Срђан Поповић: КОМУНИСТИЧКА ИДЕОЛОГИЈА И ЈЕЗИЧКЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ

Делатност је увек штетна кад, презирући реалност, хоће да насилно промени ток ствари. Са друштвом се не експериментише као са лабораторијским справама


Срђан ПОПОВИЋ

Од почетка владавине 1944. године, па све до данас у виду криптокомунизма који је маскиран као неолиберална демократија, комунизам је осим своје идеолошке стране спровео и једну праву културну револуцију. Чувена историјска изрека нас учи да победник пише историју и као такав он одређује културно-политички живот окупиране или ослобођене државе. Језик као биолошка датост и основно средство за комуникацију између људи је одувек био на удару окупатора или колонизатора. Мартин Хајдегер, немачки филозоф, је говорио да је језик кућа Бића. Хајдегер је језику дао метафизички смисао, једну светост према којој људи морају тежити и старати се о њој. Колико је језик важан као обједињавајући фактор једног народа, најбоље се огледа у Аустрији након Другог светског рата. У земљи је спровођен темељни процес денацификације, тј. уклањања било чега што би Аустрију могло поистоветити са њеном прошлошћу и делом Трећег Рајха, уопште самом чињеницом да је немачки канцелар Адолф Хитлер рођен у аустријском месту Браунау на Ину. Немачки језик је тада уместо овог назива убачен у образовни систем као „језик наставе“ ( нем. Die Unterrichtssprache ). Именитељ немачки је овде упадљиво одсутан и на овом примеру се јасно огледа једно прекрајање историје и традиције у корист победника. Сличну судбину је проживео и српски језик који је услед владавине тзв. „кока-кола социјализма“ ( како гласи и назив истоимене књиге проф. др Радине Вучетић ) изродио једну потпуно нову фразеологију која у својој суштини јесте „политички коректна“.  Комунизам је као систем потпуно игнорисао етику и било шта духовно, па су генерације одрасле у овом систему сведочиле хиперпродукцији пропагандних партизанских филмова и једној аристократизацији Јосипа Броза и истакнутих чланова Комунистичке партије Југославије. Виле на Дедињу и Сењаку су постале замкови комунистичке псеудоелите, Броз је имао сусрет са енглеском краљицом Елизабетом, путовао је по свету, а не толико познати комунистички злочинац Ратко Дражевић је стајао на челу „Авала филма“ у периоду када је филм „Скупљачи перја“ освојио „Гран при“ на фестивалу у француском Кану. За себе је говорио да је стрељао две хиљаде људи и да је спавао са исто толико жена. Сва та површина са наративима о одласку у Трст и спавањима на клупи је у свести тадашњих, па и каснијих генерација, оставила трага у виду језичких манифестација које се могу чути приликом разговора о одређеним питањима.

Трст, седамдесетих година ХХ века

  Познати италијански марксиста, писац и друштвени теоретичар Антонио Грамши у својој књизи „Интелектулаци, култура, хегемонија “ сматра да тежиште марксистичке идеје треба преместити у окупацију институција. Грамши говори о културној хегемонији и о поступности промена које временом требају да измене сензибилитет људи и тако их асимилују на савремено стање. Он наводи : „ Власт не почива само на сили него и на сагласности – тзв. консензусу грађана у односу на програмске циљеве које власт остварује својим потезима у тзв. “практичној политици”. Степен највеће сагласности назива се хегемонија. Хегемонија није груба диктатура него меко наметање, које се не доживљава као принуда, него као припадност доминантној групи, проистекла из рационалног промишљања водеће идеје. Принуда је таква само за онога ко је не прихвата, а не за онога ко је прихвата. Може се рећи о принуди оно што свештеници кажу о божанској детерминацији: за оне који је “хоће” она није детерминација него слободна воља. Уколико потчињена класа жели да освоји власт, она треба да подрива хегемонију владајуће класе. То је молекуларни процес  и треба говорити о борби за нову културу, тј. за нов морални живот, који не може а да не буде тесно повезан са новим поимањем живота, све док не постане нов начин осећања и посматрања стварности. Конзументе културе, читаоце и гледаоце, треба пре свега посматрати као “идеолошке елементе, филозофски “измењиве”, способне, гипке, прикладне за мењање и тек потом као “економске елементе” који су у могућности да набаве публикације и наведу друге људе да их набаве и да их читају“.  Још један битан марксистички теоретичар, Херберт Маркузе, јасно ставља до знања колико је важна улога језика : „Нова осетљивост и нова свест треба да пројектују и воде такво преображење, захтевају нови језик, да одреди и саопшти нове „вредноте“. Према Маркузеу, управо та нова осетљивост трага за једном чулном културом која слави успон инстинката живота над агресивношћу и кривицом и требало би да нас доведе до радикалне трансформације човека, друштвеног система и културе, која би одговарала „типу човека који није попут нас“.

Тако спроведена дезинтеграција друштвеног живота потпомаже колективизам и конформизам као основне видове обликовања индивидуалне свести. Уколико неко постави питање о нечему ван онога за шта је школован, врло лако се може десити да буде исмејан као некомпетентна незналица, јер ће одговор доћи као „шта ти причаш о томе када то ниси завршио, немаш диплому, ниси стручан“ или ће појединац на постављено питање реаговати релативистички и рећи: „Није моје да се ја тиме бавим, то није мој фах“. Комунистички систем је усадио таква веровања да уопште није потребно ширити видике, да свака птица треба да буде у свом јату и да ужива на мору у Макарској преко предузећа, јер постоји већ службеник који ће да одради посао за који је плаћен и школован (читај – индоктринисан ). Принцип парцијалног усвајања знања је довео до таквог релативизма у коме се комунистички дужебрижник или било ко заражен таквим начином размишљања побринуо за осујећивање сваког студиознијег и темељнијег погледа на свет, било чега што би могло да се подведе као скептицизам. Зато данас често можемо да чујемо синтагму „теорија завере“ која је смишљена да дехуманизује и обесмисли скептичног истраживача који не верује у званичне јавне догмате. Сама конструкција је бесмислена, јер ако постоји „теорија завере“ онда постоје и теорија и завера. У филозофији би теорија означавала уопштено знање о проблему које је резултат трагања за истином, а заверама је чувени Николо Макијавели посветио целу једну књигу. Али у комунизму није дозвољено размишљати и сазнавати, већ искључиво веровати. Веровати у пседуоестетку чулну културу која, осим што је „политички коректна“,  је и хедонистички усмерена, па тако чујемо: „Немој да мрачиш, мисли на лепо, млад си, не замлаћуј се политиком, тешким темама, немој да си чудак, кад ћеш се провести ако нећеш сад, касније ћеш имати децу, па ћеш бити у кући“. Сама мисао да неки млађи човек гравитира ка читању и култивацији личности би га у данашњим оквирима лако могла ставити у ред тзв. штребера или људи који су „пукнути особењаци“. Ту појаву је уочио још чувени француски социјални психолог Гистав Ле Бон и исту претреса у свом закључку књиге „Француска револуција и психологија револуцијa“ (1912). Ле Бон каже: „Чини се да данашња младеж више воли делатност него мисао. Презирући бесплодне расправе филозофа, налази да су без интереса празне спекулације о стварима којих нам битност остаје непозната. Делатност се свакако препоручује и сви велики прогреси долазе од ње, но она постаје корисном истом пошто је како треба оријентирана. Личности су Револуције сигурно били људи од акције, па ипак су их илузије које су узели за водиље доводиле до несрећа. Делатност је увек штетна кад, презирући реалност, хоће да насилно промени ток ствари. Са друштвом се не експериментише као са лабораторијским справама. Социјализам, данашња синтеза ове тежњe, био би једно враћање на ниже облике еволуције, јер би парализовао највеће покретаче наше реалности. Замењујући индивидуалну иницијативу и одговорност колективним, спуштамо човека врло ниско на лествицама људских вредности“.

Комунизам као потпуна негација религиозног, моралног и породичног је на крају прешао из идеологије у стил живота. Породио је естетски синкретизам који је потом створио етички релативизам. Уместо вере у Бога, дао нам је надреалистичку уметност, уместо породичног мира провод, уместо жене као стуба породице партијанерку, уместо лепоте традиције дестинације и чежњу за путовањима и на крају уместо душе, дао нам је ослобађање у сваком смислу. Узбуђење и сензација су заменили мишљење и сазнање, те се ова комплетна промена друштвене парадигме одразила и на језик.

Аутор је германиста и водитељ на радио Сербони

(Visited 150 times, 1 visits today)

Буковички

Learn More →

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *