БОРИС НАД (Интервју): ЖИВИМО У ВРЕМЕНУ АНТИХРИСТА, МОРАМО ПОКРЕНУТИ РЕВОЛУЦИЈУ!

Савремени свијет, посебно Запад, доживљава потпуни распад свега оног што је чинило основу живота хиљадама и хиљадама година. Нестаје сваки традиционални идентитет и све његове основе, да би се човечанство коначно уклопило у безобличну масу, у право људско крдо. Нестаје и породица, па чак и полне разлике. У хришћанским терминима, то је владавина Антихриста. Конзервативне вредности је сада могуће повратити једино револуционарним методама.

Борис Над је писац, мислилац и традиционалиста, више познат у свијету (и на истоку и на западу) него код нас. Познат по дјелима Гозба победника, Неми богови, Повратак мита… Своје радове објављивао је у многим културним и геополитичким чаописима и интернет порталима. Његова дјела превођена су на неколико свјетских језика. На његовим стиховима, врхунски италијански и шпански умјетници су правили велике музичке пројекте. Недавно је његова књига „Повратак мита“ објављена на енглеском за западноевропско тржиште.

(Написао и разговор водио: Љубиша МОРАЧАНИН)

---

Наслов Ваше књиге „Повратак мита“  много обећава. Откуда такав наслов и у каквом је он односу са садржајем књиге?

– Сем у изузетним случајевима крајње деградације и секуларизације једне традиције и културе, мит за нас није фикција примитивних, празноверица ни неспоразум, већ крајње сажет израз највиших сакралних истина и принципа који се, у мери у којој је то могуће, „преводе” на конкретан језик земаљски. Мит је сакрална истина изречена популарним језиком.

Модерна култура почива на демитологизацији, својеврсном изгону светог из једне у основи десакрализоване културе. Митови се, ипак, увек враћају у историјски свет. Свето, наравно, не може нестати. Митске силе продиру у оно што називамо историјом, на овај или онај начин, макар и у облику псеудомитологија модерног доба.

Ускоро ће та Ваша књига бити објављена и за хрватско тржиште. Да ли очекујете неки успјех у Хрватској гдје сте рођени (Винковци 1966)?

– Не очекујем успех, трудим се да не размишљам у тим категоријама. Сваки успех је релативан, зар не? За почетак, очекујем да ће књига бити прихваћена с добром намером и без зле воље. То би већ било много. То је, у неку руку, шкакљива ствар: српски писац који се у Хрватској представља књигом преведеном на хрватски језик. Није ли то цена коју плаћамо нашој заједничкој историји?

Какви су односи између Срба и Хрвата данас: да ли су ране још сувише свјеже, или постоји свијест о заједничком наслеђу и заједничкој претњи за оба народа у данашњем тренутку?

– Мислим да су односи и даље лоши, много гори него што би могли да буду.

У данашњој Хрватској се на сваки начин потенцира различитост од њених источних и „иноверних” суседа. Међутим, данас поједини хрватски историчари и лингвисти тврде да су Хрвати и Срби један народ. Постоје озбиљни антрополошки, историјски, лингвистички, па и културни аргументи за то. Ми и данас говоримо исти језик. То су чињенице, које не зависе од политичких конјунктура. А чињенице није могуће игнорисати.

Нажалост, свест о заједничкој претњи једном и другом народу по правилу изостаје. Хрватска данас инсистира на својој припадности Средњој Европи – а не Балкану. То је легитиман став, уколико не доводи у питање континенталну стабилност. У геополитичким терминима: Средња Европа је легитиман концепт уколико није супротстављена Истоку, Евроазији. У супротном, то је пут дестабилизације. Као што видите, ово питање је у тесној вези са односима Русије/Евроазије и Средње Европе/Немачке. Сматрам да је управо геополитичка оријентација Немачке кључна за континенталну безбедност: или оријентација ка САД (што је данас случај), или ка Русији. Не постоји трећа могућност.

Иако се њена данашња влада приклања захтевима ЕУ/НАТО, изгледа да се Србија налази под сталним притиском атлантистичких снага. Шта се сада дешава у Србији и око ње, и зашто?

– Да, Србија се налази под сталним притиском атлантистичких снага, не само у политици, већ и у култури, у привреди, у било којој области. Притиснути смо да прихватамо западне моделе, а то чинимо невољно и под принудом. Уосталом, Србија је дуго пружала отпор западној (америчкој) хегемонији, чак и војно, током агресије Северноатлантске алијансе. Није чудно што Србија сада осећа једну врсту замора. Ипак, сматрам да је то само привремено стање.

Међутим, читав Балкан је још далеко од стабилности. Погледајте ситуацију у Македонији, Црној Гори, догађаје у Босни и Републици Српској… У ствари, на целом јужнословенском простору. Нису искључени ни нови сукоби на Балкану, они су заправо већ у току, као у Македонији, где се одвија „шарена револуција”, по диктату Вашингтона.

Какве су шансе да Србија стварно напусти западни блок и обнови свој стари, много природнији савез са братском православном Русијом?

– Западна политика не ужива много симпатија у Србији. Симпатије Срба су на страни данашње Русије, а верујем да је то обострано. Нас спајају веома дубоке везе – етничке, религијске, културне и историјске. У том смислу, Србија никад не може да постане део западног блока. Она може бити окупирана, понижена, вероватно и подељена, али само на неко време.

Код Срба постоји изрека: „Свака сила за времена.” Ту изреку потврђује историја. Таква је била судбина Римске империје и Византије, Османског царства и Хабсбуршке монархије… Да ли неко данас озбиљно мисли да ће се историја заиста окончати америчком хегемонијом и да ће период америчке доминације трајати заувек?

Савез са Русијом је и неопходан и природан, тако да је то, у нашој перспективи, само питање времена.

Каква су Ваша очекивања у односима између православља и католицизма?

– Ти односи су кроз историју дуго били оптерећени међусобном суревњивошћу и неповерењем. Морам додати: и агресивним прозелитизмом католичке цркве.

Свест о блискости је изостајала, понекад с обе стране, што је био узрок многих катастрофа које су погађале хришћански свет. Узмимо као пример пад Византије, који је променио ток историје Европе. Данас би требало имати у виду судбину хришћана на Блиском истоку, на пример у Сирији. Лично мислим да су данас угрожени и католицизам и православље.

Заједничка изјава коју су на Куби потписали руски патријарх Кирил и папа Франциско оставља простор за неку наду, будући да се папа том изјавом одрекао унијатске цркве.

Заједништво хришћана је, једном речју, неопходност, али не под вођством папе. То је за православне неприхватљиво. Верујући у једну, католичку и апостолску Цркву, ми не смемо заборавити да је та црква православна.

Борисе, шта је за Вас традиција? У којој традицији данашњице највише препознајете тај појам?

– Ми смо индоевропски народ. То је најстарији и најдубљи слој наше традиције. Он није временски ни историјски, него вечан и надвремен. Он не подлеже промени историјских околности, ни пукој промени спољашњих услова. Традиција се не мења. Мења се једино наша способност да ту традицију разумемо и живимо.

Наша епика, епска традиција упоредива је с оном коју нам преноси Хомер. О томе, међу осталим, сведочи и Немац Герхард Геземан, који сматра да је та епска традиција изградила „један сасвим одређен, јасно сагледан, меродаван и обавезан идеал човека“, идеал који је, додуше, „остао непознат `висококултурним нацијама`“ и „није постао узор општег европског изграђивања човека“. Нису га, уосталом, препознале ни наше савремене културне (псеудо)елите.

Како примордијална традиција коју спомиње Калајић, поготово индоевропска, стоји насупрот хришћанства и ислама?

– Хришћанство одавно није јединствена религија, већ постоји у најмање три, према нашем мишљењу, суштински различите верзије. Изгледа да нешто слично важи и за ислам. Клаудио Мути тврди да догађаји којима присуствујемо на Блиском и Средњем истоку не представају толико сукоб исламске цивилизације са Западом, колико грађански рат унутар ислама: непомирљиви сукоб сунита и шиита.

Александар Дугин, у студији под насловом „Метафизика Благовести“, дошао је до резултата изненађујућих за традиционалисте, који су покушавали да истраже метафизичку традицију хришћанства. Православље је, дакле, према његовим закључцима, сачувало пуновредну догматику, те аутентичне онтолошке и метафизичке садржаје. С друге стране, парадоксално, такви садржаји су прилично добро проучени у исламу и хиндиуизму; не и у хришћанству. Постоје дубоки разлози за то.

Драгош Калајић (на слици, З.Т.) је веома јасно изнео свој однос према хришћанству, на пример у тексту „Зимски солистицијум“: „Биће неопходно открити верницима истину да је хришћанство једна грана стабла евроаријске религиозности и да је Исус Христос аватар староиранског Спасиоца (Саошајанта), који је рођен такође безгрешним зачећем и који долази на крају сваког циклуса да победи смрт и зло. Свети аријски спис Yašt (XIX, 11 и 89) представља нашег Спасиоца овим речима: „Када мртви буду васкрсли, живи Спасилац ће доћи без оклевања. По вољи живот ће бити преображен.”

Већ из овог, непотпуног и фрагментарног, одговора на ваше питање, јасно је да и хришћанство и ислам, а посебно неки његови облици, чувају важан део наслеђа такве примордијалне традиције. Они и јесу њен непосредни израз, посебно у неким својим димензијама. Све то тек треба да буде потпуније истражено.

Шта би била основа традиционалистичког светоназора данас?

– „Оно што је добро“, записао је Хорхе Луис Борхес, „не припада ником, већ једино језику и традицији“.

Ми живимо у доба које је неко већ луцидно окарактерисао као доба „губитка центра“. То је доба помрачења, лутања, конфузије; доба удаљавања од центра. У таквом свету, традиционалисти би требало да буду они који се, ако се већ не запућују ка центру, барем упуштају у потрагу за њим. На почетку овог периода, на почетку самог краја „мрачног доба“, гралски витезови се упуштају у потрагу за Гралом, дакле за центром и за самим собом, пошто је то средиште изгубљено.

Том губитку центра услеђује катастрофа, испрва духовна, потом и физичка. Речено језиком мита: после те катастрофе, после „сумрака моћи“ богова и људи, богови ће у трави, у Шуми сећања, опет угледати златне табле исписане Одиновим магичним рунама.

То и јесте традиција у којој, како је то приметио композитор Густав Малер, не треба видети „обожавање пепела, већ преношење ватре“.

Наиме, традиција о којој је овде реч није производ друштвеног консензуса, обичаја, норме или устаљених схватања, већ „знање“ које је, дословно, „надљудског порекла“. Она није ни рационална ни ирационална, већ надрационална; отуда не подлеже дефиницијама ни објашњењима. Њене поуке су безвремене, и не могу бити изгубљене: таква традиција саму себе проноси кроз време и сама бира своје носиоце.

То је заповест, императив, коју лаконски излаже древна римска девиза: „Да би се спознали богови, треба постати њима једнак“. На другом крају евроазијског континента, то понавља и хиндуистичка традиција: ми морамо чинити оно што су чинили богови. То налаже и православно хришћанство, које је, у самој суштини, религија обожења и обоготворења а не пуког спасења, налажући вернику не да буде једино моралан и тиме можда заслужи спасење, већ да буде Христ. Другим речима, да се обоготвори.

У данашње време, човек традиције лишен је подршке било какве спољашње институције. Такву подршку више није могуће наћи у држави или цркви. Он је, у ствари, препуштен самом себи и живи у једној у основи непријатељској средини. Ауторитете је могуће тражити у врлим примерима прошлости – историја њима обилује – али и у примерима садашњости:у примерима оних који су, сопственим животом и делом, потврдили да поседују ауторитет, односно стваралачку моћ.

У роману ’Eumeswill’, Ернст Јингер описује још једну фигуру: фигуру „анарха“. Његов однос „према анархији одговара оном који има монарх односи према монархији“. Он не решава светска питања, он је неко ко се бори једино за своју слободу, задржавајући дистанцу. Иначе, један од Јингерових термина је и „конзервативни анархиста“.

Веза између конзервативизма и анархизма је дубља него што се чини на први поглед, а савремене околности томе очигледно иду на руку. Било како било, сам феномен има дугу традицију. Традиционалиста Јулијус Евола је својевремено развијао свој концепт „апсолутне индивидуе“. Луј-Фердинанд Селин се с лакоћом уклапа у идеју или концепт десног анархизма.

Идеалну везу између конзервативизма и анархизма осветлио је управо Ернст Јингер (на слици, З.Т.) у својој „Светској држави“: „Анархиста је у свом најчистијем облику онај чије се сећање враћа у најудаљенију прошлост – ка преисторијским, чак и премитским временима, онај ко верује да је човек у то време испунио своју истинску сврху … У том смислу, анархиста је прото-конзервативан, он прати здравље и болест друштва назад до самог корена.“

Начелно, то је један од дозвољених и савршено легитимних путева. Међутим, слично дендију, и анархиста (па и анарх) представља фигуру декаденције. Типична је за доба опадања.

Како Ви гледате на „буђење“ паганских култова из прошлости који се све више појављују у Европи па и у Србији, колико њих можемо сматрати традиционалним?

– Можемо ли данашњу Европу, поготову ону западну, још називати хришћанском? Хришћанство, а понајпре католичка црква, пролази кроз веома дубоку кризу. Протестантизам је већ сам по себи израз кризе хришћанства. О томе говоре и реформе којима сада прибегава Ватикан, на челу с новим папом. Такво стање, уосталом, на Западу траје још од Мартина Лутера.

Изгледа да је стање нешто другачије на истоку Европе, те да се православље боље носи с тим изазовима. Можда је разлог томе чињеница да је паганско, претхришћанско наслеђе боље очувано у православној цркви, односно то што је православно хришћанство чвршће укорењено у традицији него католицизам, који се у међувремену деградирао у пуку религију спасења.

Обнављање занимања за паганско наслеђе и култове свакако представља позитиван импулс. Реч је о традицији која је била предуго и насилно потискивана. Остаје питање да ли је једну традицију, чији је ланац прекинут пре хиљаду и више година, уопште могуће обновити на овај начин. Да ли ју је могуће оживети у њеном аутентичном облику?

Како видите даље кретање човјечанства у овом „мрачном добу“ и где је његов крајњи пад?

– У Јеванђељу по Матеју је записана следећа опомена: „Нико не зна ни дан ни час…“ (Другог доласка Христовог). Са традиционалистичке тачке, па и са гледишта саме традиције, ми заиста живимо у финалном добу кали-југе. О томе говори и гласовито пророчанство изречено у Вишну-пурана, и многа друга. Са хришћанског становишта, то су „последња времена“, у којим се очекује појава Антихриста.

Савремени Запад, западна цивилизација очигледно предњачи у томе. Ту већ назиремо потпуни и коначни распад света традиције, свега оног што је чинило основу живота хиљадама и хиљадама година. Бришу се и етничке и расне разлике, државе престају да постоје, њихов суверенитет је све више фиктиван. Исто се дешава и религијама и култури, бар у њеном класичном смислу. На њено место ступа глобална поткултура која више не поседује вертикалну, већ искључиво хоризонталну димензију. На концу, нестаје сваки традиционални идентитет и све његове основе, да би се човечанство коначно уклопило у безобличну масу, у право људско крдо. Нестаје и породица, па чак и полне разлике.

На место свега тога ступа илузорна „индивидуа“, испражњена од свих вредности и садржаја, која је у ствари празна љуштура, погодна за манипулацију. Индивидуа је у најбољем случају „економска животиња“, али било би боље рећи људска звер, или киборг, којој је са човеком још заједничко једино то што хода на две ноге.

У хришћанским терминима, то је владавина Антихриста, која ће бити краткотрајна. Погубна, али краткотрајна. На њеном крају уследиће Други долазак Христов. „Поредак“ контратрадиције ће се срушити, односно, он ће у последњем часу бити „преокренут“, да бисмо ступили у нови еон: изнова у „златно доба“ новог циклуса, у обновљени поредак традиције.

Шта можете саветовати традиционалистима и гдје видите њих као појединце или организовану групу афинитета у данашњем друштву?

– Пред традиционалистима стоје различити путеви, о некима је већ било речи и у нашем разговору. Десни анархиста, нихилиста или денди су неки од могућих одговора. Избор зависи и од природе сваке поједине личности. Он, међутим, зависи и од тога у којем смеру ће се развијати будући догађаји.

Артур Милер ван ден Брук је у својој књизи „Треће царство“ записао: „Раније су се конзервативци супротстављали револуцији, ми смо дужни да станемо на њено чело и одведемо је у другом правцу“. Овде је реч о важној идеји „конзервативне револуције“. Пуки конзервативизам, настојање да се стихија обузда конзервативним методама и деловањем, одавно више није довољан, јер је бујица одвише јака и носи све пред собом. Конзервативне вредности је сада могуће успоставити једино револуционарним методама. То и јесте прави смисао „револуције“: појам долази из астрономије, где означава кружно кретање које се завршава у првобитној тачки. Лично мислим да је у условима нашег времена овај пут најпримеренији за неког ко себе сматра традиционалистом.

Иначе, Артуру Милеру ван ден Бруку припадају и следеће речи, које би стално требало имати на уму: „Вечност је на страни конзервативаца“. Вечност је на нашој страни.

За крај, реците нам које ауторе највише волите?

– Списак је веома дугачак, тако да је сваки избор нужно арбитраран. На пример, уклети песници као што су Новалис и Артур Рембо. Руски класици, класици француске књижевности. Ту је и српска епска поезија која се обично приписује Филипу Вишњићу, некој врсти српског Хомера. Сам Хомер. Српски писци као што је Милош Црњански, који у Немачкој, колико знам, није одвише познат. Немачки писац и мислилац Ернст Јингер. Затим, низ фигура као што су Рене Генон, Јулијус Евола, мислиоци који се данас убрајају у традиционалисте.

(Изглед и опрема текста редакцијски; прва илустрација са изворника)

Изворник: Магазин СЕДМИЦА