Филип Родић: ЛАТЕНТНИ ХИТЛЕРИЗАМ

Поново долазимо до предвиђања да ће фашисти будућности бити под плаштом антифашизма. Како је могуће да борци за људска права подржавају један закон којим се газе управо најосновнија људска права и жртву проглашавају за агресора?

Филип РОДИЋ

ВАТРЕНИ борци за привилегије ЛГБТ заједнице веома воле да заговорнике традиционалних и породичних вредности, који понекад, мора се признати, у противљењу слободама хомосексуалаца превазилазе и границе сопственог система, називају „латентним хомосексуалцима“. Покушавајући да потпуно обесмисле позиције заговорника традиционалног поретка, они њихове најчешће сасвим легитимне аргументе оспоравају тврдњом да се ради само о „латентном хомосексуализму“, који не могавши да признају себи самима, претварају у мржњу према онима који су се са својом сексуалношћу помирили. По њиховој логици, најжешћи противници постављања хомосексуализма на пиједестал највиших вредности су, у ствари, највећи хомосексуалци.

АКО доследно следимо ту њихову (крајње крњу) логику, можемо доћи до истоветног закључка када се ради о најватренијим „антифашистима“ и рећи да се у ствари ради о „латентним фашистима“, с том разликом да оптуживани за „латентну хомосексуалност“ врло ретко дозвољавају тој својој склоности да исплива на површину. Посебно у јавној сфери. За ово друго, да се „латентни фашизам“ не само промаља кроз изјаве и понашање „антифашиста“ него да им је доминантна особина, сведоци смо готово свакодневно.

ПОГЛЕДАЈМО само тренутно актуелни „Апел 88“ „интелектуалаца“ у одбрану антицивилизацијске одлуке подгоричких власти да усвоје закон којим се омогућава одузимање имовине Српске православне цркве у Црној Гори. Прво упада у очи симболични број „интелектуалаца“ који су га потписали. Да ли нису били у стању да у региону пронађу и 89. „интелектуалца“ или им се број 88 баш посебно свиђа? За оне који не знају, број 88 у послератној неонацистичкој симболици, када су симпатије према Хитлеру постале забрањене и када су морале бити потиснуте у тајност и подземље, представља нацистички поздрав „Хајл Хитлер“ („х“ је осмо слово абецеде).

ДА ЛИ је подсвест организатора апела испливала на површину? Тешко је рећи. Али погледајмо и шта то они бране. Стали су у одбрану режима који се у успостављању своје државности позива на тековине Секуле Дрљевића, побратима усташког режима НДХ и човека који се отворено позивао на расне ставове нацистичког идеолога Алфреда Розенберга, чије су стихове убацили у своју химну. Или Крста Зрнова Поповића, сарадника италијанских фашиста, команданта квислиншких оружаних формација у служби италијанских окупатора Црне Горе. Бране идеју елиминације Српске православне цркве која иде и корак даље од оне којој је прибегао Анте Павелић покушајем да оформи „Хрватску православну цркву“ како би у НДХ и на духовном, а не само физичком плану било збрисано све што има везе са Србима.

„АПЕЛОМ Хајл Хитлер“ они у најбољем нацистичком маниру жртву проглашавају за агресора којег треба истребити. Тако су нацисти оптуживали Јевреје за сва зла која су задесила Немачку, а усташе Србе прогласиле за „реметилачки фактор“ који је онемогућавао испуњење легитимног „тисућљетног сна“ о стварању независне хрватске државе. Срби који се противе отимачини својих светиња су „великосрпски националисти“ који желе да „спрече консолидацију (Црне Горе) као самосталне и суверене државе“. У својој најбољој традицији, они закон који је Србе извео на улице проглашавају покушајем да се исправи стогодишња неправда и лажно га представљају цивилизацијским актом припремљеним у сарадњи са Венецијанском комисијом. Истина је да је дотична комисија консултована, али је исто тако истина и да је оспорила све законске одредбе које оспоравају и Срби у Црној Гори. Тако су и нацисти сарађивали са Лигом народа и поштовали Женевску конвенцију из 1929. године.

У ОВОМ контексту врло је занимљив и списак потписника „Апела 88“. Ту су Стјепан Месић, човек који се хвалио да је сахранио Југославију, те Милан Кучан, који је непосредно покренуо рат и у своју земљу увео расистичку уредбу о брисању из државног регистра свих оних „несловеначке крви“, затим следбеник „ханџаровца“ Алије Изетбеговића Харис Силајџић, човек који се оптужује за заштиту исламистичких екстремиста и прикривање злочина над Србима и тако даље, све до Андреја Николаидиса, који је потенцијални атентат на председника Србије сматрао „цивилизацијским искораком“, или Емира Суљагића, који се залагао за све методе како би се спречио долазак Србина на чело општине Сребреница иако је изабран на демократским изборима. На списку су и остали који се боре за људска права свих сем Срба, од мајке друге Србије Латинке Перовић, преко Азема Власија, Шерба Растодера, Миливоја Бешлина, Николе Самарџића, Филипа Давида, Владимира Арсенијевића, Светислава Басаре, Ненада Прокића, Емира Хаџихафизбеговића, Динка Грухоњића и најмлађег и најдивнијег међу њима Милоша Ћирића, који када му професор Раша Карапанџа (открио плагијат у докторату Синише Малог) принципијелно скрене пажњу на нељудскост новог црногорског закона, исфрустриран недостатком било каквих паметнијих аргумената одговори: „Ма оставите ме на миру, човече, шта сте се наврзли на мене са својим проблемима.“

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Вечерње новости (штампано издање, друга страна, 5. јануар 2020)

(Visited 115 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *