Драгољуб Даниловић: ПОМЕН СТРЕЉАНИМА У КРАЉЕВУ 1941. ГОДИНЕ

„Уколико историја није заснована на истинољубљу и томе не тежи, можда је боље и да је нема. . . “ – записао је велики српски историк Радован Самарџић у прошлом 20. Веку.


OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Драгољуб ДАНИЛОВИЋ

На Дан покрова пресвете Богородице 14. октобра подсећамо се догађаја који је Краљево увео у места масовног страдања и места озбиљног суочавања европске цивилизације са сопственом прошлошћу.

Када је почетком новембра 1915. године Краљево освојила аустроугарско-немачка војска, на уласку у град погинуо је војник Фриц Милер. Становници Краљева били су принуђени да официрима окупаторске војске плате контрибуцију у висини од 50. 100динара. Двадесет и шест година касније потомци силника одлучили су да изврше масовни злочин над становништвом непокорног српског града.

Догађај који већ деценијама чини саставни део колективног памћења града десио се у октобарским данима 1941. године „Спроводила се само воља људска, творила се само дела људска, правили су се само планови људски, славили се само људи, сатирало се, убијало, рушило, пљачкало, мрзело –све ради среће људске, мимо Бога и насупрот вољи Божјој“,записао је Свети владика Николај Велимировић, иначе сведок немачког злочина над хиљадама цивила у Србији.

Све страхоте немилосрдног и свирепог ратног вихора сручиле су се на град у којем је тада живело око 13.000 становника. Град Краљево и његови житељи претрпели су од 14. до 20. октобра највеће страдање у својој историји. Жртве су били цивили, хришћани над којима је била извршена одмазда од стране окупационе власти немачког Вермахта. У граду у којем се између два светска рата озбиљно развијала индустрија живели су људи запослени као радници у фабрикама и на железници. Обични људи који су наставили да раде и у време немачке окупације, сматрајући да је опстанак сопствене породице изнад свих идеологија. У Краљеву је тада било много избеглица који су, бежећи од профашистичких режима на тлу окупиране Краљевине Југославије, покушали да нађу уточиште у центру Шумадије. Успостављајући власт у окупираној Србији, немачки нацисти су били спремни да примене, у историји незабележене, мере одмазде према народима које су претходно обележили у свом суманутом систему као недостојне живота.

1015560_36_1Grupa_streljanih_051_copy

Група стрељаних

У јесен 1941. године водила се битка за Краљево између четничко-партизанских јединица с једне стране и немачких јединица с друге стране. Острашћени мржњом против српског народа, најодговорнији команданти дали су наредбу за извршење одмазде. У Старом веку, по принципу талиона важило је правило „око за око, зуб за зуб“. По суновраћеном расистичком закону, донетом у срцу Европе у напредном 20. веку, успостављен је однос између „супериорнијих и вреднијих“ и „бедних и ништавних“.

Када су у лето 1914. године напали Србију, аустроугарски војници су добили упутство да „све што је српско уништавају, и да сваког ко говори српски, без милости стрељају“. Двадесет шест година касније, септембра месеца 1941. Франц Беме, опуномоћени командујући генерал у Србији, издао је наредбу у којој се дословце каже: Ваш задатак је да на једном појасу земље спроведете освету, где су 1914. године текли потоци немачке крви због подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници мртвих. Мора се створити застрашујући пример који ће становништво Србије најстрашније погодити“.

Његово наређење слепо су извршили мајор Ото Деш, командант 749 пука, и непосредни извршиоци мајор Кениг, командант гарнизона у Крагујевцу, и Алфонс Мациович, командант места Краљево. Овај последњи, словенског порекла, одобрио је и извршио масовно стрељање грађана Краљева. Жртве су сабиране у фабричке хале, а потом извођене на масовно стрељање „као овце на за клање“. Припадници 749. пешадијског пука 717. посадне дивизије натерали су своје жртве да прво ископају ровове, а потом су започели митраљеским рафалима да сеју смрт. Богојевићи, Богдановићи, Блажићи, Васиљевићи, Вукадиновићи, Вукомановићи, Димитријевићи, Ђорђевићи, Николићи, Новаковићи, Петровићи, Радовановићи, Симовићи, Терзићи, Томићи, Тодоровићи, породица Чук из Словеније и стотине других породица, Краљевчана, радника досељених из свих крајева Краљевине Југославије и избеглица нису имали могућности да се бране, а они због којих се „гнев немачког Вермахта“ излио на недужне цивиле били су далеко од места страдања.

Стрељање и докрајчивање мирних житеља у Краљеву

Стрељање и докрајчивање мирних житеља у Краљеву

Ђорђе Д. Јаковљевић, Божидар Белошевић, Радосав Дукић, Милован Д. Терзић, Хранислав Павловић, Мирослав Вирант, имена су само неких од страдалника. Људи који имају своја места рођења, имена и презимена, своја занимања, и своје породице. Не бројеви и не статистика, већ жртве безумних силника. Никада више ниједна идеологија, нити политичка власт нема право да злоупотребљава историју и да користи трагедију за свој тријумфализам! Поштовање покојника, молитва, полагање цвећа и паљење свећа морају бити цивилизацијски чин, а колективно памћење наша обавеза.

Уређење споменика и одавање поште невино настрадалима је тестамент који се не испуњава само 14. октобра, већ у 365 дана годишње. Требало би да се потрудимо да запамтимо барем неколико имена и презимена жртава Краљевачког октобра. Немамо право и не смемо да их заборавимо.

Аутор је председник „Друштва историчара Рашког округа“

НСПМ

(Visited 94 times, 1 visits today)
ПАМЕТАРНИЦА