Дијего Фузаро: ЛАЖНЕ ПОДЕЛЕ

Традиционални вертикални сукоб између Слуге и Господара, замењен је оним хоризонталним, између самих слугу


Дијего ФУЗАРО

Консензус маса и тотални конформизам у оквиру новог светског поретка, гарантовани су и истовремено прикривени, непрестаним наметањем безначајних подела (у јавности). Њихова једина функција је у призматичном умножавању ставова владајућег једномишља, како би изгледало да постоји плуралност и слојевитост позиција. Симболичко ропство бива консолидовано захваљујући оваквим лажним поделама, које перманентно усмеравају неслагање у сваком другом правцу, само не према основним противречностима у друштву – класном аспекту тржишне економије и отуђењу, које јој је својствено: управо из ових разлога, могућност настајања аутентичног, дивергентног становишта, превентивно је неутрализована.

Поделе које данас намеће тренд политички коректног, као што је она на десницу и левицу, на атеисте и вернике, муслимане и хришћане, фашисте и антифашисте, странце и аутохтоно становништво – чине невидљивим противречности капитализма и попримају статус идеолошког и симболичког ресурса помоћу којег се јавно мњење потчињава културолошком профилу теологије друштвене неједнакости, каква постоји у данашњој тржишној економији.

Прво што би аутентично неслагање требало да учини – а не оно иза кога стоји доминантни симболички поредак – јесте одбацивање ових лажних подела и заузимање става према стварним противречностима.

Да би се у овоме постигао имало успех, неопходан је истворемено потпуни раскид са наративом новог „клера“, који чине интелектуалци и новинари. Следећи Грамшија можемо их дефинисати као нове „функционере надградње“ или идеолошке агенте. Конформизам и послушност који их карактеришу представљају трајно уточиште нераскидиво повезаних – једномишља и политички коректног, у чему се и сажима надградња новог светског поретка. Тај нови поредак, ефикасно врши дисперзију сваког незадовољства. С једне стране, пушта да оно замре захваљујући усамљености појединаца, сведених на атоме без друштвених веза и без икакве друге конекције са стварношћу, осим преко интернета, што и симболизује тај пустињачки живот маса; с друге стране, нови поредак скреће оправдано незадовољство ка нечем другом што нису стварне противречности, како би пажња била усмерена на оне мање битне, ако не и неважне, које никада нису у вези са суштинским карактеристикама капитализма.

Да би се разумело каква је заиста власт, довољно је запитати се ко има користи од сталних подела „последњих“ на црвене и црне, аутохтоне и странце, муслимане и хришћане… Реч је заправо о поделама чији је циљ да бес „повређених“, уместо да буде искоришћен за организовање протеста против оних горе, тј. власти, остане заробљен у основици пирамиде како би борба између „последњих“ била непрекидна.

Стварајући поделе, власт управља неометано, често и без потребе да се појави у првом лицу: традиционални вертикални сукоб између Слуге и Господара, замењен је оним хоризонталним, између самих слугу.

У оквиру те категорије лажних подела, које власти користе да фрагментизују неслагање и тако њиме манипулишу ради сопственог јачања, мора се обратити пажња на већ превазиђену тополошку супротстављеност левице и деснице. Актуелно једномишље финансије транснационалне олигархије припада десници када је реч о економији (владавина новца), центру када је реч о политици (владавина консензуса) и левици у културолошком смислу (моћ креирања нових обичаја). Рушење свих традиционалних форми живота буржоазије и пролетаријата, које су обавиле прогресивне политичке снаге и левица, и то увек у име модернизације, заправо је у функцији ширења тржишта и с њим повезане доминације профитне деснице.

Пошто су у једном дужем периоду модерног доба имале две различите визије стварности, а што је потхрањивало тај сукоб другачијих идеолошких становишта која се међусобно искључују, десница и левица се данас могу сматрати узајамно заменљивим. Оне чине десно и лево крило неолибералне орлушине. Непријатељски расположена према традиционалним формама заједнице, глобалистичка профитна десница диктира економско-финансијска правила која штите интересе аполида – припадника глобалне, постбуржоаске класе. Културолошка левица, с друге стране, намеће модел и стил живота који су у функцији економског интегрализма: индивидуално уживање, релативизам, нихилизам, апсолутни лаицизам, напуштање антикапитализма и антиимперијализма итд.

Профитна десница поставља основу, а левица надградњу. Профитној десници неопходан је антрополошки профил потрошача-атома који – перманентно лишен било какве утопијске страсти и отпора прилагођавању – не верује ни у шта осим у тржиште, док се културолошка левица надовезује ширењем нихилизма и скептицизма, потпомажући транизицију од идеје еманципације као социјалне и политичке револуције ка концепту слободе који се заснива на својини и изолованом појединцу с грађанским правима, појединцу који посредством културе нарцисизма реализује своје изоловано и уживању препуштено ја. Профитна десница жели да без икаквих препрека и ограничења шири робни облик и кодекс тржишне вредности. С друге стране, културолошка левица промовише нихилистички програм демолирања традиционалних вредности (ничеовску „реинтеграцију свих вредности“); реч је о програму на чијој реализацији ради и сам економски интегрализам у очекивању да буду елиминисана сва ограничења етичког и религијског типа која могу да спрече или само успоре све јачи ритам ширења опште мерцификације и хиперхедонизма.

Ако профитна десница дерегулацијом рада чини да млади имају нестабилно запослење све до краја радног века – осим ако не остану незапослени – и на тај начин их онемогућује да створе породицу, културолошка левица то у сфери надградње оправдава делегитимишући институт породице као превазиђену форму буржоаског живота и глорификујући истовремено прекаријат као животни стил без икаквих ограничења буржоаског морала.

Ако профитна десница сматра да су националне државе вештачке творевине – „Министарство истине“ као што показује Орвел, фалсификује историју и врши њену ревизију од почетка у складу са сопственим нахођењем – а да је једина стварност глобализовани свет, преображен у простор без препрека за суверено међународно тржиште и делокализацију рада, чему треба придодати и неухватљивост финансијских токова и укидање права у име изазова глобализације, онда ће, дакле, културолошка левица оправдати све ово посредством похвале мондијализма као царства „лоу кост“ (low kost“) путовања, енглеског језика за све… Неће ту изостати ни величање „уједињених боја“ некакве лажне мултикултуралности у којој су све културе стопљене у оквиру јединственог модела тржишног друштва, али и посредством концептуалне елаборације новог антрополошког модела човека мигранта, без територије и порекла.

Ако, поред реченог, профитна десница проглашава религију препреком за успостављање доминације робног облика и да ју је због тога потребно скрајнути ради преобраћења у тржишни монотеизам као једину признату религију, онда културолошка левица све то потврђује компулзивном одбраном литургијских форми религијског атеизма, непријатељски настројеног према сваком божанству које није оно економско.

Ако профитна десница одлучи да је могућ само појединац-потрошач и да „друштво не постоји“, онда ће културолошка левица делегитимисати сваки облик заједнице, сантификујући усамљеног појединца с његовим грађанским правима и фаворизујући уједно културу нарцисизма.

Такође, ако профитна десница тежи редукцији човечанства на бескрајни свет монада без идентитета и културне ширине, стално подложних манипулацији која се крије у рекламама и у вртлогу потрошачког друштва, културолошка левица, с друге стране, обезвређује саму идеју људске природе сматрајући је ab intrinseco ауторитарном, што је претпоставка да свако ко сматра да је природно да постоје мушкарци и жене, очеви и мајке – буде ућуткан и оптужен за хомофобију и сексизам.

Речено на други начин, културолошка левица усмерава неслагање у друштву против свега што би могло да угрози и заустави профитну десницу, интегралну мерцификацију и економизацију свега постојећег. Та врста (диригованог) неслагања је оно на чему се културолошка левица данас заснива и уједно је оно што проповеда а заправо представља темеље за консензус према класном друштву и глобалном отуђењу.

(Из књиге „Мислити другачије – филозофија неслагања“, издавач „Клио“, превод Марин Павић)

Изглед, повезнице и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Вечерње новости (штампано издање, 5. јануар 2021;
додатак КУЛТУРА, стр. 17)

(Visited 145 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА, ГЛАВНА, МУДРОЉУБЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *