Наталија Нарочницка: УЗРОЦИ ОВОГА ШТО СЕ ДОГАЂА ЛѢЖЕ У ДУБИНИ ВѢКОВА

Још је Бжежински након распада СССР написао да је без свега осталог, али с Украјином, Русија – велика сила. А без Украјине, чак и са свѣм осталим, то је још питање.

---

Историја, геополитика, идеологија – овај чвор се практично расѣца на наше очи, чвор читаве свѣтске историје. Менѣ је посебно нѣпријатно, тешко, а истоврѣмено узбудљиво све то проживљавати, пошто сам све то била прѣдсказала у годинама кад о томе нѣје било упутно говорити. Људе с таквим погледима су ућуткивали, оптуживали за нѣсхватање тога да је вѣк националних интереса бесповратно прошао, да постоје општељудске врѣдности, а ја, бајаги, нѣ разумѣм ново мишљење. Истина, читав свѣт се, док се ми опијасмо тѣм такозваним новим мишљењем, одлично користио искушаним, старим…

Сматрам да је моје главно животно дѣло истраживање „Велики ратови ХХ столѣћа“, из којег каткад узимам назначена и постављена питања, али нѣразрађена до краја, па их разрађујем већ на основу мог садашњег знања.

Рѣч је о геополитичком сучељавању, сравњењу онѣх стрѣла моћи које су уперене у Русију кад се она налази у тешкој ситуацији. То су и Први свѣтски рат, и револуција, и Грађански рат, и Други свѣтски – Велики отаџбински рат, и 90-е године.

Испоставља се да су те стрѣле апсолутно истовѣтне. Прѣ свега, оне су усмѣрене на одвајање Русије од мора – Балтика, Црног мора. Управо излаз Петра I на те позиције, 300-годишњицу Ништатског мира, отпразновали смо јесенас.

Тако дакле, управо је излазак Русије ка Балтику и потом учвршћивање на Криму – а ово је било нѣмогуће без тога да се најпрѣ изађе ка Прибалтику – чинило Русију великом силом. И канцелар Безбородко, Катаринин велможа на челу спољнополитичког уреда, примајући на посао младе дворјане, говораше им: „Нѣ знам, батићу, како ће бити за вашега вакта, али за нашега ниједан топ у Европи више нѣ пуца“.

То јест – замашна геополитичка трансформација Европе постала је необратива. Одлазе у задњи план ранѣје моћне државе – Пољска, Шведска, Холандија. На то мѣсто долазе Енглеска и Русија. Шведска и Пољска полако губе свој утѣцај, губе ранѣје освојене земље. И Русија почиње да се развија као империја, као велика сила. И постепено постаје јасно (Наполеон је то први схватио) да ономе ко хоће да постане господар свѣта обавезан циљ постаје – одстрањивање Русије. Нѣ да се она уништи физички, то је, прво, нѣмогуће, чак ни Хитлеру нѣје успѣло. И Бизмарк на то упозораваше поткрај живота. Него да се одстрани управо од рѣшавања свѣтских послова. Зато што сáмо њено постојање у тѣм границама и то што је алтернативни дѣо те исте европске цивилизације чини нѣмогућним управљање свѣтом из једне тачке.

А Наполеон је то први схватио. И пошао је на Русију, како нѣки сматрају, на подстрек своје супарнице Енглеске, а прѣ тога он већ имаше успѣха, тѣм прѣ што је и у Африци ратовао и, како сматрају руски политички географи – онај ко контролише обе обале Срѣдоземног мора, тај постаје господар свѣта. У своје врѣме тек послѣ Другог или Трећег пунског рата, кад Рим коначно бѣше побѣдио Картагину и овладао афричким приобаљем, е онда је Рим постао оно велико Римско царство.

Али прѣлазимо на Украјину.

Извори онога што се сада догађа лѣже у дубини вѣкова. Подѣла Московске Руске и онога што се постепено уобличавало као малоруска народност, као дѣо православних Роса, потеклих из Кијевске Руске, у знатној мѣри проистицало је из буквално физичког продора монголског клина, најезде која је практично на два вѣка отежала општење између блиских народа.

Постепено се разилазе језици. Мада је у XIX вѣку украјински језик, малоруско нарѣчје – мѣсни језик, он се од књижевног руског разликоваше нѣ више него баварски од саксонског.

Откидање Малорусије од Московије бѣјаше давни циљ Рѣчи Посполите. Још је Казимир Велики 1349. освојио Галичко-волинску кнежевину, која припада колѣвци Кијевске Руске. У његовој усипалници у Кракову ја видѣх за шта је он постао Великим: „Јако је проширио територију државе“. Испада – ако си раширио на рачун туђих земаља територију, ти постајеш великим. А гле, кад од тебе други велики ту исту територију назад узимају, онда су они проклете земље-рашчланитељке, о којима ћете данас чути у сваком пољском музеју, чак и ако је то музеј порцулана. Тако је и по садашњем толковању украјинских историка који опслужују нову геополитику Владимир Мономах – велики кијевски кнез, а његов син, шести син, Јуриј Долгоруки, оснивач Москве – проклети кацап, Москаљ. Али, нѣје то главна ствар.

Врло важан је религијски чинилац. Извори правог украјинског сепаратизма и антимосковитске иначице украјинске идеје су у унијатству. Још папа Урбан VIII на почетку XVII вѣка, убрзо послѣ Брестске уније 1596, говораше: „О, моји Русини, прѣко вас се надам да ћу стићи до истока“.

Петорица епископа, на челу с Михаилом Рогозом, који су примили католички догмат уз очување православног обреда, од православаца су били одвргнути. А хришћани у селима, пошто је обред остао прѣђашњи, на мѣсном језику (за разлику од католичких служби, које су вођене на латинском) – ништа нѣсу ни схватили: какво тамо филиокве – који сељак зна такве богословске тананости. А онда, како су сазнавали, хватао их је ужас што испаде да се сад потчињавају римском папи, а нѣ васелѣнском патријарху.

И ето такав амортизер – ни католик, ни православац, већ унијат – јесте угрушак, који је побуђивао мржњу једних на друге. Баш он је родио то политичко украјинство. Успут, Украјинцима су прѣ Првог свѣтског рата називани само унијати. Остали бѣху Малоруси. Овај феномен грко-католика – ни Рус, ни Пољак, самостијник, Украјинац – основа је тог истог галицијског идентитета, а потом и москвофобске иначице украјинске идеје. Штедро подмиривана од Беча и Ватикана, та црква је и родила политичко украјинство.

Нарочито јарко се то испољило већ у другој половини XIX вѣка, кад је пољски провинцијски историчар Францишек Духински у Паризу на катедрама публици неукој у славистици глагољао о томе да су Москаљи, Руси – смѣша Угро-финаца с Татарима и да нѣмају ничег заједничког с Аријевцима Украјине. И да су, тобоже ради тога да би улѣпшали своје варварство, Московити украли и кијевску историју, и присвојили Софијске Ризе, и да су то уопште потпуно различите народности, чак и етнички.

На мој сајт је још 90-их залазио нѣки нѣпатворени Украјинац, све врѣме је врѣђао. Имао је полемику с мојим читаоцима. На крају ње је написао: „Гле, што је Мордва дигла главу!“

Кад је руска војска на молбу аустријске владе прѣшла Карпате и спасла од нѣминовног распада у доба револуције 1848. године Аустријску царевину (тад она још нѣ бѣше Аустроугарска, она је 1867. била проглашена двоједном дунавском монархијом), пошто је у Мађарској захваљујући присуству руских трупа устанак прѣтрпѣо крах, па се војска враћала – пролазила је кроз галицијске Русине, који тада себе називаху Галичком Руском. Тешко је сад замислити да се на том бедему најмосквофобскијих ставова појавила изузетна москвофилска струја код интелигенције.

Интелигенција, која говораше или на нѣмачком или на пољском, поче прѣлазити на руски језик. И ту се Беч веома узнемирио. Почели су да људе и интелектуалне раднике трпају у затворе, тобоже због издаје, иако ми нѣсмо били у ратном стању; први процес је одржан већ 1882 године. Прѣд Први свѣтски рат академик (затѣм и совѣтски) Грушевски, чијим именом су тамо сад назване улице, пише за новац од бечког двора деветотомну историју Украјине-Руске. И ту се врло интелигентно и скривено за нѣпосвећене провлачи она иста теорија Духинског о томе да је Московија уопште нѣшто друго. А истинска наслѣдница Кијевске Руске је Украјина-Руска.

У то доба почиње дѣлатност митрополита унијате Шептицког. Он је аустријски гроф, официр, католик. Дѣловао је још током Првог свѣтског рата у Лавову, а Галиција је до Првог свѣтског рата била дѣо Аустроугарске, тамо је стајао бедем онѣх што будно пратише да међу Галичанима нѣ буде кога да саосѣћа с руском армијом, практиковаху се потказивања. Познати су руски историчари-емигранти, који себе сматрају управо Галичком Руском – Ваврик, Аристов, Петро Гарди, коме је у Канади изашао читав алманах о звѣрствима унијата галицијских у аустријској служби. Он је тамо постао Peter S. Hardy, ту књигу сам држала у рукама.

О томе какав посао на потпуном шкопљењу свѣсти је урађен, говори чињеница да је крајем 80-их година XIX вѣка бечком парламенту била чак прѣдата петиција са 100.000 потписа Галичана, гдѣ се указиваше да галичко-руски народ по свом порѣклу, антропологији, језику, култури јесте дѣо руског народа, његових племена, Бѣла Руска, да је руски језик за њих језик њихове књижевности, умѣтности, размишљања, интелекта. Са молбом – пружити и нѣ кршити право прѣдавања и образовања на руском језику.

Али уочи Првог свѣтског рата унијати почињу буквално љуто да дѣјствују. И током Првог свѣтског рата на основу потказивања аустријским властима тобожњих присталица руске армије била су створена два логора – Талергоф и Терезин.

Сад је то музеј, тамо је избројано на тисуће измрцварених и стрѣљаних, наводно због саосѣћања с Русијом.

Ваврик пише да међу виновницима такве политике и таквих нѣвоља, народне мартирологије, бѣху проклети Украјинци-унијати, одрѣцатељи Руске и издајници. Тјагнибок је унук-нећак једног од једног од активиста, Лонгина Цегелског, који потказиваше по његовом мишљењу нѣпоуздане Русине. И његово име је било присутно чак и на Версајској конференцији, гдѣ је комисија прѣтресала кривицу за рат и ратне злочине. С муком је избѣгао прѣсуду, јер нѣсу доказане смрти његовом кривицом, али је затварања због његових пријава било. Умръо је у Сједињеним Државама, док је Тјагнибоков дѣда био у совѣтском логору као Хитлеров сарадник. Ето откуд то долази, то нипошто нѣје наслѣђе послѣдњих 30 година.

Та идеологија настаје током Првог свѣтског рата. С почетком револуције Украјина се већ показала као нѣка неуспѣла држава. Јер, јединствене националне идеологије, идеологије с позитивним садржајем националног пројекта нѣје било. То је бесконачни низ баћки, завађених хетмана – Скоропадски, Петљура, Махно. Ево успомена пуковског свештеника Централне раде Јована Теодоровића, који је у емиграцији у Канади, без обзира на своју јуначку националистичку прошлост, подвргнут чудовишним понижењима и срамоћењу од стране газдујућих тамо унијата. Он с горчином пише: „Уколико си православац, а нѣ унијата, ти си проклети кацап, проклети Москаљ“.

Био је пронађен архив Андрѣја Шептицког, зазидан у Лавову, и 1918. објављен у новинама „Петроградско дѣло“. Он тамо говори о томе да постоји могућност сву Малорусију потчинити њиховој идеологији – трѣба васпитавати Украјинце, пошто им је туђа држава царева.

1917. године, кад прогласише слободу, за сепаратистичке партије на територији Украјине нѣје дат ниједан глас, а за федералистичке и општеруске – 85%!

Совѣтска власт је преузела галицијску идеологију, прѣкодиравши је у комунистички клише – наводно, цареви су одувѣк угњетавали, а у комунизму ће бити другачије.  И тамо је започета страшна украјинизација. Објављују се документи о украјинизацији: како се малорусијски народ одупирао, како нико нѣје хтѣо ићи у школе гдѣ су прѣдавања држана на украјинском језику, у коме чак нѣје ни било научне терминологије. Свега нѣких десетак језика у свѣту посѣдује у свој пуноћи терминологију и појмове за све научне гране, и руски у њих спада, али ни украјински, ни молдавски, ни румунски – нѣ.

Почиње украјинизација, дѣлује онај исти Чубар, прѣдсѣдник Совнаркома, који је потписао славну одлуку о борби са саботажом у области испорука жита, послѣ које поче глад у Украјини, слична оној што је у то доба владала и у Поволожју и у Казахстану. Јер, бољшевичка политика је свугдѣ била усмѣрена на понижење сељаштва: свака револуција има своју Вандеју. Зато што је сељаштво носилац конзервативног религијског начела и туђе су му те Марксове идеје. А да се нѣ говори о томе да је у Украјини сопственички инстикт, нарочито према земљи, врло снажно развијен, то су сви примѣћивали. Сељаци послѣ те одлуке одбише да сѣју жито у колхозима, глад је почела још и због тога.

Тако да је Чубар био љути украјинизатор, а никако нѣ борац с националистичким архаичним наслѣђем. Он шираше украјинизацију по школама, бораше се с малоруском интелигенцијом која заузимаше општеруске ставове. Зашто се тек сада штампају ти документи, а историчари почињу да их истичу?

У нас је владала идеја да је све ово било само у доба царева, док је комунистичка идеологија – дај свѣма једнако парче хлѣба, па нѣће бити разлике између Узбека и Руса, биће једнак менталитет, једнако све.

Ипак, животом је доказано да ништа тако нѣ бива.

Украјинско-аустријска партија, чији један од вођа је био Шептицки, јако много је радила на ширењу ове идеологије у Украјини.

Али национално-територијална подѣла ранѣје јединствене државе – то је одиста трагедија. У свѣту нѣма успѣшних федерација које би настале дѣобом ранѣје јединствене државе. И обратно – постоје успѣшне федерације, настале уједињавањем.

Бандеровци су се наводно борили против совѣта, против комунизма. А њихове дѣде и прадѣде – против кога су се они борили? Тад нѣје било никаквог комунизма, била је царска Русија – против кога се они борише? То савршено руши прѣдставу о свему. При чему су идеја украјинског национализма и његове антимосковитске иначице, нажалост, преовладали. А то и јесте крах државе, њена неуспѣлост, кад нѣма сопственог потврдног, формулисаног националног пројекта за нѣшто, а нѣ против нѣког. Постати антирусија – и то је све!

Украјински политички и друштвени радник В. Винњиченко говораше да их је православље одвело под цареве. Па да, козаци Богдана Хмељницког су гласали: „Волѣмо под цара московског, православног“. Јер су их Пољаци мрзѣли, сматрали марвом, свакојако угњетавали.

Да се Пољаци нѣ понашаху на православним земљама горе но Тевтонци, они би могли остати великом силом. Али нѣ. И све изгубише. Необуздане амбиције увѣк упропашћују.

Грушевски је био ректор Кијевског универзитета који је завршио мој отац, пошто је био из Черњигова. Отац је причао да Грушевски, сноб, нимало нѣје тајио прѣзир према пролетерској култури, никог се нѣје бојао. Због национализма његовог су га и држали. Кад му се у ходнику студенти-пролетери гласно обраћаху са „друже професоре“, он се, нѣ скривајући одвратност, окретао и говорио: „Гусан и свиња нѣсу другови“. Нѣје се тога бојао. И то 1930-их година!

Успут, о амбицијама унијатске цркве: 1929 године, прѣ но што се Западна Украјина (а то и јесте Галичко-волинско кнежевство) вратила у Совѣтски Савез, онај исти Шептицки је говорио: „Бог ће нам још указати милост да проповѣдамо Кубању, Тобољску и Москви“. Такве су то амбиције.

Стаљин је присајединио Галицију, о којој царски министар Дурново 1914. у бѣлѣшци упозораваше да ни од какве вајде чак и у случају побѣде нѣће бити. Спрема се рат, он је неизбѣжан. Нѣ може се избѣћи. Али, нажалост, трѣба бити спреман на то да ће се привреде Русије и Нѣмачке исцрпсти, па ће букнути револуција. Оно тако и би. Баварска република је била совѣтска. Једини добитак у рату, писаше Дурново, могла би бити Галиција, пошто долази нѣминовни распад Аустроугарске. Али само безумник може пожелѣти да припоји Галицију. Ко припоји Галицију, изгубиће империју. Јер, унијатска Галиција 400 година нѣје дѣлила своју судбину с православном Украјином. То је други менталитет, друго све. Али Стаљин је 1939. рѣшио да је припоји СССР, а трѣбало ју је оставити Пољској.

Лако је послѣ свега причати, послѣ туче махати песницама.

И ево шта је још Дурново написао: никакве вајде нѣће бити, зато што „ми ратујемо на страни нашег главног геополитичког противника – Велике Британије“. Они ће удесити да никакав добитак нѣ извучемо. Какав тамо Константинопољ?! У самој ствари, то се приписује Русији. Јесте било разговора и мисли о томе. Али, како пише Михајловски, син Гарина-Михајловског и кумче царево, који са 24 године постаде замѣник начелника правног одсѣка Руског спољнополитичког уреда с правом реферисања министру, који владаше с пет језика, да би свој вѣк завршио у Чехословачкој. Он писаше да су се послѣ потписивања Сајкс-Пикотовог споразума појавиле мисли: како то удесити…

Нѣмогуће је било заузети Константинопољ, а да се нѣ побуди протест свѣх сила. Цареве забѣлѣшке увѣк бѣху типа: „Ах, кад би то било могуће…“ Да Константинопољ буде под међународном контролом, али с руским топовима на Босфору! То би било задовољавајуће. Али се показало нѣмогућим.

Да се вратимо СССР и Украјини.

У Путиновом извѣштају је много рѣчено, како је прѣдата Украјина, како јој је припојена читава Новорусија. Постоји карта „Поклони руских царева“. На интернету је рђаво названа, али је врло краснорѣчива.

Чигиринска република Богдана Хмељњицког – то је нѣвелики дѣо данашње Полтавске и нѣколико других губернија, у њу чак ни Кијев још нѣје улазио. Пољаци су се одрѣкли од претензија на Кијев 32 године послѣ Перејаславске Раде, она је била одржана 1654, а 1686. године је склопљен такозвани уговор „Вѣчни мир са Пољском“. Тек онда су се Пољаци одрѣкли од претензија на Кијев и признали право Москве да брани интересе православних и њихова права на територијама освојеним од Пољске, разумѣвајући да се та права, наравно, угњетавају. Мржња Пољака према шизматицима била је кудикамо већа чак и од мржње Ватикана.

Прва посланица надахњивачу првог крсташког похода Бернарду (ред Бернардинаца, из Клервоа, 1145 година) од бискупа краковског Матеја бѣше да је крсташки поход погрѣшно усмѣрен, трѣба ићи против руских варвара, гдѣ имају другачији обред Евхаристије, гдѣ су многобројни као звѣзде и далеко гори од Грка. И то је уопште други свѣт, који ваља искорѣњивати и уништавати. Све што је против Русије се узноси у пољској историји. Једина карта Пољске XVI вѣка, коју ја, узгред, својим очима видѣх у краљевском дворцу у Варшави – то је Пољска од мора до мора, и прѣд њом учитељица, сѣћам се, нѣшто прича седмогодишњацима на ћилимчићима.

А Новорусија уопште нѣма никакве везе с Пољском. Дњпропетровск је Јекатеринослав, Кировоград – Јелисаветград, и тако даље, Одеса – никакве везе. Западне пак области – Хмељницка, Винњицка – Пољска је постепено потискивана, и те земље прѣлажаху Русији.

Ивано-Франковск – то је Станислав, назван по пољском краљу. У граду је Пољака једино и било. А у селу бѣху Украјинци, Малоруси, унијати углавном. И нѣ бѣше им лако да тамо живе. Отуд и бандеровски терор – ужасан, звѣрски против пољског становништва Волиња. Нѣ знам како то Пољска може опростити? То више нѣје нѣшто људско, ниједна животиња се тако нѣ наслађује тѣлесним патњама свог противника. Они су рукама просто раздирали човѣчја тѣла, живим трудницама су расѣцали стомаке и живе пацове тамо метали. Ово је све грађа из судских процеса. То се нѣ може читати. Петогодишњу дѣцу су везивали у букете и вѣшали по дрвећу с натписом – „вѣнац за будућу славну Украјину“.

То је огромна територија, стратешка, с излазом на Црно море. Кад би Украјина била гдѣгод у Ленском затону, на Сѣверном морском путу, Англосаксонци је никад нѣ би тако пажљиво тѣтошили. Али чим је Русија изашла на Прицрноморје, тај регион је одмах постао критичан. И антируска спољна политика с краја XVIII и првѣнствено прве четврти XIX вѣка била је усмѣрена ка томе да се тамо прѣдупрѣди утѣцај Русије.

Онда је 1833. између Турске и Русије потписан уговор, тзв. Ункјар-искелесијски – ово је рѣдак успѣх балканске политике. Никада више у XIX вѣку тако нѣшто нѣје успѣло. Двѣ црноморске државе – Русија и Турска – без рата су се тада договориле о црноморском режиму.

Енглеска и Француска то, дабоме, нѣсу признале. Иако ниједна фунта њихове робе нѣје пролазила кроз црноморске мореузе. Нѣсу признале јер нѣсу признале. Почело је кретање ка Кримском рату, који се за Русију обрнуо у приврѣмени губитак црноморских положаја. Такозвана језуитска формула „неутрализације Црног мора“ је значила уништавање флоте и обавезу рушења обалских утврда. О борби Горчакова за ове тековине је књигу написала моја покојна мати, на чију стогодишњицу смо издање обновили. А на 200-годишњицу Горчакова, сви реферати, укључујући и Лавровљев, позивали су се на њену књигу.

Тако да све то јако дуго траје. Стратешки положај Украјине чини је прѣдметом бриге Запада. Још је Бжежински након распада СССР написао да је без свега осталог, али с Украјином, Русија – велика сила. А без Украјине, чак и са свѣм осталим, то је још питање. И одонда, ето, имамо то што имамо.

Комунистичка номенклатура одмах преузима галицијску идеологију, како би остала на власти. Ставља се под њен барјак од самог почетка.

И Кравчук се ту међу првима умувао – постепено, нѣ радикално (он је иначе и сâм из Западне Украјине), а Кучма је више онако, црвени директор… Почели су прогони руског језика. Сва њихова филозофија, идеологија доказују да им је логика: да се Москаљи проклети тако нѣ расплодише, да нѣ посташе тако огромни, с атомском бомбом, тако моћни, да од Буга до Тихог океана нѣ стигоше, ми би могли постати то што је постала Русија – овдѣ је терапија нѣмоћна, ништа без скалпела.

Долазимо до онога са чѣм се сада суочавамо. Улог на Украјину стављен је на самом почетку. На Западу се више нѣсу снебивали с удварањем. Десио се прѣврат. Још будући депутат, расправљала сам у Савѣту Европе питање тога што Украјина категорично нѣје хтѣла да потпише Конвенцију о језицима мањина. Турска је нѣје потписала, и Украјина. Почиње кљукање Украјине оружјем. Све је ово истина, о томе се чак и више отворено прича него код нас, да нѣ би нарочито плашили становништво.

О украјинском национализму има изванредан рад историчара руског расѣјања Николаја Уљанова – о изворима украјинског сепаратизма. Он пише како се мѣњају историјски називи, како се шкопи руски дух. Он је то писао прѣ 50 година!

„Све ово нѣје разумѣвање и нѣје утврђивање, већ искорѣњивање националне душе. Украјинском ‘самостијништву’ је нѣдостајала управо национална база. Оно је изгледало као нѣнародни, нѣнационални покрет, патило је од комплекса ниже врѣдности. Јер, одсуство позитивног програма те изградња државе од томе супротног и свѣдочи о нѣкој нѣпуноврѣдности“. Ако Прибалти имају разлога за тај комплекс, јер, осѣм Литваније, Естонија и Летонија никад нѣ имађаху државност – па опет бих у њиховој историји пронашла нѣке позитивне моменте да на њима изграде своју будућност, а нѣ само на краткој епизоди сарадње дѣла елите са хитлеровцима.

Главна брига још увѣк остаје доказивање разлике Украјинца од Руса. Мисао им до данас ради на стварању антрополошких, етнографских и лингвистичких теорија са задатком да Русе и Украјинце лиши сродства. Напрѣ их прогласише двама руским народностима, затѣм двама различитим словѣнским народима. Потом се појавише теорије по којима је словѣнско порѣкло остављено само за Украјинце.

Припојише Галицију. Колико ми је познато, тамо су се до 60-их година дешавали терористички напади, нѣко се крио по шумама. Читавих 30-их тамо су спремана скровишта, скупљан данак од сељака. Постојала је огромна ешалонирана организација. Било их је много у логорима.

Но, послѣ жигосања Стаљиновог култа, Хрушћов за годишњицу Перејаславске Раде поклања Крим, заједно са Севастопољем, који уопште нѣје улазио у Кримску област и 1949. је искључен из састава области, поставши град републичке подређености РСФСР. Пошто се тамо налазила стратешка флота, он нѣје могао бити управљан из Кијева.

А кога су у Украјини произвели у жртве НКВД? Оне исте хитлеровске колаборационисте, бивше бандеровце, њихове породице и тако даље. Све је било спремно за то да послѣ опет поцвѣта у бујан цвѣт. Тако агресивна идеологија одмах побѣђује код маргиналаца, пошто се код нормалног човѣка јавља одбрамбени став, он се мршти, као што је било и с хитлеровском идеологијом. Испочетка је то Нѣмце одбијало, врѣђало интелигенцију. Нѣко је емигрирао, нѣко се мрштио, али се затварао у свом кругу. А онда се већ појавила младеж, нова поколѣња.

Да сте видѣли шта се тамо у дѣчјим вртићима дешавало, какве слике су дѣци показиване! Ја сам видѣла, и то је просто страшно: чудесне, дивне птичице – то су Украјинци, оне лете небом, а доле нѣка одвратна чудовишта, птичица на њега пљује, и чудовиште се распада, прѣтвара у прашину.

Рѣкло би се да се са добијањем такве територије – састављене, ако се узме народ, од нѣспојивих идеолошких дѣлова, онако типично индустријског и , нажалост, атеизираног истока, који памти заједничку прошлост, битке Великог отаџбинског рата – и са том Галицијом могло живѣти заједно, само неутрално. И било је могуће „мусти двѣ краве“ одједном. Русија би их пазила, као плаћајући за лојалност. Запад би их пазио. Боже мој, цвѣтај! Једина република Совѣтског савеза са напрѣдном науком, индустријом, с квалификованим становништвом, с пољопривредом, која себе опскрбљује храном, извозник пшенице. Нѣ, таква Украјина нѣје била потрѣбна ни Галичанима, ни Западу. И ево, почело је оно до чега смо дошли.

Шта се десило за овѣх осам година? Фактички су текле припреме за рат против нас. Украјина се кљукала оружјем, у људима је васпитавана мржња. Септембра 2021. дуж цѣле границе почињу летѣти амерички извиђачи, авиони Е-8 JSTARS.

У Бугарској, Румунији и у Црном мору су размѣштени амерички бојни разарачи. Обновљен је запуштени аеродром на острву Шемија, то су Алеутска острва, на 300 километара од наше Камчатке. Рачунај да је то као пиштољ прислоњен на слѣпоочницу Камчатке. Та острва смо нѣкада ми открили. Заједно с Аљаском, она су 1867. продата: бојали смо се да нѣ допадну Енглезима – прѣ тога су се искрцавали у Петропавловску. А Америке се тада нико нѣје бојао.

У Украјини мѣњају министра одбране. Поставиће Резњикова, који је служио само као редов. Огромна групација, цвѣт украјинске армије, 125 тисућа приближно, дошла је и била ешалонирана већ на граници са Доњецком и Луганском облашћу, републиком. Наша обавѣштајна служба такође ради. Ретроактивно је, послѣ седам година, покренут процес против адмирала Березовског, који је на нашу страну прѣшао 2014. године. И сада командује нашом Тихоокеанском флотом. Да и генералима тако нѣшто нѣ би пало на памет, у току је чистка у Министарству одбране Украјине.

Пољска армија у октобру ставља четири дивизије на границу са Бѣлорусијом. Сѣћате се, тамо је била нѣка ружна прича с избѣглицама? Све је то било нарочито надувано као повод за то да се поставе четири дивизије.

План је овакав. Масовни напад на Доњецк и Луганск. Они, разумѣ се, нѣ издржавају више 5-8 дана, по њиховим прорачунима. Уколико нѣ станемо у одбрану, то је – крах Русије, прѣдсѣдника, социјална експлозија. Нѣзадовољника је код нас много, а има и зашта.

Да нас изазову, почели су завртати руке Маји Санду, да би она потпуно затворила границе Придњестровља. Ми смо јој тада одмах искључили гас. Она се обратила ЕУ, одбили су је: и ми га мало имамо. Тада смо јој показали цѣну лојалности. По њеним условима, с 25 посто попуста ми њој дајемо гас, а она за нѣдѣљу дана опет почиње да се понаша врло антируски. Сад јој звоне из нашег „Гаспрома“ – шта ви касните с том мѣсечном отплатом, сутра ће вам гас бити заврнут.

Молдавија је мѣсто које уопште нѣ може прѣживѣти без наших енергената. Другима уколико је и лоше, ипак имају нѣке изворе, а овамо савршено ничег нѣма. Апсолутно прозападна држављанка Румуније Санду схвата да ако је увуку у сучељавање с Русијом, од Молдавије просто нѣће остати ништа.

А ту већ и прѣд Американцима ниче питање: доклѣ то може стићи? Они фактички крше уговор о нѣширењу нуклеарног оружја. Доноси се одлука да америчке нуклеарне набоје може носити нѣмачки авион. Ранѣје тога нѣје било. Јер, нуклеарно оружје нѣје само бомба. То је систем за навођење, управљање, то је носач. У америчким круговима се управо испитује теорија ограниченог нуклеарног рата, коју су они извукли, а од нѣког доба се то питање периодично већ нѣких 20-30 година поставља. Они имају залихе, направљен је арсенал малих атомских бомби које нѣ уништавају цѣлу Европу. Потпуно су допуштали могућност бацања атомске бомбе на наше снаге у Украјини. И прорачунавали да ми, израчунавши с којег аеродрома је тај бомбардер дошао, можемо, рѣцимо, ударити по Западној Нѣмачкој. То им нѣје штета.

А онда им се јављало питање, размишљали су доклѣ и колико одлучно може ићи наше руководство. На такву тему је између Бајдена и Путина 31. децембра вођен разговор, о коме у штампи имамо расплинуте фразе да су стране, тобоже, задовољне, да је разговор био искрен. Стручњаци с којима сам се консултовала сматрају да је Путин тада јасно ставио до знања да се Русија нѣће зауставити и да ће бити одлучна. А да он ово нѣје рѣкао, за САД би било нѣмогуће да крену на нѣрѣшен исход. Сила која би да буде господар свѣта мора само да побѣди. Нѣ би смѣло да буде чак ни 5:4. Мора бити 5:0, 5:1. А то им никако нѣ полази за руком.

Одступили су. Али наши су схватили да је све то само одложено. Запад је већ припремио пакет санкција, који је одмах након почетка ове наше операције и уведен. А био је цѣо спреман, он је нашој обавѣштајној служби био познат, у јануару већ готов. Једино тѣм су одлучили да одговоре.

Излази да од три могућна сценарија која је Запад разматрао нѣје прошао ниједан. Прѣсѣкли смо и одлучили да је умѣсто чекати да се један од тѣх сценарија одигра, боље то прѣдухитрити, па више нѣ бити у одбрамбеном положају.

Даље се све догађа прѣд нашим очима. Сва западна аналитика говори о томе да је Запад Украјину прокоцкао. Међутѣм, њихов задатак је нѣ допустити нам да тријумфално побѣдимо и изнурити нас, учинити наш живот што је могуће тежим, отегнути ово на године како би исцрпѣли нашу привреду, да нам буде тешко.

Што више Украјинаца сада погине, то је за Американце боље. Зато што ће нам утолико теже бити успостављање дијалога с Украјинцима, што је ионако нѣмогуће за живота једног поколѣња, али нѣко смиривање, оздрављење односа макар у будућности. Јер, чак и ако нѣсте русофоб, али су нѣгдѣ у Сумској или Черњиговској области вашег сина, брата, стрица позвали у војску па је погинуо – како ћете гледати на то? То је драма. И то је најтежи испит за националну самосвѣст.

Ово нѣје пропутинска пропаганда, истина је да су се скроз прѣрачунали. Били су убѣђени да ће се 90% грађана Русије понашати попут онѣх који су отишли. А у нас, напротив, до консолидације увѣк долази кад се на капији појави спољни нѣпријатељ.

Цѣо свѣт сада са пажњом посматра ову ситуацију. Свѣт ће већ бити другачији. Пољуљана је америчка доминација. Та, они су отворено казали: ми смо против Русије и Кине, морамо их обуздавати, јер су се усудили да баце изазов нашој глобалној доминацији. Тако просто и отворено: магла, ја сам главни, иначе ћете бити уништени.

Тешко је говорити о будућности, али она прѣ ради за нас. Европа се показала рањивијом због међународне подѣле рада и свѣтске робне размѣне. А у Сједињеним Државама привреда се заснива на вавилонској кули од зелене хартије. И на емисији долара и образовању доларских цѣна на читавом свѣтском тржишту. Кад се то поремети, то је за њих смрт. Зато што је емисија долара главно оружје доминирања и власти – у мирно доба, разумѣ се. А нико нѣће да ратује.

Европа нѣ може да ратује. Војни аналитичари пишу да чак и ако би НАТО хтѣо да нам објави рат, они то без Американаца нѣ могу учинити; потрѣбна им је најмање година да направе озбиљно, борбено способно здружено оружано тѣло за сучељавање. А Европљани и нѣ желе ратовати. У идеолошку јарост пали су због тога што опет Русија, као у Наполеоново доба, једина диже рукавицу без плашње и каже: „боље гроб, него роб“. Ово њима нѣпојмљиво „варварско племе“ се увѣк из свѣх чудовишних катклизми, које би уништиле другу нацију, диже као птица Феникс, прѣпорађајући се. Нѣ гледам кроз ружичасте наочаре, али код мене апсолутно нѣма ни апокалиптичких расположења. Будућност ће зависити од наше способности да ово издржимо, од наше способности да схватимо – у виду имам нашу елиту – да ће свѣт бити другачији. Он се нѣће вратити на прѣђашње. Овдѣ је потрѣбно потрпѣти.

Прѣдавање је одржано у Међународном пословном клубу Савеза женских снага

Наталија Алексѣјевна Нарочницка је руски јавни радник, политиколог, доктор историјских наука, прѣдсѣдник Фонда историјске перспективе, прѣдсѣдник Европског института за демократију и сарадњу те члан Грађанске коморе РФ.

Посрбио: Драган Буковички

Изворник: Столетие