Зоран Туцаковић: О КЊИЗИ „ГЛУВО ДОБА“ РАДЕТА ЈАНКОВИЋА

Зоран Туцаковић

Зоран ТУЦАКОВИЋ

Глуво доба је, дакле, онај интервал око поноћи кад се све умири и утиша („cum silent omnia“); кад настане ноћна тмина и кад се изгуби временска оријентација. Пси тада не лају, стока не риче, петлови не кукуричу. Време у којем живимо, сваким даном све више подсећа на глуво доба ноћи. Какофонија и разуздано зборење поништавају сваки разуман дијалог – више нико никога не чује; бесомучна јурњава постаје вектор супротног дејства – брзина поништава кретање! Та брзина изазива леност, тромост духа – успављује; као сомнабул, човек хода по свету, не осећа више ништа – ни савест, ни грех, чак ни страх! Над целим светом надноси се нека злокобна тишина. Све што је умно, утишало се…

(Раде ЈанковиЋ, ГЛУВО ДОБА – Кратка најава; Духовни луг, Крагујевац, Васкрс 2015)


 

У књизи Глуво доба, насталој од текстова објављених на неколиким сајтовима и обједињених додавањем пар текстова и пасуса, Раде Јанковић не пише ништа ново, што већ и сами не знамо у најдубљој нутрини наших бића. Но, у томе и јесте главна одлика ове изузетне књиге – да уклони брану коју несвесно постављамо, чиме омогућава да наше интуитивно знање исплива на површину, како не би остало трајно запретено и нереализовано.

Раде Јанковић

Раде Јанковић

Јасно је да писац припадништво свом народу осећа као знамење и суштински белег, а не као околност због које се уздише и богоради над злехудом судбом. Јасно је, такође, зашто он своме народу не жели да постане политички субјект, односно бесловесна маса без идентитета којом се лако управља. У маси нема личности. А демократија, та „Прокрустова постеља нашег доба“, жудно чека да покупи следећи данак у крви, уживајући у страху и спуштању главе пред њеним, „демократским“ вредностима. То Раде Јанковић јасно сагледава, и саопштава нам истину да је свака демократија „прикривена олигархија“, пошто се лажно представља као владавина народа. А тамо где и постоји извесна напетост између олигархије и модерне демократије, она се увек разреши у корист тираније. Зато народи треба да теже органском јединству, а не томе да постану „политички субјект“. Као што би рекао Николај Берђајев, потребна је истинска заједница, а не неко аморфно „друштво“ које, речима Радета Јанковића, можемо означити као непросвећени квантитет са мрачним инстинктом масе. Либерализам и слобода без граница измећу се у анархију, а модерна демократија метастазира стварајући погодно тле за појаву Антихриста.

Као што народ постаје бесловесна маса, тако и појединац остаје без личносних карактеристика. Удобност, сигурност и задовољство наметнуте су као главне вредности и услов опстанка човека. Поново налазимо везу са мишљу Берђајева, односно да је ропство често угодно, док слобода, она права, уме и да заболи. Познати руски мислилац је истинито устврдио да демократија у свом крајњем изразу не допушта приватни живот, тако да живот човека постаје јавни живот, док демократија упада у наше станове и прониче у наше мисли и осећања. Тако се постепено преобликује у тиранију, која се у својој „баршунастој“ варијанти наводно стара о здрављу, моралу и приватности. Држава постаје чисто људска творевина, губећи преко потребну синергију божанског и људског надахнућа, а човек губи могућност суштинске спознаје стварности коју проживљава. Тај наводни скрб о физичком и моралном здрављу нације и сваког грађанина у ствари је само специфичан вид онога што је професор Никола Милошевић називао „теоријском рационализацијом“, тј. одбрамбеним механизмом у виду оправдања изнутра и према споља. У стварности, „баршунаста“ тиранија манипулише и тренира строгоћу, и итекако је спремна на уништавање свега што јој се противи, а што је покојни академик верно илустровао адекватним примерима.

Gluvo dobaРасцепканост, рашчлањавање, сувишно узимање мере свему и свачему доводе до губљења целине, равнотеже и упоришта. Раде Јанковић кратко и прецизно установљава да хиперпродукција производи ништавило, односно да нагомилавање оног што се изводи из основног поништава то основно. Аутор нам предочава да „хиперпродукција образовања поништава знање, хиперпродукција „мишљења“ поништава мисао, и да хиперпродукција „права“ поништава правичност. Уместо тежње ка вечном и савршеном Запад намеће доктрину тоталног успеха, при чему се Богу више не признаје да је поседник истине, а сама истина постаје синоним за разлог. Суверена људска воља се диже на трон са кога је збачен Бог, и стиче се моћ над разлозима. Тако људски ум постаје слуга који господару прибавља „добре разлоге“, остајући без разлога за властито постојање. „Повратак у природно стање“, како га Запад схвата, подразумева друштво као зверињак где је „свако свакоме душманин“, и где се као покретач и инспиратор појављује демонизам. У таквим околностима „истражити“ значи „присвојити“, док се промена сагледава кроз дарвинистичку визуру у којој је смрт „покретачка сила и услов напретка“. Западњачки појам егзистенције тако подразумева хвале вредан напредак – човек је узнапредовао у грађанина, па се преметнуо у поданика, односно роба, и чека га остварење највеће жеље: да постане робот. Модерни рат се води за промене свести и за душе, раз-ум замењује ум и тежи да постане вештачка интелигенција, а истинско знање бива потиснуто обиљем информација за које је Светомир Бојанин устврдио да им је главна улога у постизању предности над противником, и да ниједна информација никада никога ничему није научила. Тако помрачени ум утире пут Антихристу, а мали број људи препознаје ту застрашујућу коначну инверзију.

Читајући ову књигу, уверавамо се да није случајно то што се први механички часовник појавио на Западу, јер се тим проналаском исказује чудовишна решеност да се заузда време које треба да се „упрегне у таљиге прогреса“, а при томе дисциплина духа бива разорена разузданом маштом. Управљајући се према часовнику, ми не сазнајемо „који је тренутак сада“, већ једино „колико је тренутака протекло до сада“. А на Истоку је време стопљено са вечношћу, и човек је сједињен са Богом, пошто су вечност и Бог једно те исто. Опет да се послужимо речима Берђајева – све су религије никле на Истоку, и тамо Бог говори са човеком лицем у лице, док Запад није развио ниједну религију, али је развијао методе цивилизације и створио тле за буђење раз-ума. У таквој цивилизацији настаје и појам историјског времена, које је пропадљиво, подложно труљењу и распадању. О таквом корумпираном времену, о турби, писао је и Бела Хамваш; то је време када прост живот замењује бивство, и када историја, као негативна баштина, замењује ону праву баштину. На том трагу је и аутор књиге о којој причамо, уочавајући да прошлост постаје депонија, „ђубриште историје“.

У исквареној садашњости човек је осуђен да живи „само једно неподношљиво сада“, са понављањем и постојањем лишеним смисла. Такво стање узрокује појаву специфичног типа човека, „интелектуалног номада“, који је свуда па зато и нигде, који нема државу, ни нацију, ни идеологију, ни религију. Колико је далеко такав човек лишен људског садржаја од човека окренутог суштини, спознаји натчулне стварности и сврси властитог постојања! Шта преостаје таквом човеку, лишеном способности и воље за откривање стварности каква заиста јесте, него да пригрли утопистички оптимизам као своје последње уточиште, као идеологију Новог Доба! За разлику од таквог човека наливеног дрогом оптимизма, правоверни хришћанин живи у нади, тврдо ишчекујући оно „што не видимо“.

Ова књига је невелика по обиму али велика по садржају, и њено ишчитавање помаже читаоцу да очврсне у намери да настави корачање уском стазом без запућивања странпутицама.

(Visited 126 times, 1 visits today)
ОСВРТИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *