Игор Ротар: ТИХИ РАТ БРАДОЊА И УГЛАЂЕНИХ ИРАНАЦА

Иранци пију вотку и псују исламску власт кад нико не види


Игор РОТАР

Саврѣмени Иран се назива Исламском републиком и споља се показује као скромна и богобојажљива земља. Међутѣм, далеко од тога да се сви становници земље трипут дневно моле окренути лицем ка Меки и уздржавају од алкохола, како то прописују исламски догмати. Дописник „Ленте.ру“ прича о животу образованих Иранаца, принуђених да се мире с влашћу религиозне већине која је, уосталом, сасвѣм трпѣљива према њиховим наравима.

Упадљиво нашминкане жене у врло кратким сукњама сѣдѣле су за празничним столом на коме је стајала и вотка и остали алкохол. Смѣјале су се и разговарале с мушкарцима.

Био сам у гостима у породици Салима, универзитетског предавача из Техерана. Памтећи ранија путовања по исламским земљама, био сам зачуђен: како то жене сѣде за столом заједно с нама! И одмах добих одрѣшиту отповѣд од Салимове жене, образоване даме срѣдњих година: „Ми смо нормални, цивилизовани људи! Док власт нѣсу освојиле ове брадоње, живѣли смо исто као Европљани. Да, сад нас тѣрају да улицом идемо с марамама и у пелеринама, али, на срѣћу, до станова још нѣсу стигли!“

Фото: Morteza Nikoubazl / Reuters

Но, како се испоставило, брадоње су стигле и до станова. Домаћин се, прѣ него што ће ми сипати вотку, опрезно заинтересовао не живе ли са мном у хотелу сумњиви људи, неће ли јавити полицији ако осѣте запах алкохола. Рѣших да нѣ искушавам судбину и сачекам с пићем до Москве.

Испрва сам Салима сматрао својеврсном бѣлом враном, но, посѣћујући домове других образованих Иранаца, дођох до закључка: већина прѣдставника срѣдње класе у великим градовима су правовѣрни муслимани нѣ више од, на примѣр, обичних Московљана. Показало се да сви они мрзе садашњи режим, а свети шиитски град Кум обавезно називају „мулоградом“.

Истина, говорио сам само на енглеском и дружио се углавном с образованим Иранцима. Моји познаници су с тугом признавали да „људе базара“ и сељаке „режим мŷлā“ потпуно задовољава.

За разлику од совѣтске Срѣдње Азије, гдѣ бѣху секуларизовани сви слојеви становништва, у Ирану је настао чудовишни свѣтоназорски раскид између образоване, прозападне срѣдње класе и традиционалног друштва, живућег по практично срѣдњовѣковним нормама. Управо су они и постали основна снага Исламске револуције 1979. године, која је успѣшно бацила изазов убрзаној вестернизацији земље.

Ехо Совѣта

Усмѣреност умова овдашње интелигенције подсѣтила ме је на боемију позносовѣтске Русије, која је живѣла у два напоредна свѣта: на улицама и на послу – комунистичке пароле, а дома – забрањени Солжењицин, радио-Слобода из пријемника и бесконачни кухињски разговори о „проклетој совѣтској власти“.

Сличност с комунистичким режимом била је и чисто визуелна: тако је на градским улицама одсуствовала реклама, а послѣ 11 увече затварали се сви ресторани, град је замирао. У СССР-у су свуда висѣле комунистичке пароле, а у Ирану – плакати: „Како да се жена правилно обуче“ и агитке што разјашњавају злокобну суштину „шејтан-државе“ САД.

Исто као и у Земљи Совѣта странци су изазивали непатворено интересовање у домаћег становништва. Људи су ме на улицама заустављали – просто у жељи да попричају с туђинцем.

Фото: Ahmed Saad / Reuters

Ми вас трпимо

Ирански режим је, дабоме, блажи од совѣтског: житељи Исламске Републике могу путовати прѣко границе (лично сам виђао како су, нашавши се „прѣко гране“ најпрѣ скидале мрске мараме), многи млади људи студирају у иностранству (чак и у мрској „шејтан-земљи“).

Но, чак ни они што нѣсу путовали ван земље нипошто нѣ живе иза „гвоздене завѣсе“: благодарећи интернету и сателитским антенама они су одлично упознати са животом у остатку свѣта.

Узгред, ирански режим је благ и у поређењу са многим сусѣдним арапским земљама, на примѣр: Саудијском Арабијом. У Ирану жене носе само мараму, а нѣ фереџу, па и одѣћа им је сасвѣм саврѣмена.

Жене се могу кретати улицама без мушке пратње, возити кола, па чак и пушити (истина, само у великим градовима). Сасвѣм трпѣљиво се иранске власти односе и према хришћанима. Тако у многим градовима земље постоје јерменски квартови, гдѣ ношење хиџаба нѣје обавезно. У исламској републици је мноштво јерменских цркава, а за обредне потрѣбе Јерменима је дозвољена производња вина. Има у Ирану и руских православних цркава (послѣ Октобарске револуције овамо је бѣжало много Словена).

Занимљиво је да Иран никако нѣ оставља утисак земље трећег свѣта: велелѣпни друмови, ваљане, саврѣмене зграде, чисте улице. На примѣр, срѣдњеазијске републике (искључујући, можда, Казахстан) изгледају далеко бѣдније и провинцијалније.

Ипак, сурова ћуд домаћих власти се пројављује. Ево, на примѣр, приче руског инжењера, држављанина Ирана: „Једном је мој дванаестогодишњи син пошао за сусѣдском дѣвојчицом, вршњакињом. Нѣје  мислио ништа лоше, једноставно је ишао за њом, ни сâм право нѣ знајући зашто. Али родитељи дѣвојчице се пожалише полицији. Позвали су ме у станицу. Начелник полиције рече да су по закону дужни да мог сина избатинају палицама, него је кичма дѣтета слаба и лако се може сломити. Полицајац је направио значајну паузу: ‘Али, ми смо добри и опростићемо вашем сину!’ Тај рефрен ‘ми смо добри’ нам стално запада у дѣо да слушамо. То јест – иранске власти нѣ захтѣвају да живимо по законима ислама, али као да нам наговѣштавају како нам тиме чине услугу“.

Нереди у Техерану 30. децембра 2017. године
Фото: Reuters

Нова снага

Символ садашњих „новогодишњих“ протеста постала је фотографија младе дѣвојке с обнаженом главом, која мрску мараму држи уздигнуту на палици.

Та дѣвојка највѣроватније припада срѣдњој класи. Управо такви грађани бѣху покретачка снага такозване „зелене револуције“ 2009. године, подигнуте због сумњи у часност прѣдсѣдничких избора послѣ побѣде конзервативца Махмуда Ахмадинежада.

Присталице условног „либерала“ Мир-Хосеина Мисавија оцѣнили су изборе као покрадене, те изашли на улице под паролама типа „Смрт диктатору“. Немире је полиција окрутно угушила. За разлику од збивања деветогодишње давности, овог пута у протестима учествују нѣ само образовани становници градова, него и радничка омладина из прѣдгрāђā.

То мења читаву слику: срѣдња класа је малобројна и нѣ може бити озбиљна прѣтња режиму. Незадовољство у омладини, која чини половину становништва, кудикамо је опасније. Садашње демонстрације започете су након подизања цѣне за кокошија јаја, и побуњеници су спочетка износили чисто економске захтѣве. Затѣм су се, ипак, појавили и политички: на примѣр, за прѣкидање финансирања бесконачних ратова на Блиском Истоку.

Занимљиво је да се многи прѣдставници срѣдње класе, који учествоваху у збивањима 2009. године, према садашњим немирима односе опрезно. „Ми, дабоме, јесмо за реформе, али сад се бринемо да се демонстрације не прѣтворе у крвави хаос. Многи од ових што су данас изашли на демонстрације уопште не личе на присталице демократије“ – писали су ми неки ирански познаници.

Осѣм тога, прве акције непослушности, по неким подацима, биле су подстрекнуте од крајње конзервативних снага. Колају гласине да је по оптужби за организовање нереда ухапшен бивши прѣдсѣдник Ахмадинежад.

Акције подршке „Зеленој револуцији“ 2009. године одржаване су и изван граница Ирана, између осталог и у САД
Фото: Mike Palmer / Wikimedia

Засад је боље ћутати!“

Техеран је већ изјавио да су нереде организовали загранични „добронамѣрници“, те окривио нѣ само Бѣлу кућу, него и Иранце живуће у иностранству, у првом реду америчке.

У америчком граду Сан Дијего, гдѣ сада живим, постоји моћна иранска дијаспора: изграђен је ирански културни центар, ради неколико иранских трговина и ресторана. Авај, моји покушаји да попричам с овдашњим Иранцима завршени су потпуним крахом. У културном центру ми рекоше да имају чврсто правило – нѣ дотицати се политике: „Ако вас занима култура, традиције земље, спремни смо да одговоримо на ваша питања“.

Срѣће нѣсам имао ни у иранским кафеима и трговинама. Типични одговори људи били су овакви: „Ништа ја нѣ знам. Сви моји рођаци су такође већ у САД“. Стекао сам утисак да се људи једноставно боје говорити о збивањима у домовини. То ми је посрѣдно потврдио стари Персијанац: „У Ирану је сада све врло загонетно, а многима од нас тамо су рођаци, пријатељи – бојимо се за њих. Нѣ, засад је боље ћутати!“

Уобичајени језик силе

Иранске власти су већ изјавиле како су „заједно с народом“ угушиле немире. Ипак, нема никакве увѣрености да се они неће поновити. Како показује опит послѣдњих догађања на Блиском истоку, смутња у ауторитарним и тоталитарним земљама нерѣтко се обрће у етноконфесионалне (Сирија, Ирак) или међуплеменске (Либија) међусобице. Вишенационални и вишеконфесионални Иран (осѣм шиита овдѣ живе и сунити – Курди и Арапи) потпуно се уклапа у тај сценарио.

Тако на сѣверу земље компактно живе Азарбејџанци, чинећи око 20% становништва, на западу – Курди (10%), а на југу – Белуџи и Арапи. Садашњи немири захватили су Ирански Курдистан, међу демонстрантима су били примѣћени чланови арапских и белуџских сепаратистичких организација.

Уосталом, ствар нѣје само у прѣтњи дробљења државе. Наивно је мислити да ће у случају пада „режима мŷлā“ земља смѣста постати демократском државом.

Присталице Исламске револуције, 1979. година. Фото: Public Domain / Wikimedia

Гледајући кадрове уличних нереда, присѣћам се упечатљивог сусрѣта у брдима под Техераном. Једаред у светом за муслимане мѣсецу Рамазану (када је правовѣрнима од изласка до заласка сунца забрањено ѣсти и пити) на планинској стази затекох дѣвојку и момка који су закусивали поред ватре. Млади људи ми понудише лѣпињу с ражњићем и чашицу јаког, миришљавог чаја. Чувши мој енглески, момак је одмах погодио да сам из Русије. Како се испоставило, он се образовао на америчком универзитету и међу студентима је имао много руских пријатеља.

Разговор је зашао до односа шаха и ајатолаха Рухолаха Хомеинија недуго прѣ револуције. „Да је шах могао – убио би Хомеинија, него му је недостајало снагице, па га је само прогнао из земље. Схватите, код нас нѣ дѣлује европска логика. Ко год стојао на власти, муле или, обратно, присталице Запада – они у сваком случају неће управљати демократским методама, него силом“ – објаснио ми је млади Иранац.

По његовим рѣчима, учинити Иран европском земљом, прѣтворити Техеран у „Париз Истока“, како је шах маштао, нѣје могуће. „Код нас ће још дуго година разумѣти само језик силе“ – с горчином је рекао бивши амерички студент.

Посрбио: Драган Буковички

Изворник: Лента.ру

(Visited 40 times, 2 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА, ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *