идеологијом. А обожавали су га и потомци жртава! То никада нисам могао да схватим. Више од немаштине, од тврде сламарице, од закрпе на лактовима, од гумених опанака и вунених чарапа, од лименог корита у којем смо се сви у кући купали по реду, од кофе са малтером коју сам као петнаестогодишњак морао да износим на четврти спрат – више од свега тога, у том комунистичком рају за будале, лицемере и покварењаке, гушила ме хипокризија и сервилност тзв. „радног народа“, те тупе гомиле „самоуправљача“ и „социјалистичке интелигенције“. Старији су знали све о комунистичким злочинима за време и после рата, али су ћутали. Ми млади живели смо у блаженом незнању, са великом рупом у памћењу. Наше незнање није било ни случајно ни узгредно, било је темељито и систематски организовано. Утолико није било само наше, или бар не сасвим наше. О нашем незнању старали су се „Партија“ и „Служба“. У школи су се училе јасне науке; државом је руководио „највећи син наших народа и народности“; другови из синдиката бринули су за зимницу, другови из ЦЕ-КА за миран сан. Требало је само да будемо „лепо васпитана“ деца комунизма, и да то прихватимо као свој лични успех а не као наметнуто решење. Чинило се да је то прихватљива цена, уступак који се може поднети. Ништа о злочину победника није могло да се прочита у историјским читанкама и лепој књижевности са којом смо одрастали и сазревали. Знало се, мање-више, да су се монархисти и комунисти убијали између себе; знало се и да су се комунисти убијали између себе, због „једне шљиве“, због „идеолошког скретања“ или због „испољеног дефетизма“. Али да су „ослободиоци“ убијали „ослобођене“ – то се ипак није знало. О томе се није ни говорило, о томе се ћутало. Ћутала је чак и наша „дисидентска интелигенција“. А како и не би, кад су наши „дисиденти“ били све бивши скојевци, удбаши, политички комесари и косовци: Добрица Ћосић, Михаило Марковић, Љуба Тадић, Драгољуб Мићуновић… А међу њима највећи и најпознатији „дисидент“ – био је ратни злочинац! Његова су „пасја гробља“ и стрељање читавог батаљона дивизије Мурђе након предаје. Милован Ђилас! Због њега је Буковски одлежао две године у душевној болници „специјалног типа“. Да ли је вредело? Зна ли Буковски ко је Милован Ђилас?… У име КПЈ за Црну Гору, Ђилас је 5. фебруара 1942. год. издао следећу наредбу: „Наређујемо: Командантима и политичким комесарима са подручја: Колашина, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања или тражења неких додатних објашњења под хитно организују напад на васојевићко племе јер су они велики Срби. Њих треба најстроже казнити тако убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу, не питајући никога за кривице. Куће конфисковати, а потом запалити, стоку заплијенити. Уколико би неко од партизанских војника покушао да не поступи по овој наредби, команданти имају такве на лицу мјеста стрељати. Приликом напада на Васојевиће партизанска војска мора добро водити рачуна, да не дође до сукоба између њих и окупаторске војске, коју наше партизанске јединице не смију нападати, придржавајући се строго наредбе Врховне партизанске команде издате 27. 12. 1941. године а са којом су упознати сви наши команданти и политички комесари и повјереници. Ову наредбу издаје руководство КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак“. У потпису: Владо Мартиновић-Бајица и Милован Ђилас.

Милован Ђилас (1911-1995)

Кривична пријава: Осим Боривоја Карапанџића, о комунистичким злочинима ћутала је и наша десна, антикомунистичка, емигрантска интелигенција. Црњански je живео у Лондону и могао је знати све о комунистичким злочинима у Југославији, али он је ипак предност дао својој личној драми; он, који је пре рата био један од најутицајнијих критичара комунистичке идеологије, заћутао је када је та идеологија почела да рађа своје најотровније плодове. Тако је настао Роман о Лондону, али не и Роман о Кочевском Рогу. Зашто? Црњански је могао да буде наш Солжењицин али је, ипак, изабрао да не буде. „Испоставља се – каже Жак Елил – да су сви велики уметници на политички исправној страни“ (Царство бесмисла). Андрићу је, рецимо, била занимљивија судбина некаквог Ђерзелез Алије, али не и судбина једног Григорија Божовића? Или новинара Крсте Цицварића, или сликара Бранка Поповића, или глумца Јована Танића… Зато је било могуће да тужна кончина славног војводе Петра Бојовића, кога су комунисти на смрт пребили и на таљигама превезли до Новог гробља, уз јавно изречену забрану грађанству да присуствује сахрани, није дирнула ни једну истанчану уметничку душицу да се прихвати пера или филмске камере. Као да је међу нашом послератном интелигенцијом, и левом и десном, склопљен прећутни договор: злочин победника легитимно је политичко средство, те као такав, будући оправдан победом, не садржи ништа трагично што би могло да буде проседȇ за једно озбиљно уметничко дело. Тако је опортунизам наше хуманистичке интелигенције осакатио нашу послератну културу. Много је белих, неисписаних страница остало да зјапи празнином. И један повећи део наше прохујале стварности ишчезао је у тој празнини. Са њим и део наше садашњости. Јер нема на чему да се ослони. Зато је наша послератна култура мала, плитка, сиромашна и провинцијална. Ми се никада нисмо храбро, поштено и без предрасуда суочили са прошлошћу. Рупе у памћењу ми смо стално крпили маглом а беле странице исписивали смо површно склепаним естетизмом. Ми се никада нисмо прочистили правом катарзом! Последња прилика пропуштена је 5. октобра 2000. год. Катарза је тада требало да се деси на суду; на једном објективном, непристрасном и поштеном суђењу.

С ископавања масовне гробнице жртава комунистичког терора у бољевачком насељу Змијанац октобра 2011. године.

Тада су још били живи: и Јово Капичић, који се јавно хвалио да је ликвидирао 15.000 Београђана; и Симо Дубајић, који је послао на губилиште најмање 10.000 српских добровољаца и четника Павла Ђуришића. А били су живи: и Миодраг Цојић, пензионер из Београда; и Васа Фришковић, пензионер из Подгорца. Они су у две новембарске ноћи 1944. год. у потоку Змијанац близу Бољевца ликвидирали 47 ненаоружаних цивила: једног свештеника, једног пуковника у резерви, једног бившег народног посланика, једног општинског деловођу, два писара, неколико ђака и мноштво обичних сељака из Црноречких села: Криви Вир, Сумраковац, Валакоње, Подгорац, Ласово… Ево шта је о томе рекао новинару Васа Фришковић, командир вода за стрељање: „Били смо наоружани машинским пушкама. Пуцали смо сви одједном. Стрељали смо их по групама. По пет-шест или седам-осам највише и то на следећи начин. Поставили бисмо их испред оних рупа. А онда би наш стрељачки строј, у којем је обично било по десетак људи и по правилу увек више од оних које смо стрељали, подигао би машинке на готовс и после команде: ‘Нишани!’, ‘Пали!’ ми бисмо пуцали… Ноћ је и тешко је било знати ко од нас у кога пуца. Тачније, ко кога убија“. Има нешто дрско и изазивачко у наступу тог зликовца, као да жели да каже: „Убијали смо, па шта? Шта нам можете?“ То је зато, помислио сам, што нико никада није ставио на пробу њихову самоувереност. А да ипак покушамо?

Антоније Ђурић (1929-2020)

На кафи код Вељка Губерине: Сео сам за радни сто, укључио лаптоп и у програму ворд отворио нови фајл под насловом КРИВИЧНА ПРИЈАВА. Тако је почело моје „Jʼaccuse!“ Али, за разлику од Золе, ја никада нисам доспео до суда; поколења ме неће памтити по ватреној говоранцији око које ће се испредати урбане легенде. Ја сам једва догурао до Вељка Губерине. Једнога дана зове ме Антоније Ђурић, каже да је Губерину заинтересовала моја кривична пријава, он, наравно, подржава ту иницијативу и радо би се прикључио, за почетак жели да ме упозна, да ли може да му дâ мој број? Наравно! Зашто да не? Неколико дана касније јавља се Губерина: он је дирнут, он је одушевљен, он је фасциниран; то је нешто што чини част српској адвокатури, то је сјајно, то је племенито и храбро, да, да, и храбро… Кад можемо да се видимо? Препуштам избор њему. Онда у суботу у 10 сати у његовом стану, у булевару Кнеза Милоша бр. 52, то је зграда поред америчке амбасаде, знам ли где је то? Наравно да знам. Као и обично, ја сам поранио, дошао сам око пола десет и зазвонио на улазним вратима. Чујем неко комешање и тихи жамор унутра, али нико не отвара. Зазвоних још једном, али сада се више ништа не чује, мртва тишина. Напољу жега хвата залет. Асфалт већ почиње да се усијава. Пређох на супротну страну булевара. У хладу дебеле пластичне тенде, наручих кафу и ђус од наранџе. И ево већ је 10, идем да покушам још једном. Овога пута отвара ми Губерина. Широк осмех, стисак руке и слаткоречива добродошлица. Похвала мојој тачности. Он цени тачност: тачност је врлина савесних људи. Стојим неодлучно на средини ходника, чекам да ме домаћин усмери. Десно од мене је кухиња, врата су педаљ одшкринута; лево од мене је дневна соба, једно крило двокрилних врата широко је отворено. Губерина ме уводи у дневну собу и затвара врата за собом. Изненада, сасвим неочекивано јер није било договорено, на двоседу затичем човека средњих година, правилних црта лица и лепо неговане тамносмеђе косе. Он седи укрућено, торзо је истурио мало напред, а руке је прекрстио на грудима. „То је наш колега – каже Губерина. „Можеш слободно да говориш пред њим. Он је мој човек од поверења“. (Али чему ово упозорење, мислим у себи, ја немам никакве тајне, не правим заверу против државе, дошао сам само са намером да разговарамо о једном сасвим легалном поступку, и то је све). „Колега“ климну главом. „Ненад“ – каже, и пружи ми руку. Губерина ме посади на тросед испод прозора. Инсистира да седнем на тросед. „Да ме боље види“ – каже. Тросед је испод самог прозора који гледа према булевару. Прозор је замандаљен, завеса је навучена до пола а ролетна спуштена до дна, само што је при дну за педаљ одмакнута, тако да светлост помало улази у собу и ствара пријатну, пригушену атмосферу као на Вермеровим сликама. На Вермера подсећа и намештај – реплика Луја XIV. Губерина извуче столицу, примаче се ближе мени, готово ми се унесе у лице, и левом руком налакти се на радни сто. Како сам путовао? Добро. Ах, ова врућина! Баш је несносна! А посао? Иде, не жалим се. Изненада, он театрално извади из фасцикле копију мојег чланка објављеног у „Гласу Црногораца“, подиже га увис и повишеним тоном, као да глуми строгост, пита: „А ово, одакле ово?“ Зашто радим све то? Који су моји мотиви? Почех нашироко да објашњавам: да сам био поражен сазнањем да се у граду у којем живим десио злочин на крају рата о којем су сви ћутали; да сам био посебно поражен чињеницом да је то сазнање тако дуго скривано од моје генерације, коју су све време кљукали лажима о револуцији која нам је донела слободу и благостање. Ако су све те ликвидације учињене за наше добро и за нашу срећу, зашто су их онда скривали? Распричавам се, износим нове доказе: 25. децембра 1945. год, на само 500 м. од куће у којој живим, ликвидирана је читава породица Јовановић – извесни Миче, његова два друга, његова мајка, његов отац и његов ујак, само зато што се након истека одсуства нису вратили у своју војну јединицу. А ја сам за то сазнао тек ономад. Кад сам покушао да о томе разговарам са њиховим комшијама, познаницима и даљом родбином, наишао сам на страх и зид ћутања. „Пазите! – наглашавам – Све се то дешава читавих 7 месеци након што је рат званично окончан. Након што су створене „Уједињене нације“ и међународно право почело да функционише. Па зар то није злочин против човечности, par excellence?“ Да, да, прихвата Губерина: Срби су највеће жртве у XX веку. И започиње своју тираду о геноциду над Србима: ево Глина, Јадовно, Јасеновац. Набраја све неправде које су нам учињене у XX веку, критикује лицемерје међународног поретка, упоређује нас са Курдима и Палестинцима. И то тако траје читавих пола сата. Али какве то везе има са темом због које смо се састали!? Одлучих да га прекинем: добро, али хајде да се вратимо нашој теми. Да, да, наравно. А ко ће све то да финансира? Сад ми већ постаје помало јасно зашто сам овде. Зато користим опробано лукавство: кажи само оно што они вероватно већ знају! Па ето, Миле Петровић који живи у Лос Анђелесу, он се први јавио телефоном кад је прочитао на интернету вест да је тамо неки адвокат у Бољевцу поднео кривичну пријаву против комунистичких злочинаца. Нуди финасијску помоћ и хоће да покрене и друге људе из емиграције да помогну ако је потребно. Не, за сада није потребно, рекао сам; хвала, јавићу се ако буде требало.

Вељко Губерина (1925-2016). Фото: Блиц

Занимљиво, каже Губерина. А ко је он? Њему су комунисти убили оца 1943. год. кажем, са још 8 мештана у селу Добрујевцу. Убили су их чекићима у згради сеоске општине која више не постоји, јер су је комунисти срушили после рата. Потом су тела изложили у заједничком дворишту које је општина делила са основном школом. Миле је 1961. год. емигрирао, најпре у Француску, а потом у Америку. Кад је умро Краљ Петар II, старији Бољевчани препознали су га као једног од носилаца ковчега, на слици која је објављена на насловној страни НИН-а. „Јао, али ја Вас нисам ни понудио!“ Губерина се шаком лупи по челу. „Шта ћете да попијете?“ Кафу, ако је могуће. Наравно да је могуће. Губерина изађе и за собом затвори врата. Стиже и кафица: „Ваш приступ читавој ствари је нов и оригиналан“ – проговори најзад и „Колега“. „Ви полазите од нулте тачке. Дакле, нема ревизије, нема рехабилитације, него кривична пријава, истрага, процес. То је добар приступ и ја се слажем са Вама“. Предлаже да разменимо бројеве телефона. Али узгред: где се сада налази предмет? Званично, кажем, у Републичком МУП-у, незванично у Центру СДБ. Како то? Не разуме! Лепо, кажем, од тужиоца имам обавештење да се предмет налази у МУП-у а од бивших радника службе безбедности да се налази у Центру СДБ где је формирана некаква комисија за проверу мојих навода. Одлично! – каже. Он тамо има чврсте и поуздане везе. Утом, враћа се Губерина, али без кафе. Врата од собе оставља отворена. Пар минута касније кроз њих ће ући и унети кафу неки млађи човек, атлетски грађен, висок, плав, кратко ошишан као амерички маринци. Боди-мајица светлосиве боје, припијена уз тело, истиче његову чврсту мускулатуру. Гледа ме право у очи, а око усана игра му нешто што није ни осмех ни хладан презир, него гримаса човека који се управо спрема да прогута дијамантски прстен који је неопажено смотао са стола. Уз кафу договарамо се да ја упутим тужиоцу један поднесак („Чачни“ – рекао је Губерина); да тражим извештај докле се стигло са поступком а они ће, са своје стране, покренути њихове везе, притегнути „кога треба“ да ствар коначно крене. На растанку, Губерина ми поклања своју књигу Бранио сам… са посветом. Захваљујем и устајем да кренем. У том тренутку и „Колега“ устаде. И он мора да крене. Ево већ касни! Поново сам на средини ходника. Врата од кухиње су широм отворена. Видим да „Атлета“ није био сȃм у кухињи. Са њим је још један човек у фармеркама и карираној кошуљи, мени окренут леђима, па му не видим лице, видим само део потиљка, и како нагнут над нечим обема рукама нешто петља, али не видим шта. „Атлета“ нагло искорачи са оном истом глупом гримасом и заклони га својим телом. Климнусмо главом један другоме у знак поздрава и ја изађох први, за мном изађе „Колега“. На улици он извади свежањ кључева, притисну дугме на једном кључу и огромни црни џип марке Мерцедес скикну као прасе, браве на вратима шкљоцнуше, црвена и жута светла затреперише. Једном ногом већ беше закорачио да седне, кад се изненада окрену према мени. „Да ли си спреман да идеш до краја?“ – пита. До каквог краја? Шта значи то: до краја? „Мислим, да ли си спреман да идеш до Стразбура?“ Наравно да јесам. Спреман сам, кажем. „Добро, онда здраво. И јави се.“ Машина снажно забрунда. Тако се растадосмо. (Ми ћемо све видети без помоћи службене полиције која, у оној форми њених права, каква смо ми израдили за Гоје, смета владама да виде. По нашем програму трећина поданика мотриће на остале из осећања дужности, из принципа добровољне државне службе. Тада неће бити срамно назвати се шпијуном и достављачем, него похвално… – Протоколи сионских мудраца: Протокол бр. 17). Беше око 11 сати пре подне. Пођох полако, ногу пред ногу, низ булевар према згради Владе. Осећао сам се некако чудно, тупо и празно у исто време. Који сам ђаво уопште и долазио?… Отворих књигу коју ми је Губерина поклонио. Застајкујем и читам посвету: „Драгом колеги Ради Јанковић (тако!) са жељом да настави свој рад на добро нашег народа и Србије“… Датум: 10. 08. 2001. Тек тада паде ми на памет: па мени је данас рођендан! Напунио сам 45 година. И ево шта радим. Ево докле сам догурао. Да ли се то исто питао и Владо Дапчевић? На данашњи дан, у ово исто време, он је изведен пред истражног судију Првог Окружног суда у Београду. Синоћ се пробудио у ћелији Централног затвора. Поред њега је седео дебејац и гледао га хладним погледом.

Фотографије Владимира-Владе Дапчевића (1917-2001) из полицијског картона (1938 г.), који се чува у Хрватском архиву у Загребу

Дапчевић је осетио мржњу у том погледу. Уосталом, дебејац се и не труди да је сакрије. Дапчевић језиком опипава десни: сви зуби су му поломљени, као и готово сва ребра. У глави му је бучало од ударца дршком пиштоља којим је онесвешћен.  Читавог живота он се борио за победу комунизма, а хапсили су га, пребијали, затварали и зубе му избили у име одбране тог истог комунизма, за који је он жртвовао све: своју слободу, породицу, каријеру. Каква лудница! Ево, мени је данас рођендан, а ја нисам тамо где би требало да будем, нити сам са онима са којима би требало да будем. Борим се за правду, за коју сам жртвовао изгледну каријеру судије, а испитују ме о мојим намерама људи који би требало да су на мојој страни. Лудница! Комунизам је све испретурао: нико није оно што би требало да буде, нити је тамо где би требало да буде.

Епилог „једне илузије“: Накнадно, испоставило се да смо се заувек растали. Јавио сам се два или три пута, али „Колега“ је увек био у вожњи и није могао да разговара. Није било тешко схватити да ме избегава. Једном приликом пожалих се старом пријатељу, који је иначе адвокат у Београду, а он ми рече: „Зар ти не знаш ко је он? Твој колега је, друже мој, радио у Институту за безбедност на Бањици, где је радила и моја жена. Она га добро познаје. Одатле је са чином мајора СДБ дошао у канцеларију Губерине као његов приправник. То зна скоро цео Београд“. Али ја не знам. Одакле да знам? Зато вест која је неколико година касније узнемирила српску јавност – да је познати београдски адвокат нападнут и повређен – мене није изненадила. Било је то у оно време када су се макљали између себе „криминилци“ и „дебејци“. Стављам наводнике зато што нам ни до данас нико није објаснио: ко је ту био „криминалац“ а ко „дебејац“? Последњи пут срео сам се са „Колегом“ на интернету. Док сам чепркао по неким садржајима налетех случајно на фотографију, лик на њој учини ми се познат. Нема сумње, био је то „Колега“, у одежди Великог мајстора једне од четири завађене масонске ложе у Србији. Са Губерином сам се срео још два пута: једном у просторијама Адвокатске коморе Београда, други пут у дворишном крилу Капетан-Мишиног здања. Оба пута Губерина се правио да ме не познаје. Погледао ме је оштрим и продорним погледом помешаним са нескривеним изненађењем као да види сабласт, као да се питао: „Откуд ти ту?“ Никада ме није ословио нити се икада више јавио да пита за исход поступка по мојој кривичној пријави. А она је, убога и проклета, још извесно време наставила да се шета од Центра СДБ до Републичког МУП-а. Коначно се скрасила у фиоци полицијског генерала Србољуба Ранђеловића. Он је након пензионисања, тако су медији објавили, извршио самоубиство. Миодраг Цојић и Васа Фришковић умрли су природном смрћу и сахрањени су са свим почастима као заслужни грађани ове земље. Заслужни за шта?… Не могу да се отмем меланхолији. Нећу да ликујем над тим мртвацима, али не могу ни да будем спокојан кад поглед окренем према будућности. Ми смо тим злочинцима нешто остали дужни. То је наш грех. Грех наше садашњости. Доба у којем живимо институционализовало је некажњивост као неку врсту презумпције невиности за победника. Насупрот пораженом, за кога се унапред претпоставља да је крив, победнику је све унапред опроштено.

Вађење комунистичких жртава из јама у зиму 1941/1942. године. Из личне архиве др Радмила Бојовића.

Привилеговани злочин победника много је дубљи цивилизацијски пораз од оног који трпи поражени; пораз свих узвишених очекивања од задовољења правде, пораз свих правдољубаца који су принуђени да са победником деле исти цивилизацијски простор. Ово помешано осећање резигнације и забринутости присутно је и код Владимира Буковског. „Како време пролази – говорио je новинару румунске телевизије – мање је шанси да се икада формира Нирнбершки трибунал за злочине комунизма. Ако је ово било релативно лако 1991-1992. сада, 15 година након распада Совјетског Савеза, већина их се не сећа значаја ових злочина. А садашње генерације расту без знања недавне прошлости“. Као и Буковски и ја сам веровао: „Док суд не донесе пресуду о свим злочинима почињеним од стране комунизма, то није мртво и рат није завршен“. Накнадно се, међутим, испоставило да је то била илузија. Савремени правни поредак не признаје да постоје комунистички злочини.


Одломак из књиге Радета Јанковића Како упојити вампира, Духовни луг, Крагујевац, 2020. Књигу можете наручити поузећем од аутора путем телефона 063/77-300-90 или код издавача путем телефона 064/22-444-77 по цени од 800 динара.

(Visited 184 times, 2 visits today)
ГЛАВНА, ПАМЕТАРНИЦА
6 comments to “Раде Јанковић: НА КАФИ КОД ВЕЉКА ГУБЕРИНЕ”
  1. Раде,

    Сигуран сам да си упознат са неокомунистичким покушајима заташкавања и поновног бацања у заборав свих злочина и непочинстава почињених од стране њихових идеолошких предака од “ослобођења” наовамо, које су после мукотрпног трагања и излагања опасностима типа “појешће те мрак” откривали посвећеници у правду и истину.

    Не знам шта да мислим о ангажовању историчара Дејана Ристића и његовој књизи “Митови српске историје”, тек – он тврди да су пребијање до смрти војводе Петра Бојовића и забрана погреба уз државне и војне почасти ушли у један од најчувенијих митова 20. века. О томе, наводно, постоји сведочанство Бојовићевог кућног пријатеља Косте Ракића, по којем је војвода само “три дана био саслушаван”, и не само да није премлаћен, него су двојица припадника НОВЈ добила батине од његовог сина Добрице! Чак се и за погреб без почасти нашло оправдање. О свему овоме, примера ради, може се прочитати овде:

    https://mondo.rs/Info/Drustvo/a1233245/Mitovi-srpske-istorije-Dejan-Ristic-Vojvoda-Petar-Bojovic.html

  2. Драги мој Тузоре

    О тим криптокомунистичким историчарима мислим исто што и о Комисији за утврђивање истине о злочинима комуниста. Ја сам у кривичној пријави против Цојића и Фришковића тврдио да је у Змијанцу стрељано 47 лица. А ево шта су господа из Комисије урадили. Дошли су једног дана, откопали седам скелета и сахранили на месном гробљу. Једнога дана, после 30 или 50 година, кад мене више не буде, јавиће се неки нови “Дејан Ристић” и устврдиће да је све то у Змијанцу један мит: Раде Јанковић је измислио 47 жртава јер, ево, из записника о есхумацији види се да је пронађено само 7 скелета! То је комунистички modus operandi утврђивања “научне истине”. Они од истине праве митове, а од митова научну истину, како им када одговара. Тако поступају и “научници” који су се излегли у гнезду Латинке Перовић и Радомира Константиновића. (Никола Самарџић, Басра, Биљана Србљановић и прочи, и прочи, и прочи.) Они од мита праве “научну истину” о тобожњем генеричком фашизму Србског народа. (Види “Филозофија паланке”, посебно додатак под насловом “Српски нацизам”) По том обрасцу поступа и историчар Дејан Ристић. То је оно што у књизи “Како упокојити вампира” називам естетизација комунистичких злочина а што заправо јесте поступак уклањања стварног из стварности: стварно ишчезава и на његово место ступа лаж. Погледај како тај “историчар” вешто уклања стварно, естетизацијом наратива о војводи Бојовићу: комунисти нису “забранили” његову сахрану него су “саветовали” (!!!) породици да сахрана буде само у најужем кругу; војводу комунисти нису тукли него су га мало грубље три дана (!!!) “саслушавали” у полицији; нису комунисти напали војводу него је његов син голорук (!!!) истукао комунистичког официра, који иако наоружан војводином сабљом и са пратиоцем, бежи (!!!) од Добрице у шлафроку (!!!)… Али доћи ће дан, и већ долази, када ће неки “нови клинци” поверовати у ове небулозе. Они на то рачунају! Зато сам написао ову књигу: да спречим, ако је могуће, њихову сутрашњу лаж!

  3. Gospodine Rade, da li je pravno moguce podici optuznicu za komunisticke zlocince i ako ti zlocinci vise nisu zivi.

    Ako je to pravno moguce, mogli bi pokrenuti jednu optuznicu za “pasije gropblje” i to internacionalizovati.
    Pa onda i za ogroman broj ostalih zlocina crvenih jamara.

    Ako je ovo moguce, onda ne bi bilo lose nesto uraditi u tom pravcu, naprimjer napraviti jedan odbor ljiudi, koji bi se sakupio povodom toga i koji bi svim svojim silama podrzao ovu stvar.

    Mene ova tema mnogo zanima, jer po majcinoj liniji poticem iz komunisticke porodice. Moj djed od majcine strane je bio komunista, jedan od organizatora ustanka 13 jula i koji je strijeljan od cetnika.
    Pokojna baba mi je pricala da je u njihovoj kuci spavao smrdljivi civutin Moso Pijade.
    Inace, djed mi je bio iz plemena Piperi, a tamo su komunisti pravili uzasne zlocine
    .Kazu da su u jamu “Radovce”, koja se nalazi u blizini pobacali preko 8000 ljudi i do dana danasnjeg jednu kost odatle izvadili nisu.

    A otac mi potice iz jedne imucnije gradjanske porodice, porijeklom iz Kuca, koji su pocetkom rata zivjeli u Peckoj Banji, gdje su imali svoje autobusko preduzece.
    Crveni jamari su ubili dvojicu brace od moga djeda, jednog na dan nase slave Svetog Nikolu i to ispred kuce, a mog djeda i oca citavog zivota proganjali, kao bivse kapitaliste i cak za vrijeme informbiroa zatvarali, iako su oni komuizam mrzjeli iz dna duse.

    Ni sam ne znam, koliko sati mi je otac pricao o komunistickim zlikovicma i ni sam ne znam koliko sam batina dobio zbog gospodina Adolfa Hitlera, i to po pravilu uvijek na 25 Maj, na takozvani idolopoklonicki praznik “dan mladosti”.

    Uvijek je bilo, da je tog dana moj otac gledao taj idolopoklonicki spektakl u uvijek ponavljao rijeci “o Hitleru, Hitleru, sto nisi Hitleru dobio ovaj rat, te poskopio ovu komunisticku pismilet”.
    Ja bih se onda nasao da protestvujem, zbog toga sto on velica gospodina Hitlera i po pravilu uvijek dobijao batine zbog toga.
    Danas i ja cesto kazem slicne rijeci, koje je govorio moj otac.

    Zaista bi bilo dobro pokrenuti neki proces protiv smrdljivih crvenih jamara, makar podsdhumno, radi njihovih potomaka, koji su sakupljeni i u vijece “zlih staraca” koje jos uvijek drma ovom nasom zemljom.

    Mi brate, treba sve sto mozemo da uradimo, da se obracunamo sa njihovom potomcima, koji nastavljaju utabanim stazama svojih zlikovackih predaka.

    Nazalost zadnje ratove su Srbi uzalud potrosili, jer mnogo bi bolje bilo, da smo se, umjesto sto smo se borili sa ustasama i muslimanima, obracunali sa nasim domacim zlom komunistickim i masonskim, te pocistili nasu zemlju od te olosi.

    Sa neopisivim zadovoljstvom bih vam se pridruzio, ukoliko bi mogli nesto da pokrenete apropo crvenih jamara, koji su se inflitirali u bukvalno svaku poru naseg drustva.

    Jedna optuznica protiv jamara bi bila idealan pocetak i priprema za ono sto bi trebali jednog dana da uradimo u Srbiji a to je “istraga komunista”.

  4. Izvinite na ponovnom javljanju, ali sam cuo da su u Ukrajini podigli podshumno otuznicu odgovornima zbog gladomora.

    Mi bismo takodje podshumno mogli da podugneo slicne optuznice, za nebrojane komunisticke zlocine, ali ne samo protiv mrtvih zlocinaca, nego i protiv njihovih zivih naslednika, koji i dan danas prikrivaju te zlocine.

    Dakle, optuznica protiv komunistickih zlikovaca i njihovioh potomaka, koji su zivi i koji prikrivaju te zlocine.

    I nikako na padati na mantre “nacionalno pomirenje”. Nikakvoga pomirenja sa onima, koji jos dan danas velicaju komunizam ne smije biti.

    To je veoma bitno, da nikakvog pomirenja sa njima nema.

    Sjetoh se ovdje i poslanica episkopa ruske zagranicne Crkve, koji su blagosiljali svaki vid borbe protiv komunizma.

  5. Поштовани г-дине Чејовићу

    Ево нас опет, што се каже “очи у очи”, само овога пута нисмо “противници”, сада смо на истој страни барикаде. Надам се да сте сада схватили да иако нисам “зилот”, нисам ништа мање одлучан борац за вредности утемељене у православљу.

    Књига коју сам написао је мој скромни допринос тој борби. Дакле, Ви сте покренули једно озбиљно и комплексно питање. На то питање ја сам пре 20 година добио негативан одговор: србско друштво још увек је у рукама криптокомуниста који нису вољни да суде својим идеолошким прецима! Тако је моја кривична пријава поротив тада још живих комунистичких злочинаца завршила у фијоци. На жалост, за ових 20 година ништа се није променило: криптокомунисти још увек чврсто држе власт у Србији!!! Доказе за ову тврдњу наћи ћете у мојој књизи.

    Што се тиче вашег питања да ли може да се комунистичким злочинцима суди постхумно, морам да вас разочарам: одговор је не! Јер, у кривичном праву влада начело непосредности, што значи да окривљени мора да буде жив и доступан суду да би му се судило. Под извесним условима допуштено је суђење у одсуству али и тада само ако је извесно да је окривљени жив. Чак и ако би у току суђења окривљени умро поступак би се окончао обуставом а не пресудом.

    Што се тиче примера из Украјине на који се позивате, не знам како ствари стоје са њиховим законодавством. Не могу ни да претпоставим којом су то техником извели, ако је тачно то што тврдите. Могуће је да се ради о тужбама за накнаду штете жртвама и њиховим потомцима а Ви сте разумели да се ради о оптужницама за злочине против човечности.

    Међутим има нешто што овде још нико није покушао а има смисла пробати. Ево о чему се ради: Европски парламент је 2005. године донео резолуцију којом је комунизам проглашен злочиначком идеологијом а злочини нациста и комуниста су изједначени. Чланице Европске уније позване су да у складу са тим уклоне све комунистичке симболе и забране комунистичку пропаганду. Али то и тамо иде траљавао. Колико ми је познато једино су Пољска, Словачка, Чешка и Мађарска до краја испоштовале ову препоруку.

    Србија није чланица Европске уније али је на путу да то постане. Зато је, мислим, могуће да се, са позивом на поменуту резолуцију ЕУ, покрене тужба код надлежног суда да се КПЈ, СКЈ и све пратије које се декларишу као њихове следбенице (СПС, ЈУЛ, СДП итд.) прогласе злочиначким организацијама и да се забране.

    Проблем је међутим што у Србији не постоји тзв. “политичка воља” за тако нешто. Нема тог судије у Србији који би усвојио један такав захтев, нити има адвоката који су заинтересовани да заступају такву тужбу. Све док у Србији свест “интелигенције” и обичног народа не изађе из комунистичке матрице сваки покушај те врсте осуђен је на неуспех, као што је неславно завршио и мој покушај да Цојића и Фришковића изведем пред лице правде.

    Хвала Вам на понуђеној помоћи али Ви и ја смо само мало више од “ништа” према криптокомунистичком механизму (УДБ-а, ТВ, новине, тужилаштво, судови) који још увек меље Србски народ. Мој покојни деда Милан, кога су Бугари убили 1943. године, мудро и са пуним правом је говорио: “Једна рука и мору сува!”

    Свако добро од Бога! Раде.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *