Србија је овде победник! Србију у овом тренутку нико не може да порази, сем она саму себе. Све се наместило тако да иде на руку Срба. На геополитичком плану настале су тектонске промене, које, симболично речено, данас премештају мора, океане, континенте. Рађа се нова констелација, нови распоред снага, који никако не одговара онима који су у овом часу најмоћнији.
Српски политички врх је, наизглед, изненађен одлуком квазидржаве Косово да осталом делу Србије уведе нове таксе на робу, сада у висини од сто одсто. Наравно, свако, ко је иоле пажљивије пратио кретања на српској политичкој сцени, нарочито ова откад је Вучић дошао на чело државе, могао је да примети и претпостави да би се нешто слично могло догодити. Наиме, када се дете навикне да све добија, тада му је тешко доказати да ствари више не могу да теку као што су текле до сада. Једноставно, Србија је, буквално, испунила све захтеве, како оне које јој је подносила сепаратистичка клика из Приштине, тако и оне који су стизали из Брисела. То јесте, албански сецесионисти и иредентисти су успели да добију све оно што су до данас тражили, изузев столице у Уједињеним нацијама.
И шта сада? Неко се нашао у чуду, откуд косовским Албанцима смелост да овако отворено гурају прст Србији у око? Ако је неко навикао да све добија комбинацијом насиља и кукњаве, онда су то Шиптари. Деценијама су тако радили и такав приступ им се до данас исплатио, па не виде разлог да мењају ту добитничку тактику. Иза леђа имају великог „тату“, који, иако их држи на узици, више ни сам не зна шта ће с њима. Уз све то, Западу је тешко сада да се повуче и призна грешку, јер би се то негативно одразило на њихов ауторитет у међународним односима. Изгледа да западном левијатану ни самом није до краја јасно, који је прави разлог због којег је подржао косовске Албанце 1999. године: да ли је то база Бондстил, трговина наркотицима, приватни бизнис америчких и ЕУ политичара, трговина људским органима, геостратешки интерес…? Вероватно, све од овога, помало… Или, једноставно, неке ствари на политичкој сцени Балкана су се уклопиле на тај начин, да је све ишло у корист Албанцима, а на штету Срба.
Рат са НАТО пактом није окончан српским поразом, како то један део актуелних политичара, на челу с председником Србије, покушавају да наметну јавном мњењу. У онаквој констелацији снага, у рату Давида против Голијата, Србија је прошла чудесно добро. Остала је целовита, а косовски Албанци, заједно са огромном НАТО армадом, нису успели да Србима наметну своју вољу, то јесте, нису успели да дефинитивно покоре СРЈ. Оно што нису успели да наметну ратом, непријатељи Србије покушавају да остваре у миру. Изабрали су политичку врхушку, коју су потом инсталирали у Србији, с намером да ову земљу и народ, лаганим корацима, сасвим покоре и Србима отму њихову свету земљу – Косово и Метохију. И што је најзанимљивије, сада, када је Космет у питању (и поред све огромне силе), ништа не зависи од земаља Запада, од САД, Немачке, Француске, већ све зависи од Србије, односно од оних политичара који се данас налазе на њеном челу.
Србима се Косово и Метохија може отети само у случају ако сами Срби на то пристану. Заправо, тада то више не би било ни отимање, већ – поклањање! Да је то тако, јасно показује нервоза коју западне земље више не успевају да сакрију. Они би да Србија што пре (по могућству, одмах) призна лажну државу на својој територији, па да се, коначно, реше проблема и бруке која их прати безмало пуне две деценије. Бити толико моћан, изигравати светског полицајца, а не бити у стању да довршиш посао са једном малом Србијом, сигурно је веома фрустрирајуће за НАТО и све земље које чине ту алијансу.
Ако неко сада мисли да су Шиптари сами дошли на идеју, да подигну таксу на робу из Србије за сто одсто, тај се грдно вара. У парадржави Косово главну реч воде НАТО и ЕУ. Тзв. косовска влада, „премијер“ и „председник“ те наказне творевине, не смеју ни врата свога дома да отворе, а да не добију миг из Вашингтона или Берлина. Једноставно, како смо горе и констатовали, земљама чланицама НАТО-а је додијало српско „нећкање“. Очигледно је српски председник покушао да још једном одгоди да стави параф на највећу издају у историји Србије. Можда се мало и уплашио таквог чина, а можда стрепи шта ће западне силе с њим урадити, када им да све што му траже, а што им је он – онако фаустовски – обећао пре него што су му предали жезло српског „голог“ и некрунисаног „цара“.
Запад сматра да је доста чекао, те да ће свако даље оклевање да Србија потпише „свеобухватни споразум“ све више нарушавати углед НАТО алијансе. У ствари, могло би се рећи да НАТО земље (у првом реду САД и Немачка) губе део по део оних простора на којима су, колико јуче, неприкосновено владали. Када неки силник у градској четврти, којем су се донедавно сви склањали с пута, доживи први шамар на који није у стању да одговори, његова сила издувава као бушан балон. Односно, кад силника неко набуши, он се више никада неће моћи опоравити, нити ће ико бити у стању да га закрпи. И Вашингтон и Берлин (па и Лондон) знају, да би им неуспех на пољу међународног признања квазидржаве Косова, био исто што и шамар једном градском кабадахији. Можда то све не изгледа тако, али они (Запад) знају, из наталоженог политичког искуства, да би даљи опстанак државе Србије у њеним међународно признатим границама за њих био једнак катаклизми и неповратној пропасти. Логика је ту јасна и неумитна: онај који је моћан никада се не повлачи, а када се једном повуче, он престаје да буде моћан.
Србија је овде победник! Србију у овом тренутку нико не може да порази, сем она саму себе. Све се наместило тако да иде на руку Срба. На геополитичком плану настале су тектонске промене, које, симболично речено, данас премештају мора, океане, континенте. Рађа се нова констелација, нови распоред снага, који никако не одговара онима који су у овом часу најмоћнији. Довољно је да један већи сателит напусти орбиту, па да сва моћ силника истопи или распрши као мехур од сапунице. Искуство историје нас учи и упозорава: царства су се уздизала деценијама, вековима, а онда су се преко ноћи урушавала и пропадала.
То је и разлог због којег НАТО алијанса тражи хитно бацање на колена оног непријатеља којег није успела да порази на бојном пољу. Србија им је кост у грлу. Чини им се да Вучић оклева, па зато почињу да форсирају премијера – Брнабићеву. То би, отприлике, могла и бити порука: Хоћеш ли ти то да завршиш, или ће то завршити Ана!
Или, можда је Вучић – и поред мефистофеловског завета – схватио да га од оних који су га доскора подржавали не очекује ништа добро? Можда му се упалила лампица у Паризу? Свакако да је оно понижење првенствено било упућено Србији и Србима као народу, али је то било и упозорење председнику Србије да у сваком тренутку може бити одбачен и згажен попут црва? Шта му је чинити? Ако потпише „свеобухватни споразум“ са косовском Албанцима и бриселским комесарима, тада остаје сам на ветрометини. Неће више имати за шта да се ухвати. Гурнуће га тада са литице – јер ће им бити непотребан. Овако, докле год је конфликт са Косовом нерешен, он може некако да одолева и опстаје на политичкој сцени Србије. Кажемо, Србије, јер је са светске и симболично и истински одуван током „Дана примирја“ у Паризу.
Оно што еуфемистички зовемо „међународна заједница“, рекло би се, бацила је свој последњи адут. Одвезала је косовске Албанце, дала им привремену слободу, да изврше максималан притисак на српски политички врх. А најлакше је Србију притиснути довођењем у питање опстанка Срба на КиМ-у. Први корак је подизање пореза за српску робу. Ако то не успе да доведе до жељеног циља (столице у УН), почеће жешћи напади на Србе, посебно оне у енклавама. Наставиће се са упадима тзв. косовске полиције на север Космета. И на крају, као последње, прећи ће се на политику „другим средствима“. Уосталом, није случајно да косовски Албанци, уз допуштење и асистенцију НАТО-а, праве своју војску. А шта ће им војска, питаће наивно просечан српски грађанин. Треба им, да остваре сан о Великој Албанији. јер ако такав сан не успеју да остваре за преговарачким столом, нема им друге, него да покушају да такав циљ досегну ратом.
Ето, и рат је (сетимо се Клаузевица) легитимно „политичко“ средство. Држава се ствара, настаје или нестаје у крви! Уосталом, у историји света никада није настала једна држава из друге договором, па надајмо се да договором неће настати ни Велика Албанија.
Изглед, повезнице и опрема текста: Словенски вѣесник
Изворник: Корени
Related posts:
Оливера Радић: СЕЋАЊЕ НА ОРАХОВАЧКЕ СТРАДАЛНИКЕ
Владимир Зотов: ПРЕДАЈА КОСОВА – СРПСКА СРАМОТА ЋЕ ПОСТАТИ И РУСКА
Пре десет година: КОСТА ЧАВОШКИ О НЕОПРОСТИВИМ ДРЖАВНИЧКИМ ГРЕШКАМА
Бошко Козарски: ЗАР КОСОВСКИ ЗАВЕТ НИЈЕ НАДЖИВЕО СВА ДОСАДАШЊА ЦАРСТВА?
Интервју (у целини): ЖИВОТНА ИСПОВЕСТ ГЕНЕРАЛА ЛАЗАРЕВИЋА
Слободан Орловић: РЕФЕРЕНДУМСКО АНТИПИТАЊЕ ЗА КОСОВО
Срђан Шљукић: ЗБОГ ЧЕГА ПОСРЕДОВАЊЕ ЗАПАДА НЕ МОЖЕ РЕШИТИ СУКОБ ОКО КОСОВА И МЕТОХИЈЕ
Драган Мраовић: ОТВОРЕНО ПИСМО МИНИСТРУ ШАРЧЕВИЋУ
ПУТИН VS ИВАШОВ: КО ЈЕ ШТА ОДЛУЧИВАО О СЛАТИНИ 1999. ГОДИНЕ?
Милијана Балетић: УНИЈАТСКА ЗАПАДНА УКРАЈИНА СЛИКА ЈЕ И ПРИЛИКА УСТАШКЕ ХРВАТСКЕ
The Economist као Баба Ванга: КАКО РАЗГОВАРАТИ СА ПУТИНОМ
Раде Јанковић: ИЗДАЈА КОСОВА
