ПОЛИТИЧКИ ЈЕЗИЦИ ПРОТИВ СРПСКОГ (Одговор Одбора за стандардизацију српског језика Заводу за унапређивање образовања и васпитања)

ОВИХ су дана мас-медији у Србији преплављени текстовима о статусу „хрватског језика“ у уџбеницима српског језика, с обзиром на одређење његовог места у оквиру јужнословенских језика. На начин представљања „хрватског језика“ реаговали су Демократски савез Хрвата у Војводини, председник Владе Републике Хрватске, који је своје неслагање са решењем које нуде српски уџбеници исказао и председнику Републике Србије, али и Хрватска академија знаности и умјетности, која тражи од хрватске владе да услови улазак Србије у Европску унију српским признавањем хрватског језика.
Уџбеничко решење за начин представљања језика који чине групу јужнословенских језика дао је Одбор за стандардизацију српскога језика. На упит Завода за унапређивање образовања и васпитања и Завода за уџбенике Одбор за стандардизацију је два пута – први пут 9. 6. 2010. године Заводу за уџбенике, а други пут 9. 11. 2020. године ЗОУВ-у – упутио готово идентичан одговор:
Од језика насталих распадом српскохрватског језика међу јужнословенске језика треба сврстати српски језик, а у напомени навести да овај језик Хрвати називају хрватским, Бошњаци босанским / бошњачким, неки Црногорци црногорским.

---

Јужнословенску групу језика чине бугарски, македонски, словеначки и српски језик (који се код Хрвата назива хрватски, код Бошњака бошњачки, а код Црногораца црногорски). Такав начин представљања јужнословенске групе језика једино је научно утемељен – јер српски, хрватски, бошњачки и црногорски представљају исти лингвистички језик, тј. исти језик према свим научним лингвистичким критеријумима. Са тим се слажу и српски, и хрватски, и бошњачки и монтенегрински лингвисти. Тај исти језик само се из политичких разлога различито назива: код Срба српски, код Хрвата хрватски, код Бошњака босански, а код неких Црногораца црногорски. У питању је, дакле, исти лингвистички језик, с различитим политичким именима.

На којим чињеницама се темељи став Одбора за стандардизацију? И на историјским и на савременим. Ево, шаљемо део оних несумњивих и научно непобитних. Најпре неколико дијахронијских, односно историјских чињеница. Нико ко се иоле у лингвистику разуме не може порећи да је у основи свих данашњих језика, и српског као лингвистичког и хрватског, и босанског / бошњачког и црногорског као политичких језика – Вуков српски књижевни језик. Најпре је Вук стандардизовао српски књижевни језик (а стандардизација је почела са Вуковом „Писменицом српскога језика“ из 1814. године, и завршена победом Вукове реформе 1847. године, изласком из штампе „Песама“ Бранка Радичевића, „Горског вијенца“ Петра Петровића Његоша, „Рата за српски језик и правопис“ Ђуре Даничића и Вуковог превода „Новог завјета“). У кодификацији и стандардизацији српског језика није било никаквог учешћа Хрвата. Зато и није чудо што су најзнаменитији хрватски филолози тога времена, не скривајући истину, писали да су Хрвати преузели српски језик. Тако је вођа илирског покрета Људевит Гај 1846. писао: „…сав свијет знаде и признаје, да смо ми књижевност илирску подигли и увели; ну нама још ни издалека није на ум пало икада твeрдити, да то није сербски већ илирски језик; паче поносимо се и хвалимо Богу Великому, што ми Хервати с братјом Србљима сада један књижевни језик имамо“. Љ. Гај је 1852. године написао да би најбоље било да је, још у 17. вијеку, Павао Ритер Витезовић онда „као што ми сада у новија времена, најглавније гране језика, који се је у изобиљу изрека и у својој чистоћи најбоље сачувао, у својој цјелости пригрлио и у херватску књижевност увео“.

Превођење Хрвата у српски језик не почиње, међутим, са илирским покретом. То је завршна фаза, фаза прихватања српскога језика за хрватски. За прву „илирску граматику“ Institutionum linguae illiricae libri duo, коју је 1604. године написао Бартол Кашић „патријарх славистике“ Ватрослав Јагић ће 1884. године рећи: „То је граматика народног српског језика, средњег између штокавизма и чакавизма… Већ 1636. године у Загребу прихватају тај језик, који су назвали најприје илирски, а затим и хрватски. Али у суштини то није ништа друго него српски народни језик“. Међу онима који су у Хрватској истицали да су Хрвати прихватили српски за свој језик посебно су се истицали хрватски вуковци, међу којима су најзначајнији Иван Броз, Фрањо Ивековић и Томо Маретић. Тако је Иван Броз 1892. године у предговору свом „Хрватском правопису“ написао: „Ја сам израдио правила у главноме према начелима којих се држао Вук и Даничић, а само гдјешто одступио сам од њихова писања“. А то потврђује и Далибор Брозовић 1985. године: „Брозов правопис уноси у хрватску језичку праксу фонолошка правописна начела, отприлике она иста која је у Срба инаугурисао Караџић још године 1818. својим великим Српским рјечником“. У истом тону пише и Томо Маретић у предговору „Граматици и стилистици хрватскога или српскога језика“ 1899. године: „Ако сам хтио да ова књига буде онакова, какова треба, морао сам грађу за њу узимати из дјела писанијех најбољим књижевним језиком. Сви људи, који о тој ствари могу право судити, слажу се у томе, да је Вук Стефановић Караџић до данас први наш писац, што се тиче правилна и добра језика, да је он за књижевни језик оно, што је Цицерон био и јест за књижевни латински језик. Будући да о Вуку и ја ово мислим, за то је требало, да из његових дјела саберем што потпунију грађу за ову моју књигу“. Још експлицитније признање хрватског преузимања српскога језика даје Фрањо Ивековић у свом Рјечнику хрватскога језика 1901. године: „Ово дјело могло би се звати и рјечник Српскога језика, и да су га написали Срби, јамачно би се тако и звао; али му је по једнаком и по самим начелима Србаља Вука Караџића… и Ђуре Даничића… име рјечник Хрватскога језика, јер су га списали и на свијет издали Хрвати“.

А о припадности Дубровника српскоме или хрватскоме језику највећи дубровачки филолог Милан Решетар, члан ЈАЗУ и СКА, у приступној академској беседи 1940. године је написао да је она искључиво српска, што недвосмислено потврђују следеће његове речи: „Из те објективне констатације [тј. да се у Дубровнику никад није говорило чакавски] ја сада не изводим никаквих даљих закључака, јер су мени Срби и Хрвати један народ под два имена, па ја зато нећу никако рећи да се у Дубровнику није говорило хрватски него српски, али кому су Срби и Хрвати два народа, тај ће морати признати да је Дубровник по језику увијек био српски“. Тако су сви значајни хрватски лингвисти 19. века, укључујући и најзначајнијег лингвисту Дубровчанина Милана Решетара, готово унисоно тврдили да су Хрвати за свој књижевни језик преузели Вуков српски књижевни језик, преименујући га у хрватски.

У времену после распада СФРЈ из Вуковог српског језика, у међувремену 1954. године преименованог у српскохрватски, настала су још два политичка језика: босански / бошњачки и црногорски језик. Али ниједан озбиљан лингвист те језике, укључујући и хрватски, није сматрао посебним језицима, различитим од српског. Нека за потврду послуже само констатације трију филолошких представника хрватског, босанског / бошњачког и црногорског језика: Иве Прањковића, Марине Катнић Бакаршић и Игора Лакића. Тако Иво Прањковић, један од највећих живих хрватских лингвиста, наглашава да су „на стандардолошкој разини, хрватски, српски, босански, па и црногорски језик различити варијетети, али истога језика. Дакле, на чисто лингвистичкој разини, односно на генетској разини, на типолошкој разини, ради се о једноме језику, и то треба коначно јасно рећи. Ако се нетко с тим не слаже, нека изложи аргументе“. Разматрајући статус „језика“ у БиХ, Марина Катнић Бакаршић тврди да „данас код босанскохерцеговачких лингвиста доминира схваћање по којем се ради о једном језику са три стандарда“, док Игор Лакић, освјетљавајући мјесто „црногорског“ у систему новонасталих „језика“, каже: „Имајући на уму разматрање о језичком идентитету, закључујемо да се новонастали стандардни језици разликују само у симболичком, вриједносном смислу, док структурално и генетски они припадају једном језичком систему. […] У том смислу, данас можемо говорити о четири социолингвистичка или политичка језика настала на основу заједничког језичког система“.

Становиште да српски, хрватски, босански / бошњачки и црногорски представљају само варијанте једнога језика заступа и позната Декларација о заједничком језику, усвојена у Сарајеву 30. марта 2017. године. У тој Декларацији се наглашава да се „у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Хрватској и Србији употребљава заједнички језик“, и да „ту чињеницу потврђују штокавица као заједничка дијалекатска основица стандардног језика, омјер истога спрам различитога у језику и посљедична међусобна разумљивост“. Посебно се истиче да „кориштење четири назива за стандардне варијанте – босански, црногорски, хрватски и српски – не значи да су то и четири различита језика“.

На основу наведених дијахроних (потврђених констатацијом најзначајнијих хрватских филолога 19. века) и синхроних чињеница (потврђених мишљењима значајних представника кроатистике, боснистике и монтенегристике) јасно је да се у групу јужнословенских језика не могу навести и српски, и хрватски, и босански / бошњачки, и црногорски, јер то нису четири језика него један језик са четири имена. То уосталом тврди и Ранко Бугарски, велики противник чак и помисли да је тај језик српски. Бугарски, наиме, каже: „… сасвим је легитимно тврђење да са лингвистичког и комуникацијског становишта то јесте један стандардни језик са четири националне варијанте – али тај језик није српски него српскохрватски, па дефиниција Одбора остаје неодржива“. Према мишљењу Бугарског, а и мишљењу Хрвата који су упутили приговор на Одборово одређење броја и статуса јужнословенских језика, основни проблем је што се српски, а не српскохрватски језик сматра језиком чије су варијанте хрватски, босански / бошњачки и црногорски језик.

Општепознато је, међутим, што Бугарском као англисти неупућеном у историју српског језика очито није познато да је српски књижевни језик од српскохрватског, који је инаугурисан Новосадским договором 1954. године, старији више од стотину година.

Општепознато је такође, а што потврђују како наведени ставови хрватских филолога из 19. века, тако и богата србистичка научна литература, да је српскохрватски језик само преименовани српски језик, јер се до времена инаугурације српскохрватског језика хрватска варијанта Вуковог српског језика разликовала само правописно и делимично лексички, а зна се да ни правопис ни лексика не улазе у критеријуме идентитета једнога језика.

Све наведено показује да је дефиниција коју је Одбор за стандардизацију српског језика послао ЗУОВ-у научно потпуно утемељена. Свака друкчија дефиниција изневеравала би научне лингвистичке критеријуме лингвистичког идентитета српскога језика и његових варијаната са називима језика: хрватске, босанске / бошњачке и црногорске.

Из наведеног произилази да није тачно, како Хрвати тврде, да је из јужнословенских језика избачен „хрватски језик“, његово име је у напомени чак експлицитно наведено као име једне од варијаната лингвистички истог, „заједничког“ језика. А србистичку струку и науку у погледу свих питања стандардизације српскога језика репрезентује (представља) Одбор за стандардизацију српског језика. Одбор за стандардизацију српског језика је научно-стручно тело које су образовале све институције са целокупног српског језичког простора у чијем је делокругу и брига за очување и неговање српског језика. Један од задатака Одбора јесте и давање предлога државним органима ради пробитачних решења у области језичке политике. Управо због тога је и у новоусвојеном Закону о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма прописано да у новооснованом Савету за српски језик при Влади Србије „натполовичну већину чине представници језичке струке који се именују на предлог Одбора за стандардизацију српског језика“.

Ово је први случај да неко званично оспорава компетенцију највишег стручног тела када је посреди српски језик. Одбор се са забринутошћу пита да ли то неко жели да уџбеничко решење за јужнословенску групу језика буде антинаучно, буде насупрот научним србистичким сазнањима, која су у подлози мишљења Одбора за стандардизацију српског језика, који чине представници трију академија наука и уметности, Института за српски језик САНУ, Матице српске, србистичких одсека и катедри именованих на предлог филозофских и филолошких факултета и СКЗ као суоснивача Одбора. Посебно забрињава да се насупрот србистичком жели наметнути антинаучно кроатистичко мишљење о српском језику и његовим варијантама. А у недавно усвојеном Закону о употреби српског језика у друштвеном животу и заштити и очувању ћириличког писма у поглављу „Брига о заштити и очувању српског језика и ћириличког писма“ најпре се, с разлогом, наводи, „подршка проучавању и афирмацији српског писаног наслеђа и његовој заштити од присвајања и фалсификовања“. Негирање датог одређења јужнословенских језика које је дао Одбор за стандардизацију српскога језика може се подвести управо под „фалсификовање“ научних лингвистичких чињеница.

Изглед, повезнице и делимична опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Вечерње новости (штампано издање, 9.11.2021, додатак КУЛТУРА, стр. 20-21; електронско издање)