Серен Кјеркегор: ЧОВЕК И ДУХ – РЕЛИГИОЗНО

Вером се ја ничега не одричем. Вером, напротив, добијам све, баш у смислу оном, по коме ће онај који има вере колико горушично зрно горе премештати. Ваља имати чисте људске храбрости да се све привремено напусти да би се вечност добила, а кад је добијем не могу се је вавек одрећи


Серен КЈЕРКЕГОР (1813-1855)

Међу многим добрима има само једно које је највеће, које се не може својим односом према другим одредити пошто је највеће, мада жељник нема о њему одређену представу, јер је највеће. Највеће као Непознато. Ово је благо Бог. Остала добра имају имена и ознаке, али где душа најдубље дише, где се, како изгледа, ово Непознато показује, ту је — дивљење. И ово дивљење је смисао непосредности за Бога и почетак сваког дубљег разумевања. Тражење жељника је слепо не толико у погледу предмета, јер овај је Непознато, колико у погледу приближења или удаљења од њега. Израз дивљења је обожавање. Дивљење је двозначно душевно стање, које у себи скрива страх и блаженство. Зато је обожавање истовремено смешано из страха и дивљења. Чак и најпречишћенија и најумнија служба Божја јесте: блаженство у страху и трепету, уздање у животној опасности, простосрдачност у свести о греху. Чак најпречишћенија и најумнија служба Божја има ломљивост дивљења. Величину односа према Богу не одређује непосредна величина ни снаге ни мудрости, ни дела: најмоћнији је у дубокој немоћи, верник уздише из најдубље нужде, најсилнији је онај који истинито скрсти руке.

Молити се не значи чути говор самог себе, већ значи: ћутати, продужити са ћутањем и чекати док Бог услиши молитвеника.

Између Бога и човека постоји бескрајна, понорна квалитативна разлика.

То значи, или то је израз за то, да човек баш ништа не може. Бог све даје. Он је тај који човеку, у првом реду, и веру даје.

То је благодат. Овде је почетак целокупног хришћанства.

Док је естетска егзистенција претежно уживање, етичка је егзистенција претежно борба и победа. Религиозна егзистенција јесте страдање. И то не као пролазни тренутак, већ као стално праћење.

У страдању почиње религиозно да дише.

Значење религиозног страдања јесте бити мртав за непосредност.

Разлог је овог страдања у томе, што се личност у непосредности управо апсолутно односи према релативним сврхама. Његово је значење у обртању односа: бити мртав за непосредност. Или, егзистенцијално речено: личност не може ништа, она је пред Богом ништа. Овде се однос према Богу опет на негативноме запажа. Самоуништење је битни облик за однос према Богу.

Зато је патња почетак, а трепет — бдење патње. Уколико је патња дубља, утолико се човек већим ништавилом осећа. Чак мање него ништа. А то је баш стога што је патник тражилац, који је почео да сазнаје о Богу. Увек је говорено, па чак и у незнабоштву, да богови оно што је најузвишеније не продају забадава, да је божанска завист, којом је божанство учврстило себи цену, поставила услове односа. Како онда ово: као појединац Бога опазити, не би имало своју цену. А ова је цена захтев да човек буде грешник. Па ипак то није, ако тако смем рећи, нека учтивост коју човек указује Богу: да његово свето присуство потлачује појединца до грешника. Не, појединац је већ то био, а тога је постао свестан тек његовим присуством.
Уколико је дубља патња, утолико се дубље поима моћ греха. А највећи израз за највећу патњу био би, изгледа, ако би се неко осећао највећим грешником.

У религиозној сфери позитивно се на негативноме распознаје. Однос према вечном блаженству распознаје се на патњи. Негативни је израз одлучно јачи: однос се уочава на тоталитету свести о греху… Свест о греху јесте пресудни израз за егзистенцијални патос према вечном блаженству.

Блаженство вере је, напротив, у томе што је Бог љубав. То још не значи да вера разуме како је то одлука Божја о извесном човеку — љубав. У овоме баш и јесте сукоб, парадокс вере: веровати, а то не разумети. А кад сукоб вере отпочне, кад се сумње пробуде, или кад „сумња са многим дивљим мислима на веру кидише“, онда се јавља кривица о греху као последња одбрана, као последње појачање. Требало би веровати да је та свест — непријатељска снага. Али не, она баш хоће да помогне вери, да тиме помогне вернику што ће га поучити да не сумња у Бога, већ у себе самога. Место лажљивог размишљања сумње — што је управо најопаснија измишљотина сумње — грми свест о греху своје „стој!“ и повраћа спасењу веру, спасењу тиме што се није појавио спор о томе да је Бог љубав. Јер као што Свето Писмо каже да је Бог све потчинио греху да би свака уста запушио, тако и ова смерна и спасоносна мисао запушује сумњама уста. Кад хиљаду питања сумње навале на веру и створе привид као да Бог не може да одговори, тада свест о греху учи верника, да је то он сам који ни на једно од хиљаду не може одговорити: дакле је Бог љубав. Не схватиш ли силину овог закључка, схватиће је вера. Схватиће да је уображење: моћи сумњу до краја домислити, али да је блажено што је сумња онемогућена.

Ако човек у односу према Богу увек грешан страда, онда је свакога часа, па ма шта се десило, сигурно да је Бог љубав. Или боље: онда је свакога часа спречен пад у сумњу, јер свест о кривици привлачи пажњу на себе.

Оно што представа о Богу или о његовом вечном блаженству треба да учини код човека јесте, да он преобрази своју егзистенцију у датом смеру. Умирање за непосредност јесте тај преображај. То се збива полако, док се човек најзад не осети ухваћен у апсолутној представи о Богу. Јер апсолутна представа о Богу не значи: имати апсолутну представу en passant, већ: имати апсолутну представу свакога тренутка. То је укидање непосредности и смртна пресуда уништењу. Као кад птица, која је безбрижно летела, буде ухваћена, као кад се риба, која је безбрижно просецала воду и поуздано крманила кроз чаробну земљу морскога тла, нађе ван свога елемента на земљи: тако је верник ухваћен. Јер апсолутност није, на тако прост и лак начин, елемент коначнога бића. И као болесник који се не може макнути, јер га све боли, а као што, опет, болесник док је жив не може да се не креће мада га све боли: тако верник лежи везан за коначност са својом апсолутном представом о Богу, о ништавности човека. И није птица у кавезу, и није риба на обали, и није болесник на болесничкој постељи, и није сужањ у најтешњој тамници тако ухваћен као онај који је ухваћен представом о Богу. Јер као Бог, тако је замамна представа о Богу свуд и свакад. Да, како мора бити ужасно за онога кога сматрају за мртва кад он, још жив и трезних чула, чује шта присутни о њему говоре, а он не може ничим изразити да је још жив: тако је и страдање због уништења за верника кад он у својој ништавости апсолутну представу има, али нема односне међусобности. Ако се догодила песничка истина да је један велики и опширан план, написан у срцу човековом и ту чврсто држан, разбио ломљиви сасуд, ако се догодило да је нека девојка због тога што је, љубљена обожаваоцем, пресвисла од среће: онда није чудо што је Јеврејин веровао да један цигли поглед Бога значи смрт, а незнабожац — да је однос према Богу весник безумља.

Кад хришћанство захтева да љубимо свога непријатеља, онда се у извесном смислу може рећи да овај захтев има свој оправдани разлог, јер Бог хоће да га љубимо, пошто је Бог, људски говорено, најужаснији непријатељ човеков, смртни непријатељ његов: та он хоће да ти страдаш, да умреш. Он мрзи баш оно у чему се живот природно садржи, о шта си ти свом својом животном радошћу обиснуо.
Људи који никако не ступају у везу са Богом, уживају — каква иронија! — ту срећу, да их Бог у своме животу никако не мучи. Не, он љуби само оне који са њим ступају у везу, чији он, људски говорено, смртни непријатељ мора да се назове — али из љубави.
Он је твој смртни непријатељ. Он, љубав, хоће из љубави према теби да га ти љубиш; то значи да ти мораш умрети, изумрети. Иначе га не можеш љубити.
Тако он, свуда присутан и свезнајућ као што је, пази на тебе, прозире и најнезнатније што се у теби збива, — прозире он, твој смртни непријатељ! Чувај се да нешто желиш, чувај се да се нечега плашиш! Јер оно што желиш неће се испунити, већ много пре супротно. И оно чега се плашиш, снаћи ће те. Уколико га се више плашиш, утолико ће те пре снаћи. Јер он те љуби и хоће да га љубиш, и једно и друго из љубави. Али чим нешто желиш или се нечега плашиш, онда не мислиш на њега. Или: ако га доведеш у везу са својом жељом или својим страхом, онда не мислиш на њега по себи и за себе; то јест, ти га не љубиш. А он хоће да буде љубљен, хоће то из љубави.

Ономе ко љуби Бога нису потребне никакве сузе, никакво дивљење. Он у љубави заборавља на страдање. Он то тако потпуно заборавља, да доцније не би ни најмање слутио о свом болу кад се Бог тога не би сећао. Јер Бог види скривено, и зна невољу, и броји сузе, и ништа не заборавља.

Бескрајна резигнација последњи је стадијум који претходи вери тако да сваки онај који није учинио овај покрет нема вере. Јер сам ја тек у крајњој резигнацији сам себи јасан у свом вечном важењу. Тек онда може бити речи о томе да се снагом вере освоји егзистенција.

Вера не припада резигнацији, јер у резигнацији добијам своју вечну свест… У резигнацију не спаде вера. Но да бих за длаку више добио, него што је моја вечна свест, за то је потребна вера. У томе је парадокс. Често се замењују кретања. Кажу да је вера потребна да би се све напустило. Чује се и нешто чудноватије: чује се како се човек жали да је изгубио веру. Ако се погледа на скали где је овај човек, примећује се да је он доспео до тачке одакле треба да се учини бесконачно кретање резигнације. Резигнацијом се одричем свега. Ово кретање вршим из самог себе. Ако га не учиним, то стога што сам кукавица, мекушац, без одушевљења и што не осећам значај високога достојанства, да је сваки човек упућен да буде свој цензор, што је много отменије него бити генерални цензор целе римске републике. Ово кретање чиним из самог себе, и оно што тиме добијем, то сам ја сам у своме вечном важењу, у потпуном споразуму са својом љубави према вечном бићу. Вером се ја ничега не одричем. Вером, напротив, добијам све, баш у смислу оном, по коме ће онај који има вере колико горушично зрно горе премештати. Ваља имати чисте људске храбрости да се све привремено напусти да би се вечност добила, а кад је добијем не могу се је вавек одрећи. То је противречност у себи, али ваља имати парадоксну и смирену храброст: докопати се преко апсурднога целокупне времености. То је храброст вере. Вером Авраам није изгубио Исака, већ га је вером добио. Благодарећи резигнацији онај би богати младић све раздао. Да је, међутим, тако учинио, витез вере би му рекао: ако узверујеш, вратиће ти се помоћу апсурднога свака пара. Према овој речи није, свакако, могао бити равнодушан некадашњи богати младић: са његовом би резигнацијом зло стојало да је разделио своју имовину због тога што му је додијала.

Око времености, пролазности све се окреће. Ја могу својом властитом снагом свега да се лишим и онда мира и покоја у болу наћи. Ја се са свиме помирити могу. Чак и кад би онај страшни демон, ужаснији од костура смрти који застрашује људе, чак када би ми безумље показало луђачку кошуљу и ја, преко његовог израза лица, схватио да је мени ваља обући. Ја своју душу још могу спасти ако ми је више до тога стало да, место земаљске среће, љубав према Богу у мени победи. У овом последњем тренутку човек може још увек да сабере сву своју душу у једном једином погледу на небо, од којега свако добро долази. И овај ће поглед бити разумљив за њега и за онога од кога тражи да остане веран својој љубави. Онда нека мирно обуче кошуљу. Чија душа нема ову романтику, тај је продао своју душу, па ма он за то добио читаво царство или бедне сребрњаке. Лично својом снагом ја не могу да добијем ни најмање од онога што припада пролазности, јер ми је снага стално потребна за одрицање. Ја властитом снагом могу да оставим принцезу, и нећу се узмргодити, већ наћи радости, мира и покоја у своме болу, али је својом снагом нећу моћи поново добити, јер ми је баш та снага за одрицање потребна. Али ћеш је вером — тако каже онај дивни судија — добити помоћу апсурднога.

Љубав има своје свештенике у песницима. Кадикад чује се глас који уме необично љубав да велича, али се о вери ни речи не чује. Ко говори у почаст овој страсти? Философија пролази без осврта. Теологија седи нафракана на прозору, облеће око наклоности философије, нуди јој на продају своју лепоту. Тешко је, веле, Хегела разумети, али Авраама разумети, то је ситница. Ја сам, међутим, употребио много времена за разумевање Хегелове философије и верујем да сам је унеколико разумео. Ако га упркос уложенога труда на неким местима нисам схватио, прилично сам дрзак да претпоставим, да ни он сам себи није био довољно јасан. Све то ја чиним лако, неусиљено, моја глава не пати од тога. Напротив, кад треба да размишљам о Аврааму, ја сам као убијен. Стално ми је пред очима огромни парадокс који испуњује Авраамов живот. Моја мисао, упркос све своје страсти, не може ту да продре. Не мичем ни за длаку даље. Напрежем сваки мишић да дођем циљу. У том тренутку постајем немоћан.

Кад би човек био у стању да сву садржину вере прелије у облик појма: ни онда не би значило да је разумео веру, разумео како он у њу или како она у њега улази.
Не! Нико ко је био велики у свету неће бити заборављен. Али свако ко је био велики на свој начин и сваки према величини онога што је волео. Јер ко је себе волео постао је велики кроз самога себе, а ко је друге људе волео постао је велики својом преданошћу, али ко је Бога волео постао је већи од свих. Нико неће бити заборављен, али је свако постао велики у сразмери своје наде. Неко је постао велики у очекивању онога што је могуће, а други очекивањем вечнога, али највећи је постао онај који је немогуће очекивао. Никога неће заборавити, али је свако био велики према величини онога чиме се борио. Јер ко се борио са светом постао је велики тиме што је свет победио. Ко се са собом борио постао је велики, јер је себе савладао. Но ко се са Богом рвао постао је већи од свих. Човек против човека, један борба у свету, али ко се са Богом рвао постао је већи од свих. Таква је била борба на земљи: један је све савладао својом моћи, а други савладао Бога својом немоћи. Један се поуздао у себе и добио све, други је, уверен у своју снагу, жртвовао све, а ко је поверовао у Бога био је већи од свих. Један је био велики својом снагом, а други својом мудрошћу, један је био велики својом надом, а други својом љубављу, али је Авраам био већи од свих — велики својом немоћи, велики својом мудрошћу чија је тајна глупост, велики својом надом чији је облик лудило, велики својом љубављу која значи мржњу према самом себи.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

Изворник: ЧОВЕК И ДУХ (Партенон, 2016; према издању: ОДЛОМЦИ, Југоисток, 1943)

(Visited 111 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, МУДРОЉУБЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *