Драгослав Бокан (Београд, 1961) је српски режисер, књижевник, колумниста, публициста и маркетиншки стручњак. Дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду и завршио постдипломске философске студије. Био је ратни командант и предводио „Беле орлове“, јединицу која није била оптуживана за ратне злочине. Био је главни и одговорни уредник часописа „Нове идеје“. Саставио је монографију „Политика: Мит, хроника, енциклопедија”, која је освојила је диплому „Златни печат” на Београдском сајму књига 2008. године. Један је од оснивача београдског „Центра за стратешке пројекте” и Руско-српског културног центра. Сарадник је и почасни члан Урбаног књижевног круга (Канада). Познат је као веома активан заступник и проповедник православља и светосавља. Себе сматра светосавским националистом. Током Украјинског грађанског рата, Бокан је од стране високих званичника Доњецке народне републике постављен за дипломатског представника Доњецке Народне Републике у Србији, тиме и званично постајући први амбасадор новостворене новоруске Републике. Објавио књиге: Огњени љиљани, Косово је срце Србије, Политика: Мит, хроника, енциклопедија, Београд, град тајни, Портрет младог дендија или Меланхолична шетња по елизабетанском пејзажу, Нови Сад: Од вароши до града и Јунаци српског устанка.
Бокан је путем своје фејсбук странице објавио огроман број добро истражених и написаних есеја и текстова на верске, националне, културне и опште теме. Овај чланак је са ауторовим допуштењем преузет са његове ФБ странице.
НАШЕ СНАГЕ
1. Физички и борбено нисмо лоши, иако су ту, ипак, најјачи они равнодушни, из редова уличних (и сеоских) мангупа, силеџија и криминалаца, па тек онда смо ту ми (родољуби), а далеко иза нас – фамозни „другосрбијанци“ и остали антисрпски оријентисани ликови.
2. Интелектуално смо убедљиво иза оне секуларне, космополитске и југо-носталгичне групације, са неколико десетина изузетака из правила (свестрано образованих и надахнутих родољубивих појединаца, попут Деспота, Антонића, Ломпара, Пиштала, Меденице, Лубардића, Ирине Деретић, Бабца…).
3. Када је реч о уметности, тек ту смо ускраћени, инфериорни и у великом заостатку иза широке креативне коалиције „обескорењених“. Оно ту суверено владају: од књижевности, сликарства и музике (свих врста), до дизајна, позоришта и филма. Иако има и наших (ђакон Ненад Илић, Дивна Љубојевић, Светислав Божић, Бојан Суђић, Љуба Поповић, Кустурица…), њихових је толико да ће нам требати године и право-правцато чудо да се она аутентично „духовна“ изједначи са „просветитељском“ културом.
4. У организацијском смислу смо још у горој позицији у односу на све наше унутрашње противнике, баш као и у публицистици, маркетингу, медијима, политици, дипломатији, невладиним организацијама…
5. А кад је реч о финансијској подршци иза наших и „њихових“ пројеката – разлика је речима напросто неописива, зјапећа и међусобно неупоредива (наравно, у антисрпску и несрпску корист).
Толико на тему биланса патриотске и њој супротне позиције у Србији.
Стање: редовно. Неравноправно и скоро па безнадно.
Али, и нада и клице отпора постоје.
P. S.
Важно је бити стварно свестан огромног заостатка, минуса и заостатка заступника „српске ствари“ у односу на наше деценијама таложене, умножаване и безочно привилеговане такмаце, противнике и непријатеље. Уз огромно неповерење, сукобе и недостатак сарадње између нас на овој страни фронта…
Ми имамо ЦИЉ (спасење), СМИСАО (отаџбинске Завете) и ПРАВАЦ (Светосавље), а они – све остало.
И уз нас су (скоро стопроцентно) најбољи међу нашим прецима, наследници косовских јунака и средњовековних духовника. Наши узори и болно-величанствени „светли гробови“.
Срећом, на нашој страни је и она анђеоска армија што је без пардона потаманила црноангелске легије. И Бог.
А Русија полако долази себи и постаје, опет, српска мајка и поуздана заштитница Срба и Србије.