ПРОЈЕКАТ РУСИЈА (II): У ПОТРАЗИ ЗА НОВИМ ДРЖАВНИМ МОДЕЛОМ

Парацелзус је писао: „Има један народ, који Херодот назива Хиперборејцима. Садашњи назив тог народа је Московија. Не треба веровати њиховом страшном опадању, које ће трајати много векова. Хиперборејци су искусили и силно назадовање, и огромни процват… У тој земљи Хиперборејаца, о којој нико никада није мислио као о земљи у којој се може десити нешто велико, над пониженима и одбаченима засијаће Велики Крст“.

Живимо на размеђу епоха. Једна епоха је завршена, друга није почела. Овај период одликује збрка не само у свим областима живота, него, пре свега, у главама. Сви сталежи се мешају, разлике се бришу. Људи једноставно заборављају ко су. Знак разликовања постаје материјални „статус“ (…). Остали квалитети немају значаја. Макар био брилијантан по својим људским квалитетима и талентима, уколико се твоји таленти не могу претворити у готовину – никоме ниси занимљив.

* * *

Русији је неопходно да препороди елиту. Политичари, аналитичари и остали „тичари“, скупа с власницима „златних WC-шоља“ – то све није то, то није елита. Они заузимају место елите, знају мноштво паметних речи и способни су прорачунати тренутну реакцију на наредно колебање у свету, али немају ватрено срце, душу која пати и плаче због страдалне Отаџбине. Нужна је елита у пуном смислу те речи. Док ње нема, друштво нема шансу.

* * *

Полазећи на тежак пут, целисходно је за сапутника одабирати бољег од себе. Ми тражимо људе паметније од себе, поштеније од себе, племенитије од себе. Тражимо људе који нас по свим параметрима превазилазе. То значи да желимо деловати не зарад личне користи, већ зарад Русије. Желимо да расправљамо не у циљу надгорњавања, већ ради потраге за истином. „Са преподобним бићеш преподобан и са човеком невиним бићеш невин, и са изабраним бићеш изабран, а са развраћеним бићеш развраћен“ (Пс. 17:26-27).

* * *

Један од наших главних задатака јесте ослободити се условности потрошачког друштва. Створити у колективу атмосферу где ће се човек ценити не по спољашњим, већ унутрашњим квалитетима. Где ће се човек ценити прво због његове части, принципа. Затим, због његовог интелекта, опсега мишљења. И ни у ком случају због новца, кола, банковских рачуна… Само у таквој атмосфери показаће се прави људи, са снагом за велика дела.

* * *

Савремена демократија није могућна без атеизма. Немогуће је уклонити демократију не изменивши светоназор. Схвативши узрок, ми долазимо до идеје о стварању нове светске цивилизације. Не изменивши дубинске основе друштвене свести, ми у начелу не можемо решити проблем. То је исто као да сте дланом шљапнули по пишталини. На часак ће се показати чиста вода, коју ће опет убрзо прекрити сочивица.

* * *

Народ у информативном рату никада не заузима активну позицију. Он је увек пасиван. Својим осећањем света не схвата опасност. Ако не види физичку агресију, не види ни рат. Данас десетине милиона родитеља губи своју децу у телесном и духовном смислу, а не схвата узроке. Упоредо с наркоманијом, алкохолизмом и осталим начинима „мирног“ физичког уништавања, уништавају нас и путем развијања порока. То је ужасна слика, но да би се она сагледала, нужно је на ситуацију гледати са друге висине. Деца то не могу да учине чак ни кад се пропну на прсте. То могу само одрасли. У датом случају, под одраслима подразумевамо елиту.

* * *

Главно дејство своди се на преношење идеје Православног Царства до свести друштва. Малограђанину таква синтагма мора изгледати смешна. Но, ми нагласак правимо управо на речи „Царство“, обраћајући се елити, а не смешљивом малограђанину. Могле би се употребити друге речи, на пример „империја“, или „држава“, но код њих су сад изгубљене јасне границе. Под империјом свако подразумева нешто своје, а нама је потребна конкретност. Ако изградња царства почиње с мењањем људске свести, реч „Царство“ у нашим приликама ствара максимално конкретну слику и оријентир. Дакако, она ни изблиза није онолико конкретна, колико бисмо хтели да буде, но у њој ипак постоје карактеристичне црте. То очито није демократско, већ друштво с религиозним смерницама, снажно, али притом и правично, устројено по Божјим заповестима.

* * *

Овде је корисно учити се од непријатеља. Кад, на пример, видите слику у стилу „Кока-коле“, на којој су савремени, срећни и пријатни младићи и девојке приказани у покрету, и под том сликом натпис: „весело и сложно мокримо демократију“ – она ће на вас произвести јачи утисак него плакат у стилу ура-патриотизма.

* * *

Да би се изградила нова конструкција, нужно је решити се старе – „до темеља, а онда…“ градићемо начелно нов свет. Та мисао је много пута на све начине исмејана од малограђана свих масти, али у нашим очима она није изгубила на својој важности. Нема смисла дозиђивати рушевно здање. Најбоље је срушити га, па изградити ново.

Тај процес се своди на шест корака.

Први корак. Стварамо нови и сакупљамо постојећи „грађевински материјал“ за изградњу. Простије речено, сакупљамо спремне истомишљенике и кроз унапређивање идеје стварамо нове. Док нема материјала, нема се од чега градити. Прикупљање материјала остварује се путем распрострањивања информације на елиту, и узгред на масу. Ову етапу називамо предмобилизационом.

Други корак. Окупљамо једномишљенике који деле правац размишљања и технику уласка у власт. Коригујемо правце деловања две упоредне струје – ресурсних и нересурсних људи.

Ресурсни човек има могућност да изврши дејство које потврђује његов статус. На пример, да приложи у касу, сними филм, објави књигу, изгради забавиште, организује школу и остало. То се може радити без икаквог ступања у везу с нама.

Људи без ресурса, полазећи од својих могућности, организују распростирање идеје. У чему ће се управо изразити њихова делатност, зависи од састава окупљених, особина вођа и многих других услова. Једно се са сигурношћу може рећи – ако има жеље да се ради, посла ће увек бити.

Ако човек само говори о својој идејности, али неће да то потврди делима, он лаже или себе, или нас. Ни у једном ни у другом случају он није занимљив. Најпоузданији начин одвајања дрвених предмета од осталих је стварање високе температуре. Све дрвено ће изгорети, све метално се истопити. Улогу такве температуре одиграће православна атмосфера искрености, жртвености и родољубља.

Трећи корак. Најбољи представници две струје сједињују се у једну целину. Хијерархија се одређује унутарњим ресурсом човека. На пример, олигарх Морозов је кувао чај студенту и ветеринару Бауману. Бауманов унутарњи ресурс изједначавао га је с материјалним ресурсом олигарха.

Јавља се извор првотног импулса, стамена структура истомишљеника. Одвија се засићавање информативног простора. Појављују се нови истомишљеници.

Четврти корак. Ширење импулса увећава обим истовремено „трепћуће“ масе. Једнородна маса достиже критичну разину и почиње да се структурира. Од ње се расходе информативни таласи на цело друштво.

Пети корак. Неколико година систематског рада претварају идејну масу у идејни склоп. Јавља се у начелу нова снага, какве у Русији није било последњих сто година. Њом је немогуће управљати као што данас управљају политичким партијама. Живом силом може управљати само родна сила. У противном случају Чеченијом не би управљао Чечен, него човек постављен из Москве. Али не, није могуће. Народом може управљати представник народа. Идејном групом може управљати представник идејне групе. Легитимност ту не одређује потпис у оснивачким документима, већ признање истомишљеника.

Шести корак. Улазак у државну власт. Даљи планови због нејасности многих детаља примају уопштене црте, за које се надамо да ћемо их заједнички решити. У сваком случају, у прелазном периоду образује се Стална влада, која за свој циљ обзнањује стварање Православног Царства.

Пропаганда–Људи–Ресурс–Снага–Пропаганда (узлазна спирала). Унапређивање идеје даје нове присталице, чији ресурс се укључује у распрострањивање идеје. Пошто је савршенство недостижно, унапређивање идеје тече непрестано. Делујемо како делује и демократија, која непрестано шири потрошачки светоназор и егоистичне смернице. Разлика није у технологији, већ у садржају.

* * *

Свакоме треба на свој начин доставити информације. Људи нису једнаки, једни су слабији, други јачи. Јачи су дужни да заштите слабије (зато им је Бог и дао таленте). У нашем случају заштитити слабије значи не оптерећивати их философским концептима који превазилазе уобичајене оквире. Зар непријатељ с народом разговара као с философом? Не, он му пева песме, прича о слободи и кљука га серијама. Резултат је очигледан.

(Пројекат Русија II – „Избор пута“, 2007.)

* * *

САД штампају новац, путем којег стичу своју моћ. Свет је у суштини дуго времена плаћао америчку војску и амерички начин живота. Но, сачувати равнотежу је немогуће, за одржавање система треба све више новца (правило финансијске пирамиде).

Убрзо маса валуте почиње превишавати масу робе. Да би се избегло рушење система, нужно је извести сувишне новце из реалне економије. Интелектуални центар што стоји иза светског система „замрзава“ сувишни новац виртуелним тржиштем, где тргују виртуелном робом – вредносним хартијама (деонице, фјучерси, опције и остало). Људи купују непостојеће активе, добијајући дивиденде на рачун других улагача (још један принцип финансијске пирамиде).

Напоредно се ствара оруђе управљања виртуелним тржиштем – светска средства масовног информисања (СМИ). Механизам управљања је прост: потребна „новост“ подаје се потребним начином, што коригује курс акција у потребну страну. Реч „новост“ је под наводницима, како би се показало да су многе новости такође виртуелне.

Није важно како стоје ствари на самом делу, шта је заиста било, а шта није било. Ако профилисана СМИ „прогнозирају“ пад акција фабрике „Х“, и раст акција фабрике „Y“, уз потпуно једнаку вредност тих фабрика, њихова цена на тржишту ће се разликовати најмање 50 пута. Притом ће цена првих акција падати, а других се подизати.

Ако СМИ пусте информацију да су у земљи били нереди, није важно да ли је то истина или не, систем ће на „новост“ реаговати као да су се нереди заиста десили. У новом систему није битно шта је било у самој ствари. Важно је шта говоре. Управо то политичке и социјалне механизме тера да се крећу на ову или ону страну.

Благодарећи тим технологијама, плус двама светским ратовима, као и револуцијама и превратима, финансијска пирамида се држи. Но, њени творци одлично схватају: она не може стајати вечно. Могу се множити вишеспратне виртуелне тржнице, поспешивати нови ратови, удешавати преврати и дефолти, али се не може избећи крај комедије.

* * *

У стратешкој перспективи су се прерачунали: излаза из ситуације нема. Једном ће се проблеми спојити у једној тачци, после чега ће се појавити преоптерећења која систем неће издржати. Природа пирамиде је таква: улагачи ни у каквим условима не могу добити свој новац назад. Савремена криза је управо такав случај.

* * *

Нико од твораца светске пирамиде се не спрема да потражи одговор на питање – како се обрачунати с кредиторима. Они одлично разумеју: то је у принципу немогуће. Најпаметније је замутити светски хаос, кришом извући активе и уложити их у ново предузеће. Но, док обични лупежи изазивају банкротство и тупаво беже на резервне аеродроме, геополитички лупежи не могу поступити исто. Размера операције уноси исправке. Но, принцип је један: благовремено извести активе, а не чекати стихијски крах.

* * *

Творци светске пирамиде су задуго пре почетка неповратних процеса почели припремати систем за контролисано рушење путем тачкастог минирања планете. Вештачки беху створене „усијане тачке“. Сјајан пример су Пакистан и Индија. На питање: зашто САД у Пакистану мењају контролисаног председника и на власт доводе снаге лако изазивне на атомски сукоб, како са Индијом, тако и с Америком, не може се разумно одговорити. Исто као што нема одговора због чега оне подржавају сукоб Израела и Палестине, чеоно сударају Русију и Украјину, распирују нереде у Европи. Све то повећава нестабилност.

Коме то треба? САД? Ни у ком случају, оне ће прве од тога страдати. С тачке гледишта дилетанта, то се чини чудовишном политичком глупошћу. Но, ако се мери по другој скали, открива се сасвим други смисао.

* * *

Светски коцкар стално користи технологију провокације – удар по својој територији (бази). За ступање у Други светски рат устројен је Перл Харбур. За увођење војски у Авганистан и Ирак нападнуте су куле СТЦ. Створени мит о тероризму битно шири технику провоцирања

Код интелектуалног центра што стоји за тим догађајима нема појмова отаџбине, стида или саучешћа. Има хладног рачуна, логике и окренутости резултату. Сва средства су добра, међу њима и удар по САД – оруђу које је светском коцкару дуго служило верно и поштено. Но, игра због тога и јесте игра: зарад победе могу се жртвовати кључне фигуре, међу њима и краљица. Има основа за мишљење да су Американцима најмање шансе за преживљавање.

Упоредо с минирањем стварају се центри стабилности: банка података, као и банке немодификованог семена, флоре и фауне. По свему судећи, то су кључне полазне тачке, око којих ће се градити будуће светско царство.

Сад је у слободним водама, на дубини од неколико стотина метара, направљено спремиште података са самосталним атомским напајањем. Ни у политичкој, ни у војној или трговачкој логици тај пројекат нема смисла. Стога као његов зачетник није могла иступити ниједна земља или корпорација. Но, хранилиште, недоступно будућим учесницима сукоба је ипак направљено. Питање је: од кога?

Не тако давно беше завршено пуњење хранилишта, смештеног на острву Шпицбергер (у условима вечне мрзлине), немодификованим зрном. Новинари су спремиште крстили „Судњи дан“. Испада символично. На питање због чега и коме то треба, нема одговора. Посебно наметљиво кљукају којештаријом о добротворној делатности тајних покровитеља.

Немодификовано семе способно је давати род без ђубрива. Модификовано семе даје богат род, али су му неопходна ђубрива. Осим тога, после неколико нараштаја оно губи животну силу, тј. престаје давати плод. Због тога је увек потребно природно зрно, које се потом модификује.

Свет је навучен на модификовано семе (у условима тржишне привреде природно семе једноставно није уносно сејати). Приликом слома система заводи за производњу ђубрива ће стати. Преиначено семе ће без ђубрива дати мршав род, а следеће године још мањи. Сад је јасно зашто је потребно природно семе? Зато што не зависи од светског економског система, то јест представља центар стабилности.

Трећи вид центара стабилности, после података и семена, јесте банка флоре и фауне. Као хранилиште се, пре свега, разматра Аустралија. Кад сте последњи пут о њој нешто чули? То није случајно: светска СМИ уопште ништа не раде случајно. Она су оруђа, а оруђа не раде сама од себе.

* * *

Економска криза је „посетница“ трећег тисућлећа. Ником није јасно да ли је то:

а) нови циклус, после кога ће се за пола године-годину све „умирити“ и вратити у своје токове;

б) слом једног од агрегата система, чије ће опорављање одузети неко време и на крају се све вратити у своје токове;

в) крах темељних основа потрошачке цивилизације. У последњем случају прошло се већ неће вратити, образоваће се нови свет.

* * *

Многи аналитичари нагињу трећој варијанти – дешава се слом константи потрошачке цивилизације. Сагласни смо с таквим предвиђањем развоја догађаја. Процес се неће зауставити док не претвори свет на који смо навикли у прах. Систем ће издисати, пад ће заменити краткотрајан полет, али општи тренд једнозначно је надоле.

* * *

Да се постигне циљ који проистиче из материјалистичког светоназора на планети је нужно успоставити хармонију. Ради тога ресурсе и становништво треба довести у склад. Како се ресурси не могу повећати, преостаје смањити сувишне милијарде. Сва позната дејства у том правцу, на пример развраћање становништва или култивисање побачаја, недовољно су делотворна. Ове технологије делују на потрошаче, што је добро видно на примеру европских земаља. На људе што су добили религиозно васпитање, или га сачували на подсвесном нивоу, технологије или уопште не делују, или делују без потребног успеха.

* * *

Извршавање нове доктрине захтева одређене услове. Ради њиховог стварања по целом свету се уводи демократија. Сви одлично разумеју: никакве демократије нема, то је параван. Рачуна се на појаву слоја људи којима је у тренутном смислу демократија уносна. Са појавом тог слоја, систем обретава чврстину.

Ничу два типа елите: горња (светска) и доња (национална). Циљеви горње и доње елите се не секу. Елита горње разине схвата зашто је демократија потребна. Елита ниже разине, немајући виших циљева, ситуацију разуме знатно скромније. Њој је свеједно какав је систем, само ако је у њега уграђена и напојена.

Циљеви националне елите налазе се у границама малограђанина. Она за демократију ратује зато што кроз њу добија могућност да живи на рачун друштва. Светска елита мисли у планетарним размерама. Кроз демократију она успоставља надзор над системом, обликујући свест у свету, и на крају контролише свет.

* * *

Односно светске елите јавља се потешкоћа. Могућне су две верзије. Прва: она схвата да обликује Апокалипсу. Али онда се јавља питање мотивације. Зашто? Једино што може бити у таквом опсегу – зато што ми је обећан сатански рај. Но, ми не видимо ниједну претпоставку за то.

* * *

Друга верзија: светска елита не схвата последице својих дејстава. Она се искрено нада да ће усрећити човечанство, али не домишља логику развоја до краја. Светска криза јој изгледа као добро решење, од светске несреће ка светској срећи.

(Пројекат Русија III – „Треће тисућлеће“, 2009.)

* * *

Колико је вероватан крах система у наредних пет (највише десет) година? Ми сматрамо да је он толико вероватан, да се то не сме занемарити. По најведријим прогнозама вероватност катастрофе није мања од 20%, по најзлослутнијим – виша је од 90%. Крах можда почне кад нас већ не буде. Но, исто тако има изгледа да џиновско убрзавање догађаја почне у наредних годину-две дана. Све може бити, и свако ће за себе донети решење, полазећи од властитог виђења степена вероватности катастрофе.

* * *

У историји се може наћи много случајева када се огроман и наизглед непобедиви противник при провери показао као див на глиненим ногама. Већина савремених система је управо таква. Они се чине горостасним, моћним, несаломивим, а притом се једва држе. Да би се сломили, потребно је такнути прстом у право место. Први задатак је наћи слабе тачке дивова и имати прст којим ћете их такнути. Затим ће се здање почети само од себе рушити од нарастајућег разорног таласа (домино ефекат).

* * *

Идеја се не може победити физичким прогоном или политичким и економским смицалицама. Идеју може победити само друга идеја. Топови су против идеје бесмислени и беспомоћни. Насилни притисак на идејни тим даје супротан учинак. Што је Рим снажније гонио људе због њихове вере, то је брже растао број нових хришћана. Кад се људи боре за правду, на место једног убијеног устаје неколико живих: „…ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси“ (Јн. 12:24).

* * *

С протоком времена постало је јасно: пронаћи оптимални облик државног устројства је немогуће. Не нову утопију, која занемарује људске особине и полази од неких идеалних претпоставки, већ радни модел, који урачунава све квалитете својствене стварној личности. Данас можемо констатовати: немогуће је створити принцип образовања власти који на врх подиже само умне, јаке и племените.

* * *

Нама је потребно устројство које дозвољава да се све снаге усредоточе на производњу глобалног производа, без дангубе на производњи ресурса. Из тог разлога нас никакав колонијалан или насилни модел не занима, пошто не решава главни задатак – не ослобађа од текућих послова. Он нас обавезује да трошимо време и ресурс на произвођење силе. Без силе се људи не могу побудити да иду ка циљу који не разумеју и не могу разумети (свака глобална идеја излази из граница опажања средњестатистичког становника).

Демократски, монархијски или тирански модел су још мање примењиви у пресеку постављеног задатка, пошто су устројени тако да гутају све снаге на решавање текућих проблема, типа комуналије. А нама је потребно да нађемо начин како се не дотицати ниже производње (у широком смислу), али се притом користити ресурсом произведеним у друштву, како би стварали главни производ (како је то чињено у Арзамасу, где се производила само атомска бомба).

* * *

Постоји ли модел у коме се група лица може користити „млеком и роговима“, не бринући о производњи једног и другог? Изгледа како је немогуће имати власт над свим произведеним ресурсима и силом, не производећи ни силу, ни ресурсе.

Па ипак, то није утопија, него стварност. Модел који омогућава малој групи људи да се служи плодовима административног, научног, војног и привредног рада, не учествујући у оперативној производњи и управљању ресурсима, назива се теократија.

* * *

Изгледа да смо нашли излаз из ситуације. Теократија се може изградити по западном обрасцу, када спољашњи део модела представља демократија, а унутарњи власт жречева. Главно је разумети да демократија није самосталан модел, већ део система који смо назвали „нова теократија“.

* * *

Толерантним према свим варијантама одговора на питање 2+2=? –може бити само онај ко уопште не зна математику. Само у том случају сваки одговор може полагати право на истину. Можда је правилан одговор – 5, а можда – 7. Јарка илустрација ове тврдње су савремени верници. За већину тих људи све религије су праве, све воде ка Богу. Равнодушност према највишој истини омогућује им да их не узбуђује чињеница што једне религије називају Богом оно што друге називају противником Бога.

Чим је у друштву више толерантних људи, тим је оно мртвије. Толерантност у преводу с латинског значи трпељивост. У свакидашњем смислу то је врло користан квалитет (трпељивост према туђим укусима, склоностима итд). Али у глобалном смислу то је неспособност за противљење.

У медицини толерантним називају организам који је изгубио способност да разликује своја од страних тела. Здрав организам се бори с уљезима. Болесни организам губи ту способност. Што је толерантност већа, то је организам мање способан супротстављати се спољашњој претњи. Апсолутно толерантни организам је мртав организам, леш.

Људско друштво јесте један организам. Што је у њему мање толерантности, то је нетрпељивије према туђинцима (или их уништава, или прогони, или их на свој начин престројава, чини својим). Чим је више толерантности, тим је мање способности за одбрану. Максимум толерантности је постати поприштем туђих интереса науштрб својих, што у перспективи јемчи смрт.

* * *

Оснивач геополитике Хаусхофер је говорио: ко има власт над Евроазијом, има власт над светом. Парафразирајући научникове речи, може се рећи: ко се појави као духовни вођа хришћанства, тај има власт над светом.

Власт се може добити посредством тима с одговарајућим могућностима. Засад имамо тешкоћа да одговоримо како ће непосредно бити остварена операција за стицање власти. По мери нагомилавања снаге и околности, у овом часу сценарио развоја може бити свакојак, рачунајући и најневероватније (на пример, ако се код нас појаве истомишљеници с огромним административним ресурсом, пружиће нам се могућност да идемо најлакшим путем – да региструјемо партију и убедљиво победимо на изборима).

Није искључено да се околности сложе тако да власт испадне из ослабелих руку садашњих владара и падне у наше руке. Свашта може бити. Не може бити само једно – да седимо и чекамо кад ће Бог за нас све да уреди. Ми верујемо да Бог помаже делатнима и верујућима, а не једноставно верујућима да ће Бог све урадити за њих. „Многи људи на Господа Бога гледају као на слугу, који је дужан да за њих уради сав прљави посао“ (Франсоа Моријак).

* * *

Ми смо реална фигура на шаховској табли историје. Право на ту тврдњу даје нам присутност идеје. Способни смо да је бранимо на највишем интелектуалном нивоу. Имамо мотивацију за стваралачки, војни, радни, научни подвиг. Спремни смо да жиле кидамо, жртвујемо себе и правимо поступке невезане за личну корист. Имамо огроман потенцијал. Како ћемо га остварити, зависи од ситуације.

У прошлим књигама смо говорили о неприхватљивости кафанског патриотизма, убогог и бесмисленог. То је пустињска фатаморгана, он одузима и расипа енергију, радећи на крају крајева против сваког објављеног циља.

* * *

Утврдимо ситуацију. Прво: опозициона борба у савременим условима је или млаћење празне сламе, или мање-више рад за систем. Друго: политичка делатност без „лиценце“ је практично немогућа. Треће: то што се данас назива политиком је најчистија комерцијала.

* * *

Шта чинити док до краја још ништа није јасно, а ми се тек размахујемо? Нигде не улазити? Али то није излаз. Будући да се друштво налази у ситуацији када или систем користи вас, или ви користите систем, најбоља је друга могућност – искоришћавати сâм.

* * *

Не кривите нас за одступање од својих правила (говорили смо да се не спремамо да учествујемо у разним изборима, а овде позивамо да се ступа у политичке партије, бира у власт и траже државне дужности). Ми, као појава данас позната под брендом „Пројекат Русија“, нисмо бирани и никада нећемо бити бирани. Али ми сматрамо да наши истомишљеници треба да користе систем, а не да му служе за храну. Наш је интерес да неравнодушни и срчани постану јачи на рачун система.

Врло скоро ћемо у свет донети оно чега у њему није било последњих стотину година – Велику идеју. Она је делимично приказана у овој књизи, али ће у потпуности бити разоткривена у новом пројекту. Идеја ће бити јарка попут светлости рефлектора у тмини. Приметиће је чак и слепац. И оценити, и рећи: да, то је моја идеја. Или: не, то је идеја против које ћу се борити (нека, то је такође корисно, борба прекаљује). Обавезно ће бити људи који ће осетити укус власти и одлучити: заболе ме за тамо неку идеју, мој прави циљ је био да средим свој живот.

Русија није место спасења, већ место са кога ће доћи спасење. Сама држава по имену Русија ће највероватније нестати. Али пре тога ће испунити своју васељенску мисију – спасиће човечанство. Не цело, већ онај његов део који буде хтео да се спасе.

Никоме не верујте осим себи, свом уму и свом срцу. А поверовавши, не осврћите се уназад, зато што „ниједан ко је метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божје“ (Лк. 9:62).

(Јуриј Шалиганов: Пројекат Русија IV – „Велика идеја, 2010.)

Превео и приредио Драган Буковички