Да остане у сећању: АНА РАДМИЛОВИЋ – МОЈЕ КОСОВО

У ноћи 7. фебруара 2017. године изненадно је преминула Ана Радмиловић, српска књижевница и новинар. Рођена је 1974.године у Београду, као ћерка легендарног Зорана Радмиловића и Дине Рутић. Дипломирала је глуму у класи Радослава Миленковића, али се посветила писању и новинарству. Радила је у Центру за културну деконтаминацију, у СО Зајечар је била саветник за културу, а била је и власник предузећа „Authentique“. У Канцеларији за Косово и Метохију Владе Србије је била ангажована као координатор за културу и сарађивала с независним продукцијама на Косову и Метохији. Извештавала је са Косова и Метохије у преко две хиљаде текстова и путописа, писала колумне, радила интервјуе и извештаје за разне дневне и недељне листове. Поред писања романа и текстова, написала је неколико песама за модерну оперу Нарцис,  2015. године изведена јој је поетска дуодрама поводом страдања ЈХевреја у логору Старо Сајмиште, а режирала је и један спот музичке групе КАЛ. Објавила: Залажем се за лаж, приређена збирка мисли, интервјуа, вињета, песама и дневничких одломака оца Зорана Радмиловића (2009, ВБЗ); Кад је свет имао бркове, роман одрастања (2011, Лагуна); Тезге, пумпе, у брдима манастири, псеудодокументаристички роман о Косову (2012, Весна.инфо, Балкан Магазин); Жена без хороскопа, роман, античка драма у предграђу, с јунацима из Београда и Лике (2014, Лагуна).

Поводом смрти Ане Радмиловић преносимо њен интервју, дат 2014. године бањалучким „Путевима“ и објављен на сајту Нови Стандард.

Лепота ванредног стања ће спасити свет

Ана Радмиловић је једна од оних личности које се роде познате. Када носите терет познатог презимена људи мисле да знају нешто о вама. И Анин живот свједочи да је то и част али и бреме с којим се треба знати носити. Каже да јој је у глуми очево име било отежавајућа околност, а у новинарству олакшица („Пусти, то је она Зоранова мала”).

Глума или новинарство? У чему се Ана више проналази? Па и једно и друго, а и треће. Ана је, можда би то могли извојити као најважније, прије свега писац. И то врло озбиљан. Није тешко уочити несвакидашњи таленат аутора, за чији роман Синиша Ковачевић (истичући при томе да то тешко и веома ријетко говори) рекао да га треба апсолутно и обавезно прочитати. Ковачевићеву оцијену немогуће је ограничити само на роман. Анине колумне и новинарски текстови прожети су елоквенцијом широког спектра и, ма колико се трудила да се држи дневнополитичких тема, у њима ћемо увијек пронаћи бистре анализе, здраве критике и ненаметљиве личне филозофије које непристрасног читаоца могу само обрадовати. Спонтаност Аниног талента је оно од чега не можемо побјећи. Или како је то Ана у једном свом тексту одлично примијетила, ствар је више онтолошка. Ко је тај који може да каже да је сам бирао свој пут? Заиста, пут често изабере нас. И, ако смо довољно сретни да се на том путу препознамо, онда често постанемо град који се не може сакрити кад на гори стоји. То се десило Ани Радмиловић.

Након недавно одржане промоције романа Кад је свет имао бркове, Тезге, пумпе у брдима, манастири и књиге, записа, пјесама, дневничких одломака и интервјуа свога оца Зорана Радмиловића Залажем се за лаж, Ана нас је провела кроз свој свијет у којем се преплићу глума, новинарство, књижевност, предјели обиљежени “вандредним стањем” и једно Маркесовско а ипак тако сурово реално и нама невидљиво Косово, које Ана у својим текстовима „поново открива” враћајући му заправо стварни живот који му је површним и стереотипним новинарством (са овим или оним политичким предзнаком) био одузет. Радмиловићева кроз свој боравак на Косову доноси интересантна запажања о животу који у једном таквом окружењу добија на интезитету и неке потиснуте истине чини видљивијим.

ПУТЕВИ: Како је глумица постала новинарка?

РАДМИЛОВИЋ: Завршила сам глуму у Новом Саду, мислећи “то ћу ја лако, то су ови моји”. Одмах сам схватила да нема “мојих” и да нећу лако, него напротив, да би ме тај посао уништио због сталног поређења са Зораном и заправо осећала сам ту своју видљивост као једну ужасно непријатну околност. Што због имена што ваљда и због мене – као, таква, видљива, хтела сам да будем што даље од сцене и све ми је било забавније. Живот заправо, а то су кафеџије, то су разни људи, то су оне несрећне деведесете године у Новом Саду. Много се бурно живело, много се људи враћало с ратишта, много свега – е то “све” било ми је занимљивије од свих заједно студената уметничких факултета које сам намрзла као самољубиве, досадне, собом оптерећене људе који не знају ништа о “правом животу”, шта год то значило. Ваљда су ме та радозналост за “прави живот” и “оно што се заиста дешава” повукли у новинаре, што такође није ни мало достојанствена професија, мање је цењена и од глуме али је мени живља. Срећеш људе. Праве.

Гдје си прво почела да пишеш?

— У Правди, релативно касно и заиста случајно – иако, сада знам, не бих ту случајност мењала ни за шта на свету. Почела сам као колумниста Правде, када сам се по повратку из Новог Сада нашла у једној врло лошој материјалној ситуацији, а како као завршена глумица, наравно, нисам знала ништа поштено да радим, сетила сам се ‘ај бар умеш да пишеш. Онда сам веома брзо отишла на Косово да извештавам за Печат, почела и да учим тај посао, одмах у ватру онако, а и да схватим да се од њега може живети. Ако га радиш без шале.

Прије него што стигнемо до Косова, глумица си и кћи познатог глумца. Умјетност неминовно игра важну улогу у твом животу. Да ли је умјетничка црта сувишна у новинарству или је ти видиш као добродошлу?

— Глума, то јест оно што се учи ако студираш глуму може да буде од помоћи у новинарству. Рецимо размишљање из туђе визуре, посматрање лица, посматрање како се неко креће, каква му је мимика док нешто говори, око за детаљ. Детаљ, што би рекли приморци за море, свака врага зна. Тј. ђаво је у детаљу. То има везе с оним што се учи на студијама глуме. А има везе и с радозналошћу, у принципу не знам где је граница. Моји омиљени писци су били некад новинари, или су имали неке везе с тим. Опажање, видиш нешто што те чуди, та зачуђеност, потреба да се поставља оно досадно дечје питање “а зашто?” или “а шта је ово?” – можда је то све део једног, има људи радозналих и досадних, нека се не љуте досадни. Али ко није радознао мени је некако сумњив.

Твоје књиге и текстови се баве Косовом. Што је то што те довело на Косово и што те је опчинило на Косову јер се осјећа та потреба да му се враћаш, да живиш с њим као полазишном таком или важном одредницом кроз коју се преламају твоја искуства? Као да је живот подијељен на оно прије и послије Косова. Зашто је оно постало неком врстом твог духовног печата?

— Први пут, када су Албанци прогласили независност, отишла сам на Косово на две недеље. То је било ватрено крштење. Новинар без икаквог искуства, а на терену, уз то потпуно сама. А то је уједно и најбоља ствар која је могла да ми се деси. Инстинкт, осећај за оно шта јесте опасно, а шта су глупости. Онда човек препозна и све врсте и подврсте новинара, тачно се види ко шта ради, види се све. Предложила бих да се сваки почетник одмах пошаље на неко кризно подручје. Вратиће се луд, али ће знати да препозна шта јесте а шта није и без да види. Добиће очи и на леђима. А научиће и да гата, ако пропадне као новинар. После сам ишла на по недељу дана, а онда сам провела годину и по на северу и касније више пута по месец-два на југу. Могу да кажем, нема те рупе, нема бабе, нема политичара или криминалца или те бештије коју нисам упознала на Косову и лепше место нисам видела. Косово, то је, што би рекао Беким Фехмију – „блиставо и страшно“. Наравно, никоме не бих препоручила да остаје на терену по годину и по дана, то је екстремни спорт и сигуран начин да се више никад не ресоцијализујете.

Како си доживјела тај задатак? Је ли било страха и недоумица?

— Прво као баш то – задатак. Хтела сам да удовољим тадашњој редакцији, хтела да удовољим државној политици… мада сам варала. Рецимо, вадила сам се суманутом причом која се допала мом првом “косовском” уреднику Вучелићу како “ја само пратим културу”. Сви су се смејали, тамо КФОР, УНМИК, нереди на северу, а ви кажете да пратите културу. Свакако вас нико неће дирати. Вучелићева добра особина је смисао за хумор и заиста ме је пустио да “пратим културу”. Стално сам проводила време са лудацима из позоришта, које тада заправо није ни постојало, али то је један од типичних косовских феномена. Све постоји и не постоји и нико се око тога не секира.

Ко је бар мало пратио твој рад, брзо је могао уочити да ти је Косово веома важно. На посљедњој промоцији књига у Грачаници рекла бих да је више него очигледно да ни Косово није имуно на Ану Радмиловић. Како је дошло до тог узајамног препознавања? Шта је то важно и инспиративно што си ти, интимно, пронашла у Косову?

— Ау, ризикујемо да не престанем до сутра с одговором. Све. На Косову је инспиративно – све. То је ризница камења и злата и то је Душанов златни град – који, наравно, постоји, ти стојиш на камену, знаш да је ту неко живео, виде се остаци зидина, просторија, испод тебе је злато. Замисли да живиш на руднику злата. Не можеш да будеш, благо речено, миран. Косово је и Медитеран на преко 2.000 м надморске висине, уместо планинског ваздуха ти осећаш Јадран и седиш у башти где расту смокве, једеш грожђе. Опијеш се од лепоте, наравно. Косово је и Андрићев левант, ни исток ни запад, нико му ни реч једну не верује, а опет не може да одоли да га не слуша, кад проговори. Ми као неки народ, шта год да смо, уопште немамо представу шта смо себи дозволили да изгубимо, дамо на тацни. Косово није географска одредница, знам да ризикујем да звучим као они лудаци, али није. Чак и да га сравне са земљом, као што су донекле урадили и сравниће га – оно је мало… Опет се извињавам, не бих да плашим читаоце, је бесмртно. Косово не престаје, и то најбоље видиш кад причаш с рационалним људима који кажу, дај, бре, да се решимо више тог Косова… Узнемирени су. Убеђени су да треба да се решимо Косова, што и радимо, али нису мртви хладни. Косово узнемирава. Вероватно и они осећају да је немогуће решити се Косова, и ја их разумем. То звучи мало онострано и може да узнемири. Слици Косова какву најчешће имамо доста су допринели медији својом глупошћу и понављањем неких прича које су досадне, и то је као да сликаш исти призор деценијама. Онај ко гледа можда не зна где је лаж, али лаж је сигурно – јер немогуће је да се слика не мења. Косово није гробљански туризам и, ако ми неко иде на нерве, то су патриоте које обилазе манастире и сад је то, Богу хвала, изашло из моде. Ем су досадни, ем праве једну ужасну антирекламу за ту надреалну, потпуно егзотичну туристичку дестинацију.

Као покушај да се човјек ријеши савјести?

— Не знам да ли је савест или страх. Знам да онај ко потпише ово што ћемо по свој прилици потписати мора бити или заиста луд или, што би рекао мудри народ, “узет”. Нико, што нема везе са атеизмом, патриотизмом, било којим измом овог света, дакле нико иоле нормалан не би смео да стави свој потпис на тај папир. То је можда и добро, морамо да пропаднемо, на целу површину Србије која је све мања (што је исто добро) да падне једна велика бетонска табла с неба и да онда можда схватимо да живот вреди живети, да се не мора или гинути или све живо давати и да није добра забава бити толико аутодеструктиван. Не ради се ту о територијама, него смо махнити људи који су увек заузимали ставове, ми само нешто “сматрамо” овде у Београду, и онда нас неко доведе, рецимо, у Бањалуку, и ми причамо недељама о томе како смо видели “живу публику”, стварне људе. Можда та бетонска табла помогне ако се удеси да падне с неба, па онда испочетка.

Без смрти нема ни Васкрсења. Претпостављам да је то оно на ста мислите.

— Па срамота ме било да кажем, ионако сам почела о оностраном, ко зна шта ће људи да мисле. Да, прочитали сте ме, управо на то сам мислила.

Књижевник Светислав Басара каже да се налазимо у “кризи смисла”. Слажете ли ли се с њим?

— Не знам шта то значи. Ми смо стално у кризи. Без кризе се, чини се, и не сналазимо. Иначе, баш сам слушала једног психијатра, Симића, Басариног земљака и пријатеља, каже човек (струци је за веровати) криза је краткотрајна и оно што ми живимо је лоше стање, а живимо га одувек тако да смо отпорни на то. Криза је нешто што, каже он, по дефиницији не може да траје дуго. Ваљда не може да те удара гром нон-стоп, ако си већ успела да доживиш такав куриозитет да те удари гром, он те удари и престане. Иначе, све се слажем. Ја се иначе све слажем са свима.

Твој роман Тезге, пумпе, у брдима манастири тематизује управо тај надреални свијет Косова о којем смо говорили. Како је настао роман?

— Када сам, лутајући од немила до недрага, најзад удомљена у пристојну редакцију Балкан Магазина, мој племенити уредник Славољуб Качаревић дао ми је средства и време да правимо књигу о Косову. Тамо сам кукала како сви имају камере осим мене и сви снимају филмове. Рекао је да је то неистина, али да ће за књигу да ми да средства и време. Испало је добро, мада мислим да бих снимила филм на том месту каквог нема, без лажне скромности, али, како такав филм не би био од користи ама баш ничијој политичкој уобразиљи, морала сам да се задовољим књигом. Прво смо мислили да то буде више документаран текст. Онда сам схватила да је то немогуће. За неке ствари ми ни луд не би веровао да постоје а неке ствари опет не бих писала јер би то била једна денунцијантска, политиканстка једна од оних књига којих се грозим. Ко је шта радио, каква политика треба да буде… све оно што је за новински текст, јер новински текст, Богу хвала, људи забораве за дан, ако ниси писала о њима. Направила сам псеудодокумент, књига је писана као хроника, хроничар је дементан, он је приповедач, што ме је забављало да пишем у првом лицу једнине, мушки род – и тако се осветим разним уредницима а и осталима који све знају о Косову, само имају мали проблем – нису га видели. Имају став. Е такво једно лице је овде наратор, вуче конце и управља туђим животима, воли моћ, лудо је и има психотичне нападе и уз то је сасвим дементно и лаже као пас. Као и сви они – такви. Друго лице је, цитираћу Синишу Ковачевића који је боље од мене објаснио о чему се ради у књизи, по принципу nomen est omen јунакиња, новинарка Јармила Хаџи-Распоповић. Она је површна, подмитљива, ту је само због пара, ништа не ради и грози се и “јадних избеглица” и ових што имају паре и редакције за коју ради. Нормално, она краде на рачунима хотелским и осталим, понаша се – укратко – као типичан српски новинар на терену. Чак и преписује агенцијске вести иако је на лицу места јер је мрзи да се бави догађајима. Оно битно у књизи, због чега је можда вреди читати упркос томе што је писана из освете а не из часних намера, јесу споредна лица. Она држе радњу, она имају динамику, то су судбине жртава и убица. И убице су такође жртве, али то стигне касније. То је све оно што сам као новинар заиста срела. Као бабе по селима које причају о томе како бива да црква прелети с места на место, као неке друге бабе које причају о руској војсци (заправо се ради о Козацима, али оне не знају) која је малтретирала људе подно Шар планине тако да су ови једва чекали “нек победи више онај Шиптар”. О јавним кућама с тужним, како су их звали, “девојкама из Србије” које су долазиле да студирају из неког Ниша или Краљева (то зову “долина гладних”), а онда почеле да иду од локала до локала. То су места да се човек заиста заледи, када се после неколико година сети да је тамо седео, схвати да је, нормално, луд и да више никад ни за шта на свету не би смео да приђе таквим рупама. Наравно луд је, и није му за веровати, првом приликом би опет сео с црним ђаволом. Али није он крив. То ваљда зову посттрауматским синдромом.

Није човек никад свестан опасности док се дешава, стресе се кад прође време. Рецимо, с Косова сам донела и ту досаду да морам да се фарбам јер сам се након месец дана у Београду пробудила полуседа. Нисам оседела на Косову. Оседела сам кад сам се мало опустила и када је моје тело (пошто мозгу ништа не верујем) схватило где је све било и шта је могло да му се деси.

Зашто не вјерујеш мозгу?

— Зато што лаже. Или бар не схвата и не памти као тело. И подмеће. Да сам написала књигу користећи се мозгом, била би хит једне или друге или већ неке политичке опције и била би треш. Овако сам направила потпуни промашај, фини критичари то не сматрају књижевношћу јер су поверовали да је то заиста документ, а не имитација хронике, иако су лица – благо речено – предимензионирана. Косово није “in”, такође, и мој мозак не би трошио време на теме које нису in. Или би описао једно патриотско, гробљанско и куку-леле Косово, на чему може лепо да се заради. Е сад, и тело је склоно похлепи, и не бих вероватно имала храбрости да трошим своје драгоцено време на нешто што нико не може да употреби ни за шта, сем да евентуално чита, а Косово је тема која никога не занима ако нема употребну вредност – дакле, да није Балкан Магазина, и тога да ми је дато да пишем како хоћу и како се снађем, да књига није писана да бисмо се обогатили од ње, него више за интерну употребу – чак је и нема по књижарама, имамо једну малу издавачку кућу која служи да мој уредник и његови пријатељи преводе Бориса Акуњина (Бакуњина, да објасним псеудоним овог сад већ најпродаванијег новог Руса) у време кад нико није ни чуо за њега, или неке друге Русе и остале, то може да се купи преко сајта и то на тако компликован начин да само најупорнији издрже… Добро, Б. Акуњина су нам отели они из Информатике, сад може свако да га купи било где. Питање је било зашто не верујем мозгу? Мислим да је одговор речит иако сам се трудила да будем разложна и да му вероватно не верујем јер га немам, то јест неће да одговара на питања него прича шта он хоће, на питање о себи он прича о неким Русима и занимљивој политици једне издавачке куће, замеће трагове, лаже и краде. Тело не ради такве ствари. Оно зна шта је било, где је било, чула су сјајна – само не треба пустити мозак да много обрађује податке које добије, јер одмах све замути, упропасти слику, као очајан фотограф који на све покушава да нешто дотера у фотошопу. Који не уме да користи.

Новинарка Јармила Хаџи-Распоповић, каква год да је у роману, има доста  сјајних опаски. Једно њено упечатљиво запажање је о „лепоти ванредног стања“ и прихватању живота као међувремена. Можемо ли на оваквим мјестима покушати пронаћи одговор на помињану “кризу смисла”?

— Да, то је то. Ваљда сам на помен “кризе смисла” одмах репетирала пиштољ, јер овде у Београду сви траже неки смисао и човеку дође да плаче кад их слуша. Досадни су, иду код неких психолога, из досаде, наравно (а и ко би слушао те глупости), траже себе са 100 година, ја сам била згрожена по повратку с Косова и једва сам се некако ресоцијализовала (у ствари, само сам подесила мод на “љубазно понашање”) када сам видела о чему људи, које сам пре Косова сматрала чак и паметним, причају, шта њих мучи у животу… Није то ни природан страх за егзистенцију, то је хистерични напад ако се нешто нема одмах и сада, а углавном се ради о људима које бих из ове перспективе најрадије послала да бар копају њиве ако су и за то способни. Вероватно нису, пошто интелектуалци ваљда не треба да буду нормални, него да се понашају као нека нејач. Е кад је “лепота ванредног стања” у питању, односно када су око тебе војске, џипови, лудаци с аутоматима и лудаци који се смеју к’о луди на брашно овима с аутоматима (то су они “из културе”, ал’ друга је то култура – овде од културних радника треба бежати ко од куге, њихова досада је заразна и неизлечива) Када је дакле ванредно стање – без шале – ти имаш привид анархије. Дериште у теби је одушевљено јер играш танго по серпентинама возећи 170 на сат, по неком Колашину (јер си већ увелико луд), радиш у ствари шта и остали око тебе, све трошиш јер те баш брига, дословно да дословније не може бити схватиш да у животу заиста постоји само и једино оно “данас”, а да су и сутра и јуче само слике, варљива сећања или претворбе сна у идеју да ће нешто заиста бити – немаш појма шта ће бити. Нема ничег што може више да опусти човека од ванредног стања, посебно ако спозна да је цео живот једно потпуно ванредно стање и сад ја звучим као да филозофирам али јако сам буквална. Људи који имају “кризу смисла” да оду негде где је ризично, има да се врате препорођени, к’о с летовања и као да су попили еликсир младости и “смисла”. Кад престану да примећују да ли нема струје ил оно беше ових дана, нема воде, или одмахну руком јер је досадан комшија који сваки час изађе на терасу у гаћама и запуца из калашњикова (нека, воли човек, него је бучно) – топло препоручујем трагачима за смислом, заборавиће све кризе (ових година, оних година, смисла, идентитета – та ми је омиљена) и – сетиће се да можда чак и воле живот. Јер је живот једно чудо. Не мора на Тибет и да глумимо будисте (посебно ме ти трагачи нервирају), не мора крстарења (досадна су ако није твој брод и ако немаш крај себе једног доброг, правог барбу), не мора интелектуални разговори (чак треба забранити, да не кваре децу и наивне), треба само мало да виде тај живот ван својих – а вала су и сви исти – станова. Мислим да поменути Басара није у кризи смисла, не делује ни као да има кризу идентитета – не знам на шта је мислио, али ево – ако мене нешто нервира код тих у кризи – то је њихова досада. Нормално да су у кризи смисла кад су досадни.

Може ли „лепота ванредног стања” спасити свет?

— Може. Она га и држи у животу. Она пише књиге и прави добре филмове, она воли људе, она се обрадује нечијем дару, таленту, весељу, она је једна дечја… Роже Кајоа је написао Игре и људи (то нема везе с оним глупостима попут коју игру играш и сл.) и поделио игре на четири врсте. Ванредно стање – тј. свест да је све око тебе једно ванредно стање, даје ти могућност за све четири, из којих настају сва дела, сви послови, све страсти. То су веселе дечје игре, без икакве намере, скакање и весеље, то су ризични спортови у које спадају и многе уметности јер је – цитираћу свог мудрог оца – уметник је као еквилибрист, он хода по жици, публика гледа, он осећа да она брине хоће ли пасти, неће ли пасти… Прешао. Или није. То су коцкарска страст која је исто што и трговачка, а која нам треба јер морамо да једемо и ту је глумачка, час сам ово час сам оно, дечја игра којој одрасли на једвите јаде (а без разлога) одолевају, јер зашто не би била и ово и оно и још нешто треће, и ко зна шта све. Велик је свет и свашта има и грехота је живети у оскудици, стално забринут за неко сумњиво сутра и своју, боже мој, веома импортантну личност од које за живота треба направити споменик, да се случајно не утрацка деценијама грађена уобразиља.

Ана Радмиловић много пише, а шта чита?

— Па читам као конзумент, уопште нисам из света књижевности. Ако је досадно, ја не могу. Нека је и генијално. Ту сам размажена. Читам свашта, како кад. Прошлог лета сам читала неке свете оце, рецимо. Онда сам, као нека злослутница, зимус имала напад Маркеса – али више сам отварала да нешто погледам. Зао час ме је рецимо подсећао на оно стање око избора. Све је лепо написао, ни реч човек није измислио. Сад редовно пратим шта мој друг Александар Васовић пише о Украјини, ако не скупи то у књигу, он је луд човек. Те слике, ти призори, то одсуство политикантског дављења, тај детаљ, то – на крају, тј. почетку – познавања језика и руског и украјинског, историје, раније проблематике, па још давније, па литературе… е, то код нас више нема, ни међу новинарима који су функционално неписмени и на српском а ни међу писцима који су господа са ставом а без икакве радозналости спрам живота. Нема да неко зна, а да ти кад га читаш немаш појма шта он све зна јер те не гњави, не напада те, не доцира ти и не цитира, он само пише оно што се дешава. Он извешатава за једну агенцију а за своју душу и нас неколико пријатеља, он и из чисте потребе (која је једино оправдање за писати нешто) он црта Украјину коју никад не бих ни мало разумела читајући ове јалове аналитичаре са ставом. Беживотни су. И незналице су. И чак их не дотиче то што су беживотне незналице. И добро, да престанем сад овде да вучем, узела сам – откако је почело то с Украјином да поново читам Бабеља, који је иначе геније али сам га ја читала само као једног духовитог и страшног генија. И Булгаковљеву Белу гарду. Не због посла, ја не пратим Украјину мада сам почела (и одлично ми иде, већ гледам филмове без превода) да учим руски. Због тога што сам те књиге читала, а сада ме занима оно друго у њима, које тада нисам знала.

Постоји ли нешто што вас тренутно посебно инспирише, што се врзма по глави и можемо ли из тога ускоро очекивати неку нову књигу?

— Крајем овог месеца (јуна) требало би да из штампе изађе мој нови роман Жена без хороскопа у издању Лагуне. То је прича о две породице, судбине им се преплићу. Једни су пореклом из Лике, други Београђани. То је свет којим се никад нисам бавила, нека се зове полусвет. Све се дешава током три суботе и завршава једног тужног уторка, жанр је криминалистички, али заплет као ни расплет, нису толико важни као атмосфера, можда бих пре рекла усуд. А то је управо оно од чега, где год покушавали и на које год начине да побегну (ови моји не баш најузорнији јунаци), бива немогуће. Они нису власници својих живота и успех је, ако је за веровати рецензенту Милинковићу – Дебелом (редитељу) што човек почне да брине за њих, да пати с њима, да ишчекује иако зна да ту неког хепиенда нема. Наравно, нису сви мртви на крају баладе. Има и љубави, много више него што су јунаци способни да искажу једни другима. И, жена без хороскопа – која је главно лице, а заправо једна потпуно пасивна жена која ништа не зна али све разуме и све их некако повезује – игра битну улогу у том објашњењу да “нема кривих”, што понавља свима онима који су криви к’о црна земља, јер уистину – они (бар не више, а можда и нису имали избора) нису криви.

Разговарала СТОЈАНА ВАЛАН

Путеви (Бања Лука)

Изворник: Нови Стандард

Related posts:

Валентин Катасонов: ГЛОБАЛИСТИЧКА ЕКОНОМИЈА КАО РЕЛИГИЈА МАМОНИЗМА Игор Стрелков: РАТ У БОСНИ (ексклузивни интервју) ДУГЕ СЕНКЕ ТРАГИЧНИХ ГРЕШАКА – последњи велики интервју проф. др Драгољуба Живојиновића КОРИЈЕНИ ДАНАШЊЕ НЕЉУДСКОСТИ И ЗЛА СУ У КОМУНИЗМУ Мило Ломпар: НЕОПХОДНО ЈЕ ВОДИТИ ИНТЕГРАЛИСТИЧКУ СРПСКУ КУЛТУРНУ ПОЛИТИКУ Интервју: МАРИЈА СЕМЈОНОВА – СЛОВЕНСКА ФАНТАСТИКА Интервју (у целини): ЖИВОТНА ИСПОВЕСТ ГЕНЕРАЛА ЛАЗАРЕВИЋА Интервју: Милослав Самарџић – СРБИЈА: ТЕЖИНА ПРОШЛОСТИ (за француски часопис Commentaire) МОЈ ДЕДА – СРПСКИ СВЕТАЦ Игор Растерјајев: ХТЕО БИХ ДА ОСТАНЕМ ПОД СВОЈОМ ЗАСТАВОМ Интервју: Дејан Мировић – ЈАЗ ИЗМЕЂУ СРПСКЕ „ЕЛИТЕ“ И НАРОДА Владимир Умељић: КАКО СУ СРБИ ПОСТАЛИ ХРВАТИ?