Владимир Варава: СРБИЈА И РУСИЈА – ВИЗАНТИНИЗАЦИЈА ПРОТИВ ВЕСТЕРНИЗАЦИЈЕ

„Срб је Христов – радује се смрти!“ – Ево како говори преподобни Јустин о трагичном подвигу српског народа за „Крст часни и слободу златну“ речима ђакона-мученика Авакума. То је „лозинка мученичке историје српског народа“. Она је врло блиска историји руској, подједнако мученичкој и трагичној…

Што је важно за руску душу, то је важно и за српску…

Преподобни Јустин (Поповић)

Тек што почињемо говорити о словенском свету, о словенској души, одмах нам у мисаоном видику искрсавају представе Русије и Византије. Русија, византизам, Словенство – ето духовног, културног, метафизичког, геополитичког контекста, својевремено занавек обележеног Константином Леонтјевим, ван кога промишљање словенских питања нема смисла. Шта ми данас можемо рећи поводом њихове међуповезаности? Је ли нам време донело нове смислове, нове нагласке, или још нису промишљени проблеми који су се појавили у XIX веку, без чијег решавања су даља размишљања лишена перспективе?

Леонтјеву је заиста успело умственим и духовним погледом проникнути у живу плот руске културе, под огромним слојем површно-рационалних оцена и тумачења распознати стварни механизам руске својеобразности, јер је он разоткрио потајне смислове тог феномена који носи назив византизам.

У Леонтјевљево доба није постојао израз „вестернизација“, но синтагма „егалитарни прогрес“, коју Леонтјев често употребљава, тачно одговара основним параметрима вестернизације: упростити сложеног, проблематичног и трагичног човека до потрошачког, немислећег и непатећег створења, до „просечног Европљанина“.

Вестернизација, која је основна идеологема савременог облика светског тоталитаризма – глобализма, тежи уравнавању вишемерног и разноликог света у оквирима једног доминирајућег типа културе. Једнакост као социокултурни идеал је проклетство рода људског. Једина права једнакост човечанства јесте једнакост у Христу, јер овде нема никаквих емпиријских, људских претпостављања и првенстава. Сви су подједнако немоћни и беспомоћни, свима је потребна неземна помоћ Неба.

Леонтјев је пророк погибељности вестернизације, која му се у његово доба приказиваше као „егалитарни прогрес“, што се појављује као глобализација у нашем времену.

Заиста, нешто се данас догодило с Русијом; мрачна Леонтјевљева пророчанства се остварују.

Из многобројних исказа Леонтјева на словенско-византијску тему, могу се узети следећи, који ће и бити опредељујућа „духовна нит“ наших размишљања: „Свиђало се то нама или не, било византијско начело рђаво или добро, али оно је једино надежно сидро нашег, не само руског, већ и свесловенског очувања“.

Леонтјев је у византизму видео огромни културно-стваралачки потенцијал: „Византизам је нас организовао, систем византијских идеја саздао је величину нашу“. То и јесте апсолутни смисао византизма, смисао метафизички, духовни и философски. Стога је византизам нужно посматрати не емпиријски (као систем политичког сплеткарства или „тисућлетну лабораторију тоталитарног опита“), већ метафизички – као духоносно-поетско поимање битних момената у стању људског битисања – рођења, вере, смрти. Византизам је изузетан духовно-културан философски појам, и управо тако га је данас потребно узимати и разматрати.

Философско-богословско поимање византизма даје у најмању руку три његове стране, узајамно повезане, које образују једно осећање и виђење света: 1) неповерење према човеку у његовом датом, антрополошки окрњеном (греховном) стању; 2) неповерење према универзалистичко-глобалистичким пројектима за стварање једне „општечовечанске“ културе; 3) трагично доживљавање датог света, у коме је у безумно-противуречном виду сједињена крајње изоштрена усхићеност Богосазданом красотом тварног света с истовременим виђењем његовог опако-наказног лика. Драматичне супротстављености између етике и естетике доводе до крајње песимистичких закључака односно трагичне судбине тварног света.

Баш византијско трагично осећање света, у коме нема либерално-површног у односу према овом свету, који „у злу лежи“, створило је особени поетичко-литургички контекст мисли, у коме философија означава живо детоводство ка Христу, у коме бездани страшних падова и свирепи мрак Богоостављености находе свој израз у узвишено-печалним мотивима и највишим естетским обрасцима. Но, управо то и ствара нарочиту духовну чврстину православних Словена, који се предано држе својих вредности и светиња.

У средиште нове нехришћанске религије глобализма смешта се идеја среће, среће смртне у смртноме свету, додаћемо. Стремљење смртника да се учини срећним у земаљским условима је утопија, која се на делу обрће у страшне несреће, крв и ратове, страдања милиона што не желе живети по „цивилизованим стандардима“ тоталитарног тржишта, а у недрима своје родне традиције.

Византизам као светоназор што трезно оцењује неостварљивост свакојаких прогресистичких пројеката негује узвишено-трагични стил живота, одговарајући онтолошком стању датог битисања, битисања нездравог и порушеног многовековним људским злом. Другом речју, византизам јесте благородство и трагични аристократизам; вестернизам јесте примитивност и просташтво.

Дакле, ми сада посматрамо сукоб двају антрополошких модела – Homo Byzantinus и Homo Americanus. Разлика између њих је толико велика, политичке снаге у садашњем тренутку толико неравномерне, да је хтели-не хтели неопходно бавити се апологијом коренитих начела словенског духа, у чијим основама је византијско осећање света.

Присуство византијске подлоге у словенској култури и задаје ону особену философску матрицу, која духовно мудрољубље Руса, засновано на живом, трагичком и антиномичном Богопознању и Богопоимању, одликује од рационалистичког, сколастичког западноевропског „филозофског дискурса“ у коме је истина – категоријски продукт апстрактно-логичког мишљења.

Узајамно дејствовање византијског (православног) начела са начелима словенским ствара онај неопходан културни спој који допушта очување православља без Византије на православљем утврђеним словенским територијама. Премда сами по себи „византизам“ и „Словенство“ су првобитно два различита културна типа. Општесловенске црте карактера добро су познате. То су доброта, кроткост, помирљивост, хаотичност, неоформљеност. Византијске црте су такође добро познате. То су воља, власт, сила, чврстина, моћ. Тек њихово плодотворно, пре свега духовно узајамно дејствовање ствара велику културну творевину, која има велике духовне и културне задатке. У том светлу културософска „формула“ Русије, као и сваког словенског народа, састоји се у несливености и недељивости византизма и Словенства.

Општност византизма и Словенства је очевидна. Благоговејни однос према књижности, према Слову као таквом пројавило се и у самоназиву „Словен“, који је повезан са „словом“. Народ именује себе, указујући на своју главну црту – „људи што владају словом“. Слово је у Словена уистину сакрализовано, оно има највиши бивствени статус, њиме су обојени сви вредносни приоритети народа.

Својеврсном метафизичком химном словенском свету могу се сматрати стихови српског песника „коренског осећања света“ Манојла Гавриловића:

Над свемиром вулкан пуче
……….словенска се срма расу,
изгорео врач се гласну,
……….крик гаврана
из грла се Сунца оте,
над Европом видим жену ко цвет јасну
……….љубав моју изаткану
……….од свитања и лепоте.

Овде је пренето васељенско осећање света, у коме се топла нежност словенског погледа смењује са кобним усудом византијског осећања света.

Леонтјев се бојао „несмотреног панславизма“, пошто је у њему савременим балканским народима видео потенцију космополитизације, демократизације, јер недостатак чврстих византијских форми чини јужно Словенство подвргнутим егалитарним тенденцијама њему толико немилог Запада.

Генијалност Леонтјева је у томе што је он један од првих опазио рушилачко дејство западне културе, јер се последња подвргла саморазарању кроз демократију, социјализам, односно кроз упрошћавање високо-трагичних начела бића. Мало ко је у то доба, подобно Леонтјеву, могао осетити опасност уједначавања културе на буржоаским принципима упросечавања, који сву разноликост живота државе своде на идеале достатка, безбедности, удобности. То јест, на презрене ствари за човека високе културе.

А данас реалност глобализације, американизације, интеграције што уништава сваку живу самосвојност националних култура није просто претња, већ сурова стварност. Само ослањање на словенско-византијски извор може заиста и духовно, и културно, и политички укрепити и обогатити Русију и читав словенски свет који ће се, ако не изгуби свој духовни лик, појавити као озбиљна алтернатива безличног и бескултурног постмодернистичког глобалистичког друштва.

Запањујућа тачност прогноза Леонтјева у погледу рушилачког дејства ситно-једнообразних идеја, које у себи носи масовна западна култура приморава на поновно и поновно зачитавање и ослушкивање трагичних интонација његових духовних пророчанстава.

„Философске урвине“ Јустина Поповића

Најсјајнија и највеличанственија фигура што се појавила на српско-руском духовном видику јесте појава истакнутог српског богослова и философа, архимандрита Јустина (Поповића), прослављеног од Српске Православне Цркве 1993. године. О том изузетном човеку, једном од преданих делатника васељенског Православља, епископ Банатски Амфилохије (Радовић) рекао је овако (издвајајући упоредо с преп. Јустином и тако велике подвижнике новог доба какви су владика Петар II Његош и владика Николај (Велимировић), пустињаци Цетињски и Охридски): „Изузетност и непоновљивост ове богомудре тројице састоји се првенствено у томе што је сваки на свој начин спојио у себи философа, богослова и песника. Тај спој је најређи, али и најмириснији цвет који земља даје. Објединити у себи философа, богослова и песника значи опитно се срести са Тајном на којој бића и твари почивају и чијој пуноћи стреме то сазнање и опит преточити у њима најпримеренију, човекову најлепшу – песничку реч.  „Философске урвине“ су непобитан доказ споја тог тројства у вулканској и богоплеменитој души и христочежњивом срцу оца Јустина“.

Речено колико тачно, толико и велелепно. У савременим уџбеницима и енциклопедијама философије одсуствује име преп. Јустина. Но, управо њему је успело разоткрити философске дубине битијне проблематике, оспољити коренска, исконска требовања људског духа о смислу и сврси човечијег живота, о Тајни Битка. Такође поражава топао однос према руској култури, разумевање њеног смисла и значења.

Најдубље разумевање руске душе српског философа-светитеља сведочи о неоспорној духовно-душевној блискости наших народа. Ко је још тако мудро и топло могао говорити о руској души: „Руска душа има свој рај и свој пакао. Нигде страшнијег пакла и нигде дивнијег раја но у души руској. Ниједан човек не пада тако дубоко, до последњег зла, као руски човек. Историја сведочи: руска се душа креће између најцрњег пакла и најсветлијег раја. Чини ми се, од свих душа на земљи, руска душа има најјезовитији пакао и најчаробнији рај. У драми руске душе учествују не само сви анђели неба, већ и сви ђаволи пакла. Руска је душа најдраматичније поприште на коме се непоштедно боре анђели и ђаволи. О руску се душу љубоморно отимају светови, отимају вечности, отимају сам Бог и сам Сатана.

Дубоко проницање у тајну руске душе и тајну руске културе у преп. Јустина произашло је кроз Достојевског, кога је он најбрижљије проучавао и постојано називао „најревноснијим апостолом Свесловенства“.

Свакако нимало случајно је савремени српски песник Ранко Јововић испевао овакве стихове Русима у песми „Што је човјек без подвига, Господе!“:

 Руси – чувени царски народ
Људи од части и оружја
Пјесници у сваком подухвату
Пјесници и у злочину
Још пламте само у пламену Толстоја и Достојевског.

Развијајући основне мисли и слутње Достојевског, преп. Јустин овако схвата историософску мисију словенства: „Само освећено и просвећено Христом, Словенство добија свој непролазни значај у историји света и кроз Свесловенство води Свечовечанству“. „Просвећено Христом Словенство“ и јесте тражени идеал Леонтјева, идеал византизма, који је тачно формулисао српски светитељ. Тако српски светитељ уклања извесну напету недоумицу између Достојевског и Леонтјева, који је првог оптуживао за „ружичасто хришћанство“.

Мисија словенства је – подронити хришћанским братољубљем усконационалистичке оквире, образоване западноевропском геополитиком. Уместо безличног „глобалног човечанства“ – многолико, јер Христолико, свечовечанско. Или мртво-једнообразни глобализам, заснован на дехристијанизованим, тачније, антиправославним, постмодернистичким антропологемама, или живо братско свечовечанство, засновано наљ бескрајној шароликости националних култура.

Свесловенски идеал јесте једноставно хришћанска проповед, обраћена свим народима свих времена и епоха. „Служити сваком човеку и свима људима ради Христа – радост је над радостима за словенског свечовечанског трудбеника“ – вели преподобни. И стога тако одређено сажима своје мисли свети философ: „У суштини, проблематика словенског свечовека исцрпљује се православљем“.

Јединство људи може бити реално само у Христу, све остало је утопија; сједињења људи не може бити ни у каквој идеји, па макар најхуманијој и најузвишенијој.

Сједињење у хуманистичкој идеји довело је до супротног – ужасне дехуманизације. А уколико се деси сједињење у глобалистичкој идеји – човек ће сасвим нестати.

Преподобни Јустин обраћа се националним јунацима своје Домовине, обелодањујући ризнице националног духа, које су очувале националне светиње, па и сâм народ својим преданим служењем вишој истини.

„Срб је Христов – радује се смрти!“ – Ево како говори преподобни Јустин о трагичном подвигу српског народа „За Крст часни и слободу златну“ речима ђакона Авакума, мученика пострадалог у доба Хаџи-Продановог босанског устанка 1814. То је „лозинка мученичке историје српског народа“. Она је врло блиска историји руској, подједнако мученичкој и трагичној.

Како често Руси беху распињани на крстачама инородних идеја, па и једноставно распињани од непријатеља у буквалном смислу телесног уништења. Али нешто је увек давало снагу да се истраје, у најцрњој невољи ослонац на родне духовне светиње свагда се показивао верним помоћником.

Преп. Јустин говори о дубинским архетипским цртама националног карактера, употребљавајући речи „авакумовски србизам“, карактеришући га на следећи начин: „Авакумовски србизам је мерило истинског, величанственог и узвишеног србизма: Србин је тиме Србин што је Христов, јер као такав осећа да је бесмртан и вечан и у овом и у оном свету“.

То је веома сазвучно са историософским особинама руског националног типа: Рус значи православац. Национално поистовећење остварује се по једном принципу, принципу духовном – преданост Христу, Православљу.

Те црте преданости истини Христовој и јесу византијско начело које даје крепост и силу духа. „Неуништивост исконског начела израстала је из ›пркосног‹ националног карактера, из српског села које није подлегло ›колективизацији‹, из византијског осећања света које се није до краја растворило у модерним западним струјањима“.

Преп. Јустин се обраћа најдражем лику српског срца, лику св. Саве. Св. Сава је, по речима преподобног, „оснивач и творац наше народне философије, народног погледа на свет“. И Васкрс је за Србе празник Светосавља, то јест празник „светосавског погледа на свет и живот“. Тај поглед је – пасхална победа над смрћу, која јесте „светосавска философија живота“.

Постоји дилтајевска или зимељевска „философија живота“, но има и светосавске философије живота. Разлике су – бесконачне. Цела ствар је у томе што је српска философија укорењена у особеностима православне културе. Западноевропска култура, ма колико се одрицала од позитивизма и рационализма, никада није пред себе постављала такве (њеном уму недостижне и надземаљске) циљеве, које пред себе ставља православна култура.

Како вели преп. Јустин, циљ православне културе је светост и спасење. Западна философија не познаје реч спасење; она је с оне стране њене моралне свести, која је увек радила у хедонистичком режиму стицања удобности за смртну плот.

У православној философији спасење је истински смисао постојања сваког смртника бар мало замишљеног над својим трагичним удесом. Преподобни Јустин не сустаје понављајући: „језиво је бити човек“, „опасно је бити човек“, „трагично је бити човек“. У таквом духу говори и руски философ Николај Фјодоров, који је спасење кроз васкрсење поставио као главни циљ, заједничку ствар читавог човечанства. Ето где је духовна, метафизичка, онтолошка блискост светоназора, која срођава православне народе. Спасење, сотериологија, а не прилагођавање, борба за опстанак.

С најдубљом љубављу и саосећањем говори преп. Јустин и о Митрофану Вороњешком, као о оном светитељу који гради рај души руској, стављајући га у један ред с „најбољим и најузвишенијим представницима Словена“. У низу „словенских бесмртника“ преп. Јустин набраја имена „Светог Саве Српског и Светог Сергија Радоњешког, Светог Симеона Мироточивог и Светог Димитрија Ростовског, Светог Прохора Пчињског и Светог Тихона Задонског, Светог Гаврила Лесновског и Светог Серафима Саровског, Светог Јована Рилског и Светог Јоакима Осоговског, исповедника Тихона, Патријарха Сверуског и исповедника Варнаве, Патријарха Српског, митрополита Антонија Храповицког и епископа Николаја Охридско-Жичког, Светог Јоаникија Девичког и преподобног Јована Кронштатског, Гогоља и Достојевског, Хомјакова и Флоренског“.

Ето, ти људи, обрасци-Образи, јунаци-подвижници, мудраци-пророци, духовидци-страстотрпци чине рај руске и српске душе. Здруженост светих је вечита дружба народа што су потврдили своје духовно сродство пред Свевишњим. Преп. Јустин се јавља као заступник пред Богом за нераскидно-крвну и духовно-душевну сродност наших народа.

Истоветност задатака философије корени се у истоветности православних светиња, које су током дугог историјског живота потврдиле истоветност доживљавања духовне Стварности и духовних вредности. Једно поимање саборне молитвене праксе, једно чувство и доживљај Бога, једна, изражавајући се савременим језиком, вредносно-смисаона слика света, разумевање дубоке туђеродности иних религиозних културних традиција – све то се јавља као знак и јемство дубинског духовно-историјског сродства и јединства.

Као што је Света Русија, Србија је такође Небеска Србија. Песник Петар Пајић о томе сведочи:

 Под земљом сам ти видео лице
Србијо, земљо небеснице.

Светосавска традиција данас

Савремени српски философ Владимир Меденица развија светосавску философију живота, обраћајући се руским философима, пре свега Николају Фјодорову. Ево где је стварна духовна веза и прејемственост!

Владимир Меденица показује блиско сродним домаћем схватање философије у чланку посвећеном стваралаштву наших великих мислилаца – Фјодорова, Флоренског и Флоровског – с весма карактеристичним насловом: „Истина је јестина, Алетеја, вечнаја памјат“. Он се крајње одречно односи према апстрактном, појмовном мишљењу, за које истина, отргнута од живог и патничког срца, постоји сама по себи и за себе. „Та тобожња истина по себи и за себе постала је касније „велики инквизитор“ философије, власник кључева, гроб духа и ума, гроб саме истине“ – вели Меденица, отворено саопштавајући свој духоносни „гносеолошки“ став.

Карактеришући руску религиозну философију као „саборну, органску мисао“, савремени српски философ потврдио је исконску духовну и метафизичку сродност руске и српске мисли, у дубинском контексту јединственог словенског мудрољубља као живознања[1]. За српског мислиоца, носиоци руске религиозне философије су „припадници једне саборне свести чија бит није одређена само заједничким садржајима, то јест истоветношћу или барем сродношћу њених основних идеја, питања која поставља и решења која нуди, већ дубинском спознајом да до истине човек може да дође само као Богочовечанство, као саборна заједница многих ја и многих ти са Богом, те да је тек саборност, црквеност, оно што ће омогућити истинско сазнање и истинско деловање“.

Овако танано и једновремено дубоко разумевање особености руске философије покренуло је Владимира Меденицу на саборно деловање – превођење на српски језик и распрострањивање класичног наслеђа руске религиозне философије. Он је, ево, већ више од десет година главни уредник издаваштва „Бримо“ (Београд), које издаје серију „Руски боготражитељи“. То је пример живе, саборне, подвижничке делатности, усмерене на стварно узајамно продубљивање културног и духовног сродства наших народа.

Како и српски песник Ђорђо Сладоје исказује искрену и дубоку љубав Срба према Русима:

…
Снијег ми не помињи док га не просије
Врховно решето матушке Росије,
А сунце што претапа године и дане
Како ће нас гријати док тамо не сване.
И Бог је Рус – шта би друго био –
Само се наш мили на нас испизмио…
…
Ти пиши шта хоћеш, али једно памти:
Свијет још плови на плавој руској санти.

Ако је философију прихваћено узимати као љубав према мудрости, љубав према истини, онда је важно оно што под истином подразумевају разне културне традиције. Добро су познате речи класичног западног филозофа Хусерла о објективности истине, које је изрекао у „Логичким истраживањима“: „Што је истинито, то је апсолутно истинито само по себи: истина је истоветна, једна, примали је у судовима људи или чудовишта, анђели или богови“.

За западноевропске филозофе преовлађујуће су рационалне, логичке представе о истини. Најјаркији пример тога је – Хусерл, који се ватрено борио са сваким „психологизмом“ у најстрожијој, изграђеној по мртвим математичким канонима науци – филозофији. Али то је управо западноевропско апстрактно-сколастичко виђење философије, из које је ишкопљено свако живо начело живог живота и остављена само мртва објективност. Овде је философија – наука и само наука, а наука је објективна и, што је главно, ваннационална.

Руско поимање истине, науке, философије радикално је другачије, јер овде је радикално другачији приступ ка праосновама битка. Тако је Достојевски говорио: „Код њих је велики аргумент како је наука општељудска, а не национална. Глупост, наука је свуда и увек била у највишој мери национална – може се рећи да наука и јесте у највећем степену националност“. Ове речи као да предухитрују будуће покушаје да се национална потрага за истином обескрви, да се сваки народ лиши његовог својеврсног и дубоко оригиналног доимања света.

Владимир Меденица демонстрира приступ који сведочи о дубинској истоветности философског свтоназора Срба и Руса. Он говори о томе да истина није гносеолошка категорија, она собом не представља било какву формалну или теоретску вредност: „Истина је онтолошка стварност, најдубља бит бића, она је сá­мо биће… она је „хлеб наш насушни“, оно што храни и одржава у бићу, у постојању, животу, смислу, у Суштом. Истина је оно што оп­стаје, одржава се и остаје непроменљиво у бујици пролазности“.

По мери размишљања над истином, српски философ разоткрива суштинске црте словенског виђења света, које се може определити као несколастичко, нерационалистичко, неинтелектуалистичко философско доимање света. „Истина је Алетеја, незаборав, снага сећања која плива уз брзаке Лете, реке заборава, снага која спа­сава умрло, која га спасава из реке заборава“.

На крају он долази до схватања истине као живота, „вечног живота за све“. То је исконско православни светоназор: „Аз јесм Пут, Истина и Живот“, који је у руској философији нашао највише остварење у учењу о преодолевању смрти и васкрсењу умрлих Николаја Фјодорова. То што је савремени српски философ тако дубоко и прожето усвојио учење руског мислиоца из XIX века јесте доказ јединственог православно-руско-српско-словенског светоназора, у коме Истина јесте вечно-живо, саборно, апсолутно стециште Светла и Правде.

Српски песник Добрица Ерић потврђује духоносно-родољубиво преодолевање смрти:

 Ми се не плашимо смрти
црне куге –
већ ропског живота и болести дуге.
Смрт је честа појава међ нама Србима…
и није страшнија…
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа!

Да, „Смрт је честа појава међ Србима“, као и међу Русима, и у души она каткад изазива и сметеност, и страшне душевне патње. Али одговор је исти: и Србин и Рус у тренуцима душевног несклада се окрећу једном те истом.

Преп. Јустин Поповић се обраћа човеку кога је спопала смртна животна чама, жедна Истине и Правде. Где искати одговор, у рационалистичким системима Запада, или у живом опиту вере православног Истока? „Коме ћемо ићи, пријатељи моји, када се душа наша, плава птица наша, устумара у кавезу тела нашег, устумара мучена растковским питањима: шта је живот? шта смрт? нашто се даје живот човеку када се завршава смрћу? Спопадну ли нас та језива питања, ко ће нам одговорити на њих: да ли европски човек или Растков Богочовек?“

Истинско философско делање је стремљење ка непатвореном животу, у коме је превладано учмало начело свемира што је бастион и бедем највећег зла – смрти; ако настојања мудрољуба нису усмерена на искорењивање, уништавање зла, онда то није права философија, већ бесплодни напори мртвог разума што производи мртве истине. Ето зашто Владимир Меденица савремену западну филозофију која је никла у „смртоносној апстрактности не-логосне рационалне цивилизације“ карактерише као апсолутно нихилистичку и секуларну, неспособну за примање живе Истине Бића и, сходно томе, за разумевање основног духовног задатка човека у Бићу. Владимир Меденица као да понавља антропошку формулу преп. Јустина: „Очигледна је стварност у нашем земаљском свету: што мање Бога у човеку, све мање човека у човеку“.

И тако, светосавска традиција преодолевања зла и смрти, немирење са злом и смрћу – оно је што једини философско доимање света Руса и Срба. Немогућност, нежељење удобног живота у свету у коме је зло и страдање непресушно је заједничко словенским народима. Није случајно преп. Јустин у Достојевског нашао дубину разумевања света, а Владимир Меденица – у Николаја Фјодорова и у свој руској религиозној философији. Живот је дат не зарад среће у несрећном свету, већ зарад непрестаног, саборног искања Истине и Правде. То је оно што срођава наше народе и оно што је тако несхватљиво свима што хоће „достојно“ и „цивилизовано“ да живе у глобалном свету зла и порока.

Србин се, као и Рус, не боји смрти, он је презире и не прима је као зло и неправду. У западноевропској култури, нарочито америчкој, изванредно је развијена танатофобија, то јест панични, животињски страх за свој постојећи телесни живот. Овде се чак и не поставља питање о превладавању смрти; смрт је природни закон, који је потребно довити се што дуже избегавати и најудобније продужавати свој емпирични живот у безбедности и достатку. Херојски култ смрти, својствен традиционалним културама, овде једноставно одсуствује; танатофобија паралише све наравствене тежње душе, и сви вредносни нагласци померају се у правцу овостране стварности, која се признаје за једину и највишу. Танатофобија пати и од византофобије, види у византизму отвореног непријатеља и претњу личном постојању.

Све филозофске снаге европске културе усмерене су на бесконачне анализе другостепених реалности (то јест језика, друштва, културе, текстова). Док је истовремено философско стремљење словено-српског мудрољубља упућено на сáмо Биће, на његово непотребно стање у коме је зло и смрт, па је зато истински философ онај што превладава ломове самог бића и тражи пут ка највишој онтолошкој истини, односно свету апсолутне Светлости и Правде.

Српско-руске перспективе

Јединство месијанских задаћа руског и српског народа је у томе да буду хранитељи и сведоци Православља у окружењу што постаје не само тотално дехристијанизовано, већ и отворено бешчовечно.

Русија и Србија су данас реални „антинатовски бастион“, који се јавља као препрека на путу ка новој западној експанзији, чији циљ је „нови“ (то јест апсолутно нехришћански) светски поредак“. Научни сарадник Института славистике, Центра за изучавање савремене балканске кризе професор Ј. Ј. Гускова у свом темељном раду, заснованом на огромној количини нове грађе „Историја југословенске кризе (1990-2000)“ прави следеће закључке: „Данас је јасно да је стратешки план САД, чије оруђе је НАТО, усмерен првенствено против Русије. Али препреком на том путу је могла постати Југославија. Испочетка је Југославија сметала зато што је била најјача и највећа држава на Балкану. Требало ју је рашчланити, разбити на ситне државице… Југославија је постала полигон за разраду насилних начина, метода доказивања силе. Србија је просто запала у жрвњеве борбе за власт између великих сила, није се уклапала у планове, сметала је због своје гордости и могућног нелогичног држања, због свог нестандардног мишљења, нежељења да се потчињава диктату, због свог очуваног историјског памћења, склоности да се узда у Русију и воли је“.

Збиља, „фетишистичка метафизика европске културе“ (преп. Јустин), распаливши своје политичке амбиције за господарењем светом, набасала је на непознати јој древно-тајанствени светоназор који се стамено држи у живом разумевању Истине и Правде. Народи „Трећег Рима“, „Белог Орла“ и „Белог Анђела“ сачували су ту дивну „херувимску суштину човечијег бића“ (преп. Јустин), која је просто непојмљива савременом цивилизованом технократи духа. Ето због чега су балкански сукоб сáми Американци именовали као „судар Вол Стрита са Византијом“. Цела ствар је у византизму, који је страшило за цивилизовани Запад, а котва спасења за словенске народе.

Нимало случајно Валентин Распутин својом духовно-списатељском интуицијом југословенски сукоб 90-их разматра као покушај искорењивања православља из тог региона.

Духовно значење руско-српског савеза је у супротстављању окрутном притиску савремене вестернизације, која свету прети уништавањем националнх култура уопште кроз ширење једног техно-хедонистичког начина живота. О томе је много и талентовано писао недавно преминули руски философ Александар Панарин.

На „Свакога ко се упути Савиним траговима“ (Матија Бећковић) кидишу силе зла и смрти, јер св. Сава и јесте велики символ, чак не символ, већ, као и сваки светитељ, стварни победитељ непобедивог – смрти. Овим смртоборачким настројем блиска су срца Срба и Руса.

Духовни савез крепи се схватањем о коренској општости језика, мишљења, религијских светиња, заједничкој историјској мисији. А главно је – у општости философске представе света православних Словена[2], радикално различитих како од вестернизованих хришћана Запада, тако и нехристијанизованих Азијата Истока.

Заједничка ћириличка духовна пра-матрица руског и српског језика јесте лингво-метафизичка перспектива саборног живота наших култура, које могу постати надетничким супстратом Словенства, изразитељем његових коренских етичких, естетичких, религиозних, политичких интереса.

За Леонтјева је погодније било стапање Руса са несловенским народима (с Тибетанцима, или Индусима на пример), уколико се тиме не губи, већ пројављује културна посебност, неголи с Јужним Словенима уз губитак културне самобитности.

Препород византијског духа – оно у шта се тако пророчански уздао Леонтјев – имаће спасоносни смисао за читав словенско-православни свет, уколико му успе да изнова изгради руско-српски савез бесконачно метафизичког уздизања ка неземним хоризонтима самог Битка, што ће довести до бујног културног процвата словенских народа.

Јединствени контекст српско-руског духовног родства може постати метафизичком осом савремене словенске културе. Данас је савршено очевидно како је „јединствена светска цивилизација“ – глобалистички мит, чије остваривање доноси страдања свим народима који поштују властите светиње, и за које се пракса вестернизације показује неприхватљивом због дубинског механизма противљења Традицији. Јединствени философски светоназор словенских народа данас може постати снажан обједињујући механизам за стварање чвршћих културних, духовних, политичких, економских и других веза. Никада се не сме заборављати унижавајуће карактерисање словенског света од стране западних интелектуалаца (Хегел, теоретичари нацизма, савремени амерички аналитичари). Руско-српско духовно-културно језгро је дужно занавек постати јемац јединства словенског света, опредељивати добре видике његове неземне будућности.

Идеја напретка, на којој се зида философија глобализма, је највећа обмана историјске оптике, највећа опсена, утопија, једноставно – заблуда. У најтрезнијим тренуцима прозревања, најванреднији умови су схватали – нема напретка у историји, а има стварног животног бола. „Време је кретање туге“ – каже Андреј Платонов, самим тим разарајући сваку лажну оптимистичку наду на све „цивилизованији“, „достојнији“, „срећнији“ живот. Пут Русије и Србије реално потврђује ту горку истину да је време – кретање туге. Али тек на дну очаја се обретава највиша радост, тек у смирењу и покорности се дарују мудрост и воља.

Православне муке Србије сродне су православним мукама Русије. Дуга историја двају народа, који су успели истрајати у отворено инако-непријатељском културно-политичком окружењу, може се окренути у заједничку будућност. Будућност је неопходно градити заједнички. За то је неопходно васпоставити историјско памћење, увидети истоветност трагичне судбине, истоветност страдања и надежди.

Песник Иван Лалић у стихотворини „Плач летописца“ узнемирено пита за будућу судбину, за њене битијне перспективе:

Ко да (…) Изведе наставак
Из нас, из наше несреће? Којим језиком
Говоре слатка уста с оне стране мудрости?
Док у сферном оку анђела или звери
Слике се можда друкчије венчавају –
Јао теби граде, пешчана куло на жалу!

Дубинско општење руске и српске философије довешће до узајамног умножавања духовних и метафизичких потенција наших култура. Русија ће у Србији препознати најважније источнике своје књижне православности, Србија у Русији – најважније сотериолошке перспективе. Узајамно одражавање сродних култура у огледалу историјске судбине јесте начин дубље самоспознаје, дакле и прозревање својих духовних задатака у свету. А они се оказују као заједнички јер, како је завештао свети Јустин: „Што је важно за руску душу, важно је и за српску: само вођене светитељима оне се могу спасти и ући у рај вечног живота Христова“.

[1] Живознање, живознаније тј. рус. живознание – јесте појам из философије словенофила, који је Алексеј Хомјаков разрадио у чланцима „Поводом одломака, нађених у папирима И. В. Кирјејевског“ (1856) и „О савременим појавама у философији“ (философска писма Самарину, 1860). У гносеологији живознанија човек Бога не познаје путем разума, већ кроз целовитост духа, која се појављује као резултат покоравања разума вери. А вера се показује у двема ипостасима: вера као живознање (такорећи вера првог реда), и вера као целовитост духа, потпуни разум (синтеза свих спознајних способности човека, јединство сазнајног, наравственог и естетичког итсл. у човеку) – прим. прев.

[2] Веома сродне интонације ми налазимо у савременој српској поезији. Припремљен за Дане словенске писмености и културе, који су одржани 2003. на државној разини у Вороњежу, зборник „Из века у век. Српска поезија: стихотворине“ (М, 2003) је очигледна потврда тога. Многа имена српских песника су захваљујући зборнику постала доступна нашим земљацима који ће, загњуривши се у поетски свет Србије, неоспорно наћи много сродног и заједничког, осетиће неумрли византијски дух и снагу српских песника.

Владимир Варава је рођен 1967. године у Вороњежу. Доктор је философских наука, професор факултета философије и психологије Вороњешког државног универзитета. Аутор је преко 200 радова о руској философији и култури и 11 књига, од којих је једна – „Етика неприхватања смрти“ преведена и на српски језик.

Превео Драган Буковички

Изворник: ПРАВА СТРАНА