Пре неколико дана, 30. октобра 2017. године, преминуо је МИЛАН РАДУЛОВИЋ, српски књижевник и писац, професор на Богословском факултету у Фочи и бивши министар вера у Влади Републике Србије. Завршио је Филозофски факултет у Сарајеву 1972. године, а на Филолошком факултету у Београду 1998. године одбранио докторску дисертацију „Уметничка форма и историјски контекст романа Добрице Ћосића“. Од 1979. до 1981. био је лектор-предавач на Државном универзитету „Тарас Шевченко“ у Кијеву. Од 1982. године био је стално запослен у Институту за књижевност и уметност. Свети архијерејски синод СПЦ поставио га је 2000. године за ванредног професора у Духовној академији Светог Василија Острошког у Фочи, а за редовног професора Православног богословског факултета у Источном Сарајеву изабран је 2009. Добитник је награде „Исидора Секулић“ за значајно достигнуће у књижевности. Од 2001. до 2004. године био је посланик у Народној скупштини Србије, а од 2004. до 2007. године министар вера у Влади Србије. Објавио је 17 књига и преко 40 научних радова у тематским зборницима, те преко 90 научних и стручних радова у књижевним и научним часописима. Српска православна црква одликовала га је 5. октобра 2006. године Орденом Светог Саве првог степена.
Док се води у данашњој Срби дијалог о Косову и Метохији, здраво је и лековито прочитати дефиницију Косовског Завета из пера књижено-богословског ерудите Милана Радуловића, министра вера у Коштуничиној влади Србије и чути мишљење мудре српске књижевнице Исидоре Секулић:
„Косовски завет је испуњење основног смисла садржаног у Новом Завјету Господа нашег Исуса Христа; Косовски завет је српско читање, тумачење и живљење савеза који је Бог склопио са човеком, сведочење и потврда снаге и вечног важења тог споразума у српској историји. Овако гласи популарно одређење појма Косовског Завета, који представља један потпуно оригиналан мотивски комплекс српске књижевности. Једино у српској књижевности овај књижевни мотив је жива духовна енергија која покреће, самерава и осмишљава животне процесе, културне вредности и историјске токове“ („Уметност и вера“. ПБФ -Институт за теолошка истраживања, Београд, 2013. стр. 126).
„Косовски завет је српски културни образац, односно духовна, верска и државотворна свест српске нације“ (Исто, стр. 139).
Та духовна енергија усмерава свест свих Срба који су пијететно стварали и читали српску књижевност, али не усмерава лакому, корумпирану свест српских самопорицатеља које су на чело српског друштва и државе довели српски непријатељи који су нас 1999. године бомбардовали „осиромашеним уранијумом“ баш због косовско-метохијске свете српске земље па данас цркавамо као пацови од неизлечивих болести и цркаваће наша потомства миленијумима.
Само велики народи имају митове. У њима је кондензована катарзична истина о догађајима које је тај народ преживео, док су фамозне званичне историје интересне и идеолошке схеме победилаца, силника историје. Митови и у њима општенародни завети сведоче да „осим времена постоји и Вечност, и да поред овоземаљског простора живљења постоји и Царство Небесно (које исмејавају актуелни српски властодршци! – Р. Б.) које је Бог-Отац свима обећао и у које ће увести све који верују“ (Исто, стр. 127).
Радуловић налази „три основна схватања Косовског завета: 1. монашко осећање Царства Небесног, 2. аристократско-витешко и патријархално-епско виђење Косовског опредељења и 3. просветитељско-историјско схватање Косовског боја“ (Исто).
Прво схватање Косовског завета баштини први оснивач српске државе, велики жупан Стефан Немања, а потоњи монах Св. Симеон Мироточиви, који је имао снажну етичку чврстину владара, али и богобојажљивост, богочежњивост и благоверност монаха. Обе врлине показао је овај светитељ и оставио у завет својој владарској лози Немањића и свом српском народу „да не бисмо сувише заволели овај свет и да нас та љубав не би везала и одвојила од Његовог (Божијег – Р. Б.) царства и од вечности које су уграђене у човекову благоверну душу. Благоверности, а не војној вештини и дипломатији, учи Велики жупан своје потомство и свој народ“ (Исто, стр. 129), а данашњи колонијални жупани уче га пљачкању народа. Немања, владар мале Рашке, са малом титулом жупана, највећи је српски владар, не „Силни Цар Душан“, нити „Краљ Ујединитељ“, нити српска „Љубичица Бела“, јер су после малог српског жупана Немање народ и држава цветали преко моћних краљевства до царства, а после силног цара, краља ујединитеља и маршала „љубичице беле“ све се распало и све је пропало.
Дакле, није само Свети кнез Лазар изабрао Царство Небесно – логосну енергију Вечности – него и сви српски владари пре њега. Већина њих се и одрекла моћи и власти, а пригрлила монашку ризу. Учиниле су то и њихове жене. После витешких, најчешће трагичних смрти својих мужева замонашиле су се и управљале српским царством, као монахиња Јелисавета док њен син Урош није дорастао до пунолетства. Урадила је то исто и књегиња Милица, која је управљала Србијом као монахиња Евгенија. Ово говори о чистоти, величини и угледу Српске православне цркве. Српски владари градили су цркве и манастире себи, свом потомству и свом народу за душу и одрицали се владарске моћи да у миру и молитви предају Логосу и саберу своју душу у космичким енергијама Царства Небесног.
Аристократско-витешко и патријархално-епско виђење Косовског предања Милан Радуловић прати кроз црквену и народну епску поезију. Анализира црквену службу кнезу Лазару Данила Трећег и из ње цитира ове стихове:
„Боља ми би похвала смрти
неголи са поругом живети.“
И:
„Не поштедимо живот наш,
да живописан пример после свега
другима будемо“.
(Исто, стр. 132)
Сумњамо да су икада прочитали ове стихове актуелни владари Србије који свакодневно изјављују да они неће да славе митове, смрт, машту, него реалан живот и будућност.
Цео Косовски циклус српских народних епских песама слави „Косовски мит“, како пејоративно актуелни владари Србије називају Косовски завет. У две варијанте епске народне песме „Пропаст Царства Српског“ кнеза Лазара више опомиње свест него вера да се не огреши о завет Светог Симеона и Светог Саве па и он обилато дарује и гради српске манастире. У предсмртној ури Косовског боја опредељује се за Царство Небесно јер је „земаљско за малена, / а небесно увек и довека“. Занимљиво је Радуловићево уочавање да у епским песмама до коначне одлуке кнеза Лазара у њему има и гордости и колебања, а код Милоша Обилића тога нема. На светао чин да се жртвује за Царство Небесно њега води само чиста вера часног витеза.
Овакво схватање Косовског завета Радуловић с правом прецизно назива „аристократско-витешким и патријархално-епским“ јер га афирмишу и извршавају српски витезови, аристократског порекла, који воде патријар-хални српски народ који се жртвовао са својим господарима, а они који су преживели Косовски бој опеваће и живети заветно опредељење својих жртвеника.
Треће, просветитељско-историјско схватање Косовског предања „не извире из живе и чисте вере, као у монашкој култури, него из историјске свести и естетске духовности па је тако и Косовски завет из живог религиозног израза људске душе деградиран у естетизовану, идеологизовану и политизовану слику српске историје” (стр. 140), закључује ову своју књижевно-богословску студију о Косовском завету Милан Радуловић.
Радуловићева уочавања су изнијансирана и савршено мотивисана: монашко осећање Царства Небесног је доктринарно верско; аристократско са елементима сопствене владарске гордости и славољубивости, а патријархално-епско „више уметничко него теолошко“; просветитељско-историјско је мотивисано интересом градитеља историје материјалног просперитета. Мало је аутора у српској науци о књижевности и култури са оваквим осећајем за нијансирано истраживање духовних феномена.
Ово последње, просветитељско-рационалистичко схватање Косовског завета пригрлили су српски протестанти који данас воде српску државу. За њих је Косовски завет „мит у значењу измишљене приче“ (стр. 139). Будући да су без вере, они растерећено преговарају са Албанцима и њиховим америчким бомбардерским и европским протестантским покровитељима, позивајући се само на „чињеничко стање“, и олако, корак по корак, поклањају свету српску земљу Косово и Метохију онима који су је обесветили и разрушили. Заборављају да српски народ живи у културном обрасцу немањићке и светосавске традиције и онда када њихови владари погазе Косовски завет. Живи га „у светлости Новог Завета. Косовски бој је схваћен као Велики Петак и Распеће; после Распећа извесно долази Васкрсење, односно обнова слободне српске државе“ (стр. 138), закључује Милан Радуловић.
И у својој студији „Културна идеологија Исидоре Секулић“ Милан Радуловић се бави Косовским Заветом. Запажа да је Исидора временом у својим стваралачким радовима све више истицала „народни језик, народну историју, православну веру, светосавље и Косовски Завет као вредности које су изнад сваке индивидуалне уметничке оригиналности и генијалности. Велику хар-монију реалне народне историје и светосавља као народне вере препознала је у Косовском завету. Срби су историјски и духовно самосвојан народ управо по томе што су на основу Новог Завета склопили Косовски Завет, што су га уградили у своју историју, културу, што тај завет чувају и живе” (стр. 237). И за Исидору и за Радуловића Косовски завет је „продужена трагедија српског народа, али је и српско име, српска традиција, путоказ и темељ историјске, овоземаљске егзистенције српског народа, једнако колико и израз народне вере у постојање у Вечности и Царству Небесном“, закључује Радуловић и додаје да за Исидору Секулић „Косовски Завет није само наше опредељење него и наша непромењива природа“ (Исто). Он и завршава студију о Исидори мишљу о Косовском завету ове јединствене српске књижевнице, критичарке, естетичарке, православне хришћанке и српске патриоткиње:
”Косово, нити је престало нити је нестало, нити ће икада док је нас. Не почиње оно од кнеза Лазара, него још раније. /…/ Оно, Косово, живи и живеће и сутра и прекосутра, иако увек као нешто друго и треће, политичко, културно, уметничко, научно. Косово, које је све већа и већа сума истина с којима се ми дружимо и у нечем битном не мењамо. Као што латинске државе још од древног Рима повлаче своје mos, jus, fas, тј. вољу, правицу, и наредбе од људи и по божјем и моралном закону, тако ми носимо наслеђе косовско даље кроз разне савремене догађаје, али увек са везаношћу за нешто што је древно косовски елемент у нашим природама и опредељењу” (стр. 238).
Једини смо народ у свету који је у своју историју и државотворност уградио новозаветну суштину. Захваљујући томе и српски народ и српска држава преживели су све досадашње геноциде од римске до америчке империје и све издаје туркофила, аустрофила, германофила, америкофила, југослофила, титоиста и протестантофила. С Божјом помоћи и духовним јединством српског народа, ма где он живео, преживећемо и ове најновије самопорицатеље.
(Изглед, коректура и опрема текста редакцијски)
Изворник: Људи говоре
Related posts:
Милош Ковић: ВИДОВДАНСКА БЕСЕДА НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ
Свети владика Николај: БЕСЕДА НА ВИДОВДАН У МАНАСТИРУ РАВАНИЦИ 1939. ГОДИНЕ
Драгиша Бојовић: ПРВОВЕНЧАНИ КРАЉ – СКРИВЕНИ ЛИТУРГ
Раде Јанковић: У ЗЕМЉИ СВЕТЕ НИНЕ
Преподобни Јустин Ћелијски: КОСОВСКА ЕТИКА
Владимир Димитријевић: ЈЕДНО СУНЧАНО ИМЕ – ЖАРКО ВИДОВИЋ КАО ПОПУДБИНА ДУШЕ
Исидора Секулић: КРАТАК БОРАВАК У ЖИЧИ
Александар Петровић: САВРШЕНИ ЗАКОН СЛОБОДЕ
Дарко Стефановић: КОСОВСКИ ЗАВЕТ И ЖАРКО ВИДОВИЋ (интервју)
Владимир Димитријевић: ЧОВЕК ПЕВА ПРОТИВ СМРТИ: СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ ВЛАДИМИРА МЕДЕНИЦЕ
Драган Хамовић: КОСОВСКИ ИСПИТ
Николај Гогољ: СТРАХОТЕ И УЖАСИ РУСИЈЕ
