Милош Ковачевић: ДРЖАВНО И НАЦИОНАЛНО ШТЕТОЧИНСТВО

Срамота је за једну државу да њени (не)одговорни политичари не прихватају лингвистичке истине које су једнаке математичкој истини да је два и два једнако четири

---

Нови примери несхватљивог и доследног прекрајања научне истине о српском језику

Тешко је поверовати да у једној држави у којој постоји велики број институција које се баве матерњим језиком a кад све оне о одређеном питању имају јединствено мишљење – то мишљење оспори и поништи заштитник грађана и/или повереник за заштиту равноправности. А управо то се догађа, и то не једном, у земљи Србији. Тако је заштитник грађана Зоран Пашалић уз припомоћ МУП недавно закључио да србистика као наука и речници српског језика не тумаче исправно реч „српски“, јер она, по његовом и мишљењу МУП, а на шта су их упозорили представници Бошњака, не значи нити сме значити „који се односи на Србију“, тако да се у пасошима земље Србије термин „српско држављанство“ мора заменити термином „држављанство Републике Србије“. И тако и учинише.

Након политичке бахатости са српским држављанством, заштитнику грађана се очито осладило да прекраја и друге научне истине о српском језику. Само сад уз испомоћ повереника за заштиту равноправности Бранкице Јанковић. И то поводом обраћања хрватског и бошњачког савета националних мањина са захтевом да се из употребе избаце уџбеници српског језика у којима је у лекцији о јужнословенским језицима наведена научно утемељена, великим бројем србистичких књига и истраживања потврђена истина да „од језика насталих распадом српскохрватског језика међу јужнословенске језике треба сврстати српски језик, а у напомени навести да овај језик Хрвати називају хрватским, Бошњаци босанским/бошњачким, неки Црногорци црногорским“, зато што се, како наводе, таквим тумачењем „негира постојање хрватског и босанског језика“. Министарство просвете науке и технолошког развоја тражило је и добило потврду научне утемељености наведеног става не само од Одбора за стандардизацију српског језика као свеакадемијског и свесрбистичког тела, него и од катедри за српски језик државних универзитета у Србији. И све то „дало на увид“ заштитнику грађана и поверенику за заштиту равноправности. Не знам да ли је госпођа повереник наведену аргументацију уопште и прочитала или је због свог скученог лингвистичког знања није успела схватити, али је познато да је није уважила: доставила је Министарству просвете „мишљење са препоруком“, против кога „није допуштена жалба нити било које друго правно средство“.

Своје „мишљење са препоруком“ којим се излази у сусрет захтеву националних мањина госпођа повереник (у)темељила је на два (псеудо)аргумента. Први: зато што је Република Србија ратификовала Европску повељу о регионалним или мањинским језицима, у којој је „препознат босански [и хрватски] као мањински језик“, тако да је та Повеља постала „део правног поретка Србије“. А други: зато што „из таквих тврдњи садржаних у уџбенику ученици основне школе могу створити погрешан закључак да не постоје друге разлике међу језицима изузев назива“.

Истина јесте да је Србија ратификовала Повељу, тј. оно што Повеља прописује. Али госпођа повереник очигледно није ни погледала садржај Повеље, у којој се у првом члану даје дефиниција „шта јесу а шта нису мањински језици“. А та дефиниција гласи: „регионални или мањински језици су језици који: а) су традиционално у употреби на одређеној територији једне државе од стране држављана те државе који чине бројчано мању групу од остатка становништва те државе и који су б) ‘различити од званичног језика те државе’, што не укључује дијалекте званичног језика те државе или језике радника миграната.“ Госпођа повереник је очито начула да мањински језик мора бити различит од већинског језика, па је на основу тога и упутила другу примедбу да тврдња из уџбеника може код ученика „створити погрешан закључак да не постоје друге разлике међу језицима изузев назива“.

Тај закључак, међутим, није погрешан, него најисправнији могући. Нема данас ниједног озбиљног лингвисте ни међу Бошњацима, ни међу Хрватима, ни међу Црногорцима, ни међу Србима, који не тврди да је у питању један језик, са безначајним лексичким разликама. Те разлике су толико мале да су, како је то за саоднос српске и хрватске варијанте својевремено констатовао амерички слависта Кенет Нејлор, мање од разлика између белачког и црначког енглеског у Њујорку. А и позната сарајевска „Декларација о заједничком језику“ констатује да је у питању један језик са више именом различитих варијаната, само што се, зато што је то српски, не наводи ког језика су то варијанте.

Будући да према научним критеријумима босански и хрватски нису различити од српског, јасно је да они не могу на основу лингвистичких критеријума бити посебни језици. Они су то само на основу политичких критеријума: њима су статус језика дали политичари, од којих већина о језику, баш попут нашег заштитника грађана и госпође повереника за равноправност – тешко да било шта зна. Зато се према научним критеријумима идентитета језика само српски језик може сматрати лингвистичким језиком, док су хрватски, босански и црногорски искључиво политички језици, тј. језици само по имену. Из тих разлога они као политички језици могу, ако то политичари одлуче, бити језици мањина, али не могу бити посебни лингвистички језици у оквиру групе јужнословенских језика.

Да би се (о) језику судило, заиста је неопходно о језику бар нешто и знати, ако ништа друго бар бити функционално писмен па прочитати шта стварно у Повељи пише, а не судити о њој на основу политичких предрасуда. Стога је неопходно да заштитник и повереник, пре него што се на њу позову, прочитају Повељу о мањинским језицима, па ако је не разумеју – да затраже мишљење језичких стручњака, као што то нпр. чини суд при укључењу институције језичког вештака када је у питању неки спор око језика. Срамота је за једну државу да њени (не)одговорни политичари не прихватају лингвистичке истине које су једнаке математичкој истини да је два и два једнако четири. И заштитник грађана и повереник за равноправност политикантски негирајући лингвистичке истине представљају се, како је то (пр)оценио Драгољуб Петровић, „као врхунска државна и национална штеточина.“

(Аутор је редовни професор Филолошког факултета, члан Одбора за стандардизацију српског језика)

Изглед и делимична опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Вечерње новости (штампано издање, 26.04.2022, додатак КУЛТУРА, стр. 21; електронско издање)