1. А Бог се опомену Ноја и свијех звијери и све стоке што бјеху с њим у ковчегу; и посла Бог вјетар на земљу да узбије воду.
2. И затворише се извори бездану и уставе небеске, и дажд с неба престаде.
3. И стаде вода опадати на земљи, и једнако опадаше послије сто и педесет дана;
4. Те се устави ковчег седмога мјесеца дана седамнаестога на планини Арарату.
5. И вода опадаше све већма до десетога мјесеца; и првога дана десетога мјесеца показаше се врхови од брда.
6. А послије четрдесет дана отвори Ноје прозор на ковчегу, који бјеше начинио;
7. И испусти гаврана, који једнако одлијеташе и долијеташе докле не пресахну вода на земљи.
8. Па пусти и голубицу да би видио је ли опала вода са земље.
9. А голубица не нашавши гдје би стала ногом својом врати се к њему у ковчег, јер још бјеше вода по свој земљи; и Ноје пруживши руку ухвати је и узе к себи у ковчег.
10. И почека још седам дана, по опет испусти голубицу из ковчега.
11. И пред вече врати се к њему голубица, и гле, у кљуну јој лист маслинов, који бјеше откинула; тако позна Ноје да је опала вода са земље.
12. Али почека још седам дана, па опет испусти голубицу, а она му се више не врати.
13. Шест стотина прве године вијека Нојева први дан првога мјесеца усахну вода на земљи; и Ноје откри кров на ковчегу, и угледа земљу суху.
14. А другога мјесеца двадесет седмога дана бјеше сва земља суха.
15. Тада рече Бог Ноју говорећи:
16. Изиди из ковчега ти и жена твоја и синови твоји и жене синова твојих с тобом;
17. Све звијери што су с тобом од свакога тијела, птице и стоку и што год гамиже по земљи, изведи са собом, нека се разиђу по земљи, и нека се плоде и множе на земљи.
18. И изиде Ноје и синови његови и жена његова и жене синова његовијех с њим.
19. Све звијери, све ситне животиње, све птице и све што се миче по земљи по својим врстама изидоше из ковчега.
20. И начини Ноје жртвеник Господу, и узе од сваке чисте стоке и од свијех птица чистијех, и принесе на жртвенику жртве паљенице.
21. И Господ омириса мирис угодни, и рече у срцу својем: нећу више клети земље с људи, што је мисао срца човјечијега зла од малена; нити ћу више убијати свега што живи, као што учиних.
22. Отселе докле буде земље, неће нестајати сјетве ни жетве, студени ни врућине, љета ни зиме, дана ни ноћи.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.