Рустем Вахитов: ПЕРИФЕРНИ НАЦИОНАЛИЗМИ И ЊИХОВА ИСТОРИЈСКА УЛОГА

Дошли смо до тога да пред незападним државама стоје два правца развоја. Први правац је да оне постану привезак Запада, и да се теше илузијама периферног национализма, док настављају да служе и јачају Запад. Други правац је да се одбаци дрога национализма, да се уједини у велику цивилизацијску целину, ослободи се сировог и културног заточеништва Запада, створи своја самодовољна економија и оригинална култура

---

НАЦИОНАЛИЗАМ – ТРЕНД НА ПОСТСОВЈЕТСКОМ ПРОСТОРУ

Идеолози национализма који су се на простору Евроазије после распада СССР појавили као гљиве после кише воле да тврде да су се државе Запада модернизовале ослањајући се на парадигму и социјалне институције национализма. Тек када се уместо вишенародне, типично средњовековне Свете Римске империје германског народа, својеврсног претходника Европске уније, почеле образовати националне државе: Велика Британија, Француска, Немачка, Холандија, Италија и Немачка, европски капитализам је почео да се бурно развија, тј. европски континент је премрежен железничким пругама, фабрикама, мрежом телеграфа, док су се градови рационалним деловањем преобразили из лавирината уских и ружних улица, које још можемо да видимо у Каиру и Бејруту, у планска насеља савременог типа.

Националне државе су окончале и са феудалном размрвљеношћу, средњовековном раздробљеношћу, уведене су мерне јединице, јединствени језик и култура, ујединиле су у једно мноштво разне народности, кланове, племена у нацију – просвећену етнокултурну заједницу, која је постала радилица и мотор модернизације. Коначно, да би се ово догодило морало се обрачунати са влашћу аристократије (позната Француска револуција, увевши у Француску демократију, деловала је под паролом „Живела нација!“, што значи да је била и националистичка). Аристократија је била наднационална, а њихови представници су чинили владајући слој и у различитим државама Европе. Када је аристократији одузета власт то је означило и њен распад и победу национализама.

Управо одавде евроазијски националисти – руски, украјински, белоруски, татарски, казашки, узбекистански итд. изводе закључак да и републике бившег СССР-а треба да иду путем националних држава, што значи да је потребно одстранити политичку и пословну елиту која има корене у совјетској општеевроазијској држави, затим створити сопствене анационалне елите и кренути путем модернизације.

По примере не треба ићи далеко. Карактеристичне су речи једног од идеолога руског национализма, председника Института националне стратегије, донедавно и утицајног руског новинара, Михаила Ремизова: „Агенда руског национализма је веома блиска – ако не и идентична, у суштини – са агендом друштвено-економске модернизације, са агендом демократизације, са планом изградње грађанске нације“. [1] Исто смо чули и од украјинских националиста. Заменик уредника часописа «Сучастнiсть» пише отворено: „Ниједна постколонијална држава никада није успела да стане на ноге, ако су моћне националистичке странке и покрети неактивни … национализам је управо политички покрет који ставља патриотизам у темељ своје идеологије и праксе, а за постколонијалну државу то је најважније – створити заједничку Patriа, домовину за све становнике територије ослобођене од власти метрополе.“ [2] Иако се може рећи да у Русији „националистичка модернизација“ није постала тренд државне политике (ипак отклон према национализму се јасно осећа чак и код расуђивања о поновном уједињењу подељеног руског народа, којим је председник Путин оправдао повратак Крима), онда је Украјина после 2014. званично постала националистичка држава, која се нада да ће ићи „европским путем“ користећи управо енергију етнонационализма.

„ПРАЗНИНЕ“ У ЛОГИЦИ ЕВРОАЗИЈСКИХ НАЦИОНАЛИСТА

Логика наших постсовјетских националиста је јасна, али у њој има празнина. Још је енглески филозоф културе, Арнолд Џозеф Тојнби, указао на једну особеност идеологије национализма. Родивши се у Европи Новог времена, ова идеологија пренета је у друге делове планете, али је донела само сиромаштво, свађу и страдања, а уопште није подстицала модернизацију и јачање државе. Навешћемо само два примера. До појаве Енглеза са њиховим културним утицајем, на крају крајева, заразили су Индусе идејама национализма, њих који су до тог времена живели заједно са муслиманима у Индији без свађа. Покушај стварања националне државе Индуса, довео је до раскола бивше колоније на Индију и Пакистан, затим до рата који је однео хиљаде живота и нагнао у избеглиштво милионе људи, као и вишедеценијске, до данас, неспласнуте међусобне мржње. Друго, до појаве Мустафе Кемала Ататурка није постојао турско-курдски конфликт, покренут је изградњом турске националне државе.

Тојнби је ово објаснио географским разлозима. Према његовом мишљењу у Европи је постојала специфична ситуација: етничка карта Европе била је таква да су, углавном, различити народи живели компактно на одређеној територији. Зато стварање националних држава није изазивало сукобе. Етничка карта других региона света није била таква, јер представници различитих народа живе буквално једни поред других, како у градовима, тако и у селима. Стварање националних држава, дакле, није могуће без сукоба и чак геноцида и етничких чишћења.

Наравно и ово је делимична истина. У истој тој Европи живели су и мали народи, које су делимично или потпуно асимиловани од стране већинских народа током периода изградње нације, као што су Бретонци, Гасконци и други у Француској. Међутим, у Француској се није ништа слично догодило ономе у Индији или Турској. Насупрот, западноевропске државе чији су традиционални национализми могли да изазивају мржњу према другима (стари немачки националисти нису волели Французе, а француски нису волели Енглезе), али су сви имали осећај припадности јединственој европској цивилизацији, при чему, иако је било мржње, у систему вредности омражене су постављали много изнад народа из Азије и Африке, на пример. Ни један од европских народа није тежио да разруши европску цивилизацију која је имала нешто попут културног јединства. И више од тога, у радикалном стадијуму ови национализми су тежили да постану паневропске идеологије. Наполеон је тежио да створи јединствену Европу по француским начелима, а Хитлер своју «Festung Europa» по немачким.

Очигледно је да европски национализми не само да нису разарали Европу, него су је јачали, чинећи све да буде освајач целог света.

Неевропски национализми, насупрот, разарали су велике неевропске империје и стварали слабе зависне државе. Чак и најуспешнији од њих не могу да се пореде са државама из којих су настале. Упоредите османску империју, која је претила Бечу у периоду своје највеће војне моћи и у периоду највећег развоја била образац који су други опонашали чак и у Европи, као и савремену Турску са њеном карикатуралном културом и образовањем и грађанима који највећим достигнућем и срећом сматрају то да постану чистачи у каквом берлинском ресторану.

Ово се односи и на нашу цивилизацију – Евроазију. Постоји већ више хиљада година, додуше мењајући политичка обличја: од империје Хуна и Монгола, преко Московског царства, Руске империје до СССР-а. Национализми који су се овде појавили почетком XX века нису усмерени само на разарање политичког јединства Евроазије, које су на крају крајева и разбили, већ на негирање саме евроазијске цивилизације. Нити један од тих национализама, чак ни руски, који је почетком XXI века попримио национал-демократску форму, не жели да буде ујединитељ Евроазије, већ сасвим супротно, он види у идеји евроазијске империје велико зло.

Тешко је спорити да географски фактор ово не објашњава. При томе постоји и један парадокс на који мало ко обраћа пажњу и који је, такође, тешко објаснити географијом.

Европски национализам (укључујући ту и прекоокеанске „парчиће Европе“ – САД, Канаду и Аустралију) – то је успешни национализам, национализам који има стваралачки карактер. Европски национализам – то је Фихте, Хегел, Киплинг и Едисон, то су техничка достигнућа и научна открића, најбољи универзитети и научни центри, напредна култура и јака индустрија. Неевропски национализми (украјински, белоруски, башкирски и чак румунски, бугарски, мађарски, колумбијски, зимбабвејски и други) – то су слаби, подражавајући, карикатурални, хистерични национализми који нису створили ништа значајно у култури и не могу се похвалити успесима у политици и економији.

Зашто се то тако одвија?

НАЦИОНАЛИЗАМ – РАСПОРЕД „ФИГУРА“ И ЊЕГОВА ЛОГИКА

Према нашем мишљењу узрок се крије у особености европског капитализма у односу на друге капитализме света.

Везу између капитализма и национализма наука је давно открила. Најбоље је о томе писао Ернст Гелнер у свом сада већ класичној студији „Нације и национализам“. Његове основне идеје су следеће. Буржоаско друштво је извршило индустријску и научну револуцију. То је у историји прво индустријско модерно друштво. Његова основа је стални економски раст и материјални прогрес. Није само очигледан социјални закон, како то приказују заговорници прогресистичке идеологије. Он се јавља као резултат специфичних услова и вештачког одржавања. Доиндустријско, аграрно друштво (осим друштва древног Истока или феудалне Европе) за материјални прогрес нису знали. Ако је и неком моменту постојао, то је било случајно. Људи нису посебно тежили ка прогресу, него су га свесно чак и избегавали, сматрајући да друштво треба градити у складу са властитом традицијом, већ постојећим културним матрицама, тј. да не треба стварати нове. А који су то друштвени услови који омогућавају непрекидни материјални напредак? Према Гелнеру, то је, пре свега, уништавање класних и регионалних подела, шароликост и разноликост језика и дијалеката, као и све врсте поткултура. Без тога није могуће слободно кретање капитала и радне снаге, што значи да је немогуће повећати продуктивност рада, бруто националних доходакa, односно профита. Ово уништење подела осигурано је национализмом – идеологијом која сваком припаднику истог културолошког обрасца и заједничког језика, даје нацију која омогућава брисање свих преграда, стварајући уједињено и егалитарно друштво, идеално за подршку економском расту.

ИСТОЧНИ СЛОВЕНИ ПОДЕЉЕНИ НАЦИОНАЛИЗМОМ: „Живела Белорусија!“, „За Русију!“, „Слава Украјини“

Међутим, није довољно да се само створи идеологија, него ју је потребно ширити и инкорпорирати у друштво, унети је у умове хиљада и милиона људи. За то је био потребан нови образовни систем којим би било обухваћено читаво друштво, и као резултат тога – трансформацију неписменог и аграрно-писменог друштва у универзално писмено друштво. Ипак, овај образовни систем не би био успостављен да није био усмерен ка сталном повећању економског раста. Чињенички таква корист постоји и Гелнер директно указује на њу. У прединдустријским друштвима стицање занимања није подразумевало одвајање од породице, властите класе и пролазак кроз специјалне образовне институције.  Професионална обука сељака или занатлија одвијала се у породици или у радионици. То објашњава и чињеница да се технологија није мењала вековима, каo и то да технологија није била повезана са науком.

Индустријско друштво је друштво научног напретка који се односи на напредак технологије. Технологије се мењају, старе професије стално нестају и појављују се нове. Учење традиционалног типа губи своје значење. Да би се одржао напредак, неопходно је учити опште основе науке у посебним образовним установама, изван породице и класе, како би се ово опште знање применило на праксу која се стално мења. Такве образовне институције – више, стручне и средње школе, истовремено постају емитери националистичке идеологије. Пролазећи кроз њих, сва деца мање или више усвајају јединствену националну културу. Конгломерат регионалних субкултура постаје нација која је неопходна да би се обезбедио економски раст.

Такво је мишљење Ернста Гелнера, које сасвим одговара реалном стању, али с једним изузетком. Гелнеров концепт описује класични западни капитализам или, речима Валерштајна, ситуацију у метрополи светског капитализма.

Као што је познато, према Валерштајну, капитализам представља глобални, светски систем. Има центар, метрополу (САД, западну Европу, Јапан) и периферију (све остале земље, укључујући и данашњу Русију). Метропола има мисију стварања нових машина, уређаја, прибора, технологија и робе широке потрошње. Тиме би требало да обезбеди континуирани економски раст, односно материјални напредак – прогрес. Стога, додајемо, метрополи и требају такви национализми који подржавају раст и напредак, то јест напредни, прогресивни национализам, који смо већ споменули на самом почетку. Штавише, метропола је економски уједињена, њено језгро је „Велики Запад“, односно Западна Европа и САД (вестернизовани Јапан им се придружио историјски посматрано тек недавно, тачније после Другог светског рата). Дуго времена овај „Велики Запад“ је био и донекле остао „Велика светска фабрика“, која производи најновије робе и технологије, док поједине земље Запада играју улогу разних производних цехова и одељења у овој фабрици. Стога је колапс западне цивилизације за светски капитализам раван смрти, а неки западни, уско етнички национализми, иако непријатељски настројени према другим западним национализмима, не негирају постојање западне цивилизације, такође не покушавају, нити су покушавали да је униште. У најгорем случају тврди се да је постојала (само) привремена доминација над целом западном цивилизацијом једног народа, иначе  носиоца оваквог национализма (историјски, прво су то били Французи, затим Немци, па Американци).

Међутим, треба рећи и да светски капитализам такође има периферију. Његова улога у светском систему капитализма је сасвим другачија. Њен задатак није да генерише нове технологије и идеје, те их претвара у добра, јер би се иначе такмичила са метрополом. Поред тога, земље периферије не би требало да се уједињују у велике цивилизоване формације које би могле да угрозе „Велики Запад“ или бар његове појединачне делове.

Периферни национализам има, у ствари, четири историјске, објективне функције:

1) да помаже уништавање великих цивилизацијских формација, све до њиховог свођења на мале, патуљасте државе

2) да снабдева метрополу јефтиним сировинама (пољопривредним производима, дрвима, минералима, рудама и металима, енергијом, итд.)

3) да обезбеђује испоруку јефтине радне снаге земљама метрополе (или да их користи у периферији, у корпорацијама које су у власништву земаља метрополе)

4) да обезбеди да периферије купују искључиво робу која се производи у метрополи.

Навели смо да су те функције објективне и историјске. То значи да се не могу подударати са слоганима и програмима периферних национализама. Они могу проклињати Запад, прогласити себе заговорницима интереса “великих” не-западних народа, неправедно избачених из главног тока историје акцијама “проклетих западних колонизатора”. Суштина свега се не мења. Оно што је битно нису њихове речи и пароле, већ њихова дела. А резултат њихових делатности је, ни мање ни више, следећи:

1) уништавање великих цивилизацијских формација (на пример, СССР-а, „Варшавског блока“, Југославије, итд.), а које су, на овај или онај начин, биле незгодне или чак опасне за „Велики Запад“.

2) уништавање интрацивилизационих економских веза, стварање слабих националних економија које не могу обезбедити становништво потребним робама и услугама и, као резултат тога, успоставља се одлазак радника у западне земље, робе произведене на Западу освајају тржишта малих националних држава.

3) реформисање и раздвајање великих култура, упоредивих са западним, уз истовремено стварање нових “малих” националних култура, углавном заснованих на мржњи према бившој цивилизацији која обликује суседне људе, а што опет води ка паду образовног система, и као резултат тога – до јефтиније радне снаге (јер што су мање људи образовани, то су мање плате на које могу рачунати).

Дефинитивно није реч о томе да незападњачки националисти специјално конструишу такве типове национализма који слабе њихове земље и јачају Запад. Овде, заправо, делују механизми идеологије, лажне свести. Можете изразити неслагање с марксизмом као филозофском парадигмом, али је тешко негирати да је он схватио веома важну идеју, која је, успут, бранила и руска религијска филозофија, али, наравно, без фокусирања на економију – идеју интегритета друштва, сложену, дијалектичку везу различитих страна друштвеног живота, од духовне културе до економије. Западне националисте покреће исти патос који покреће западне предузетнике који граде аутомобиле, путеве, солитере, отварају нова радна места и нове сегменте тржишта. Резултат је конструктивни национализам, који је суштински креативан, који обогаћује филозофију науке и укључује друштво у културни живот. Незападне периферне националисте покреће исти тај патос који покреће незападну сиромашну „буржоазију“, која живи или од продаје сировина у иностранству, или од трговине западним робама широке потрошње. Резултат је секундарни национализам, хистерично контрадикторан, потпуно колебљив између комичног самопоштовања (они кажу, „ми смо енергетска суперсила“ или „цела европска економија је заснована на нашој радној снази“) и обожавања Запада као врхунца културе и цивилизације уз лакејски однос и презирање тих народа, који према мишљењу тих националиста, стоје још подаље од „западног стандарда“. Овај национализам није креативан, већ деструктиван, не гради, него разграђује.

Размотримо пример једног таквог национализма – украјинског. Украјински национализам је типичан периферни национализам. Деценијама је сањао о уништењу СССР-а и стварању властите украјинске државе. Када се то десило, идеолози национализма обећали су невероватну моћ државе и вечни просперитет друштва. Резултат је био колапс привреде, продаја свега оног што је наслеђено из времена Совјетског Савеза, све до оружја које је остало од војске. Држава и народ су постали зависни од “руских нафтовода и гасовода”, а милиони грађана који су, у међувремену, претворени у илегалне, обесправљене раднике-мигранте у земљама Европске уније, се питају шта их је снашло. А „велика машта“ о уласку у Европску унију, како би постали „Таџици и Узбеци Европе“ већ је добила легитимитет…

Мало се чиме разликује антисовјетски национализам формиран у Украјини и Белорусији, па чак и код радикалних руских националиста, који су, преко идеолога Националног демократског савеза 2012. године тражили не само да се одвоји Кавказ од Русије, већ и да се сама Русија подели на седам руских република.

ОДБАЦИТИ „ДРОГУ НАЦИОНАЛИЗМА“ И ПРИХВАТИТИ ЕВРОАЗИЈСТВО

И тако, дошли смо до тога да пред незападним државама стоје два правца развоја. Први правац је да оне постану привезак Запада, и да се теше илузијама периферног национализма, док настављају да служе и јачају Запад. Други правац је да се одбаци дрога национализма, да се уједини у велику цивилизацијску целину, ослободи се сировог и културног заточеништва Запада, створи своја самодовољна економија и оригинална култура. Само идеологија таквог образовања више неће бити национализам, већ доктрина која изражава дух и интересе не једног народа, већ свих народа дате цивилизације. У нашем случају, то је доктрина евроазијанства.

                                                                Евроазијски савез

НАПОМЕНЕ

[1] Модернизация и русский национализм https://pravdoiskatel77.livejournal.com/3197040.html

[2] Сергей Грабовский О необходимости украинского национализма в Украине https://webcache.googleusercontent.com/search?q=cache:3_3xEaXBresJ:https://www.pravda.com.ua/rus/articles/2006/09/13/4405096/+&cd=26&hl=ru&ct=clnk&gl=ru

Са руског превео Зоран Милошевић

Изглед и делимична опрема текста: Словенски вѣсник

…

Изворник: Балканска геополитика