Мило Ломпар: СРПСКО СТАНОВИШТЕ НЕ МОЖЕ БИТИ АНТИРУСКО

Борба против руског утицаја у нас је 
борба против српског становишта,
против српског саморазумевања


Мило ЛОМПАР

У огледалу општег мишљења које утиче на преовлађујуће представе у јавној свести увек се могу препознати искази, примери и представе, чија је средишња претпоставка – опасност која прети од Русије. И минимално руско јавно присуство добија одредницу пропаганде: и то у ситуацији када у нас већ деценијама постоје медији, невладине организације и појединци, које финансирају западни (амерички) чиниоци. Како је дошло до изокренутог света у јавном огледалу?

То је дуги континуитет XX века код нас. Имамо у XX веку два аспекта тог проблема. Краљевина СХС између два светска рата је имала један наглашени антисовјетски став: због монархистичког принципа, због прихватања великог броја белих Руса, нарочито на територији Србије, као и због политике Коминтерне, која је прихватила ставове аустромарксиста о великосрпској хегемонији, па отуд извела и став да је Југославија вештачка творевина коју треба разбити. У том антисовјетском ставу, међутим, није било елемената који су били русофобни, већ је било државне опрезности и поунутрашњене стрепње пред могућношћу да западне силе не би благонаклоно гледале на наше приближавање совјетској Русији. Јер, још је регент Александар – како пише у меморандуму Ситон-Вотсона из 1914. године – гарантовао како Србија не намерава да буде руска губернија. Иако држава није ни имала уопште границу са Русијом.

Након раскида са Информбироом 1948. године, настаје вишедеценијско таложење америчког и западног утицаја на врло суптилан и прорађен начин, док се напоредо развија један унапред подозрив однос према сваком руском присуству. Тако је, на пример, највише Фулбрајтових стипендија добијала у периоду хладног рата – Југославија: после СР Немачке. То је податак који доноси књига енглеског аутора Лампеа. Не Француска, не Италија, као вишеструко бројније земље, него – Југославија. Дубока индоктринација западним (америчким) утицајем омогућила је – на путањама хладноратовске пропаганде – да се напет и негативан однос према комунистичкој традицији семантички пренесе на присуство Русије.

Мило Ломпар (Фото: Соња Ракочевић)

У руском присуству код нас – осмотреном кроз векове – уочавамо кретање у одређеним периодима. У XVIII веку код нас је врло снажно руско културно присуство: кроз језик у цркви, кроз словенизме, кроз барокне сликарске и архитектонске наносе, кроз црквене утвари и сасуде. Носиоци политике у XVIII веку код нас, пак, најчешће су били црквени поглавари, који су такође били оријентисани према руској традицији: упечатљиво сведочанство је писмо патријарха Арсенија III Чарнојевића руском племићу Головину 1705. године или молбе упућиване Петру Великом да помогне ослобађање грофа Ђорђа Бранковића из аустријског кућног затвора. Постоји, дакле, паралелизам у културној и политичкој оријентацији у нас у XVIII веку.

У XIX веку је важнa политичкa оријентација која прати руске интересе, јер је XIX век велики за Русију по историјском замаху. Такво је саветовање у Враћевшници 1810. године. Тада Доситеј, наш највећи западњак у култури, предлаже да се иде са Русијом, а не са Аустријом, јер је реално процењивао помоћ коју Карађорђева Србија добија из једног или другог правца. Ту препознајемо извесно двојство: културна подлога постаје све више западна, док политичка оријентација, премда вијугава, ипак остаје у обавезујућем односу према руском утицају. То се одвија постепено: већина наших интелектуалаца је школована у Бечу и у Паризу, па су се чак и делили на Бечлије и Паризлије; било их је и из Берлина и Јене, и из Санкт Петербурга, али мање.

На крају XIX века имамо културну подлогу која је у суштини западна: већина наших интелектуалаца гледа у правцу Запада, нарочито у правцу француског утицаја због републиканизма, демократизма и секуларизма. То није без разлога. Уколико човек поседује једну критичку меру у процени ствари, западни свет делује привлачно. Невоља је била у томе што су – то је Слободан Јовановић касно признао – ови интелектуалци гледали на западни свет без критичке дистанце, готово идолатријски. Кроз XX век наша културна подлога је дубоко наталожена западним (америчким) утицајима, док је руски културни утицај у повлачењу. Опстаје извесно присуство – у појединим периодима – руског политичког утицаја. Руска политика – и у постсовјетском периоду – као да обезвређује врсту утицаја који је везан за културну подлогу. То је погрешно, јер из садржаја које обезбеђује културна подлога ипак долазе доминантне представе о државама, нацијама, вредностима, стремљењима. Тако уочавамо да је постепена промена садржаја културне подлоге – у периоду од три века – довела до битне промене садржаја наше политике.

Фото: REUTERS/Марко Ђурица

Овакав опис може бити изненађење само за особе које су у власти пропагандне обмане по којој руски утицај јача ауторитарну власт код нас. Ствари стоје друкчије: западни (амерички) утицај је историјски потврђено подржавао ауторитарну, диктаторску и тоталитарну власт код нас. Од датума државне независности Србије (1878) постојале су три такве власти. После Берлинског конгреса, изразито проаустријски режим краља Милана Обреновића – који је Тајном конвенцијом (1881) државну сувереност ставио у руке аустријских (западних) чинилаца – био је у директном сукобу са сопственим народом. Диктатура краља Александра Карађорђевића, уведена 6. јануара 1929. године, имала је снажну подршку француских финансијских кругова. После 1953. године, тоталитарни режим титоистичке Југославије ужива вишедеценијску финансијску, пропагандну и војну подршку западних (америчких) чинилаца. Зашто су сва три режима имала одлучујућу подршку западних чинилаца?

Ако би се ослонили на народно расположење, обликовано дуготрајним дејствима културне подлоге, западни чиниоци не би имали осигуран пласман својих интереса. Отуд се они опредељују за контролу оних политичких појединаца који – посредујући народно расположење – иду у сусрет њиховим интересима. Тако циљ западне политике (контрола) постоји у сагласности са средствима којима се она служи (диктатура). Симулакрум настаје у часу када се западне вредности уведу у успостављене односе, јер се њихов садржај као циљ (демократија) разилази са неопходним средствима (диктатура).

Не треба, пак, бркати долазак југословенских комуниста на власт са подршком на којој је почивао титоистички режим. Јер, Совјетски Савез је – као последицу своје војне победе 1945. године – довео на власт комунисте у бројним земљама Источне Европе. Али, само се југословенски комунистички режим одвојио од совјетског утицаја после пар година, па је ипак остао и тоталитарни и диктаторски. Због настојања да очува симболички значај победе у Другом светском рату, Русија привилегује – у култури сећања – долазак комуниста на власт код нас и потискује прецизну историјску свест о другом антифашистичком покрету – четницима генерала Михаиловића. Вођена својим интересима и империјално неосетљива, садашња руска политика одбија да разуме да је 1945. година – у историји српског народа – упоредива са 1918. годином у историји руског народа: комунистичка револуција их је оставила без монархије, спроводила унутрашњи терор, изручила насилним поступцима однарођавања, одвојила од пређашњим ратовима потврђених територија, извршила битну редукцију културног наслеђа, материјално и морално опустошила православну цркву – она их је учинила пораженом жртвом, а не победником.

Српска победа у 1918. години, пак, упоредива је са совјетским тријумфом из 1945. године: настала у великим жртвама, победа је донела уклапање у ширу (југословенску, односно – за Совјетски Савез – варшавску) констелацију односа и територија, чији се погубни утицај показао деценијама касније – у годинама после пада Берлинског зида (1989). Тада су нестали и Југославија и Совјетски Савез. Тада су се – као у неком буђењу, као у премошћавању епохалног интеррегнума, у напокон реалном времену – изнова среле српска и руска традиција, историја и политика. Због пропагандне предодређености совјетским погледом на ствари, садашња руска политика не жели да уочи епохалну инверзију у положају српског и руског народа у XX веку. Историја се не одвија само линеарно у времену, већ се у култури сећања препознаје и кружно кретање догађаја и процеса.

У бројним европским државама, попут балтичких, одиграва се процес оправдавања нацистичких формација које су учествовале у ратном походу на Совјетски Савез. Томе иду у сусрет различите интерпретативне и пропагандне технике. У обличју антикомунизма оправдава се пронацистичка прошлост, да би се културнополитички легитимисала у новонасталим приликама: као антируско кретање. Тако се пронацистичка прошлост поставља као претходни члан садашњег антируског кретања. Повратна реакција је једнако предвидива: комунизам се – у садржајима садашње руске културе сећања – поставља као претходни стадијум садашње одбрамбене реакције. Тако се – на нивоу јавне свести – блокира увид у историјски биланс комунизма. Као да руска култура сећања не сеже даље од Совјетског Савеза. Јер, ако би се сетили Катарине II, требало би да одговоре на питање због чега је Крим освануо у другој држави, кад су победили у Другом светском рату? А ако би се сетили Петра Великог, питање би било слично: ако је под њим Кијев био у Русији, због чега сада није? У ком друштвеном систему се одиграо преокрет чије су последице на делу?

Графит у Косовској Митровици

Тако и спољни чиниоци образују садашњу српску политику као симулакрум политику: руска политика симболички подржава титоистичку традицију, која је ишла у сусрет западним (америчким) чиниоцима; ти чиниоци, пак, обнављају сећање на акције српских четника, којима су спасавани амерички пилоти, али их приписују недефинисаним припадницима српског народа, чувајући титоистичка решења у југословенском унутрашњем уређењу. Оба кретања су изнутра недоследна, у нескладу са чињеницама, што им даје збуњујући садржај, али су, истовремено, функционална у политичким наумима спољних чинилаца. На оваквој спољној подлози настаје симулакрум политика режима СНС. То је политика у најдубљем сродству – само у нижем цивилизацијском регистру – са циљевима и средствима невладине интелигенције.

Ако се залажемо за политику српског становишта, као политику која превасходно води рачуна о српским националним и државним интересима, која није успостављена на нивоу јавне свести, јер тек треба да буде декриминализована, онда нас мора интересовати зашто је српско становиште – криминализовано? Зашто је безочан отпор који негује невладина интелигенција према идеји српског становишта? Не чини се – у заплетима светских политика – да је много важан разлог који они именују као националистичко становиште.

Разлог је друкчији: ако успоставимо српско становиште као оријентир у политици, оно не може по дефиницији бити антируско. Оно може бити у већој или мањој мери у подударности са руским интересима. Стојан Новаковић је, као председник српске владе и озбиљан политичар, знао да се разилази са руском политиком. Али, како? У једном сведочанству пише како је – у конкретној ситуацији, око потписивања конкордата Србије и Ватикана у XIX веку – казао руском амбасадору: „Ја сам му питање објаснио са српског гледишта, изложивши да би то гледиште Руси могли разумети истом кад би било Руса ‍и православних и католика и кад би се налазили поцепани у неколико држава. С тога сам га молио да уђе у основно гледиште целокупнога српског народа и његових дужности према југословенству, по којима ће одмах схватити да је оно што радимо само наша права, добро схваћена дужност.”

То значи да српско становиште подразумева интересе који нису увек сагласни са руским интересима, и није ни логично да буду увек сагласни, јер Русија је једна огромна држава: и како ће једна толика држава са тако разгранатим интересима на два континента имати паралелне интересе са једном малом државом која је у срцу Балкана? Али суштина је у томе да српско становиште не може бити антируско. Можете се и не слагати у нечему, али то неће бити зато што сте против Руса него зато што се у конкретној ствари ваши интереси разилазе, али настављате и даље да пратите оне смернице где се подударају. Кључно подручје на коме се одвија и ублажава ово разврставање интереса је културно подручје: оно обезбеђује трајност дејства и када нема политичке подударности. Отуд је фатално да руска политика не жели да учествује у обликовању културне подлоге у нас.

Кључно настојање невладине интелигенције, која је потпуно некритичка према западним интересима и вредностима, ситуирано је у тотализовању, као подвођењу под једно значење, и то безусловно негативно, сваког руског присуства, иако историјске чињенице показују супротно. Русија је вековни и позитивни пратилац српске националне егзистенције. Она је низом конкретних потеза, спречавањем британске резолуције о Сребреници у УН (2015), која је тежила жигосању српског народа као геноцидног, спречавањем уласка Косова и Метохије у УНЕСКО, показала спремност да прати српске националне интересе у садржајима у којима су западне (америчке) силе тежиле да их пониште. Да није било руског вета у Савету безбедности УН, носили бисмо жиг геноцидног народа, који би био одређен британском резолуцијом.

Русија уложила вето на британску резолуцију о Сребреници

Русија уложила вето на британски предлог резолуције о Сребреници. 
Кинези уздржани. САД: Руски вето је још једна мрља на репутацији
Савета безбедности. Руски амбасадор је предлог резолуције назвао
„политички мотивисаним и контрапродуктивним“ Руска Федерација
спречила је, у Савету безбедности УН, …
 Настави са читањем

Историјски морамо уважити чињеницу да је руски интерес ‒ када смо ми у питању ‒ био неупоредиво више плодотворан него што је био против наших интереса. Било је ситуација, као што је Санстефански мир, када је Русија следила своје интересе на начин који је онемогућавао наше. Има једна прича која то показује. Јовану Ристићу, великом српском политичару друге половине XIX века, као делегату Србије на Берлинском конгресу, казао је руски министар спољних послова, кнез Горчаков: „Видите то са Андрашијем.” Био је то аустроугарски министар спољних послова. То је практично значило да Русија диже руке од наше борбе за Босну и Херцеговину. Кнез Горчаков му је рекао да прво иду руски интереси, па бугарски, па српски. Премда је имао тешко лично искуство, Јован Ристић је у Народној скупштини, образлажући зашто мора да се прихвати оно што је Берлински конгрес одлучио, у атмосфери у којој је све грмело против Руса, рекао кључну реченицу: „Тешко је нама са Русима, само нам је теже без њих.”

То може бити прича, али од оних у којима је смештена истинска повест човека у нашим околностима. Јер, деведесетих година XX века видело се како то изгледа када имате Русију која се безусловно саглашава са свим западним намерама. Ако његове речи прихватимо као историјску причу, она потврђује оно што смо гледали својим очима. Дакле, ви једноставно морате водити рачуна да ниједна империја није лака и мали народи су по природи ствари принуђени на прилагођавање, на једну врсту вијугања у политици. У понашању великих сила не може се ставити знак једнакости између Запада и Русије, не само због историјске истине да – како је још Стојан Новаковић рекао ‒ Србије не би било без Русије. Премда, дакле, не постављам знак једнакости између Русије и западних (америчких) сила, наглашавам да по природи ствари велике силе брину о својим интересима и да су склоне да у појединим тренуцима жртвују наше због њихових интереса. То је у логици саме моћи. Битно је да будемо заокупљени својим интересима и у том смислу да имамо свест о њиховим интересима.

У еманципацији од титоизма (комунизма), не треба прионути уз садржаје русофобије. Јер, аксиом титоизма гласи: антируска спољна и антисрпска унутрашња политика. Унутар сложеног света односа – превасходно зато што је Југославија била потребна као посебност у комунистичком монолиту, као привлачна тачка за многе деколонијализоване земље у педесетим и шездесетим годинама XX века – титоизам је у јавну свест усадио једну опрезно, али далекосежно поистовећивање са хладноратовском пропагандом: на западном (америчком) свету све је добро, толерантно, рационално, исправно, док је руски свет само неправедно, варварско, дивљачко. У неколико скоро објављених књига о русофобији – Шафаровича, Дела Кјезе, Хофбауера – подробно су приказани садржаји овог обрасца.

Роберт Ситон-Вотсон (Извор: Википедија)

У изванредној књизи једног Швајцарца, Ги Метана, показано је како се овај образац ослања на давне и разноврсне засаде русофобије у прошлим вековима: показује се континуитет русофобије од Карла Великог. Ту су приказана четири модела русофобије: енглески, француски, немачки и амерички, па је објашњено у чему су слични, у чему су различити. Када је Ситон-Вотсон, човек који је јако много утицао на положај Срба и у Краљевини Југославији, написао – пре Првог светског рата – да би он победу српске идеје сматрао победом источне над западном културом, чиме би, као неко ко припада западној култури, био ожалошћен, онда је такав начин мишљења био оно што је предодредило положај нашег народа у XX веку. Jер, та реченица у његовом писму тачно показује улогу културолошке предрасуде, која је дубља од идеолошког слоја.

У оквиру комунистичке идеологије одигравао се један процес културнополитичког померања тежишта. Културнополитички и цивилизацијски слојеви су нас изненадили кад су искрсли пред нашим очима 1990. године, јер смо научили да гледамо на свет идеолошким очима: класна борба, радничка класа, експлоатација, планска и тржишна привреда. Кад је тај свет пропао, били смо зачуђени како одједном на наше очи ниче онај испод њега, као дубљи нанос: свет културних и цивилизацијских слојева. Семјуел Хантингтон у књизи Сукоб цивилизација пише да Европа престаје тамо где су се граничиле Хабзбуршка и Османска империја, тамо где почињу православље и ислам. Ту ми живимо. Та вододелница иде тачно посред нашег народа. Ако те компоненте не узмемо у претрес, онда неке аспекте сукоба у оквиру распада титоистичке Југославије не можемо добро да разумемо.

Отуд је борба против руског утицаја у нас борба против српског становишта, против српског саморазумевања. Јер, ако одстранимо свест о неопходности руског присуства, одједном се непоправљиво налазимо у некој врсти дефанзиве, у којој унапред пристајемо на потезе који нису нужни.

Изглед и делимична опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Стање ствари

(Visited 39 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА, ГЛАВНА, ПАМЕТАРНИЦА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *