Николај Сомин: ЖИВОТ АПОСТОЛА И ПРВИХ ХРИШЋАНА БИО ЈЕ ЗАСНОВАН НА – КОМУНИЗМУ

* Мамонизам није идентичан среброљубљу. Похлепа, среброљубље – све су то лични греси, који су заједно са другима укључени у класични монашки списак. Мамонизам је много страшнији. Он је друштвени грех

* Лични грех среброљубља је примарни, али цела поента је у томе што он улази у све друштвене институције, као да га друштво апсорбује и цело се зарази мамонизмом. Људи постају таоци друштвеног система, и тај систем захвата све: и богате и сиромашне, и похлепне и скромне

---

МАМОНИЗАМ ЈЕ ГЛАВНИ ГРЕХ ЧОВЕЧАНСТВА – ПОРЕЂЕЊЕ КАПИТАЛИЗМА И СОЦИЈАЛИЗМА (први део)

---

ШТА је главни грех човечанства (овде реч „главни“ значи највећи утицај овог греха на живот савременог човека)?

       На то питање постоји сасвим одређени светоотачки одговор – то је мамонизам, тј. тежња ка новцу, ка богаћењу, подређеност мамону, признавање њега као Бога уместо Христа.

       Можда се неки неће сложити с тим, али ипак је одговор у име Цркве још у IV веку дао велики светитељ Јован Златоусти. Штавише, дао га је не само кроз појединачне цитате, већ читавим својим учењем. И занимљиво је да су то први приметили руски богослови.

       Године 1907., када је прослављена 1500. годишњица смрти Златоустог, објављен је низ чланака посвећених разумевању богословског наслеђа великог светитеља. Многи аутори су били изненађени приметивши невероватну приврженост светитеља темама иметка.

 Тако је познати руски богослов И.В. Попов, сада канонизован као свети мученик, написао:

       „Св. Јован Златоусти ни о чему није говорио тако много и тако често, као о богатству и сиромаштву“ /1:54/.

       Ово признање вреди много. Јер Златоусти је познат пре свега као светитељ, који је задивљујуће дубоко спознао грех и који је, као нико други, умео да речима опише грех. А чињеница да је за великог светитеља питање власништва тема „број један“ – изузетно је важна.

       И сви који су упознати са Златоустим, не по тенденциозно истргнутим фрагментима из његових дела (којих може бити неколико хиљада!), већ са потпуним Златоустим, сложиће се са закључком Попова.

       У раду /2/ дат је значајан избор исказа Златоустог на ту тему.

       Али, шта је то грех мамонизма?

       Ако се уведе нова реч, потребно ју је прецизно дефинисати.

       Пре свега, истичемо да мамонизам није идентичан среброљубљу. Похлепа, среброљубље – све су то лични греси, који су заједно са другима укључени у класични монашки списак. Мамонизам је много страшнији. Он је друштвени грех. А то кардинално мења ситуацију. Ако су лични греси проблем појединачне душе и борба против њих своди се на личну промену сопствене свести, онда је друштвени грех много сложенија појава. Његов носилац је цело друштво.

       Наравно, лични грех среброљубља (као посебна врста егоизма) је примарни, али цела поента је у томе што он улази у све друштвене институције, као да га друштво апсорбује и цело се зарази мамонизмом. Људи постају таоци друштвеног система, и тај систем захвата све: и богате и сиромашне, и похлепне и скромне. Само једне, заведене богатством, систем уздиже и ставља на врх пирамиде живота (али их неприметно лишава Царства). А друге, који се супротстављају систему (нажалост, они су мањина), систем тлачи и чини њихов живот у друштву мучно тешким.

Како назвати тај сатанистички систем? 

       Древни подвижници су приказивали страшног демона – мамона, који опчињава људе и постаје у њиховој свести бог. У ствари, не опчињава их моћна зла аждаја, већ систем, друштвени систем (изграђен, наравно, по упутству демона), и зато је логично тај зли систем назвати мамоном (а управо то фактички и чини Златоусти). Стога у овом чланку ми користимо следећи низ појмова:

       – среброљубље је лични грех људске душе;

       – мамон је друштвени систем који настоји да људе потчини богатству и новцу;

       – мамонизам је друштвени грех, који се израва у потчињавању мамону, како друштвених институција, тако и појединаца. 

       Мамон је снажан и свиреп. Он сиромашне чини сиромашнијима, а богате – богатијима; мамон само умножава неправду. Ради увлачења у своје мреже, он најшире користи методу искушења, не силом, већ завођењем – уосталом, грех је веома привлачан за палог човека. И за новац он даје све – и материјално и духовно: удобност и лакоћу живота, престиж, власт, љубав, пријатељство, покорност – све, баш све.

       Као резултат тога, моћ новца се издиже на сакрални, божански ниво, људи почињу да га обожавају као бога, заклањајући њиме истинског Бога-Христа. Мамон је фактички себи подредио читаво друштво: људе, медије, културу, науку, војску, економију, чак и религију.

       Новац, који је предвиђен да буде мера рада, он је претворио у меру богатства, деформишући његову природу. Он нагони људе да се боре један против другог, а не да сарађују, стварајући конкуренцију, која често поприма најмонструозније облике. Ето шта мамон чини са људима.

       У историји човечанства, мамон је као друштвена снага у свим периодима био моћан. Али због чињенице да раније економски односи нису били тако развијени као сада – производња је углавном имала натурални карактер – његов утицај био је нешто мање уочљив, иако је у свим периодима историје мамонизам био главни грех човечанства. Али у савремено доба, мамон је успео да победи у потпуности, што је створило посебан друштвени систем – капитализам – ту зрелу и бесрамно-безобзирну фазу развоја мамонизма.

       Одржавање и развој капитализма обезбеђује његова идеологија заснована на рационалном материјализму, индивидуализму, личном успеху и вери у свемоћ новца. Све те вредности су грешне и варљиве, али су привлачне за пало човечанство. Капитализам се заснива на греху и води у погибељ, али они који су пали у његову сферу утицаја то не виде, јер се лажност циљева заклања вештом пропагандом која негативно приказује као позитивно. Они који запажају велику стабилност капитализма морају да схвате да је та стабилност резултат експлоатације људске грешности.

                                  II.

       Наравно, милостиви Бог жели да човечанство победи мамонизам, и да се ослободи власти мамона; Он је строго упозоравао људе: „Не можете служити Богу и мамону“ (Мт. 6.24). Али како се борити против мамона?

       Ту се појединачни подвиг показао немоћним – могуће је (иако тешко) из своје сопствене душе искоренити среброљубље. Али мамон ће, као друштвени грех, као систем живота друштва, остати непоколебан. А очекивати да ће одједном сви људи у себи остварити тај подвиг и да ће систем као резултат тога нестати сам од себе – безнадежно је.

Према томе, једини начин победе над мамоном је да се греховни друштвени систем замени другим, супротним мамону. Разуме се, човек то не може сам – потребна му је Божја помоћ.

       И човечанство је одавно развило такав друштвени систем – то је систем заснован на друштвеној својини, социјализам (и у његовој највишој фази – комунизам). Дакле, долазимо до дефиниције: социјализам је друштвени систем који поставља брану мамону уз помоћ друштвене својине. Заправо, ефикасност социјализма се мери степеном супротстављања мамону.

       Чини се да је немогуће потпуно победити мамона – за то је потребно створити друштво светих. Мамон ће преко својих следбеника (никада се не сме заборавити да су људи склони паду) и даље покушавати да сачува своје позиције. Али створити брану против мамона, уништити оне друштвене институције на којима он паразитира, могуће је и неопходно.

       Социјализам то и чини. Којим средствима?

       Пре свега, друштвеном својином, која затвара врата приватном гомилању богатства. Приватном – значи непоштеном. Јер је неоспорно доказано да вођење робне производње коришћењем најамних радника води ка незарађеном приходу власника средстава за производњу („вишак вредности“). Друштвена својина укида овај извор богаћења.

       Али, ствар није само у томе. Друштвена својина пројављује највиши тип друштвених односа. Тај тип је осветљен у Новом завету и зато Богом подржан. То је толико важно да захтева засебно разматрање.

                                  III.

       Као што је познато, у Делима апостолским је описано како је створена и како је живела прва хришћанска заједница у Јерусалиму. Тамо су, после Христове четрдесетодневне проповеди о Царству Божјем (Дап. 1.3) и после примања Светога Духа, апостоли одлучили да остваре оно чему их је Христос учио, и они су организовали заједницу верника засновану на хришћанској љубави. Али оно што је карактеристично – живот заједнице био је заснован на строгом комунизму. А то значи да је од самог почетка постављена снажна брана  против мамона, који је, природно, хтео да разруши дела апостола.

       А да је таква брана била неопходна, показује тужна прича о Ананији и Сапфири. Тај брачни пар није био у стању да живи по апостолским правилима, због чега је жестоко кажњен од Бога. Тај инцидент јасно потврђује Христову забрану: „не можете служити Богу и мамону“. Ту компромиса не може бити: Ананија и Сапфира су почели да служе мамону, а озбиљност казне је зато да њихов пример не би био саблазан за друге.

       Дакле, видимо да комунизам није изум револуционара; он је од Христа и реализовали су га апостоли, Христови ученици. Комунизам није био само средство за одржавање највишег духовног нивоа заједнице, већ ју је и штитио од погубног утицаја мамона.

 Идеологија социјализма заснива се на колективизму, који је, достизањем одређеног нивоа љубави и солидарности у друштву, у стању да одржава тај ниво, дајући стабилност целом социјалистичком друштву.

       Идеологије социјализма и капитализма су две принципијелно алтернативне позиције у животу људи. Њихова конфронтација је пресудна за судбину човечанства. У чланку /3/ овај аутор детаљно разматра ове идеологије у њиховом поређењу.

                                  IV.

       Настављајући поређење социјализма и капитализма, обратимо пажњу на једну важну околност. Дајући човеку дивне поклоне, социјализам за узврат од њега захтева виши ниво морала.

       Да бисмо овој тврдњи дали одређенији садржај, уводимо једну важну меру – ниво пада (НП). Уопште узев, НП је наша удаљеност од Божје замисли, удаљеност од идеала на духовно-моралној оси. Нажалост, све у овом створеном свету носи печат пада, и питање је само колико је та удаљеност велика.

       Разуме се, само Бог може објективно измерити пад. Али и човек, будући да је икона и подобије Божје, такође може, иако грубо (због свога пада), дати своју процену. Приметимо да се може употребити и појам супротан НП – висина.

       Што је већи пад, то је мања висина. НП је за друштво најважнија карактеристика н зато ћемо га стално примењивати.

       Приметимо да се, како у односу на човека, тако и на друштво, не може рећи да је њихов пад сталан и непроменљив. Напротив, он може да се мења, и то у великој мери. Човек је био разбојник и – постао је светац.

       Исто тако и друштво – рани хришћани, живећи најпре према законима старозаветног друштва, препуним куповине и продаје, новца и освете („око за око и зуб за зуб“), почели су да живе у Јерусалимској заједници у братству и љубави, укључујући у имовинским односима. Ово је друштво било морално на неупоредиво вишем нивоу од старозаветног, што потврђује случај Ананије и Сапфире, не могавших да се отргну из старог друштва и пређу у ново.

       Враћајући се социјализму и капитализму, нећемо погрешити ако кажемо да је социјализам у наведеном морално-духовном смислу виши од капитализма. Јер социјализам је заснован на колективистичкој идеологији, а капитализам на сопственичкој. Заправо, овај закључак очигледно следи из претходног, па се на њему нећемо дуго задржавати.

Друга теза је мање очигледна и подељена је у два дела. Прво: социјализам је виши од средњег НП рачунатог за цело човечанство. Сматра се да се људски пад у просеку није много променио од првобитног греха, иако многи покушавају да докажу да постоји морални напредак човечанства.

       Аутор мисли другачије и стога средњи људски НП узима за константу. И друго, капитализам је нижи од овог средњег НП. Јер капитализам, као што смо већ утврдили, живи и развија се на рачун греха – јер грех се добро продаје, и зато је капитализму корисно да подстиче и подржава грех. Авај, човек посеже за свим грешним и неприметно упада у мрежу мамона.

       На тај начин, видимо силазно степениште: горњи степеник је социјализам; следећи наниже је средњи људски НП; најзад, доњи степеник је капитализам. Одавде је виталност капитализма поново јасна – он је виталан грехом.

       А сложеност изградње социјализма и обезбеђења његове стабилности је такође јасна. Ту сама чињеница постојања друштвене својине није довољна – неопходна је стална борба против тенденција ка импотенцији или трансформацији у тоталитаризам.

                                  V.

       Коначно, размотримо социјализам и капитализам са становишта идеологије.

       Идеологија је комплекс идеја које подржавају овакво или онакво уређење  друштва (које може бити чак и непостојеће).   Идеологија би првенствено морала да одражава најважније (са тачке гледишта хришћанина) моменте човековог постојања: – 1) однос према Богу и 2) став према земаљском битију, изражене у борби против главног греха човечанства. Тако се добијају две дилеме:

       – вера у Бога (Б) – атеизам (А);

       – борба против мамонизма помоћу друштвене својине (Д) – позитиван (или формално неутралан) однос према мамонизму (М).

       У складу са тим, добијају се четири варијанте:

       – БД (Бог-Друштвена својина) је позиција која нам је завештана у Јеванђељу;

       – БМ (Бог-мамон) је покушај спајања Бога и мамона, забрањен од стране Христа („не можете служити Богу и мамону“);

       – АД (Атеизам-Друштвена својина) – тако је СССР покушавао да живи;

       – АМ (Атеизам-мамон) – тако живи капитализам (јер формално не негирајући Бога, капитализам уместо Њега обожава мамона).

       Овај приступ је близак ономе који је предложио А.Г. Кирдјашкин /4/.

       Приметимо да су друга и трећа варијанта контрадикторне, и зато оне на крају доводе до неизбежног краха. Прву варијанту фактички предлаже концепција Православног социјализма, коју аутор подржава у бројним чланцима /5/.

       Уосталом, ово су само најпрелиминарније скице за осмишљавање феномена мамонизма. Али проблем је толико озбиљан да га је потребно свеобухватно размотрити, чиме би требало да се бави хришћанска социологија – наука која, код нас нажалост, никако да стане на ноге.

Хришћанска социологија мора да се бави свим питањима која се односе на хришћанско осмишљавање друштва, и наравно, пре свега, проблемом мамонизма, јер је друштвена суштина овог греха одавно откривена. Али, како се испоставило, такав социјални поглед на ствари није у традицији ортодоксног православља, и зато многи несрећни богослови једноставно негирају постојање такве науке. Али нису у праву, јер разматрање проблема на нивоу само личног греха, тј. среброљубља, не води  разумевању суштине мамонизма. Само осмишљавање мамонизма као друштвеног система може открити сву опасност овог главног греха човечанства.

       У следећим чланцима овог циклуса размотрићемо ситуацију са превазилажењем мамонизма у најзначајнијим за православног човека конкретним случајевима – Византији и Русији у њене три ипостаси: царској, совјетској и постсовјетској.

       Литература

       1. Попов И.В. Святой Иоанна Златоуст и его враги. – Сергиев Посад, 1908. – С. 95.

       2.Николай Сомин. Обижать заставляет любостяжание. Учение св. Иоанна Златоуста о богатстве, бедности, собственности и милостыне. – М.: Современная музыка. 2014, – 262 с.

       3. Николай Сомин. Глубинный выбор (Заметки по психологии собственности). http://chri-soc.narod.ru/glubinniy_vibor.htm

       4. Кирдяшкин А.Г. Миссия русского народа и либерализм. http://chri-soc.narod.ru/kir_missia_russkogo_naroda.htm

       5. Сомин Н. В. Православный социализм как русская идея. М., 2014. 316 с.

       Превео: В. Кршљанин

       Извор: RUSKLINE

Изглед и делимична опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: ФАКТИ