Жарко Требјешанин: ЗАШТО ЉУДИ ГРЕШЕ У ЗАКЉУЧИВАЊУ И ДОНОСЕ НЕРАЗУМНЕ ОДЛУКЕ

Подизањем нивоа културе, унапређењем система образовања, стицањем медијске писмености и развојем критичког мишљења, важно је супротставити се погубним ефектима уоквиравања, усидравања и другим стратегијама  манипулације, како би се сачувала аутономија мишљења, закључивања и одлучивања


Жарко ТРЕБЈЕШАНИН

Према стандардном економском моделу „разумног човека“, људи одлучују рационално, што подразумева да доследно настоје да сваким избором максимализују своју корист руководећи се својим стабилним интересима. Когнитивни психолози су читавим низом емпиријских, често експерименталних истраживања непобитно утврдили да су у стварности људи много мање рационални него што то економисти предвиђају својим нормативним моделом. Наиме, склони су да брзоплето, погрешно закључују, нарочито онда када морају брзо да донесу процену, па се ослањају на „интуицију“.

Ако сумњате, пробајте да брзо (за 10 секунди) решите следећи задатак:
Палица и лопта коштају долар и 10 центи, а палица кошта долар више од лопте.
Колико кошта лопта?

Чест и, наравно, погрешан одговор је да палица кошта долар. Психолози Данијел Канеман (добитник Нобелове награде за бихејвиоралну економију) и Амос Тверски, који су истраживали процес мишљења, сматрају да до грешке долази услед коришћења хеуристика (менталних пречица) у закључивању, који за разлику од алгоритама, представљају несавршен, скраћен поступак за брзо решавање тешких проблема.

Менталне пречице и странпутице у закључивању

Једна од често коришћених пречица јесте хеуристик усидравања. Замислите да сте у групи А која мора брзо да реши следећи математички задатак: 1х2х3х4х5х6х7х8 = ? (пробајте!) . Ова група је у просеку као одговор навела број 512. А друга, Б група, чији је задатак био да помножи низ 8х7х6х5х4х3х2х1, добила је просечан резултат 2.220, дакле чак нешто више него четири пута већи резултат за исти низ (а тачан одговор, иначе је 40.320!)! Имајте на уму да је овако драстична разлика у резултату добијена само захваљујући разлици у усидравању (за групу А „сидро“ је 1, а за Б је 8). Усидравање је хеуристик, а састоји се у томе да прва процена служи као репер, као когнитивно сидриште у закључивању. При доношењу судова о недовољно познатој појави, људи свој суд несвесно прилагођавају првој апроксимацији, неком првом поменутом броју. То објашњава погрешне процене, јер оне зависе од тога где се њихово „сидро“ налазило на почетку процењивања.

Љиљана Шуњеварић: МОСТ НА РЕЦИ ИБАР, са изложбе „Варош нова“ у Галерији У10

Уоквиравање (енгл. framing) јесте појава значајног утицаја начина представљања одређених података, то јест смештања у одређени контекст, оквир, на њихову процену. Самом формулацијом чињеница могуће је манипулисати људима да формирају одређена уверења и закључке. У једном истраживању утврђено је да су испитаници проценили да је опаснија она болест која убија „1.286 људи на 10.000“ него друга која убија „24,14 одсто популације“ (што је 24,14 на 100 људи!) (Канеман, Мислити, брзо и споро, Хеликс, 2015). У социјалној психологији, последњих деценија се интензивно изучава феномен медијског уоквиравања, чије познавање представља ментални штит против манипулације.

Медијско уоквиравање је начин на који се вештим „фризирањем“ и „паковањем“ чињеница смишљено обмањује јавност („спинује“), то јест обликује позитиван или негативан став конзумента медија (читаоца, гледаоца) према некој појави у складу са интересима оних који пласирају те вести. Тако, рецимо, лобисти у САД којима је стало да се повећа буџет за лечење менталних болести износе налаз да „око 1.000 убистава годишње почине ментални болесници који не пију лекове“, што изазива панични страх од „лудака“ у јавности. Али, и у томе је поента, тај исти податак само представљен на други начин – да вероватноћа да неког Американца убије ментални болесник износи 1.000 : 273.000.000, односно 0,00036 одсто – тешко да би икога узбудио! Овако индукован страх, који шире медији, дакле, неоправдан је јер, према подацима, много је већа вероватноћа да ће нас повредити или убити неко ко је „нормалан“, чак нека нама блиска особа (члан породице, партнер) него непознат човек са менталним сметњама!

На основу изнетих налаза било би неправедно и нетачно закључити да су људи неразумни и да им је закључивање претежно погрешно, а понашање ирационално. Когнитивни психолози су на основу оштроумних истраживања установили да су људи рационални, али не потпуно, већ у одређеним границама. То је разумљиво јер су човекови когнитивни капацитети ограничени. Налази о човековој ограниченог рационалности могу се објаснити теоријом о постојању два комплементарна когнитивна система (систем 1 и систем 2), који се разликују по својој природи, начину рада, ефектима и улози (Канеман, 2015).

Доњи и горњи ум – два начина мишљења

Систем 1, рано настао у еволуцији, представља режим рада ума који функционише непрестано, несвесно, аутоматски, лако и брзо (милисекунде). Њиме се управља „одоздо“, из суб-кортикалних структура и зато се руководи нагонима и емоцијама. „Доњи ум“ оперише рутински, под утицајем урођених механизама и мисаоних навика. Захваљујући њему ми у делићу секунде опажамо страх или бес на лицу и можемо да возимо аутоматски, без размишљања. Он је у основи брзог одлучивања. Али баш зато што је брз, он је непоуздан, склон грешкама, нарочито када је проблем сложенији.

Систем 2, настао касније у еволуцији, сложен је когнитивни систем који укључује свесну намерну, вољну пажњу, напорно размишљање, закључивање и одлучивање на основу брижљивог одмеравања свих чињеница. „Горњи ум“ оперише споро, свесно, рационално, обазриво, захтева усредсређеност, ментални труд и енергију. Овај систем има тежак задатак да савлада нагонске импулсе и, често погрешне, интуиције система 1, а то му не успева увек.

Било би погрешно закључити да хеуристици („Дарвинови алгоритми“) увек воде на странпутицу. Они су еволуцијом настали и опстали вековима зато што су корисни, јер релативно често захваљујући њима доносимо брзо многе за опстанак добре одлуке (нпр. да ли је особа пријатељска, да ли да се боримо или бежимо итд.). Чак и сложеније процене можемо донети служећи се њима. Једно домишљато истраживање, рецимо, показало је да новопечени љубитељи тениса, лаици, могу са истим успехом прогнозирати победника у тениском мечу као и врхунски експерти, служећи се једноставним правилом (хеуристик доступности): победиће онај чије ми је име познатије!

Разумност људи има снажне биолошке корене, она је делимично обликована еволуцијом, али је и значајно културно постигнуће (Станович, Одлучивање и разумност у модерном свету, ускоро излази у Заводу за уџбенике). Разумно мишљење, веровање и делање у доброј мери су засновани на акумулираном знању и стратегијама мишљења који су творевине културе и образовања. Зато је важно подизањем нивоа културе, унапређењем система образовања, стицањем медијске писмености и развојем критичког мишљења супротставити се погубним ефектима уоквиравања, усидравања и другим стратегијама  манипулације, како би се сачувала аутономија мишљења, закључивања и одлучивања.

Изглед и делимична опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Политика (штампано издање, 6. јун 2020;
додатак Култура Уметност Наука, стр. 4)

(Visited 124 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *