На овом сајту, у оквиру теме „Запитаност Николе Милошевића о смислу историје“, имали смо прилике да се упознамо са погледима великог руског математичара и мислиоца Игора Шафаревича, у вези са психолошком структуром арогантно осветољубивих личности, као и одбрамбеним механизмима којима оне прибегавају. Увидели смо да је велики дисидент, аутор значајних историјско-философских публикација, устврдио да је основни мотив социјалистичког покрета, тј. доктрине жудња да се из корена уништи постојећи земаљски поредак, те да је психолошка природа те жудње мржња, уз истовремено постојање самоуништавајућег порива. Игор Шафаревич се упокојио пре недељу дана, 19. фебруара. За собом је оставио дела: „Социјализам као појава светске историје“, „Русофобија“, „Руски народ у бици цивилизација“, „Русија и светска катастрофа“. Тим поводом објављујемо пригодан текст Драгослава Бокана, преносећи га са његовог фејсбук профила посредством „Новог Стандарда“.
Умро је у 94. години математичар, академик, светски признати научник, али и прави апостол обнове руске идеје с почетка 80-тих – Игор Ростиславович Шафаревич.
Не постоји књига у новијој историји Русије која је имала такву важност као његова Русофобија из 1982. године. После ње и у вези с њом појавило се стотине важних књига директно израслих испод Шафаревичевог духовног шињела. Од Солжењицина и Иље Глазунова (Распета Русија), па до тада веома младог Дугина и његовог круга сапутника и сарадника, сви су активно реаговали на ову „књигу епохе“, којом је Шафаревич изрекао завршну реч на суђењу свим мрзитељима и непријатељима његове вољене Русије.
После ове студије – издате и у српском преводу – ништа више није било нити је могло бити исто. Али да почнемо испочетка…
(1923 – 2017)
Игор Шафаревич је са само 17 година живота завршио студиј математике, са 19 магистрирао и са 23 докторирао и већ почео да предаје на Московском универзитету). Са 35 година био је академик, а ускоро и добитник највећих научних и државних награда и признања. Решио је и неке до тада нерешиве задатке (Галуа) и теорије, с истом лакоћом као када је још у основној школи писао озбиљне студије о теорији бројева.
ПУТ КА ПРАВОСЛАВНОЈ РУСИЈИ
Током богате научне каријере, прекинуте због политичких разлога (након његове обимне студије о историји социјалистичког погледа на свет), Игор је постао жива легенда руске и светске науке – енглески, немачки, италијански и амерички академик, добитник почасног доктората Париског универзитета и још толико других јавних потврда значаја свега што је урадио – али и јавни заступник и чувар руске традиције и православне вере, можда најугледнији и најнеочекиванији од свих.
Као да је први део његовог живота и сав тај научни углед и постојао само да би што јаче и уверљивије могао да стане у одбрану васкрслог и благовесног Христовог учења и суштаственог значаја руског националног идентитета. У време када су биле забрањене и Велика и Света Русија – он је бранио обе, објашњавајући како се оне никако и ни по коју цену не смеју делити и раздвајати.
Имајући овако значајног научника и интелектуалца, генијалног математичара на својој страни, православна Русија је добила велику подршку и (до његове смрти) верног савезника. То је било и пресудно за толике Игорове младе и духовно радознале савременике и колеге, а пред њим и са њим „у игри“ нико није могао тек тако да скрнави Цркву, исмева Бога, презире и вређа Русију (Андреј Сињавски ју је звао „кучком“), па ма ко он био, колико год био популаран и можда важан.
То је био Игор Шафаревич, прави витез вере у смутним временима владавине Брежњева и Андропова (њиховог „дављења религијских слобода“ и системског „прогона рускости“).
(Игор Шафаревич други слева)
Један али вредан. Неустрашив и непоколебљив, бескрајно образован научник са дубоком вером у себи, са којим нико није могао да се игра и провоцира га уобичајеним глупостима о „земљи као равној плочи“ и спорној „Дарвиновој теорији еволуције“. Ако су Лудвиг Витгенштајн и Карл Попер могли да без пардона одбаце сваку вредност несрећној Дарвиновој (по њима, „ненаучној“) тези, и то са високо подигнутом обрвом у знак негодовања што уопште морају да тако нешто коментаришу, колико ли је тек све то било смешно и беспредметно једном дубоко религиозном и озбиљном човеку и научнику попут Шафаревича?
НАУЧНИК СА ДУШОМ СТАРЦА
И сам је годинама и деценијама стајао на бранику Олтара и Отаџбине, без попуштања и узмицања. Попут својих вршњака из рата са Немцима, ни он није био спреман да крајњи резултат својих (често невидљивих) битака види кроз вишеструку бројчану надмоћ противничке стране и песимистичке прогнозе о „сигурном поразу“ својих маловерних сабораца. Тврд као стена, наоружан својим формулама и дубинским познавањем најстарије од свих наугора, речит и по природи борбен и ведар, Игор је био истинска „тврђава и стуб Истине“, по моделу и наслову чувеног дела Павла Флоренског (још једног подједнако значајног научника и теолога, историчара и књижевника из совјетских и богоборачких времена).
„Ко издржи до краја, спасиће се!“, обећава нам и храбри нас ова чувена јеванђељска максима, чија је најбоља, жива илустрација управо московски и руски научник са душом старца из Оптине пустиње. А и Игорово средње (очево) име нас одмах подсећа на најчувенијег Растислава српске историје – нашег изабраника принца Растка (у монаштву Саву) Немањића…
На крају, већ у дубокој старости, Шафаревич је држао изванредно занимљива предавања (наћи ћете их на www.pravoslavie.ru) на духовном семинару у чувеном Сретењском манастиру, где је и одржано хришћанско опело над упокојеним телом овог истрајног чувара вере православне.
Беседу је одржао наш искрени српски пријатељ, отац Игњатије Шестаков, а Игор је сахрањен у оном делу Новодевичјег гробља (Тројекуровскоје) где су и последње адресе неколико не баш најузорнијих Руса (Ане Политковскаје, Бориса Њемцова, Василија Јосифовича Стаљина…) да се и после смрти његова успомена и даље бори са онима који припадају злогуком, сабласном именику његове упозоравајуће Русофобије.
Желим му живот вечни и рајско насеље, а Богу нека је на свему слава и хвала.
(Опрема текста редакцијска)
Изворник: Нови Стандард
Related posts:
Ранко Гојковић: СТОГОДИШЊИЦА РУСКЕ СМУТЊЕ – ПОУКЕ ФЕБРУАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
Иван Јесаулов: БОЖИЋНИ И ВАСКРШЊИ АРХЕТИПОВИ У РУСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ: ЕВРОПСКИ КУЛТУРНИ КОНТЕКСТ И НАЦИОНАЛНА ТРАДИЦИЈА
Зоран Шапоњић: ЗВОНА ХРАМА У РИБИНСКУ ЗВОНИЛА У ЧАСТ СРБИЈЕ И КУСТУРИЦЕ
Зоран Туцаковић: О ЈАНКОВИЋЕВОМ И НАШЕМ ДОБУ РАЗ-УМА
Јеромонах Козма (Афанасјев): НА СНИМАЊУ „ОСТРВА“ ПЕТАР НИШТА НИЈЕ ИГРАО, ПРОСТО ЈЕ ЖИВЕО У КАДРУ
«СУПЕР ЈЕ ВЕРОВАТИ У БОГА!»
Слободан Антонић: РУСКИ „КОЛОНИЈАЛИЗАМ“
Интервју: Захар Прилепин – ПИШЕМ ПРОЗУ ТАКО ДА ЗВУЧИ КАО ПОЕЗИЈА
Зоран Милошевић: РУСИЈА, УКРАЈИНА И НОВА ХАЗАРИЈА: ГЕОПОЛИТИЧКИ АСПЕКТ
Љубиша Деспотовић: ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И ЕВРОПА
Жарко Видовић: ВАСЕЉЕНСКА ПАТРИЈАРШИЈА ОД ПАДА ЦАРИГРАДА НЕ ИСТУПА КАО БРАНИТЕЉ ПРАВОСЛАВЉА
Никита Бондарѣв: ПРОТЕСТИ У ЦРНОЈ ГОРИ – конзервативна револуција на маршу
