Јелена Балашова: ЈЕДНОМ ЋУ И ЈА ОТИЋИ НА НЕБО…

Ова писма, поражавајућа својом одраслошћу, поимањем чувства отаџбине, дубином и уједно с тим једноставношћу и природношћу вере, нису се појавила на пустом месту. Многовековно искуство хришћанског васпитавања у српском народу није било уништено у ХХ веку


Јелена БАЛАШОВА

За сваког руског човека, чак и мало мислећег о политици, реч „Србија“ одзива се у срцу ни за њега самог не увек разумљивом топлином, а реч „Косово“ тој топлини придаје чувство неизрецивог бола, осећај личног губитка.

Десетлећа отуђивања наших народа од Православља – духовне и историјске основе јединства словенских народа – нису могле нарушити чврсте историјско-генетске везе међу нашим народима. Срби се с великом и искреном љубављу односе према Русији. И то није случајно. Многа покољења српских светих обраћала су своје погледе к Русији као бедему Православља. Сетимо се светитеља Саве Српског, примившег монашки постриг у руском Пантелејмоновском манастиру на Атону, светитеља Петра Цетињског, светитеља Николаја Српског (Велимировића), преподобног Јустина (Поповића) и других.

Ми заиста Србе осећамо као браћу, и управо зато, читајући писма косовске деце, објављена у књизи „Писма из енклава“ (М.: Руско-српско братство Светих Цара Николаја и Владике Николаја, 2008), ми их примамо као обраћања лично нама. Ми их не можемо равнодушно читати, мада је у предговору книге речено да су та писма – део конкурса састава и цртежа за основне школе на Косову и Метохији. Но, деца су очигледно и сама заборавила да је то конкурс, и просто су писала о својој домовини, својој вери, свом недечјем детињству.

Младен Гаљак , 7. разред, Зубин Поток

Младен Гаљак , 7. разред, Зубин Поток

Деца која имају искуство страдања не воле лагати, посебно када говоре о ономе што је за њих важно. То што су организатори замислили као саставе, постала су заиста писма – писма упућена знанима и незнанима, деци и одраслима, блискима и далекима – свима нама који можемо ову књигу узети у руке и прочитати на њеним страницама о животу, вери, болу и обичним радостима косовске деце. Многа од тих писама толико су снажна да она сама почињу васпитавати не само нас, но и нашу децу, уколико, наравно, ми успемо да им дочарамо смисао и значење тих одстраданих редова.

Чудновато је како се у речима те деце бол преплиће с вером; она не разумеју свагда, но живе оним што су  упила преко својих родитеља и покољења предака који су живели на тој светој земљи. Ево ретка из писма девојчице Ане Вукојчић, ученице 4. разреда: „Те године код моје баке доселиле су се избеглице из Вучитрна. Имали су три кћери. Сећам се њихових забринутих лица, болних суза и јецаја. Плакала сам с њима. Изгубили су све: дом, завичај… поломише и последњи пакет тањира док су га истоварли са трактора. Чини ми се да тај звук још увек чујем. Сломи се тада и њихов живот који су градили годинама. Деда је плакао. Стар човек, а плаче: ‘Гробови су нам остали, светиње’. Тада га нисам добро разумела, али сам знала да је то велика трагедија, и патила сам… Мама често каже да јој је доста свега: ‘Ту смо на Косову, али можда би било боље да смо и ми пре пет година отишли, бар не би трпели овај страх’. ‘Не, мама, није боље’, кажем ја. Схватам је. Забринута је за будућност своје деце. Има ли будућности за децу Косова?“ (стр. 42–43).

Филип Томовић, 3. разред, Зубин Поток

Филип Томовић, 3. разред, Зубин Поток

„Све нас је преварио тај наизглед обичан дан“, – пише Андрија Ђорђевић, ученик 5. разреда. Он пише о томе како је започета паљба на болницу и медицинско училиште у коме се налазила његова сестра, како је он окретао број њеног телефона: „Прстима бирам, а срцем молим Бога да ми сачува сестру и покаже јој пут спасења… Видевши сестру на прагу, знао сам да је Бог услишио моје молбе, загрлих је снажно као да ће да ми побегне и заплаках још јаче…

Мене и моје другове и сву децу Косова више сигурно неће преварити. Са неверицом и стрепњом чекамо свако ново јутро, ослушкујемо шта ветар шапуће, гледамо шта вода носи и у нади ишчекујемо дане прошле, дане пре марта ’99“ (стр.17–18).

Дечја свест заиста не може примити оно што и одраслима, бива, није тако једноставно схватити и примити: „Понекад помислим да нас је Бог заборавио. Али то није тачно, каже мени мама… ‘Ово Бог ради да би искушао нашу веру, упамти то’, прича мени мама. Ја се трудим да то схватим али ми не иде баш најбоље“ – пише Марина Ћирковић, ученица 5. разреда (стр.152).

Катарина Радуловић, 3. разред, Зубин Поток

Катарина Радуловић, 3. разред, Зубин Поток

Но, кад не би било тих материнских речи, тог завета о чувању своје вере, свог срца, своје савести, онда се не би могле појавити ни следеће речи: „Понекад помислим да сам човек у телу детета. Ко ме је учинио таквим? Дубоко у мени, у тамном и мрачном кутку шћућурило се и сакрило од свих оно недорасло и оно неостварено дете. Дете које јеца, детињство које плаче… Остављам детињство да плаче, не могу да га утешим. Знам да немам одговоре на многа његова питања. Знам да је те страшне ноћи неко пуцао у мога оца, знам да смо сви следећег јутра у колони напустили куће. Све то зна овај човек у телу детета, али крије одговоре од малог и уплаканог детињства… Сада сам сазнао прави значај мајчиних речи о чистим рукама. Иако је моје детињство поробљено, иако сам дете без адресе, моје руке су чисте. Трудићу се да увек остану такве, неокаљане, какве су руке моје мајке. Такве су биле руке мога оца. Сада знам прави значај мајчиних речи. Понекад запитам себе, да ли је човек који је пуцао у мога оца имао мајку да га опомиње на чисте руке?“ (Дејан Михајловић, ученик 5. разреда, стр.126–127).

„Браћо драга, КОСОВО је светиња, земља славних витезова Лазара и Милоша. Велики поздрав на крилима белих голубова и божура у кљуновима шаље вам дечак малени са огромним срцем, у које сви можете стати“ (Душан Биговић, ученик 5. разреда, стр.135).

Дијана Максимовић, 8. разред, Паралово

Дијана Максимовић, 8. разред, Паралово

Сузана Бојанић, ученица 5. разреда, једном је из новости преко телевизора сазнала о погибији своје другарице Владане од руку Албанаца: „Веровала сам да никада нећу заплакати – пише она – што год да се деси, а трудила сам се да у томе и успем. Желела сам када прођем градом да се иза мене само чују ове речи: ‘Она је храбра, она никада не плаче’. Али није ми жао што у томе нисам успела, јер знам да сам сузу пустила за правом особом.

Дуго сам само седела на кревету на коме сам чула ту најтужнију вест икада чуту. Али касније ми је било јасно да је Владани била таква судбина. Међу анђелима има довољно места за њу и њено велико срце. Људи на земљи су се такорећи борили са анђелима за њу, али, анђели су победили. Узели су је к себи. Ако неће Србија, можда се она постара да нико више на неправедан начин не оде код ње – на небо.

Некада ћу и ја отићи на небо, међу анђеле. Пронаћићу међу анђелима и Владану, дружићемо се, ако то нисмо могле на земљи. И ништа нас неће и не може раставити: ни људи, ни смрт, па ни грозни Албанци“ (стр. 29–30).

Сандра Стојановић, 4. разред, Паралово

Сандра Стојановић, 4. разред, Паралово

Слава Богу што наша деца не знају за такве јаде. Али она су способна за разумевање и саосећање. Ми је можемо научити да се моле за оне што страдају, тада ће се њихова молитва испунити, може бити, неуобичајеним, али зато смислом који је оживљује и оживотворава. Навикнутост на удобности и спокојство неретко рађају равнодушност. Но, речи косовске деце могу срушити тај зид: „Све ти ово пишем да би схватила колико је леп миран и слободан живот и да цениш слободу, коју имаш, да ти и ја кад одрастемо не дозволимо да се више икад и игде ово понови“ (Ивана Тимотијевић, ученица 7. разреда, стр. 22). „Паметнија сам зато што нећу и не желим да заборавим ко сам, зато и покушавам да се сетим“ (Валентина Бајрами, ученица 7. разреда, стр. 32).

Ми понекад заборављамо, не осећамо као живу, просто не разумемо своју рођену класику: „и дим Отаџбине сладак нам је и пријатан“, „љубав према отачким гробовима…“, но можемо осетити данађњицу која постаје тако блиска и разумљива: „Ово је мој завичај. И цело Косово и када горит и када букти то је мој завичај, пламен, пепео и дим, све је то мој завичај“ (Бојана Лешевић, ученица 6. разреда, стр. 41).

Поражавајуће је чувство патриотизма у Срба – како у одраслих, тако и у деце. Срби су сви – родољуби, тако називају овде ту добродетељ. „…ја са поносом причам да живим на светој српској земљи и да на њој желим остати“ (Милан Гаљак, ученик 7. разреда, стр. 111). „…остали смо. Остали смо да бранимо своје родно село Старо Грацко. Ако нас натерају поново, по ко зна који пут, нећемо побећи, остаћемо да бранимо село, док је и једног Србина. Не дај се народе мој!“ (Милан Тодоровић, ученик 4. разреда, стр. 169).

„Што сам ближе био њему [мосту], све ме је више подилазила језа због буке од авијације и узвика мојих суграђана: ‘Ово је Србија!’. Страх који ме је био прекрио је нестајао, а храброст ми се јавила у срцу… Стао сам поред једног дрвета и посматрао нашу тробојку која се вијорила и пркосно супротстављала злим људима. Све је било добро док одједном и изненада у маси људи која је подсећала на узрујали мравињак није одјекнула стравична експлозија… Да затреба и ја бих исто као и многа деца узео пушку, али не убијам, већ само да држимо оно што волимо: своје родитеље, брата и овај вољени град и дом. Јер моја домовина не треба Американцу или Албанцу, она треба само мени“ (Александар Влашковић, ученик 5. разреда, стр. 101–102).

Ова писма, поражавајућа својом одраслошћу, поимањем чувства отаџбине, дубином и уједно с тим једноставношћу и природношћу вере, нису се појавила на пустом месту. Многовековно искуство хришћанског васпитавања у српском народу није било уништено у ХХ веку. Наравно, многи су се показали заслепљеним пропагандом антихришћанских вредности, но тим је важније васпостављати у свој пуноћи образовање и васпитање на истинским вредностима.

У разговору с дописником српског часописа „Православље“ председник Одбора за верску наставу архиепископије београдско-карловачке, епископ Хвостански Атанасије (Ракита) рекао је: „Осим ратова телесних, против нас се воде и духовни ратови, који су у делу српског народа улили осећај несигурности, улили су му да је све српско, све наше – лоше и непоуздано, а све туђе – најбоље. И очигледно је да су се та дестабилизујућа расположења у некој мери укоренила у друштву, о чему је сведочио велики број противника враћања верске наставе у образовни систем Србије. А онда се догодило оно што смо и очекивали: деца која су се упознала с Православљем, а кроз Православље и са основним животним вредностима, с вредношћу и достојанством човекове личности, охрабрила су се пре својих родитеља…

Православно васпитање развија младог човека као личност која се налази у сагласности са својим Творцем и другим личностима. Ништа осим јеванђељског учења не може дати личности человека тако свестран и богат развој. Узмимо само основну заповест Христову – љубав. Личност која се развија у љубави према Господу, себи самој и другим људима, личност која је од самого почетка упућена на то да воли себе, друге, родитеље, родну земљу, природу, – то је нада у спасење света“.

Срби су свагда доживљавали Русију као „старијег брата“, но и ми смо увек имали чему да се научимо од Срба. У Србији има пословица: „Грци се спасавају добротворством, Руси – молитвом, а Срби – трпљењем“. Руски народ је претрпео много страдања у ХХ веку, али далеко не сви млади не да их не памте, него и хоће да их памте. Данас се косовска деца обраћају нама: памтите – и у наше „демократско“ доба хришћане убијају због вере, и ми смо готови страдати, само да наша вера и наша отаџбина буду слободни. Срби се никада неће помирити са губитком Косова. Оно је њихово срце, њихов живот, њихова историја, њихова родина. Родина, која је у свој својој пуноти потребна само ономе за кога је она заиста земља његовог рода, земља његових предака, земља на којој се он родио, одрастао, научио да верује, нада се и љуби.

3 априля 2009. године

Превео Драган Буковички

Православие.ру

(Visited 43 times, 1 visits today)
ОСВРТИ