Владимир Чугунов: ЧЕКАЊЕ

Све је почело од дневника који је случајно пронашао међу Каћиним стварима убрзо после свадбе. Била је то обична свеска, са мноштвом сличица и цртежа, са белешкама  које је Каћа водила док је он био у војсци.

Владимир ЧУГУНОВ

Владимир ЧУГУНОВ

Воз је стигао и отишао, а жена опет није допутовала. Народ се разилазио, а Борис је стајао, гледао влажни одсјај светала удаљених семафора наспрам тамног неба, и мислио о Каћи. Вртело му се у глави од топлог, задимљеног ноћног ваздуха. Без обзира на касне сате, било је загушљиво као пред кишу.

Спустивши се на клупу, Борис уморно затвори очи. Пре два месеца, растали су се као странци, без речи опроштаја, само га је кћерка, и поред свих објашњења, упорно питала: „Зашто и ти не идеш код баке?“ Каћа је упорно гледала кроз прозор, станична светла утапала су се у влажну пару, а пероном су промицале силуете пролазника. Увређеног поноса, непомирљиви до суровости, они нису разговарали месецима, у ствари, међу њима није било ничега, сем бесмислене злобе једног према другом. Каћа је, једнако ћутећи, ушла у вагон и дошавши до свог места, није више погледала ка прозору, док је ћерка, приљубивши нос уз стакло гледала у њега не трепћући. Воз је кренуо. Борис је махинално подигао руку за прозором који се удаљавао, ћерка је почела да маше, заплакала, а онда ишчезла негде иза окна. Воз је убрзао и нестао у ноћи. Са  жениним одласком негде је нестала сва бесмислена сујета присутна током припрема за пут, и страх у ишчекивању следећег скандала, али се зато поново јавило познато осећање љубоморе, као у данима њиховог првог раздвајања, када је Каћа отишла код родитеља на недељу дана. Тек су почињали да живе, били су млади, готово још деца. Њихов је однос био детињаст и неозбиљан, са прећутним алузијама на претпостављену неверу оног другог, у невештом сакривању страха од замишљене преваре. За две године брачног живота они су много тога проживели, али нису научили да разумеју једно друго.

***
Све је почело од дневника који је случајно пронашао међу Каћиним стварима убрзо после свадбе. Била је то обична свеска, са мноштвом сличица и цртежа, са белешкама  које је Каћа водила док је он био у војсци. Дневник га је изненадио и потресао. Прво што му је непријатно упало у очи било је:

„Не љуби једном срце,
Љуби много, сваки час,
Ал не љуби срце многе,
Оно љуби само Вас“.

Али није писало кога љуби, и то је повредило његово самољубље. Даље је читао пажљиво, полако, тражећи оно што се плашио да ће наћи. Пред очима су му промицали исечци из новина, јунаци љубавних филмова… И онда је неочекивано, силно букнула у њему љубомора према тим испразним сликама које су га смутиле, и одједном је Каћу видео другим очима.
„Бојим се његовог погледа, бојим се његовог насмејаног гласа…“ – прочитао је негде на средини – и скочио као да га је нешто уболо.

Каћа је стајала на вратима – уморна, тиха, смирена, дошла је с посла на ручак мало раније него обично.  И она је, и није она. Његова жена, блиска, а у исто време страна и загонетна. Једва се уздржавајући, он јој је пружио дневник:

– То је, то је… шта је ово?

Погнувши главу, Каћа је узела свеску из његове руке. Другом руком је поправила косу која је измицала испод светле мараме, прочитала, замислила се, сустигнута сећањима насмешила се, и слегнувши раменима, прословила:

–    И, шта?

– Како, шта? Како то, шта? – узрујао се. – Како си могла? После овога не могу више да те гледам! – А ја сам тамо мислио да си ти…ти… а ти си ђубре!

Каћа је увређено напућила усне, затрептала и окренувши се ка зиду, почела да плаче. Он се уздржавао неко време, а онда је ипак дошао и узео жену за руку. Каћа му је отресла руку.

–Иди!

– Каћа…. опрости. Не плачи, Каћа. Али, кад је тако… Хоћеш ли, хоћеш ли да и ја теби испричам све о себи?

И, не чекајући одговор, развезао је измишљотину о томе, како му је једном, у војсци, далеко изван територије касарне, на положају код свињца, дошла Немица, и он „ето… није издржао, и уопште, ето…“ То се стварно и десило, али не њему, него војнику из његовог одељења, који се тиме хвалио пред свима у свлачионици, док он сам, будући водник, није никада ни стајао на стражи.

Петар Плахотни: НА ПЕРОНУ КАЗАНСКОГ КОЛОДВОРА, уље на картону, 1959.

Петар Плахотни (1908-1963): НА ПЕРОНУ КАЗАНСКОГ КОЛОДВОРА, уље на картону, 1959.

***
Уставши са клупе, Борис је отишао у чекаоницу, купио карту и, изашавши кроз подземни пролаз на потребни перон, ушао у сасвим празан вагон приградског воза. Угледавши сопствени одраз у црном одсјају прозора, завалио се у седиште и наставио да размишља о Каћи. Мислио је о њој свакога дана, мислио упорно, болно. Осећање бола је било све јаче, све је више туговао за Каћом, за изгубљеном породичном удобношћу и топлином, за самопоуздањем које је изгубио њеним одласком.

Тада му се чинило да причу о Немици, коју је срочио само из освете према жени, и то невешто, Каћа није ни слушала, и зачудио се кад је пола године касније, вративши се од родитеља, она то поменула.

***
Тога дана је јако вејало. Борис је срео Каћу на том истом перону на коме ју је сада, већ другу недељу чекао узалуд. Воз је, неочекивано изронивши из снежне вејавице, летео разгонећи пред собом облаке снежне прашине, заслепљујући бљеском  непрекидног низа прозора, и глатко клизнуо низ високи дугачки перон. Задрхтавши при кочењу, зауставио се. Из отворених врата покуљао је народ. Када се напокон, појавила Каћа, са капом од беле лисице, и истим таквим оковратником, Борису се од милине стегло срце.

Потом су дошли до своје станице на касни међуградски воз, и целим путем од ње, скоро два километара кроз пристанишно насеље, и целе вечери ништа друго нису радили, само су се љубили, нису могли да се наљубе, ужурбано засипајући једно друго речима милоште.

И кад је Каћа у наступу осећања рекла: „Борј-а, Борј-а, опрости, за… тај запис у дневнику, тако сам глупа… И тако те волим.“ – он је почео да је уверава како су међу њима поравњани рачуни и да тај запис њему не значи ништа, да је он одавно све заборавио, и да је глупо што она говори о томе сада када им је тако лепо.

Већ је био заспао, када га Каћа, коју је то очигледно мучило свих претходних дана, болно упита:

– Да ли је била лепа?

–Ко?

– Та Немица?

***
Воз је стајао на шинама више од десет минута, чекајући да прође брзи воз. Било је тихо. Кроз спуштене прозоре уливао се мирис брезових минђуша, печурака и оксида гвожђа. У вагону је светло било пригушено, само су бледо, подсећајући га на минуло, тињали дежурни фењери.

Клод Моне (1840-1926): КОЛОДВОР СЕН ЛАЗАР, ВОЗ ИЗ НОРМАНДИЈЕ, уље на платни, 53х72 цм, 1877.

Клод Моне (1840-1926): КОЛОДВОР СЕН ЛАЗАР, ВОЗ ИЗ НОРМАНДИЈЕ, уље на платну, 53х72 цм, 1877.

***
А тада је био прекрасно расположен. У плесној сали су на зидовима гореле разнобојне светиљке. Таквим вечерима Борису се чинило да је, оженивши се рано, одмах после војске, пропустио много тога у животу. Завидео је онима у сали који су били слободни као птице. И када је Каћа изашла, а њега позвали на „дамски плес“, прихватио је са задовољством. Још из даљине је приметио  незадовољно Каћино лице која се враћала и застала на улазу у дворану.

– И каква је? – питала га је са изазовом у гласу кад јој је пришао.

– Нисам ја крив што још могу да се допаднем… – покушао је се да одбрани шалом: – Иначе, како теби изгледа?

– Грбава и рашчупана!

Он се насмејао, наслађујући се њеном љубомором, и у наступу самољубиве великодушности предложио:

– Хоћеш ли да певам за тебе?

И, не сачекавши да она ишта каже, пошао ка сцени.

Певао је расположено, ловећи у сали усхићене погледе ученица. Али, када је видео Каћу како плеше са неким, скоро се угушио од изненадног налета љубоморе. Завршио је некако песму и сишао са сцене, и не погледавши жену ужурбано прошао поред ње и, изашавши из плесне сале, закључао се у свом кабинету. Све је у њему, као и онда када је читао дневник нарасло до бесмислене, глупе злобе. „ Можда је то он, баш тај?“ – као да је једва дочекала да се јави мисао.

Чуло се лагано куцање на врата.

–  Ку–ку, то сам ја… – чуо се подсмешљив Каћин глас. – Хеј, па нисам ја крива што још могу да се допаднем, – додала је.

– Но-но! Не смем да сметам! – узвикнуо је, са лажном веселошћу.

– Аха, – закључила је Каћа изазивачки подсмешљиво. – Дакле, не треба да Вас чекају код куће?

– Разуме се, ја сам сада сувишан!

– Па наравно, ти хоћеш са њом да се проводиш!

Није одговорио. Каћа је још мало постојала, загребла врата ноктима и са гордом непомирљивошћу одлупкала штиклама. Једва је издражао да ту одседи до краја плеса. Када је кроз прозор видео да Каћа иде кући, а за њом, додуше, на неком  растојању, онај исти момак, његовом трпљењу је дошао крај.

Излетео је на улицу, на брзину закључавши врата, и пошао је за њима, трудећи се да га не примете, дрхтећи од љубоморе. Било је мрачно и свеже. Снег је шљискао под ногама, са кровова је бежала вода правећи на земљи ледене кристалне гомилице. Борис није могао да чује њихов разговор, али све о чему би они могли сада да причају, чинило му се непријатељским, подлим, смишљеним против њега.

Близу улаза двоспратне куће од беле цигле Каћа је застала. Задихан од узбуђења, Борис се заклонио иза електричног стуба. Одатле је могао добро да види Каћин осмех, и то, како је одречно затресла главом, а затим, погнувши рамена као под теретом неке кривице, журно ушла у улаз. Момак је мало постојао, запалио цигару, и отишао.

Пролеће је било чудесно и тихо, земља  је влажно дисала, размекшана од снега; људи су се већ разишли после плеса, а Борис је још стајао и чекао кад ће се Каћа искрасти на састанак „са оним“. И она је заиста изашла. Зауставила се на вратима, погледала низ пусту улицу са снежним одсјајем боје јоргована, и окренула ка клубу.

Горећи од стида, Борис је неприметно склизнуо за жбун акације, и сакривајући се као шпијун, у кругу кроз парк побегао ка клубу. Од узбуђења дуго није успевао да стави кључ у браву и откључа врата. Неки пас, случајно наишавши, зауставио се, и размисливши, непријатељски лавнуо на њега. Он је трупнуо ногом, пас је уплашено одскочио уназад и залајао из све снаге.

На крају, нашавши се у канцеларији, Борис је упалио светло, сео за сто и отворио прву свеску која му је дошла до руке. Испочетка је било тихо,  и он је помислио да је погрешио и да је Каћа сигурно отишла на састанак. А онда се зачула шкрипа тешких улазних врата, стидљиви кораци у фоајеу. Отворила су се врата кабинета али Борис се није окренуо, само су му леђима прошли жмарци.

Каћа је пришла и у знак помирења ставила му руку на раме.

– Доста је било?

Он је оштрим покретом скинуо њену руку, и окренувши се, погледао је тако злобно да се Каћа насмејала.

– Уобразио си не знам шта!

– Као да није!

– Шта-а?

– Кажи да не знаш о чему причам. Видео сам како сте отишли!…

Каћа се негодујући осмехнула.

– Као прво, нисмо ми отишли, он је сам пошао за мном, а као друго, какав је то тон?

– А као треће?

– Као треће… – замислила се на тренутак. – Као треће, ако муж жени не указује пажњу, она је принуђена да је тражи од других! – тврдоглаво је изјавила, а он ју је на то  ударио по образу.

Изненађено крикнувши, Каћа је покрила лице рукама и побегла из кабинета. Борис се дуго није померио с места, а затим је, дрхтећи од хладноће, још два сата стајао испред куће, у ишчекивању нечега што би могло да оправда његов ниски поступак.

Већ је стезао мраз када се вратио у клуб и заспао на столици у свом кабинету,  и потајно се надајући чуду, оставио одшкринута улазна врата.

Пробудио га је Генадиј Васиљевич Агафонов, хармонкаш, пијан, зарумењен,   последњих дана до непрепознатљивости јадног изгледа. Три дана је прошло од како се вратио са мајчине сахране и од тада је непрекидно пио.

До вечери, они су се мало разликовали један од другог, и  бучно су расправљали о добру и злу, о крају овоземаљског пута, о жалости, о срећи, и о томе зашто им Месец не показује и другу страну.

– Не, Генадије Васиљевичу, нисте у праву, – још једном је Борис покушавао да друга у пићу увери у супротно. – Питам вас конкретно: шта је то брак?

– Како то – шта је? Још један службени папир.

– То сте се ви, хе-хе, мало прешли. То што ви говорите је мрак, а брак је маглина Андромеде! Разумете?

– Маглина чега? Анд… Не, не, није тако!

– А како је?

Генадиј Васиљевич је узео са стола флашу вотке, показао етикету.

– Обрати пажњу. Склони једно слово, само једно. И шта се добије? Вода. Обична водица коју је Христос, такорећи, претворио у вино – ее-во! – и са очевидном жалошћу додао:  – Због тога се и мучимо.

– Због тога?

– Без објашњења!… Само размисли, Борја. Само мућни главом! Добро смо научили да глачамо нокте како не бисмо гребли друге, али потпуно заборавимо на „бити“. Разумеш ли? Бити! И то је ужасно!

– Шта то значи – бити?

– Без објашњења!… Окупило се у цркви, разумеш, нас пет балвана, не знамо ни како да станемо, ни да се поклонимо. Старице се моле, а ми се правимо важни један пред другим. А због чега се правимо важни? Сви ћемо помрети, Борја, сви!

– Е, ја нећу!

– Кад би тебе неко питао. Шта је живот?

– Шта?

– Уздах. Уздахнуо си, и хтео или не хтео, буди љубазан па издахни.

– Разумем. И свеједно не могу да опростим!

– А ја све опраштам свима! Свима! Они ме вређају зато што је мама кућу преписала мени једином, ништавном. Разумеш? А ја, – узвикну он, умало не заплакавши, – ја сам је продао и пропио! И питај ме, зашто? Не, ти питај, питај?

– Зашто?

– Мислиш да ја знам? Сипај.

Њихов је разговор постајао неповезан.

Два дана касније, преко ноћи,  Борис је у клубу имао напад. Добро да је био с њим верни Агафонов, јер је неизвесно како би се то завршило.

– Е-е, пријатељу, није то за тебе, не да пијеш, са твојом јетром не смеш ни да помиришеш! – дословно му је следећег дана рекао лекар.

И за Бориса је почело најтеже време. Његов живот је тих дана личио на ишчекивање, на лагано и мучно примицање неизбежног. Ово осећање се посебно погоршало када је из тајге дошао на редовно одсуство његов старији брат Андреј. Појавио се у болници са мрежом пуном наранџи, бучан, весео, самоуверен, са увек истом девизом – „Дошао, видео, победио“ – коју је тумачио на свој начин. И одмах после његовог одласка Бориса је почела да изједа љубомора. Каћино недолажење у болницу још ју је више подгревало. Шта му све  није прошло кроз главу! У сну, он је ударао жену по лицу због преваре, чудећи се њеном жалосном ћутању, порочном трпљењу којим је све подносила. И сваки пут се будио ужаснут, желећи да побегне одатле.

Дан када је Каћа дошла обележен је догађајем у његовом животу који му је оставио неизбрисиви траг у души.

Од јутра је била густа магла, у којој је пливало хладно зимско сунце. Оно није заслепљивало, било је пријатно загледати се у њега, а тим пре сада, када  му сваки нови дан унапред обећава много празног времена.

Покуцали су на врата, одшкринули их, рекли су:“Воробјев, дошли су код тебе“.

Борис је изашао. На спрату је било много људи, посетилаца и болесника, но он је одмах спазио до бола вољено, румено од мраза лице. Жена је стајала близу прозора, са капом од беле лисице, у капуту, са ташном у рукама. Тиха, рођена, али заједно са тим, и туђа.

Борис је стајао неодлучно, не знајући како да поступи. Погледавши га са нескривеном горчином, Каћа се намерно окренула према прозору.

– Дошла сам само да ти кажем – одлазим код маме.

Борис се увредио, ништа није одговорио и намерно је гледао доле, испред својих ногу. И даље не гледајући у њега, Каћа је туђим гласом изговорила:

– Идем. – На спрату је застала, кратко га погледала невешто се правдајући за такву заборавност,  саопштила му је: –  Да! Бака је умрла. Јуче ујутру.

Едвард Хопер (1882-1967): ЗАЛАЗАК НА ЖЕЛѢЗНИЧКОЈ ПРУЗИ, уље на платну, 1929.

Едвард Хопер (1882-1967): ЗАЛАЗАК НА ЖЕЛѢЗНИЧКОЈ ПРУЗИ, уље на платну, 1929.

***
Кроз прозор су промицала светла најављујући прилазак, и воз је почео да успорава. Борис је устао и изашао на перон, сасвим празан у касним сатима. Врата су се затворила и међуградски воз је уз урлик уронио у мрак.

Силазећи степеницама, Борис је пресекао пут и кренуо кроз пристанишно насеље, тамо  где је провео цео свој живот, где су живели његови родитељи, где се први пут, дошавши на праксу у стакленике, упознао са Каћом, одакле је отишао у војску, где је сада, после завршене музичке школе радио као менаџер у клубу, а у слободно време студирао на Самарском институту за културу.

„Каћа, ја не могу без вас! Чујеш?“ – због нечега је изговорио у мрак загушљиве ноћи. Сетио се дана бабине сахране, колико је пута свих дана раздвојености кривио себе  што тада није Каћи то рекао, а она је, можда, само то и чекала.

***
Не, неће никад заборавити тај дан, монотоно читање псалтира, мирис сувог леда, црквене свеће.

У средини велике собе родитељског дома, на столицама био је положен ковчег, а у њему бака, тиха, бледа, као да спава. По неком, њему несхватљивом древном обичају, под ковчегом је лежала секира, и стајао је чанак са водом обојеном тамноцрвено. Десно, на клупи седела је многобројна родбина и међу њима Каћа, са црном марамом. Сви ћуте и беспомоћно гледају у покојницу.

„Рече безуман у свом срцу: нема Бога, – монотоно је читала жена. Борис је невољно слушао. – Обешчастише се и огадише у безакоњу, и не радише добро. Бог са Небеса обрати се сину човечјем, да види да ли је разумевајући и да ли се боји Бога? Сви се измицаху, чинили су срамотне ствари , сви не радише добро, ни један…“

Бориса је наједном проболо: „Како?  Заиста – ни један?“

Он брзо окрену поглед ка онима што сеђаху уз ковчег. Али нико сем њега није обратио пажњу на те речи.  И тако жалосно, тако беспомоћно су тог тренутка сви изгледали пред лицем смрти, да Борис није издржао и изашао је у ходник.

Затим су сахранили баку. Помен је био тужан и до самог одласка, трајало је тврдоглаво, како је мислио тада, или ишчекујуће, како сада верује, Каћино ћутање.  Већ кроз недељу дана Борис је отишао у Самару на јесења предавања, и вративши се кроз месец дана у празан,  осиротели стан, послао је жени писмо. У њему је стајало само: „Опростите. Дођите. Жељно чекам.“ И не добивши одговор, сваке је вечери ишао на воз. Пролазила је и  друга недеља, а жена се није враћала.

***
Небо, чудесно звездано, лежало је над насељем. Тамнила се бездана провалија огромног вештачког језера. А са стране са које се налазио град, већ се зарило небо.

Од воде га је запахнула свежина. Ковитлајући се, ветар је бацио вал на пешчану обалу. Борис је пошао, као тргнувши се из кратког сна.

„Каћа, зар се стварно нећеш вратити? – шапнуо је и окренуо ка кући.

Требало је мало одспавати, потом ићи на посао, а затим стићи на станицу, чекати воз.

Прѣвод са руског језика: Душица Милановић Марика

(Visited 64 times, 1 visits today)
УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *