Зоран Шапоњић: ЗВОНА ХРАМА У РИБИНСКУ ЗВОНИЛА У ЧАСТ СРБИЈЕ И КУСТУРИЦЕ

Зоран Шапоњић, новинар, рођен 1966. у Новој Вароши. Дипломирао на одсеку за новинарство Факултета политич-ких наука у Београду. Радио у Борби, Блицу, Гласу јавности, Куриру. За ове листове 90-их година прошлог века извештавао са свих ратишта бивше Југославије. Добитник годишње награде УНС за репортажу, 2014. добио Гран при Интернационал-ног фестивала репортаже у Апатину. Аутор књиге репортажа „Љубомирова земља“. Ожењен, отац двоје деце. Данас уређује „Искру“, лист који је његовим доласком постао примећен због низа изузетних текстова који су објављени.

Звона Спаско – преображењског сабора у граду Рибинску, старом 946 година, 450 километара североисточно од Москве, звонила су јуче у част Србије и Емира Кустурице.

– Серб? – у чуду је застао усред цркве свештеник Дионисије, зачудивши се што чује име Србије.

– Да. Серб! – одговорио сам.

– Шта ја да кажем Вама из Србије, какву поруку да вам упутим? Ваш задатак сада је само да издржите, знам под коликим сте притиском. А издржаћете само ако се чврсто будете држали за своју православну веру. Али, шта ја да вама причам, када ви боље од мене знате шта значи борити се – загрлио ме је насред цркве отац Дионисије.

А онда кренуо ка високом звонику:

– Сада ће звона Спаско – преображењског сабора звонити у част Србије, у част Кустурице кога веома ценим и поштујем…

И, који минут касније, под сивим небом Рибинска, које се спремало за кишу, звук звона сабора просуо се над градом, над Волгом…

И, био је то тренутак нестваран, радостан, крстили смо се под звонима, захвални Богу на сусрету необичном а топлом под куполама Спаско – преображењског сабора у Рибинску.

Бескрајном Русијом путовао сам јуче од Костроме и древног Иптајевског манастира прво 70 километара до Јарославља, па још 80 до Рибинска, и тридесетак до великог Рибинског мора, онда још скоро 400 до Москве… Бескрајна и несхватљива руска земља, стотине села око пута, традиционалних дрвених кућа, непрегледне шуме… И брезе, на све стране беле брезе и велико небо пуно облака, час плаво, час сиво, час је просипало кишу а шуме около тонуле у благу измаглицу.

Путовао сам далеком и непознатом а мени драгом земљом и, гледао пределе које сам пре тога стотину пута видео у сновима. У земљи далекој и непознатој, а драгој и топлој у којој душа зачас нађе мира. Пуној водоплавних шума и ливада, светлуцавих језера, дивних, од ветрова и киша црних брвнара, скромних сељачких кућица начичканих око пута, из чијих је прозора вирило небо. И, сваки тај прозор био је оперважен бојама, дрворезима, нестварно лепим украсима, као намерно постављеним тек да уоквире небо које је вирило из кућа…

У Спаско–преображењском сабору у Рибинску видео сам људе на коленима пред чудотворним иконама. И пред лепим иконостасом у коме сам данас видео лепоту и Рибинска и Јарославља и Переславља,  и Костроме, све древних руских градова чија су слава и моћ али и богопоштовање и богобојажљивост грађени и трају не од јуче, него вековима већ.

Иконостас Спаско–преображењског храма дивна је слика како се Русија, полако али сигурно, некад брже а некад спорије, враћа себи, оном што је чинило тако великом и јаком.

– Било је страшно, ужасно – почео је причу отац Дионисије о оним временима кад су по Русији рушили храмове, у олтарима градили тоалете и мислили да ће тако донети срећу својој отаџбини и себи. А показало се да то тако не може…

– Цркву су 1929. године затворили, па су са ње скинули крстове и куполе, слава Богу нису је срушили, али су унутра направили магацине, неке шупе и дашчаре и то на спратове… Однели иконостас и иконе, све је нестало. Када су једно од великих звона бацили са звоника оно се није разбило, разбијали су га они после ручно, чекићима и маљевима – прича отац Дионисије.

Када су 1996. године храму враћена звона, и када је годину касније овде дошао руски патријарх, храм је био у јадном стању, она конструкција унутра, оне шупе на спрат су се порушиле, куполе су се размакле, зидови само што се нису срушили, посебно северни.

– Две године касније, 1999. храм су нам коначно вратили. Особа која нам је предала храм, тамо неки руководилац, много је тада лоших ствари учинила, искључила нам струју, воду, грејање… После сам чуо да је тешко страдала, и да се тек после тог страдања вратила вери и Богу, дошла у цркву да се помоли и покаје – причао ми је јуче на звонику храма отац Дионисије.

Кад је кренула обнова, тада губернатор Јарославске области Анатолиј Иванович Лисицин, покуцао је на врата добротвора и мецене Виктора Тиришкина. И, Тиришкин је врата отворио, одазвао се, дао новац, храм је синуо…

– Хвала и Лисицину и Тиришкину, тим добрим људима… Знам колико је новца Тиришкин дао, колико се Лисицин трудио да нам помогне… Бог им дао – каже отац Дионисије.

А резултат је брзо стигао. Они који су годинама у храму радили, који су у њему правили шупе и магацине, скидали иконе и крстове, разбијали звона, вратили су се, дошли да се помоле, да замоле Бога за опроштај, и добри Бог им опростио…

– Спаско–преображењски сабор, обновљен, поново засијао старим сјајем сада је пун кад су богослужења, а, има ли веће радости од те – каже отац Дионисије.

– Сећам се чина освећења обновљеног сабора. У цркви је било четири и по хиљаде људи, испред цркве још девет или десет хиљада. Мени већа награда од те не треба – каже Виктор Иванович Тиришкин.

А Волга крај Рибинска широка, и на једном и на другом крају дохвата до неба. У плавој води огледају се крстови саборног храма и векови. Река је велика и мирна, спокојна док њени валови љубе обале.

На бреговима око храма прича о страдању и обнови светиње укршта се са причама и легендама о давним временима, о бурлацима посебно…

– Рибинск је престоница бурлака, тежака који су конопцима вукли бродове уз Волгу… У пролеће, кад прође лед, бурлаци су седали на лађе, ушли низводно, на југ све до мора, а онда, одоздо, вукли бродове… Данима и недељама, тешко и мукотрпно, а они који би живи стигли до Рибинска, ту би добили плату, и после се веселили што су остали живи.. На слици Иље Рјепина, чувеној, најбоље се види сва њихова туга и јад, чемер, њихов живот – причао ми је јуче у Рибинску мој руски пријатељ и сабрат Димитриј Карабчуков.

И, и није потребно много, треба само застати на обали Волге, слушати таласе и загледати се у њене даљине и осетити како душе бурлака пролазе крај вас и одлазе неким својим путевима, спокојне и недодирљиве, нашле смирење барем тамо кад га овде на овом свету нису имале.

Рибинск се раширио у равницама крај Волге, око града су непрегледне ливаде и шуме, мочваре, непрегледни и дуги путеви… У Рибинску је поред осталих и фабрика у којој се праве мотори за војне авионе, 70 посто фабрика ради за одбрамбену индустрију Русије.

И како разумети велику Русију? Ту на једном месту, крај Волге, сабрали су се кроз векове и они који су градили све те многе манастире, који су њихове куполе чудесне лепоте видели вероватно прво у сновима па их тек онда цртали и градили, и они који су те куполе и златне крстове рушили и звона разбијали чекићима, па се после покајали, и они који су вратили славу светињама, и данас они који својим знањем и технологијом, умећем, правећи моторе за Сухоје и Мигове надмашују читав свет. Како разумети Русију када често ни она сама себе не схвата?

Бескрајни су руски путеви. Из Јарославља до Архангелска је више од 1.000 километара… А пусте даљине зову, као челичним прстима вуку у своја недра. А вукло ме јуче срце још горе на север, у даљину, да залутам у те бескрајне шуме и ливаде и да лутам, да легнем на земљу и гледам беле облаке, да сањам куполе Никољског манстира и Переслављ и Кострому, да видим Архангелск… И јесте, остала ми је јуче душа крај Волге, остао део мене, да буде ту заувек… Под плавим небом те дивне земље….

А добри и предобрни возач Михаил, неуморан и после хиљаде километара, видео мој мир и немир, како ми сваки дамар крај Волге трепери, водио ме до Рибинског мора да видим оно што нисам до сада видео. Како се горе изнад Рибинска љубе небо и море, облаци и дубоке воде, и како се спајају и стапају у једно, у непрегледно бело пространство коме нема ни почетка ни краја и чију лепоту још нико није описао.

Горе до мора путује се дуго и напорно, мало асфалтом а онда изрованим сеоским путевима  на којима су рупе дубоке понегде и читав метар пуне воде од дугих досадних летњих киша…

А Рибинско море је баш као море… Дуго 172 километра, широко 56, с једног на други крај не виде се обале… Велико и моћно, залеђено до маја, а у јануару и фебруару на језеру које је настало преграђивањем Волге изнад Рибинска лед је дебео и 70 сантиметара…

Кад смо стигли на море, оставили кола и кренули даље пешице, до колена упали у мочвару, крај обале сачекали су нас ројеви комараца, знак да смо далеко, далеко на северу Русије, и лепота, нестварна лепота Рибинског мора и далеке лепе земље…

На обали мора Димитриј ми причао… Пре три године, када је ниво језера пао, изрониле, васкрсле из воде цркве града града Мологе потопљене пре 74 године… Мештани града и околних села која су потопљена 1940. године, они који су дочекали и то да виде, поседали у чамце и ишли својим кућама и својим црквама, крстили се на води и захваљивали великом Богу и његовој милости.

(Изглед и коректура текста редакцијски; илустрације из изворника)

Изворник: ИСКРА

Related posts:

Зоран Шапоњић: МОСКВА–АРХАНГЕЛСК: СЕЋАЊЕ НА ЈЕДНО ПУТОВАЊЕ Драгослав Бокан: IN MEMORIAM – ИГОР ШАФАРЕВИЧ (1923-2017) ИЛИ СТУБ ИСТИНЕ Ранко Гојковић: СТОГОДИШЊИЦА РУСКЕ СМУТЊЕ – ПОУКЕ ФЕБРУАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ Иван Јесаулов: БОЖИЋНИ И ВАСКРШЊИ АРХЕТИПОВИ У РУСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ: ЕВРОПСКИ КУЛТУРНИ КОНТЕКСТ И НАЦИОНАЛНА ТРАДИЦИЈА Зоран Туцаковић: О ЈАНКОВИЋЕВОМ И НАШЕМ ДОБУ РАЗ-УМА У МОЛИТВЕНОМ ЈЕДИНСТВУ Јеромонах Козма (Афанасјев): НА СНИМАЊУ „ОСТРВА“ ПЕТАР НИШТА НИЈЕ ИГРАО, ПРОСТО ЈЕ ЖИВЕО У КАДРУ Срђан Новаковић: СРБИ, РУСИ И БЕСАРАБИ Мило Ломпар: БОРБА ПРОТИВ РУСКОГ УТИЦАЈА, БОРБА ЈЕ ПРОТИВ СРПСКОГ САМОРАЗУМЕВАЊА «СУПЕР ЈЕ ВЕРОВАТИ У БОГА!» Јуриј Шалиганов: КУГА СЕ ПРИБЛИЖАВА, ПИР НЕ ЈЕЊАВА Протојереј Јован Пламенац: СВЕТИ ЈОВАН ВЛАДИМИР МЕЂУ НАМА У СВОМ ЗЕМАЉСКОМ И НЕБЕСКОМ ЖИВОТУ