Раде Драинац: О СПОРТУ

Два новинска чланка о спорту изузетног српског песника Рада Драинца… Из доба кад су најбољи песници могли бити и новинари, а новинари још увек смели и умели да мисле…


ЛИЦЕ И НАЛИЧЈЕ СПОРТА

Раде ДРАИНАЦ (1899-1943)

У здравом телу здрав дух

Обично се каже: у здравом телу здрав и дух. Ова се максима толико отрцала да већ нема никаквог значења. Али она одиста садржи извесну истину. Бар тако би логиком природе ствари требало да буде. Мада се дешава обратно. Природа се не може кориговати развијањем кукова и јачањем цеваница. Толико има на свету здравих али и страховито ограничених људи. Међутим, ради једне хармоније тела и духа здравље је одиста неопходно потребно. Људи се свуда на глобусу труде да буду здрави, или у најмању руку да сачувају своје здравље. Култивисањем тела постижу се завидни резултати. Но људи, ипак, немају времена, а било би и страховито глупо, да улажу све у песнице и мишице. Људи се баве и духовним проблемима. Тако се код разборитих људи постизава извесна хармонија духа и тела. Овакво и слично неговање тела класична Грчка је издигла до култа. У Тој класичној Грчкој људи се нису развијали да ломе балване и гвожђе по циркусима него из естетизма према телу и духу. Перикле играчима није плаћао 6000 динара месечно, него су маратонским тркачима приређиване гозбе на којима су ови духовити и здрави људи добијали ловоров венац као и најбољи рапсоди. Па и поред тога ниједна нога маратонског тркача није остала у виду споменика, нити је термопилски рвач ушао у културну историју Грчке. У старој Јелади није било плаћених професионалаца којима би били све једно само да вуку добре наднице, него се читав народ такмичио да покаже лепоте свога тела и свога духа. А данас је друго…

У здравом телу болестан дух

Данас је максима добила обрнуто значење: у здравом телу болестан дух. Савремени тип спортмена то потпуно потврђује. Људи једни другима вилице одваљују, сматрајући да је то само једно спортско разонођење“. Савремени спортмен се ни зa шта не брине док су му ноге читаве. Његове ће му ноге донети боље парче хлеба него универзитет. Њему ће бити „све равно до Косова“ само ако може добро за лоптом да потрчи. Највећи успех у животу за њега је убацивање лопте у капију. На тај начин његов клуб, који га награђује, задржаће га и даље под платом. И он ће бити славан човек! Његова вештина разбијања цеваница другим играчима препричаваће се свуда и на сваком месту као девето чудо Апокалипсе.

Шта ти људи раде на другој страни, у оном духовном погледу? Одговор врло кратак и јасан: читају спортске извештаје! У њима се, додуше, говори ограниченим речником техничких израза, али њима боље и не треба. Главно је да знају у којој је рунди пао тај и тај боксер и како је прошао тај и тај тим у тој и тој држави.

По овоме би се рекло да спорт уопште убија дух. Он је човека у толикој мери инфицирао баналним и површним стварима, да му је одузео свако размишљање о души. Тип савременог спортмена је најтипичнији професионалац. То је „нови“ човек у данашњем друштву који рекетом, штапом за голф, цеваницом или рукавицом зарађује хлеб. Међутим, један пораз само и сви ти „нови“ људи, све те уображене величине, плаћају своје спортовање горким понижењима, нарочито ако им се деси „малер“ да им неки играч проспе црева, разбије око или сломи ногу.

Нови човек зна само за рекордерство. Ово рекордерство може да буде херојско ако је од опште користи човечанству. Али, на несрећу спортиста, оно нема никакве везе са фудбалом ни боксом. Рекордман једног авијатичара је нешто сензационалније, свакако, и спортскије него безглаво котрљање лопте по блатњавом терену.

Колико је спорт незналачка, бесмислена и ефемерна ствар види се и по овим задњим поразима наших „славних“ фудбалера у Софији. Ти славни фудбалери, бар тако их многи сматрају изузев мене, јер ја у животу нисам отишао ни на једну утакмицу, који су до јуче имали треће место у свету били су тучени од оних који од јуче знају за лопту. Да тај спорт има бар неког привидног духовног система, овако штогод никад се не би могло догодити зато је смешно поједине нације судити по тим излишним заблудама времена.

Спортска манија учинила је свет најнеспортскијим

Обично се мисли да су свих двадесет хиљада навијача, начичканих по оградама и трибинама на спортским стадионима, у ствари спортисти. Међутим ниједан од њих не зна ни за шведску гимнастику. Данашње западно васпитање унело је у људске појмове извесну дозу садизма. Колико њих данас одлази на утакмице да види како један фудбалер другоме набија врх своје ципеле у трбух. А кад играју хазенкиње, онда, појмљиво, одлази се на утакмицу из сасвим других разлога, у којима највише има хумора и подсмеха.

Свет ужива да се неко мрцвари и туче. У ствари, свет је само пасионирани посматрач, који ничега спортског не уноси ни у коју спортску игру. Није чудо што су Американци бокс прогласили „племенитом игром“, која је на другој страни, у једном другом свету, забрањена као највулгарнија и најбруталнија игра, у којој уживају енглески лордови и садистичко племство. А међутим данас је несавремено немати боксерске рукавице. Сваки је човек живи анахронизам који не ужива у нокаутираном боксеру, кога повраћају у живот чаршавима и хладним облогама. Нарочито у овом боксу човек се не учи ничем племенитом већ само вулгарном, бруталном и дивљачком. То иде тако далеко, да се побеђеном боксеру не верује више ни у здраво тело, а још мање у здрав дух. Обично тучени спортисти су људи избачени из свих категорија и комбинација.

Спорт је једна обична и зеленашка трговина

Данас се игра фудбал за паре, тенис за паре, голф за паре, бокс за паре, а шведска гимнастика се не ради што није рентабилна. Према томе, какве користи човечанство има од спорта? – Никакве! Данашње друштво храни чете људи који ништа не привређују за њега а које носе девизу „да се брину за народно здравље“. Такве хипокризије и маске треба здерати. Време је да се људи који су лепе и племените вештине уновчили сматрају кривцима. Људи који су убили душевност, идеале, љубав и снове и заменили све проблеме света фудбалским лоптама, немају никаквог права да се према њима коректно интелектуални свет понаша.

Спортисти се буне

Прави спортисти неће се никада побунити ако се скрене пажња свету да има кориснијих и племенитијих ствари за које треба дати 25 динара, колико кошта једна улазница за утакмице. Прави спортиста, који се бави спортом из потребе култивисања тела и духа, неће ни отићи у професионалце. За њега ће спорт бити велики и племенити идеал. Прави спортиста ће ову срамну трговину одбацити као друштвену рану којом је заражена младеж. Спортисти су отуђили свет од књиге, од учешћа у јавним и друштвеним стварима. Они су створили једну војску безвољника, који се само одушевљавају на спортским стадионима. Спорт је унео у младе и здраве земље западни снобизам. Безглаво баратање ногама и цеваницама данас може само беспослене жене да забавља. Радни свет не иде на утакмице. Спортисти би најбоље учинили да све трговце спортом онемогуђе за сва времена и да из те племените вештине избаце нечовечност, вулгарност и бруталност. Они ће то учинити ако престану да се баве том излишном људском работом.

Треба развијати тело, али исто тако и дух

Професионалци су довели спорт до апсурдности. А свуда где није било јавног разумевања за паре и месечне плате спорт је утицао на тело и дух. Зато треба порушити све стадионе, све сале за бокс и бојкотовати заувек фудбалере и песничаре. У данашње доба судбоносних економских и духовних криза свет не би требало да се бави том излишном тричаријом. Сви они који помажу такозване ногометаше нека помисле да хране једну војску некорисних друштвених чланова. Својих 25 динара они могу да употребе на племенитије и лепше циљеве. Не треба развијати анималности и негативне стране инстинкта. Данас треба помоћи оне који немају шта да једу, а не ногометаше и боксере.

Објављено у дневном листу Правда, XXVI/295, 23. X 1931, стр. 11.

ЈОШ ЈЕДАН ОСВРТ НА СПОРТ

Поводом полемике на чланак „Лице и наличје спорта“

Одмах после мог чланка „Лице и наличје спорта“, у коме сам приказао све аномалности ове иначе врло потребне људске работе, десио се један типичан случај у Скопљу, који потпуно илуструје огромне „духовне“ заслуге фудбала. Наиме, навијачи су се побили, поделили у два табора, и један несрећни муслиман своју опаку спортску страст платио је животом. Тај случај новине су забележиле као обичну дневну вест, а он је карактеристичан колико је спорт заразио свет својом негативном, меркантилном страном, својим зеленашким наличјем. Овај случај није усамљен, а и неће остати усамљен, јер се на утакмицама дешавају и гора чудеса, а дешаваће се и даље, докле год ово савремено зло не прође.

Једно објашњење

Пасионирани спортисти, изгледа они који од спорта живе а који се њим не баве, хтели су да изврну смисао мог првог чланка, обраћајући се оштро на мене и служећи се баналним аргументима у одбрану нечега што се ничим човечанским, здравим и напредним не може одбранити. Они су хтели да прикажу својој „многобројној“ читалачкој публици, ваљда из раскреченог литерарног пера Бошка Токина, да сам ја уопште против спорта. Међутим, смисао првог мог чланка је уперен против ирационалног искоришћавања спорта, које није далеко од највулгарније трговине. Ја сам истакао наличје спорта, дакле ону његову негативну страну која је за сада једино лице ове бесмислене људске работе. Ни у ком случају нисам имао намеру да обесвећујем одиста један необично леп култ тела, изван сваке трговине, изван сваког стадиона и изван сваке професионалне утакмице. Боље рећи, ја сам пледирао за ону здраву страну спорта, за онај његов узвишени смисао, који искључује овакве и сличне разметљивце. Но, објашњење није уступница: они који мисле да бране спорт овакав какав је, нека изволе, само нека се боље наоружају аргументима. Иначе, спортске претње неће ме сузбити ни сметати да се и даље борим за бољу будућност спортовања, у којој неће бити овакве интелектуалне аљкавости, и у којој ће ципела за фудбал остати само – ципела, а ништа друго. Залуд се труде многи „главни“ рецензенти спорта да ту ципелу претворе у генијалност.

Спорт је потребан, али онај спорт који је далеко од стадиона, дакле онај који је употребљен за личну телесну и здравствену корист, а не за профите. Ако г. Токин мисли да је у једној ципели, поткованој клинцима, исто толико уметности колико у његовој литерарној глави – онда нека му је на част. Ја немам ништа против тога.

Углавном свакодневна писма која добијам са свих страна поводом поменутог чланка говоре ми да нисам усамљен и да сам донекле имао права да разголитим ту савремену болест и да је прикажем у свим видовима негативности. Можда то некоме изгледа малициозно, као револт што нисам и сâм „спортиста“. У то нећу да улазим, јер свакако спорт којим се бавим није за стадионе, према томе не траже се „навијачи“ нити клубови да га искористе. Спорт којим се баве многи културни и разборити људи, као што сам видео, није занимање, а још мање би пристали да живе од њега, него га упражњавају за своју телесну, духовну и душевну корист.

Спорт је потребан, али овакав заразни начин спортовања мора се изменити. То је дужност друштва, државе, то је дужност појединаца – то је пре свега дужност педагога, који треба младеж да одвраћа од оваквог начина спортовања, а да јој указује племениту страну неге тела и духа, дакле ону праву страну спорта која никад неће човека одвести на блатњави терен, а још мање у трговину. Онај који тргује некорисним и непродуктивним странама у људском животу, тај је за мене некористан друштвени члан, па ма он био најгенијалнији спортиста.

А што се тиче Тристана Бернара и бокса, о тој смејурији трулог Запада нећу ни да говорим. Питам се само зашто су ту „најплеменитију игру“ (о томе би компетентни г. Кустудић могао најприближније да дâ обавештење) забранили у Русији?

Генијалност“ навијача

Навијачима“ се зове оно море народа начичкано на трибинама – спортских стадиона. Они су подељени у два табора. Дешава се, обично, да људи седе један до другога а да заступају различите клубове. Они се крсте овако: „плави“ и „црвени“, то јест према костимима које носе клупски играчи. И она сва публика, из једне психолошке пасионираности, има своје мишљење подељено о играчима. Једни тврде за „плаве“ да су увек „генијани“, и они такви остају увек у њиховим очима; други то обратно тврде за „црвене“. Али, апсолутно ниједан од навијача није дошао на стадион да посматра утакмицу као лепоту игре, без разлике ко ће добити и победити. У ствари, пасија треба да буде само лепа игра, а не поједини тимови играча. Већ овај сâм начин гледања на спорт је једна врста кладионице. Многи губе огромне паре у тим опкладама. Многи су жртве те своје љубави. А ниједан није дошао тамо да гледа само лепоту игре, лепоту покрета и вештине, еластичности и окретности момчади, која би требао да игра једну игру ради лепоте а не ради победе и трговине.

Зашто ти „спретни“ тумачи спорта и његове неопходности не подвуку ту аномалију? Не подвлаче је из разлога што су и сами опредељени за једне или друге. Они се не усуђују то зло да маркирају, него га још и бране, само што више света да дође на спортске утакмице.

Откуда то баш ја да приметим? – Ствар врло проста. У данашње време озбиљнијих потреба, у хаосу западне заразе у сваком погледу, оваква врста спортовања је један минус друштвеног развића. Нико се не може похвалити у овом спортском конгломерату да лежи нека човечанска мудрост. Тамо где се људи кладе, одакле се не враћају свежи но огорчени, а евентуално и са разбијеним главама, не лежи и не налази се ништа лепо већ болесно, временом изопачено и убилачко.

Треба спорт одвојити од трговине, неговати га за здравље појединаца и друштва, али не увлачити га у професије и трговине.

А што се тиче навијача, та војска која недељом нема ничега паметнијег да ради, боље је да посети социјалне установе, да својих 25 динара остави сиротињи на предграђу него клубовима који од тога вуку профите и праве капитале. Толико до овог минута.

Објављено у дневном листу Правда, XXVII/305, 2. XII 1931. на стр. 7.

Карикатуре Миланка Каличанина

Изворник: Раде Драинац, Дела, VIII том Издајство интелектуалаца, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999, стр. 315-321.

(Visited 57 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *