Драгољуб Збиљић: ТВ ВОДИТЕЉКЕ РЕФОРМИСАЛЕ ВУКА

Онима који знају мало више историју српског језика и писма, тај нови глас може личити на „мукли глас“ који је обележаван такозваним танким или дебелим „јер“


Драгољуб ЗБИЉИЋ

Тешко је баш тачно временски одредити када се то тако масовно догодило на српским телевизијама, али је лако запазити да већ извесно време на малим екранима владају водитељке које су фонетски „реформисале“ Вука. Да је извршено исправљање Вука у изговору српских гласова, лако је запазити чим укључимо ТВ апарат и почнемо да гледамо емисије типа „Добро јутро“, „После ручка“ и сл.

Реформу српског језика је – упркос вољи тадашњих српских језичких институција у повоју, упркос отпору и Српске православне цркве која је позната по томе да се држи српске традиције у свему, па и у језику и писму – извршио први и коначни (до данас) реформатор српског учевног језика и писма Вук Стефановић Караџић између 1814. и 1847. године. Та његова реформа ослобођена је забране у српској држави 1868. и од тада се учи у школи па се зна како се исправно изговарају сви српски гласови који, у служби фонетских јединица функционишу у изговору у српским речима, реченицама, у краћем или дужем говору.

Познато је да је Вук добио сва српска, али и светска признања за то што је успео да уведе у службени, учевни језик Срба готово у потпуности чист народни језик и народно писмо које је добило 30 слова и исто толико, функционалних изговора тих слова. Редак је случај у свету да се у другим језицима изврши такво стапање словних знакова с њиховим изговором у говорном језику.

И, најзад, ево како су данас српске водитељке у ТВ програмима извршиле „поправљање“ Вука. Увеле су нови глас, нови изговор коме још треба само да измисле словни знак да бисмо сви лакше „научили“ како да га изговарамо и пишемо. Реч је о једном грленом гласу који је тешко описати. Ми бисмо га назвали „пропратни глас“ или „глас поштапалица“ који њима помаже да премосте време између нове мисли и нове реченице.

Онима који знају мало више историју српског језика и писма, тај нови глас може личити на „мукли глас“ који је обележаван такозваним танким или дебелим „јер“. Реч је о непотпуно изговореном гласу који је следом историјског развоја у српском језику дао рефлексе и у неким другим данашњим балканским језицима (бугарском и македонском, на пример), а који су се развили најчешће у глас који се бележи данас словом „а“. На пример, уместо старог изговора и писања: „бъчва“ и „сън“ после Вукове реформе добили смо у изговору „бачва“ и „сан“. Дакле, такозвани рефлекс „а“.

Истина, наше водитељке су то „надоградиле“ тако да су тај „мукли глас“ из ранијег периода драстично у звуку „појачале“, те нам свакодневно безброј пута између речи, између њихових „синтагми“ и нових мисли у новим реченицама изговарају тај ранији мукли грлени одјек у виду праве „грлене бомбе“ које некад краће, а некад дуже непријатно делују на наш осећај за фонетику и говор који се учи у добрим предавањима професора српског језика. Њихов изговор тог данас новог гласа има учинак готово праве, разарајуће „бомбе“ на мозак и осећај за леп и течан говор, а једини лек за гледаоце испред малих екрана јесте да искључе тон и да гледају само слику.

(Драган Стојановић; извор: Политика)

Наравно, среће се то, иако мало ређе, и код мушких водитеља који иначе предњаче у афазичности, то јест у специјалном нецеловитом изговарању појединих гласова у посебним ноћним разговорима о појединим, обично политичким, темама.

Изглед и делимична опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Политика

(Visited 335 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, ЈЕЗИКОСЛОВЉЕ
4 comments on “Драгољуб Збиљић: ТВ ВОДИТЕЉКЕ РЕФОРМИСАЛЕ ВУКА
  1. На страну новинарско нѣзнање и примитивност, али Збиљић би као нѣкакав вајни лингвиста морао знати да је Вук своју реформисану азбуку направио с 31 словом. 31. словни знак је био управо „дебело јер“ (ъ), које је Вук сматрао потребним у српској азбуци, па га налазимо код обѣлѣжавања нѣких рѣчи у оба заживотна издања његовог Рјечника. Вука су „реформисали“ његови настављачи Петар Ђорђевић и Љубомир Стојановић, који су тај полуглас замѣнили у 3. издању Вуковог Рјечника 1898. године двотачком над р, будући да су све књижевне рѣчи с овим полугласником биле у вези са сугласником р. Убрзо се и та двотачка изгубила из правописа, па смо тако до дан-данас добили нѣправилно писање, изговор и промѣну нѣких рѣчи српског књижевног језика.

  2. САВЕТ ВУКОВИЧКОМ ДА НАЈПРЕ ПАЖЉИВО ПРОЧИТА ТЕКСТ И ДА ПОКУША ДА СХАВТИ О ЧЕМУ ЈЕ ТАЧНО РЕЧ

    Буковички није схавтио која је тема овог текста. Овде није била реч о томе да се расправи Вукова реформа, њене врлине или њенее мане. Није реч о томе да се процењује Вук. Његова рееформа има и мана и врлина. Лингвистика је проценила да је реформа донеал више јкористи него штете. А с тим се не морамо сви сагласити. Није Вукова реформа била иста од 1814. до 1847. године када је реформа форнмално завршена. Буковички је грдно омануо ако је мислио да је Вук у коначном задржао меко или дебело јеер, свеједно које. Ниеј он оставио тај знак јкао 31 слово у коначној верзији. То је Буковичком страшна греешка, па он није способван ада оцењује ничију, па ни моју лингвистику.
    А пре свега, текст „ТВ водитељке реформисале Бзука“, објављен најпрее на страни Културе у „Политици“, да упростим за Буковичког, образлаже једну грозну фонетско накарадну особину коју многе водитељке, али богами и водитељи и још многи други користе једно грозно „стењање“ из грла увек онда кад се не сналазе у мислима кад нешто хоће да кажу. То стењање је једна релативно нова поштапалица у говору људи који немају лак говор, чисту мисао и када не знају шта да кажуи. То грлено стењање замењује оно „овај“, „онај“ и слично скретање пажње са свог говорног несналажење, па то „стењање из грла користе да се премосте у лошеем говору и слабим мислиам.
    Дакле Буковички, кад хоће да некога коментарише, морао би макар пажљиво да прочита текст па да макар мало схвати шта је био разлог и циљ писања текста.

  3. Збиљић, изгледа, збиља мисли да је у свом уратку надрљао нѣшто ново и епохално кад му пада на памет да у истом нѣшто нѣком може бити „несхватљиво“. Мораћу да га разочарам. Нѣсхватљиво је само како нѣком у једном кратком тексту успѣва да узгред надроби толико којештарија које с темом узетом за разматрање нѣмају благе везе – почев од самог наслова.
    Буковички је скренуо пажњу на само једну такву Збиљићеву неозбиљност, нѣ улазећи уопште у процѣне односно Вукове реформе. Буковички је навео тачну годину и извор кад је у питању избацивање из употрѣбе „дебелог јера“, које је Вук, понављамо, користио до краја живота тамо гдѣ му је сам одредио мѣсто. Ако је Буковички случајно „омануо“, Збиљић би своју тврдњу морао поткрѣпити нѣким извором, доказом, умѣсто што свисока (а)лудира о његовој способности разумѣвања прочитаног.
    Притом се Буковички уопште нѣје дотицао других Збиљићевих „бисера“. Нпр. чињенице да је своје примѣре за опис „говорне поштапалице“ записао на БУГАРСКОМ језику; јер на српском се „бачва“ још у срѣдњем вѣку записивала као и данас; на српскословѣнском раније ваљда као „бьчьвь“ или још раније „бъчьвь“, никако нѣ онако као код велеученог Збиљића; а „сан“ као „сьнь“. Толико о знању историје српског језика, којом се у чланку Збиљић онако скромно прси.
    Дакле, примѣри нѣ само што су нѣсрѣћно одабрани за опис нѣчијег „ъкања“, „хмъкања“ или „мукања“, већ су наопако и прѣдстављени.
    Ето, описали смо укратко још једну Збиљићеву нѣсувислост. Али описивање његових нѣсувислости нѣма нарочитог смисла кад обратимо пажњу на то како он склапа рѣченице. Тада видимо да је професор (?!) у жестокој свађи са српском синтаксом, а почесто и граматиком, тако да све оно што он водитељкама спочитава кад је у питању ИЗГОВОР, за њега важи кад је у питању ПИСАЊЕ српских рѣчи (најнѣбитнија ствар на коју овдѣ циљамо су безбројне словне грѣшке). Водитељке својим „ъкањем“ бар нѣ мрче ни хартију ни тастатуру. Његова синтакса има збиља „учинак готово праве, разарајуће „бомбе“ на мозак и осећај за леп и течан“ језик, па је и читаоцима боље да занѣмаре Збиљићево писаније и гледају само његову слику.

  4. Буковички баш неећ ад схавти. Аутор етксат Збиљић ниеј говорио о исторрији језиак српскоаг. Тием се ај не бавгим. Нити пелдиарм аз то ад му држим предаавње о тоем. Прихватам Буковичког ад је аз историју језика већи стручањк од мене. Ја се том врстом исторрије у тексту нисам бавио. Историај језика је споменуат успут. Али, очигледно, Буковички све букавлно туамчи. Стоаг он опеет нишат ниеј разумео о чему овај текст говори. Реч еј о саадаашњем грленом бомбардоавњу слушалаца када му водиетљи и водиетљкее на ТВ пробијају уши зато што имасју пратећи грелни звук помешан с а шумом који пара уши.
    Али, Буковички баш хоће ад говори о исторрији. Неак наведее неку своју књигу о исторрији српскго језиак ад се научим од њега о овоме што он, изгелад, премнного зна.
    Перђиет с букавлизам ан текст који не говори о иссторији језиак, неего о уизговору српскоаг језиак у аданашњици. Реч је о прилогу ДАНАС, човееч.

Оставите одговор на Буковички Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *