Душан Милијић: ИСТОРИЈА У СЕНЦИ ЕПИКЕ

Најштетнија последица коју је епска поезија учинила на рачун праве историје односи се управо на Косовску битку и ропство под Турцима. Оно што се обично прво научи у школи, али и ван школе, то је да су Срби изгубили Косовску битку, а са њом и „царство“, и то највише захваљујући издаји Вука Бранковића, те су наредних „петсто година“ били у „турском ропству“. Такву епску поједностављеност до темеља уништавају оригинални документи настали непосредно после Косовске битке. На основу тих списа, никако не можемо закључити да су Срби изгубили Косовску битку, а камоли да су одмах након ње пали под турску власт.

Недавно је глумац Предраг Мики Манојловић изазвао контроверзе рекавши да историју не треба учити од „слепог гуслара“, него да би корисније било научити турски језик и завирити у турске архиве како би се сазнала права истина. У ствари, Манојловић је Филипа Вишњића, кога је очигледно имао на уму, споменуо само узгред, искористивши не баш срећно изабрану симболику као увод у предавање о међунационалним односима на Балкану. Тачан назив трибине био је Место сусрета: шта је то Балкан, шта се прича о њему и шта би Балкан могао да буде, али све је то престало да буде важно након што је Манојловићев „слепи гуслар“ истакнут као насловни лик новинског чланка. Манојловић је тако испао уништитељ епске традиције, на којој се заиста, вековима уназад, изграђивала национална свест и жеља за ослобођењем од завојевача.

Треба се, ипак, запитати има ли истине у Манојловићевој тврдњи, а ако је има, да ли би се за њу могло наћи оправдања и да ли би се могла објаснити на другачији начин, а не само као кривица „слепог гуслара“.

Мада је српска историографија раскрстила са романтичарским и епским погледом на прошлост још крајем XIX века (као преломни моменат обично се узима предани рад Илариона Руварца и коначно доказивање да цар Урош није погинуо од руке Вукашина Мрњавчевића, те да народну песму у том случају не треба ни узимати приликом писања историје), ипак се и данас ђацима најпре у свест усаде јунаци и подвизи из десетерачких песама, па тек онда чињенице из историјских уџбеника. Често се дешава да историјске чињенице буду у потпуној супротности са оним што пружа епска поезија и то заиста може довести до потпуне забуне, па и до закључка да су народне песме ништа друго до плод маште „слепог гуслара“, те су као такве безвредне, малтене фалсификати историје. Дешава се, међутим, и то да је, након што се десетерачки стихови дубоко урежу у подсвест, тешко разбити предрасуде и суочити се са историјским фактима, па се одлази у другу крајност и национална повест тумачи искључиво кроз народна (често и простонародна) схватања.

Разлика између историографије и народне песме долази отуд што је историјска наука састављена од чињеница и од појединости, док епску поезију појединости не интересују, али је битно да погоди у начелу. Са уметничке стране гледано, то и јесте основна сврха поезије, нарочито усмене, али ваља бити опрезан и не мешати историографију у то, свеједно што прослављене песме често говоре о стварним личностима и стварним догађајима.

Колико уопште има историјске истине у епској поезији, може се показати управо на примеру једне песме која се учи у основној школи и на основу које би се већ у ђачком добу заиста могла створити искривљена слику о српском средњем веку.

У песми Женидба Душанова главни јунак јесте царев сестрић Милош Војиновић, али иако несумњиво потиче из племићке породице, он се појављује као убоги чобанин, што код сваког читаоца, па и код једног основца, мора изазвати чуђење. Даље, главни јунак се уопште не понаша као племић, већ као неки бећар, безмало и као преварант, те је много ближи Насрадину хоџи, јунаку турских шаљивих приповедака, него ли српским витезовима какве (би требало да) познајемо из историје. Најзад, и ова песма, као и већина других песама епског жанра, врви од турцизама, те би неко могао помислити да се међу Србима тако говорило и пре доласка Турака на Балкан, дакле и у време о коме дотична песма пева.

Може се још набрајати, али и ово је довољно да би се схватило колико је штетно изједначавати епску поезију уобличену између XVI и XIX века са правом историјом, оном коју су бележиле много старије хронике. Сигурно је да и корени српске епике сежу до средњег века, можда чак и до времена кад су се опевани догађаји одиста дешавали, али ипак се тек неколико столећа доцније епске песме коначно формирају и мање-више постају онакве како ће их забележити Вук Стефановић Караџић, а за њим и други фолклористи.

Самим тим што је то народна поезија, разумљиво је што је свака песма из генерације у генерацију трпела извесне промене, притом се непрестано удаљујући од изворног догађаја а приближујући се схватањима нових поколења. Такође је до промена морало долазити и приликом преношења песме из једне средине у другу, а и из записа самога Вука Караџића можемо закључити да су поједини гуслари самовољно у старе песме уносили нове мотиве, често и догађаје из сопственог живота (ту страну епске поезије најбоље је расветлио Владан Недић проучавајући биографије Вукових певача). Најзад, понекад је историја морала попустити и пред укусом савремене публике за коју су гуслари певали, па је у други план гурано оно што окупљеним слушаоцима неће бити занимљиво, а истицано оно што је упечатљиво и што привлачи пажњу, макар и не било усаглашено са историјским чињеницама.

Једном речју, народна епска поезија, иако углавном пева о славним српским владарима, велможама и војсковођама, свој је процват доживела међу нижим друштвеним слојевима, и то у столећима када српска властела није ни постојала као друштвени слој, бар не онаква каква је била пре турских освајања.

Најбољи доказ непремостиве удаљености народног певача од епохе коју опева јесте чињеница да он, иако занесено пева о царском животу, чак ни у својој машти није могао предочити шта је све било постављено на трпезама средњовековних владара, те је царску трпезу, тачније чувену Лазареву вечеру уочи Косовског боја, свео на хлеб, вино и – „разне ђаконије“. Гуслар је знао да су на српском двору вечере морале бити обилне, али он у свом окружењу једноставно није могао наћи узоре да би то у детаље приказао.

Најштетнија последица коју је епска поезија учинила на рачун праве историје односи се управо на Косовску битку и ропство под Турцима. Оно што се обично прво научи у школи, али и ван школе, то је да су Срби изгубили Косовску битку, а са њом и „царство“, и то највише захваљујући издаји Вука Бранковића, те су наредних „петсто година“ били у „турском ропству“. Такву епску поједностављеност до темеља уништавају оригинални документи настали непосредно после Косовске битке. На основу тих списа, никако не можемо закључити да су Срби изгубили Косовску битку, а камоли да су одмах након ње пали под турску власт. Наиме, коначни пад Србије десио се 1459, дакле читавих седамдесет година доцније, што не сме бити занемарљив период у историографији (поређења ради, око седамдесет година трајала је југословенска држава у XX веку).

Ако је епској поезији било битно да у домаћим редовима пронађе издајника због којег је држава пала у ропство, историографија је ипак дужна да Вука Бранковића прикаже у правом светлу, а и династију Бранковић, која би се могла сматрати подједнако значајном као династија Немањића.

Народно предање је Бранковићима, међутим, доделило још једну негативну личност – Проклету Јерину. Док се за Вука Бранковића везује издаја на бојном пољу, за Јерину се везују све муке које је народ доживљавао градећи средњовековне градове. Код других народа такве су грађевине проглашене културним добром и уврштене у туристичку понуду, а код нас су махом запуштене, а уз то и „проклете“ јер их је народ – тако се верује – с тешком муком изградио.

(Онда су „проклете“ и све грађевине на свету, нарочито пирамиде, Акропољ у Атини и Колосеум у Риму, јер знамо да су то градили робови. Ипак, све те грађевине спадају данас у врхунску светску атракцију, као и Стоунхенџ, Богородичина црква у Паризу, Естергом у Мађарској итд. Сигурно је и њих градио сиромашни народ, често и робови, уз превелике жртве, у то нема сумње, али оне су данас понос оног народа који ту живи и нераскидива веза са неким давним временима, на чему се неретко и заснива национална свест једне државе.)

Дакле, Манојловић јесте у праву што историју раздваја од гусларских песама, али како видимо, није баш неопходно знање турског језика нити чепркање по цариградским архивама да би се одвојиле чињенице од уметничке надоградње. Конкретно, у случају Косовске битке довољно је прочитати српске записе, похвале, посланице и животописе настале у деценијама након самог боја, па закључити да се нигде не спомиње српски пораз нити нагла турска окупација.

У погледу погрешног схватања историје карактеристична је и песма Пропаст царства српскога, где се гашење средњовековне државе најпре „правда“ свесном Лазаревом одлуком да се уопште не супротставља Турцима (што би значило да унапред прихвата смрт, без покушаја да заустави непријатеља), а кад им се ипак супротстави (песма нам не каже зашто је Лазар променио мишљење), онда се узрок пропасти тражи у издаји Вука Бранковића. Овакво схватање, да се „царство небеско“ може освојити само свесном (самоубичачком) жртвом, а никако промишљеном борбом (можда и дипломатијом), веома је штетно и донекле се одразило и на савремено доба, у време подизања епске поезије до нивоа националног култа.

А кад се неко упусти у непромишљену, самим тим и унапред изгубљену борбу, онда се оправдање за пораз ипак тражи на другој страни, обично у нечијој издаји, све и да је није било.

Разуме се, свака нова борба значила је могућност погибије, али и могућност победе и преживљавања, чиме се духовна величина битке никако не умањује, напротив.

Заједно са историјом, народна епика чини духовну вертикалу народа и са те стране заслужује свако поштовање, али опет не треба мешати два различита појма. Истина је да писци историјских уџбеника никада и нису састављали лекције на основу десетерачких песама, али су гласовити десетерци ипак одавно ушли у свест најширих маса и тешко их је занемарити чак и пред томовима историјских списа.

(Присетимо се чувене сцене из телевизијске серије Камионџије, када Јаре, којег тумачи сјајни Миодраг Петровић Чкаља, одговара лекцију из историје и набраја београдске дахије мешајући епска имена са историјским. С једне стране, чувена песма показала се као корисна јер је помогла „вечерњем ђаку“ да се присети имена стварних личности, али је, ипак, са друге стране створила збрку у његовој глави.)

Није тешко закључити да су гуслари често мењали не само податке из давнашње историје, него и чињенице које су им морале бити добро познате зато што су се збиле непосредно пре самог настанка песме. Међутим, и Филип Вишњић и остали певачи нису се бавили писањем историје, него су на стварност гледали кроз призму епске традиције и малтене су свесно мењали оно што се не би уклопило у шаблон народне поезије, без обзира на то што су се тиме знатно удаљавали од историјске истине. Гуслари то и нису сматрали грехом, јер су знали да разграниче уметност од онога што се заиста десило.

Нема опасности да нас епске адаптације и интерпретације „слепог гуслара“ још више заслепе ако сами умемо да разлучимо историјске чињенице од десетерачких стихова, мада је тачно да се у појединим сегментима националне повести и даље намеће свест заснована на епској поезији, док историографија немоћно остаје у сенци.

(Изглед и опрема текста Словенски вѣсник)

Related posts:

Душан Милијић: МАЖУРАНИЋ ИЛИ ЊЕГОШ Душан Милијић: ШЕРБЕТ ИЛИ СЕКИРА – Погрешно читање Његоша Душан Милијић: ПРИНЦ ЂОРЂЕ ПОВРЕМЕНО МЕЂУ СРБИМА Огњен Војводић: ЈАНИЧАРИ СОРБОНЕ – Стогодишњица „убијања“ српског језика 1 Душан Милијић: ПОТЧИЊЕНА – ИЛИ ПОВЛАШЋЕНА Огњен Војводић: УЗРОЦИ ПРОГЛАШАВАЊА И ПРИЗНАВАЊА ЦРНОГОРСКОГ ЈЕЗИКА Огњен Војводић: ДВЈЕСТОГОДИШЊИЦА СКАНДАЛОЗНОГ КАРАЏИЋЕВОГ РЈЕЧНИКА Душан Милијић: ТАЈНЕ ВУКОВЕ РЕФОРМЕ НЕОТКРИВЕНЕ Огњен Војводић: ЈУГОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИЧКИ ПРОГРАМ РАЗГРАДЊЕ РУСКОГ ЈЕЗИКА И НАРОДА Раде Јанковић: ЗАГОНЕТКА ЗВАНА АПИС Раде Јанковић: СИМБОЛИ ВЛАДАЈУ СВЕТОМ Огњен Војводић: СОВЈЕТСКА ДУБОКА ДРЖАВА И РУСКИ РАТ ЗА РУСИЈУ