ИЗЛАГАЊЕ ЗОРАНА КРАСИЋА ПОВОДОМ ПРЕДЛОГА ЗАКОНА О ИЗМЕНАМА ЗАКОНА О ФИНАНСИРАЊУ ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ

Зоран Красић је био један од оснивача Српске радикалне странке и њен потпредседник, савезни посланик у Скупштини СРЈ, министар трговине у Влади Републике Србије (1998-2000), републички посланик у Народној скупштини Републике Србије у више сазива, шеф Правног тима за одбрану Војислава Шешеља у поступку пред Хашким трибуналом. Рођен 1956. године у Београду, детињство провео у Младеновцу, а основну школу и гимназију завршио у Нишу, где је 1979. године завршио и Правни факултет. После његове смрти 12. априла 2018. године у Београду, СРС је у свом саопштењу, између осталог, навела: „Као одличан правник и прави народни трибун Зоран Красић остаће упамћен по својим бритким, стручним и правичним расправама увек усмереним на очување државних и националних интереса“.

---

Те главне особине Зорана Красића дошле су до изражаја и у његовим излагањима током расправе на седницама Народне скупштине Републике Србије. За ову прилику издвајамо два његова упечатљива излагања из 2016. године, на Првој седници другог редовног заседања, поводом Предлога закона о изменама Закона о финансирању локалне самоуправе. Посебно напомињемо да је све оно лоше у систему локалне самоуправе на шта је Зоран Красић указивао, за ових пар година још више узело маха, али су бритки и стручни осврти у међувремену сведени на глас неколицине вапијућих у пустињи.

Начелни претрес о првој тачки дневног реда: Предлог закона о изменама Закона о финансирању локалне самоуправе
05. 10. 2016. (други дан рада)

Посланик Зоран Красић:
Дивна расправа. Дивна дебата. Износе се и чињенице и инсинуације и добра је прилика да јавност сазна да је и лева и десна страна распалила по ЕУ и ММФ јер систем локалне самоуправе је наметнут од ЕУ, ММФ, систем финансирања локалне самоуправе је наметнут. Ви лепо то критикујете и једни и други, али никако да грађанима кажете зашто сте морали да све прихватате као европски стандард.

Сада сви се љутите против Млађана Динкића и у том нападу треба да знате да они бивши ваши коалициони партнери сада су опет њихови коалициони партнери. Не знам зашто се прозивате. Године 2012. где је Борис Тадић стао, Томислав Николић је наставио и добио још веће похвале.

Сада да погледамо како ствари стоје. Тренутно гарантовани, не гарантовани дуг јединица локалне самоуправе на датум неки тамо крај јуна 2016. године је 78,9 милијарди динара. То да знате. Србија ће у току октобра месеца да се задужи 45 милијарди динара и 75 милиона евра. Све читам званичне податке да се не мучите.

Врло је интересантан податак, каже овако – јединице локалне самоуправе са највећим стањем дуга – Београд 45,8 милијарди динара, Војводина осам милијарди динара, Нови Сад 4,5 милијарди динара, Ниш две милијарде, Крагујевац милијарда, Смедерево милијарда, Суботица 909, Зрењанин 835 милиона, Чајетина 687, Лесковац 670. Ово што сам побројао то је 85,2% укупног јавног дуга јединица локалне самоуправе. То има тенденцију непрекидног раста.

Како то изгледа по глави становника? Свако ко живи у Чајетини дугује 46.688 динара. Свако ко станује у Београду дугује 29.109 динара и да не ређам даље, у Свилајнцу то је 10.615 динара. Сваки грађанин тог места дугује због своје локалне власти и оних људи које сте бирали. Тако су вас водили. То су званични подаци државе, ове власти.

Има још један врло интересантан податак. Опет ММФ. Он је дао и критеријуме како да се изврши анализа кредитног потенцијала јединица локалне самоуправе, па најмањи кредитни потенцијал је код Нишке Бање, то је само 23,9 милиона, па надаље иде Брус који има 101 милион, па онда највећи кредитни потенцијал Нови Сад две милијарде 900 милиона динара, Панчево милијарда и 400, Пожаревац милијарда и 400. То је оно докле још они могу да се задужују.

Зашто читам ове податке? Врло просто и једноставно, зато што када прихватите правила и игру ММФ сносите и последице. Последице су агенције, последице су приватизације, а када је у питању локална самоуправа само да вам скренем пажњу, од пре неколико година званична политика каже да јавна комунална предузећа треба да направе добит на крају године. Молим вас, по дефиницији јавна предузећа нису друштва капитала која доносе добит, него баш напротив, треба да организују извршавање оних функција које представљају живот на одређеној територији и да то буде најјефтиније за грађане.

Зашто сте убацили профит? Зато што ћете натерати јединице локалне самоуправе да у следећој фази не буду способне да обезбеде водовод и канализацију, градски превоз и да то мора да иде у јавно приватно партнерство и тако ћемо добити експерте из иностранства који знају да читају водомере, али грађани неће моћи да плате. Ви нешто слично већ имате са комуналним услугама попут регионалних депонија.

Сећате се пре неколико година када је кренуо тај приватни страни капитал, ми не знамо да износимо смеће, у Ковачици је за један дан изношења смећа скочило седам пута. Погледајте ове регионалне депоније колико коштају.

Значи, ту ће неко да зарађује профит. Ко ће да зарађује профит? Онај ко добије концесију или добије право да направи. Ови овде преко пута мене, они глуме то, они приказују математичку економију, проценте итд, да нас успавају, да се ви међусобно свађате која ће општина шта више да добије, а главна сврха јесте да ветеринари уштроје локалну самоуправу, да мора да дође страни капитал, да мора да дође приватни капитал, јер јавне финансије пуцају по свим шавовима. Видите и сами шта се дешава.

Локалне самоуправе данас су финансијски неспособне. Пошто су финансијски неспособне, оне су немоћне. Исто је урађено и у републичкој Скупштини 2004. године. Шта се урадило? Награди посланике да изгласају све и свашта, да Млађа прогура оне своје прописе. Па када Млађа оде, пуца све. И данас поприлично те ствари и пуцају. Видели сте и сами, фонд зарада није могао да се смањи, отпуштање није могло да да неких резултата. Ова игра са 4,8 милијарди, па то је иста она Млађина прича о суфициту и дефициту. Што рече један од посланика владајуће коалиције – па ово је неутрално, ово што будемо узели локалним самоуправама, то ће оне да добију на други начин, неће ништа значајније да се деси. Десиће се, јавиће се трајни дефицит.

На крају, са једном врло лепом реченицом мојих људи из Фискалног савета, да вам кажем каква ће бити судбина. Каже овако – уколико се не успостави кредибилан и одрживи буџетски процес, а неће код нас то да се деси ако се слуша ММФ, ако се слуша ЕУ, ако се слуша НАТО пакт, ако за све мора да се пита ММФ, како рекоше – све исплате иду преко њега, његово одобравање, локалне финансије ће наставити да генеришу доцње које урушавају ликвидност привредног сектора који послује са локалним самоуправама и који ће пре или касније постати фискални ризик и обавеза за републички буџет, а то значи ново задуживање.

Јуна 2012. године Србија је имала јавни дуг 14,5 милијарди евра, према подацима Управе за јавни дуг. На данашњи дан та јавни дуг је 3.000 милијарди динара, запамтите 3.000 милијарди динара и више Србија нема где да се задужи, него мора краткорочно и дугорочно да емитује хартије од вредности које су најнеповољније и најскупље.

Претрес у појединостима поводом амандмана поднетих на Предлог закона о изменама Закона о финансирању локалне самоуправе
06. 10. 2016. (трећи дан рада)

Посланик Зоран Красић:
Користићу оно време, оних 15 минута. Потрудићу се да то искористим из два дела, пошто постоје амандмани на два члана.

Ово је формалноправно поводом амандмана Горана Ћирића, али пошто су скоро сви амандмани исти, мислим да и коментар СРС поводом тих амандмана може да обухвати све то. Има неколико ствари које су добре у овом предлогу закона.

Прва ствар која је добра јесте што, отварајући ову тему причом о нацрту и причом о предлогу, је извршен одговарајући утицај на јединице локалне самоуправе да мало другачије припремају своје буџете за 2017. годину и то је добро што се унапред њима каже која ће правила да важе за 2017. годину, да могу на време да се преоријентишу и да процене како ће то изгледати са приходима јединица локалне самоуправе.

Што се тиче предложеног решења и предложених амандмана, они се сви крећу унутар постојећег система финансирања локалне самоуправе, а тај систем мора да се каже да није издржао тест времена. Зашто није издржао тест времена? Видите и сами по овим амандманима и по овим дискусијама, готово да су поништене разлике између политичких странака, сви су на неки начин незадовољни, па чак и они што глуме да су задовољни. Зашто? Зато што код нас постоји једна пракса, ако ове године буџет буде нижи то је лоша основица за следећу годину и зато буџети морају да се надувавају, надувавају, да би стартне позиције из године у годину биле боље. То је природна последица и нечега, што се каже замена теза.

У време Млађана Динкића била је прича да је просперитет Србије у великој потрошњи, па смо онда трошили оно што немамо, а да би то колико толико била потрошња, онда смо морали да се задужујемо. Сада имамо другу варијанту, сада имамо варијанту штедње и сада штедимо, али опет штедимо оно што немамо. Када питате ове људе из Владе – шта сте то уштедели, они кажу – толико и толико. Па, покажите нам те паре где су. Па каже – нема тих пара, али за толико смо се мање задужили. Значи то је нешто виртуелно и то ће да се настави даље.

За стање у локалној самоуправи, поред кривице коју носе они који су били на власти у локалној самоуправи, можда и већи кривац су сви они који су били на републичком нивоу на власти, а ево и зашто. Практично, од када је донет Закон о локалној самоуправи и сви они пратећи закони који се тичу локалне самоуправе, неке области су остале тотално нерегулисане, или погрешно регулисане или лоше регулисане. Правило је када се јединицама локалне самоуправе поверавају неки послови из надлежности државне управе да то има своју цену и да се то плаћа, али када се иде са принципом подељене надлежности између локалне самоуправе и Републике, односно централне власти, онда је ту поприлично шарено. Зашто кажем да је шарено? Зато што о кредама и о грејању треба да води рачуна локална самоуправа, а о платама Република. Онда Република буде дарежљива, па каже – ви можете мало и кадровски да се укључите када је у питању образовање на локалном нивоу, и развије се један посебан систем, а онда ми у ствари видимо колико они који воде државу не знају Устав Републике Србије.

Република Србија је у обавези да обезбеди исти ниво здравствене заштите на сваком квадратном сантиметру Републике Србије. Како можете да делите надлежност са локалним самоуправама? Идентична ситуација је и код образовања, држава гарантује образовање, здравство и да не ређам још неке области, а онда држава, односно власт елегантно каже – децентрализација. Ви правите децентрализацију тамо где вам је забрањено. Нема децентрализације у образовању, нема децентрализације у здравству, нема децентрализације у путној привреди, инфраструктури, нема.

Да вам не причам како је у оном Закону о железницама, и пруге сте поделили. Локална самоуправа може само да се слика са неким пругама, још треба да организује и саобраћај на некој територијалној прузи. То је класична подвала. Зашто је то пролазило? Зато што су били наши, па наши на централном нивоу стискају њихове на локалном нивоу, ови због фотеља праве то и то. Ми данас имамо ситуацију да су се неки градоначелници променили само ако им се деси саобраћајна несрећа или их неко стреља. У свим режимима су добри.

Узмите Видоја Петровића из Лознице, до пре неколико година је био УРС, УРС, УРС, УРС (Уједињени региони Србије-прим. З.Т), па се нешто промени, сад је нешто друго, а он исти човек. Њега интересује његов џеп и баш га брига ко ће бити на власти. Да ли ће то централна власт да реши? Ма, то њих баш брига. Они кажу – то је воља народа, народ је то изабрао. Онда он каже – док је био Млађа, ја сам гурао инвестиције, сад је неко други, сад ја гурам инвестиције, сад ја асфалтирам, хоћу да будем град, бићемо град. Мене просто чуди да нека села нисте прогласили за градове. Зашто? Тражио Вршац. Зашто? Тражио Пирот, а ако хоћемо да будемо на власти, Пироћанци воле да буду град, хајде ми њима да дамо град, па ћемо да будемо на власти. Све то може да прође, ја не спорим то. Не спорим ни ово што се неки, како кажу, бивша власт, колико ја видим овде је све бивша власт, залажу за неке проценте, а свесни су тога да ће то да решавају неки други. Има оно подмукло, тихо, сви су незадовољни, апсолутно су сви незадовољни.

Да ли ћете овим изменама закона да решите проблем? Нећете. Зашто? Проблем је нерешив. Оптерећени смо дуговима у локалној самоуправи. Задуживање локалне самоуправе био је одраз политике централне државе пре десет година. Не можемо, задужујте се, па је то отишло толико далеко да данас, молим вас, па ми смо пре неколико година преклињали и молили да се пореска администрација не враћа локалној самоуправи у оном делу за локалне приходе, да се не враћа. Не, сада имате и локалне пореске органе и сада се кука овде како није пописана имовина, како иде слабо наплата тих такси итд.

Само да вас подсетим шта смо имали у вези ове комуналне полиције. Молили, преклињали, немојте то да радите, немојте то да радите. Да ли неко у овој земљи зна шта раде стамбена предузећа која наводно одржавају зграде? Када су они задњи пут променили нешто на равном крову који прокишњава? Одете, а они кажу – на подрачуну за вашу зграду нема довољно средстава, а сваког месеца запослени у том предузећу примају плате. Или ови моји у Раковици, они обожавају карневале, а немају надлежног никако или у овим другим општинама што организују певаљке за њихове велике прославе – дан, Нова година итд, а нема куче за шта да их уједе.

Погледајте ово селективно што је радила ДРИ (Државна ревизорска институција, прим. З.Т), шта је нашла у тим локалним самоуправама, шта се све дешава. Ми у класичном смислу речи немамо уређену локалну самоуправу, па ми немамо чак ни министарство. Ми имамо Министарство за државну управу и локалну самоуправу које само са управних ствари посматра локалну самоуправу – да ли је довољно добро смењен председник општине, да ли је добро било прелетање одборника из једне у другу одборничку групу. Први пут је одборник постао власник мандата, па после годину дана посланик. Свесно и намерно урушавање система, а нема га министар финансија.

Зашто га нема? Па, шта је критеријум за моћ? Паре. Паре које имаш у портфељу, са којима располажеш. Са тим парама радиш све. Па, наше локалне самоуправе немају ставку за инвестиционо одржавање. Кад кажем локалне самоуправе, причам у једном ширем смислу речи. Пре свега мислим на комунална предузећа и оно што одржава добро од општег интереса. И то је систем држи воду.

Слушао сам сада о местима које имају воду, које немају воду итд. Па, ти проблеми у тим местима постоје 30 година. Зашто? Зато што не постоји инвестициони динар. Све се то појело. Као што у држави једемо унапред, унапред смо појели 25 милијарди евра и оставили дуг поколењима, тако и у локалним самоуправама унапред су потрошене неке паре. Да ли су оне рационално потрошене? Ја то не знам, али према ономе што говоре државни органи који врше контролу, поготово када падне неко са власти, види се да од почетка то није било рационално нити ефикасно коришћено.

Тај проблем, то је суштински проблем наше локалне самоуправе, не решава се ни изменама овог закона, ни овим амандманима који су поднети. Зато то поприлично обесмишљава ову дискусију, али је добро да свака дебата траје и да се води, јер онда излазе на видело проблеми. Ви који сте формирали власт, ви сте добили ексклузивно право и обавезу од грађана да решавате проблеме. Власт је добила обавезу да решава проблеме вољом грађана, а опозиција није добила то право и ту обавезу. Ми сада видимо како ви желите да решите тај проблем. Ви тај проблем не желите да решите. Ви желите само математички да усагласите нешто, али то што усаглашавате не решава наше проблеме.

Даље, имамо потпуно обесмишљен концепт округа. Да ли је некоме јасно у овој земљи чему служе ти окрузи? Да ли су они кохезиони фактор повезивања? Ми немамо тростепени тај систем локалне самоуправе. Немамо и не треба да имамо. Ми смо мала држава. Мала држава, мали народ тежи ка централизацији. За мали народ и малу државу децентрализација је опасност, велика опасност. Ми немамо јасне границе у финансирању локалне самоуправе, да се ваша самоуправа оствари од тога што је минимум, до тога што је максимум.

Ми имамо једну парадоксалну ситуацију, градоначелници и председници општина тркају се да, како се то каже, аплицирају нешто, да конкуришу за нека средства, па ако имам добре пројекте ја ћу да добијем паре. Ма људи, бежите од тога! Аплицирам за воду? Ма немам шта да аплицирам за воду, вода је обавеза, то мора да се обезбеди. Шта ако неко није аплицирао, неће да има воду у том месту и држава ће мирно да гледа? Па, то је немогуће, људи. Какве бре ваше апликације, какве те конкуренције између општина? Каква бре конкуренција између општина? Општина има толико и толико становника и сви наши становници у свакој општини треба да имају приближно исти стандард. То је обавеза.

Причате о неком регионалном развоју. Какав бре црни регионални развој? Делите тамо где треба капом и шаком. Онај се па хвали и каже – немам више запослених, добре су ми финансије, а и даље сам неразвијена општина. Па то је срамота! Најбољи си и даље си неразвијен? Не, држи статус неразвијеног да извуче из Републике неке паре и да буде добар председник општине, да му аплаудирају оних пет сељака у сваком од његових села. Да на 15 села оствари власт и он опет седи миран, све је фино, пуј пик не важи се, све идемо даље.

Тако мислите са том логиком да решимо наше проблеме и нашу ситуацију? Па то је немогуће. Нама је потребан системски пропис, системски закон. Дотле све ово изгледа као држи воду док мајстори оду, па кад дођу нови мајстори они критикују оне претходне.

Изглед, опрема и прилагођавање текста: Словенски вѣсник

Изворник: Отворени Парламент