Зоран Чворовић: ЈУГОСЛОВЕНСКИ ЦИЉ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ, ИЗБОР ИЛИ НЕМИНОВНОСТ?

Тај циљ у снажнијој је вези са вестернизацијом Србије под аустро-угарским патронатом после 1878. него са међународним приликама Првог светског рата

---

У српској науци је подробно обрађено питање ратних циљева Србије у Првом светском рату. Истраживачи су великим делом сагласни да су тактичко-политички разлози навели Србију да буде прва зараћена страна која је већ у децембру 1914. године изашла са јасно дефинисаним ратним циљем. Истим тактичко-политичким разлозима се објашњава не само избор времена објаве ратног циља, већ и њен садржај: ослобођење и уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца. Наиме, Србија је још на почетку Првог светског рата уместо српског истакла југословенски ратни циљ како би демотивисала и придобила Хрвате и Словенце који су се борили у редовима аустро-угарске војске. Уз то, благовременом и геополитички осмишљеном понудом стварања велике јужнословенске државе, као бране германском продору на Исток, требало је да се спречи трговање српским територијама у преговорима које су силе Антанте водиле са Италијом, Бугарском и Румунијом. При свему томе, не може се занемарити итекако значајна чињеница, да је наведено тактичко оправдање југословенског ратног циља истакнуто у средини чији су се политички и културни прваци у великом броју много година пре 1914. године идејно и стратешки определили за југословенску идеју. Показало се да је оваква идеолошка настројеност значајних делова Србијине елите била пресуднији чинилац за дефинисање ратног циља Краљевине од програма странака које су чиниле коалициону Владу која је донела Нишку декларацију, у којима се ни једном речју није помињало југословенско уједињење као страначки политички циљ.

То би у најкраћем биле кључне одреднице које редовно омеђују истраживања на тему ратних циљева Србије, уколико се ова посматра само из угла ондашњег званичног Београда. Следствено, изабрани хронолошки оквир овакве анализе упућује на закључак да је југословенски ратни циљ Србије у Првом светском рату био плод тадашњих међународно-политичких и војних прилика и убеђења оних који су од 1914. до 1918. године држали у рукама крму Србијиног државног брода. Међутим, сужени хронолошки оквир анализе онемогућава да се објективно сагледа целина једног историјског процеса, какво је формирање прве југословенске државе. Истовремено, на неодговарајућим научним закључцима гради се искривљена и сужена историјска свест о догађајима из Првог светског рата. Погрешна историјска представа о разлозима настанка прве југословенске државе служила је у време разбијања друге Југославије као ефикасно манипулативно средство за историософско, идеолошко и политичко дезорјентисање и слуђивање српског народа. Уместо знања о правим узрочницима југословенске државноправне авантуре, Србима је остављено да се забављају играма реконструисања историје по моделу шта би било да 1918. регент Александар није изабрао југословенски пут. Управо оваква псеудоисторијска пучка забава чини да је југословенски мамац, у неком од појавних облика, и даље примамљив за Србе.

Посматрано из угла историјских процеса 19. века Србијино југословенско опредељење из времена Првог светског рата у највећој је мери било опредељено исходом Конгреса великих сила који је одржан у Берлину 1878. године.

Берлинском одлуком од 1878. о аустријској окупацији Босне и Херцеговине не само да је онемогућено остварење заветног националног циља читавог низа српских покољења, да се Босна и Херцеговина ослободи и уједини са Кнежевином Србијом, већ је одређен курс у коме ће се убудуће кретати процес српског националног ослобођења и уједињења. Уместо ка западним српским покрајинама, Босни, Херцеговини и бившој Војној Граници, где су налазиле ван матичних кнежевина најбројније компактне масе српског народа, које су у патријархалним условима очувале узорну националну свест, европске државе које су водиле главну реч на Берлинском конгресу, пре свих Немачка, Велика Британија и Аустро-Угарска, терале су Србију да на југоисточним рубним националним поседима, кроз сукоб са православним Бугарима, обезбеди себи витално територијално проширење. Осим одлуке о аустријској окупацији Босне и Херцеговине, још једна одлука Берлинског конгреса имала је кобне последице за српски национални покрет у 20. веку. У Рашкој области сачуван је формални турски суверенитет под ефективном аустро-угарском заштитом, чиме су створени територијални предуслови за политичко удаљавање Србије и Црне Горе и доцније развијање црногорске посебности.

Западне силе су на Берлинском конгресу 1878. године исцртале мапу Балкана на којој је Аустро-Угарска добила доминирајући положај према Србији и Црној Гори, због чега убудуће, како је приметио наш први правни историчар Никола Крстић, „ове две државице биће више номинално слободне и независне, не у самој ствари, јер ће уплив Аустрије на њих бити неодољив”. Овакав положај Аустро-Угарске није био самостална творевина германске источне политике, већ је добијен на основу берлинског мандата западних европских држава, пре свих Велике Британије. Беч је 1878. добио западноевропско овлашћење да врши апсолутни уплив на политички, економски и културни живот православних народа Балканског полуострва и тако последично спречи ширење било каквог руског утицаја на овој магистралној европско-малоазијској копчи. То је непосредно после Берлинског конгреса признао и Русији ненаклоњен напредњачки првак Милан Пироћанац, подвлачећи како „Аустрија и Енглеска не мисле да Србији израде више но што је Русија учинила, но просто да је одлуче од руске политике”.

Територијално опкољавање довело је после Берлинског конгреса до убрзане политичке-правне, економске и културне потчињености Србије западној цивилизацији оличеној у Аустро-Угарској. У политичко-правној сфери постберлинска потчињеност и вестернизација Србије непосредно је остварена кроз политичко везивање за Аустро-Угарску у форми тзв. Тајне конвенције, а посредно и дугорочно кроз пресађивање у Србију западног парламентаризма. У економској сфери потчињеност Србије западној цивилизацији реализована је експлицитно кроз колонијални Трговински споразум Србије и Аустро-Угарске, а имплицитно кроз преузимање западног привредног модела. Дубока постберлинска културно-образовна вестернизација српског друштва спровођена је напредњачким копирањем западног просветног и вредносног обрасца, као и слањем државних питомаца на западноевропске универзитете.

Ширење југословенског покрета међу Србима у Краљевини Србији и приближавање њене елите римокатоличким Словенима из Аустро-Угарске, нарочито у првој деценији 20. века, било је само неминовна последица убрзане свеукупне постберлинске вестернизације Србијине државе и друштва. Што је западна цивилизација Србима постајала ближа, Русија им је била све даља и неразумљивија. Ток културног размимоилажења Срба и Руса, отпочет већ у време уставобранитељске владавине, убрзан је после Берлинског конгреса.

Југословенски ратни циљ Србије из 1914, као и његово остварење 1918. у снажнијој су узрочно-последичној вези са Србијином вестернизацијом под аустро-угарским патронатом после 1878. него са међународним приликама Првог светског рата. Везу између 1878. и 1918, односно између Берлинског конгреса и Прводецембарског акта о уједињењу једини је увидео академик М. Екмечић, истакавши да „има неки дубљи смисао у чињеници да велике силе нису дозволиле уједињење српског народа 1878, а пристали су да се то обави 1918. у широј етничкој заједници, у којој би се српски улог смањио постизањем равнотеже са католичким областима”. На Берлинском конгресу је онемогућено уједињење Српства у сопственој режији, да би после тридесетпетогодишње вестернизације његова интеграција била дозвољена од западних европских сила, али у једну већу meltingpot државну творевину.

Неуспех српског националног уједињења из 1878. било је непосредна последица руског пораза на Берлинском конгресу, који је министар кнез Горчаков сматрао „најтамнијом страницом свог живота”. На Берлинском конгресу је Русија поражена у покушају да напусти Прокрустову постељу у коју су је западноевропске силе сместиле после Кримског рата. Да би се из тог положаја извукла Русији није била довољна само демонстрација моћи према Турској у виду закључења Санстефанског уговора, већ је морала да његовим извршењем пошаље поруку на праву адресу – европским државама које су јој париским клаузулама од 1856. везале руке у балканској политици. Уместо једностране демонстрације снаге, која би приличила великој сили која се враћа на политичку позорницу, Русија се упустила у споразумевање са европским силама. Из тога је неминовно морао да проистекне берлински пораз, који је с правом И. Аксаков оценио као „победу петроградске бирократије над Русијом”. Следствено, „тријумф аустријске кривде на Балканском полуострву, морао је бити пре свега морални пораз Русије”.

Берлински пораз од 1878. године не само да је Русију потпуно потиснуо са Балкана, већ ју је принудио на дугогодишње пактирање са различитим непријатељима руске државе. Русија је била уведена у зачарани исцрпљујући круг несамосталног вођења спољне политике, а све у циљу одржавања равнотеже снага на старом континенту. Најзад је рачун за дефанзиву на балканском геополитичком чворишту, Русији испостављен у форми рата са Јапаном, Првог светског рата и револуција.

Ако су одлуке Берлинског конгреса у погледу Босне и Херцеговине и Рашке области произвеле прилике погодне за бујање југословенске идеје у Србији, детронизација и убиство цара Николаја II отклонили су и последње геополитичке препреке за утапање православних Срба у југословенски државни пројекат. Српске политичке вође остале су не само без једине искрене међународне потпоре, већ без гласа разума који их је 1915. опомињао да код „званичне Русије постоји потајан разлог” за одбијање идеје југословенског уједињења, садржан у страху „да Србија са католичким елементом, од неколико милиона, не изгуби свој ранији карактер у коме је православље било главни фактор”. Криптоунијатски карактер југословенске идеје, познат службеницима православног Царства, морао је бити непознат позападњаченој Србијиној елити.

Искуство Првог светског рата нам показује да ће се у случају неуспеха самосталне руске балканске политике српски народ неминовно наћи у државноправном, културном и привредном оквиру западне цивилизације. При том је сасвим ирелевантно под којом фирмом ће се одвијати у овом случају можда последња фаза брисања српског светосавског народносног идентитета – евроунијатском, југословенском или југоисточноевропском, као што је небитно ко ће играти улогу кључног мисионара западне цивилизације – Аустрија, Немачка, Енглеска или САД. Без руског балканског присуства немогуће је остварење самосталног српског државног и културног пројекта, као што је без активне и самосталне балканске политике Русија осуђена да буде политички, али и економски и културни сателит западноевропске цивилизације. Самоосвешћивање Русије и њено враћање на историјски пут Трећег Рима неминовно су повезани са руском цивилизацијском доминацијом на Балканском полуострву.

standard.rs

Изглед, повезнице и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Портал ПАТМОС