Одломак из књиге „Због чега смо и с ким војевали“ Наталије Нарочницке, изд. Службени гласник, Београд, 2012. Превео и приредио Д. Б. Буковички
Други светски рат постао је прекретна тачка у историји ХХ века, због тога је толико копаља и сломљено од историчара и политиколога поводом тих догађаја. Последњих година расправа је изашла далеко изван граница научних дискусија, и сада ваља полемисати не само наводећи нове, речите чињенице и документе, већ и развенчавајући сâм образац, светоназорски оквир, логику по којој западни стручњаци истражују збивања и сведочанства 1930-1940-их гг.
Сад у Европи „слобода, част и мир“ које је искупила наша руска крв и наша совјетска армија, коју по европским престоницама дочекиваху с необузданом раздраганошћу, отворено Совјетски Савез називају још горим тоталитарним чудовиштем од нацистичког рајха. Европски парламент, попирући међународно право и Статут ОУН, Курилска острва назива „територијом под русијском окупацијом“. Парламентарна скупштина Савета Европе усваја резолуцију о осуди злочина „комунистичких тоталитарних режима“. У стопу за њом Парламентарна скупштина ОЕБС јуна 2009. године усваја резолуцију која изједначава „стаљински тоталитаризам“ и хитлеровски расистички режим. СМИ, потпуно газећи сваки научни приступ, шире тезу о истоветности нацизма и комунизма, што би запањило не само западне политикологе, него и западне политичаре из доба Хладног рата, који су те две идеје правично сматрали супротностима.
Упркос начелу историзма, замало па главним узроком рата однедавно стадоше проглашавати совјетско-немачки споразум од 23. августа 1939. што, приметићемо, никада не чинише чак ни у годинама Хладног рата. Кривотворење историје – прећуткивање и извртање најважнијих чињеница и докумената, кључних збивања – дешава се пред нашим очима. Сасвим је могућно претпоставити да ће у западним уџбеницима кроз пар десетлећа да напишу како су на једној страни војевале демократске САД и Британија, а на другој – два тоталитарна чудовишта. Већ сад је очевидно доследно увођење у информационо поље и у парламентарне кругове мишљења да је наша држава била преступничка и да подлеже закаснелом суду. Истовремено се 70-годишњица такозваног Минхенског споразума с јесени 2008. хотимично и у потпуности прећуткује од свих западних јавних гласила!
Управо је с Минхенским споразумом започета прерасподела европских граница. Ора је да се баш тај тренутак узме као почетак Хитлерових освајања и да се пред историјском јавноћу постави питање: због чега се Другим светским ратом не сматра ни окупација Албаније од Италије, ни рат у Северној Африци, ни велика јапанска војна против Кине, која до тренутка Хитлеровог напада на Пољску беше већ изгубила много милиона људи што се уопште не урачунавају у општем броју губитака у Другом светском рату.
Резултат Минхенског споразума западних демократија с нацистичком Немачком је да је Хитлер објавио ултиматум сувереној држави, увео своје трупе и отргао прво део те државе, а затим је потпуно рашчланио, насилним дејствима „узевши чешки народ под заштиту немачке империје“. Теме усиљених тајних преговора европских држава сведоче о грабећој пуном паром правој прерасподели граница и освојења, о уследелим војним корацима Немачке и правцима освајања нових територија, питањима заједничких дејстава при нападу Немачке на ову или ону земљу. При чему је реч била углавном о Хитлеровом ширењу на истоку Европе. И то је очигледна потврда главног смисла Минхенског договора, којим су намерно Берлину одрешиване руке управо на истоку. Тај процес у Европи, започет ултиматумима и увођењем трупа, неизбежно је прешао на крвави ступањ септембра 1939. године. Заузимање и подела Чехословачке се ипак намерно у западној историографији и у историјској свести не представља као почетак европског рата јер би, то признавши, требало признати одговорност оних држава које су одобриле преиначење граница. Због тога се ни Чехословачка, освојена и рашчлањена од хитлеровске коалиције на очи целог света, не сматра жртвом Хитлерове агресије у тој мери у каквој се сматра Пољска.
Но, време је дати одговарајућу оцену и улоге Пољске у Минхену, зато што она себе сада истиче као невину жртву поделе између два пљачкаша – Хитлера и Стаљина. Притом сви прећуткују да је годину дана пре тога, у Минхенском процесу, сама Пољска одиграла улогу ситног пљачкаша. Варшава у ствари, што потврђују документи, беше веома разљућена тиме што је нису позвали као петог учесника Минхенског споразума. Пољаци су одмах испоставили захтеве на Тешинску Шлезију, и Варшава је постала Хитлеров саучесник у растрзању Чехословачке – прве жртве Хитлерових освајања.
Амбиције и улога Пољске не беху ни тада, ни данас, нити осуђене, нити одбачене од тих истих западних сила. Изгледа како је у Пољској и данас политички сасвим коректно не устезати се тих амбиција. 2005. године један од водећих историчара Пољске, Павле Вечоркович, отворено се жалио на то што Пољска 1939. није умела да се договори с Хитлером, премда је покушавала, и заједно с њим сатре толико немилу Русију. Гротескно самовредновање, изгледа, допушта си умишљати како би баш пољске војске обезбедиле Хитлеру победу у Стаљинграду и под Курском и чежњиво сликати призор: „Могли би на страни рајха наћи скоро исто такво место као Италија… На крају бисмо били у Москви, где би Хитлер заједно с Ридз-Смиглом вршио смотру победоносних пољско-немачких војски“ .
Још пре двадесет година подобна размишљања на страницама званичног органа Пољске Републике произвела би на Запад кудикамо већи шок него изјаве иранског председника о Израелу. Но, изгледа како жеља да се историја наше Победе, а сопствено коварство на првој етапи рата кривотвори – у демократској Европи све оправдава. То већ није просто политкоректно – то је опроштајница за отпуст свих грехова: жаљење због неочуваног савеза са Хитлером, снови о Пољској „од мора до мора“, којој би захвални Хитлер, како мнише у Пољској, дао Украјину, Литванију и Словачку. Та, пољски историчар сматра да отимања Западне Белорусије и дела Украјине од совјетских република, Виљнуса од Литваније, Тешинске Шлезије од Чехословачке беху „актовима историјске правичности“, чак „безусловног тријумфа правде“.
Сва грађа убедљиво сведочи како је напад Хитлера на Пољску – опредељен још у марту 1939. године, кад је СССР водио усиљене преговоре с Лондоном и Паризом, а никако не са Берлином – био последица управо Минхенског споразума, који је предодредио ток европских догађаја, касније Хитлерове кораке на истоку, изолацију Совјетског Савеза. На Западу не воле да се сећају како је њихова одлука, сасвим званично, цинично налагала жртви да се не противи, па чак и да се не усуди ни да изводи економске и производне активе и капацитете! Управо тај споразум не да је просто разрушио сво послератно устројство међународних односа, него је постао и почетак освајања и потпуне прерасподеле Европе, која је неизбежно повукла скоро све у крваву фазу. Задуго пре пакта Молотов-Рибентроп западне земље су прецртале у Минхену систем француских савеза у Источној Европи, совјетско-француско-чехословачке уговоре и франко-пољски савез, учиниле крај Малој Антанти. Друштво Народа фактички је починуло у миру, али главни резултат беше да је СССР скоро сатеран у геополитичку врећу, лишен иницијативе. Очито је управо то и био главни циљ Британије.
Након смрти Ј. Пулсидског, руковођење пољском вањском политиком прелази на Ј. Бека – министра иностраних послова који је весма доприносио њеном зближавању с Немачком. Проглашена „равноудаљеност“ од СССР-а и Немачке показала се као измишљотина. Варшава, веома озлојеђена тиме што је не пустише да постане пети учесник нагодбе, поднела је ултиматум несрећном Прагу са захтевом да јој се преда Тешинска Шлезија. Већ 2. октобра „победоносне“ пољске трупе су ступиле у Тешин, после чега је и Мађарска изнела захтеве на велики део Словачке и Закарпатје. Амбиције да постане преуређивачем „треће Европе“ неизбежно су Пољску чиниле саучесником у Хитлеровим плановима.
И не само то: одмах после аншлуса Аустрије Пољска предузима „опробавање снаге“ – него шта! – у литванском правцу. Од Љубљинске уније Варшава литванске, белоруске и украјинске земље сматра својом баштином. Ултиматум Литванији после изгреда на пољско-литванској граници 11. марта 1938. није искључивао „употребу силе“ у случају његовог одбацивања. Литванија је заузимала најважније место у пољским плановима „треће Европе“ и „балтичке Антанте“, које су на крају крајева имале да се остваре кроз наводно „слободно уједињавање тих земаља“. Мада Берлин очито намераваше увући Пољску у своје планове, Хитлер није канио дозволити Пољској да самостално завлада Литванијом. Литву је Берлин користио као мамац – њу је Немачка тобоже планирала предати Пољској као накнаду за предају пољског коридора рајху.
Када се Берлин већ спремао за улазак у Праг, у Лондону су покушавали спасти образ, и Британија с Француском се по први пут обратила Хитлеру с нотом о пружању јемстава за послеминхенску Чехословачку, коју је Хитлер безобзирно одбио. Лондону је постајало јасно да се главни догађаји светског значаја премештају у Источну Европу, и то је сасвим одговарало британским плановима. Хитлер је обмањивао и Пољску, јер њему привремена попустљивост према пољским хтењима беше нужна само зарад „активизације савезника“ у чехословачком правцу, ради привлачења додатних учесника на деобу плена, што би озаконило његово сопствено освајање и показало међународној заједници безизгледност противљења подели Чехословачке.
Чему се надала Пољска? Зар је могла имати илузија у погледу Немачке? Берлин никада не би потврдио западне границе Пољске, а циљ Немачке био је враћање Данцига! Немачка на крају не би признала интересе Пољске и Литваније! Али робујући спољнополитичкој идеологији Јузефа Пилсудског, овенчаног за своје походе на Москву ловоровим венцем Стефана Баторија, Пољска, покретана мржњом према Русији, изванредно је сузила свој видокруг схватања. Она није хтела да разуме чисто пригодну и цинично привремену заинтересованост Берлина за Варшаву као „савезника“. Пољску до дан-данас не збуњују познате Хитлерове опаске о Пољацима као топовском месу: „Свака пољска дивизија у сукобу с СССР-ом уштедеће једну немачку дивизију“.
Минхенска нагодба изазвала је дубоко разочарење Москве, где одмах предупређиваху и на далекосежне последице Чемберленове концепције, и на погибељност пољског демарша, јер је он само погодовао будућем Хитлеровом походу на Пољску. Документи показују како Москва не само да није скривала своја размишљања о могућним за себе путовима спасења, него је на све начине опомињала своје западне партнере: „Данас Пољска – беше речено амбасадору Италије у Москви 22. септембра 1938. године – захтева анексију невеликог парчета чехословачке територије, где станује неколико десетина тисућа људи пољске националности. Она је ипак заборавила да на границама пољске државе живе милиони Украјинаца, Немаца, Белоруса, Јевреја итд. Штавише, она има данцигски коридор, који Хитлер посматра као немачку територију. Како се Пољска може надати да ће ради лепих очију господина Бека Немачка, после успеха постигнутог у Чехословачкој, прекинути на пољским границама фатални пут Немаца, усмерен по њеном… признању ка достизању хегемоније не само у Европи, но и у целом свету? Ко ће доћи у помоћ Пољској у тренутку опасности?!“ У својој представци европским престоницама италијански амбасадор Аугусто Росо слаже се с неизбежним закључком да ће последица садашњег фаталног развоја догађаја бити „четврта подела Пољске“ .
Чему се надала Пољска, у чијој спољној политици је од времена Јузефа Пилсудског надвладала великодржавна концепција Пољске „од мора до мора“, с отворено антирусијским тежњама? Искористивши револуцију и грађански рат у Русији, Пољска је заузела Западну Белорусију и Западну Украјину – територије Русијске Империје, и до данас именује те области као „Источну Пољску“. Та деоба украјинских и белоруских земаља на Западу се уопште не сматра преступом. Познато је да је Пилсудски отворено захтевао повратак на границе из 1794, можда у души маштајући о 1612. години, и без устезања изјављивао како њега уопште није задовољавала источна граница „Керзоновом линијом“. Амбиције и еуфорија Варшаве 1919. су је чак учинили незгодним партнером за Антанту, премда је улог на „моћну“ антирусијску Пољску свагда био елемент англо-француске политике у односима с Русијом и СССР-ом. Кад разглабају пакт Молотов-Рибентроп због нечег не воде рачуна да је Пољска не само у годинама револуције и Грађанског рата, већ и током целог послеверсајског периода између Првог и Другог светског рата сама себе постављала с очигледним непријатељством према Русији.
Пољски министар иностраних послова Јузеф Бек, следбеник Пилсудког, био је уз то и отворени германофил, и до последњег трена покушавао је убедити Хитлера како би Варшава могла постати незамењивим оруђем за Немачку у њеном походу на исток, а пре свега за освајање Украјине. Судећи по архивским документима, чак и британски аутори Минхенског споразума, у најмању руку до пролећа 1939, одлично су схватали да Хитлеров поход на исток већ неће заобићи Пољску. Варшава, пак, до краја беше настројена одлучно против сваког вишестраног споразума с учешћем Москве, и покретана илузијама да за лојалност Берлину и готовост на савез са Хитлером добије своју награду у виду очувања Данцига за себе, а можда и обретавања Украјине и излаза на Црно море.
Спроведе ли се кратка, сажета анализа онога што је произашло у свету 1930-их година, до 1939, онда ће постати јасно да је до тог времена већ био у току светски рат – најопсежнији и по жртвама, и по амбицијама, и по захваћености стратешких региона. И какво беше држање великих „демократија“? Па рат и нова, невиђена прерасподела света почели су пре пакта Молотов-Рибентроп. Означимо међаше те крваве прерасподеле, која због нечег западне демократије није побудила на уплитање, подвргавање агресора осуди, бојкоту, изоловању.
Прерасподела света на Далеком Истоку однела је животе више од 35 млн људи – пре свега Кинеза који се тукоше с јапанском Квантунском армијом већ 1931. Јапан је тада заузео територију једнаку површини Француске. С попустљивошћу међународне заједнице Јапан је 1933. заузео још и покрајину Џехол, а 1935. је упао у Чахар и Хебеј.
Италија 1935. почиње агресивна дејства у Северној Африци и напада Абисинију, применивши хемијско оружје против незаштићеног становништва. Ако се Друштво народа изјашњава за санкције, то се Енглеска и Француска ограничавају тек символичним гестовима, одрекавши се чак и нафтног ембарга, који би могао нагло расхладити ратоборни жар Италије. Британски кабинет сматраше нецелисходним противити се акцијама у Африци, објаснивши цинично такву попустљивост жељом за умиривањем и уздржавањем агресора од „корените измене размештаја снага у Европи“. Мада је тај Мусолинијев корак потпуно подрио Бријан-Келогов пакт, тј. свеевропски систем безбедности, председник Рузвелт је пожурио да обнародује декларацију о неутралитету, који је значио неограничену пуномоћ не само за Италију и Јапан, но и за Немачку, која је направила војне кораке у Рајнској области и објавила ништавним Локарнски споразум, давши на знање да закључивање франко-совјетског уговора посматра као према Немачкој непријатељски потез. В. М. Фалин у својој монографији оправдано скреће пажњу на смисао те „посланице“ – ако Запад буде Москви давао гаранције, онда ће Берлин нарушавати статус кво на западу Европе.
И та „посланица“ беше схваћена: Немачку стадоше отворено подјаривати на исток. Обелодањујући архивске фондове совјетске обавештајне службе и НКИД, могли бисмо и западним земљама предложити да скину ознаку тајности са докумената који се односе, на пример, на закључење „пакта четворице“. „Пакт о разумевању и сарадњи“ беше потписан јула 1933. с хитлеровском Немачком од влада Француске, Енглеске и Италије, чије архиве су, што се тога тиче, до дан-данас закрите. Чак и нератификован због протеста француског друштва, баш тај пакт је Хитлера преобратио у поштованог учесника на европској политичкој позорници и увео га у круг „признатих“. А то је отварало пут ка Минхенском споразуму.
Потврђен од западних демократија аншлус Аустрије, подела и заузимање Чехословачке, проистицали су право из стратегије „одвући од нас (Енглеза) Јапан и Немачку, и држати СССР под непрестаном претњом“, како се отворено изразио Лојд Џорџ. „Пружићемо Јапану слободу деловања против СССР-а – појашњаваше он. – Нека корејско-манџурску границу рашири све до Леденог океана и присаједини себи далекоисточни део Сибира… Отворићемо Немачкој пут на Исток и тиме обезбедити њој толико неопходну могућност ширења“ .
Јапан је такође потпуно схватио да се САД, Енглеска и Француска неће уплитати. Осигуравши се обећањима Немачке и Италије да ће „указати подршку ако се СССР покаже као савезник Кине“, почео је остваривати „Танакин меморандум“, чији садржај совјетском руководству беше познат још 1928. У Нанкину су Јапанци убили више од 200 хиљада људи – сваког другог житеља, а јапанска агресија у целини Кину је стајала 35 млн живота. При том је, по мишљењу Запада, светски рат започео тек с нападом на Пољску и ступањем Велике Британије у војну!
И тако, Европа доследно „умириваше“ Хитлера и не ометаше Италију, која упаде априла 1939. у Албанију и укључи је 7. априла у свој састав, приближивши се остварењу своје концепције mare nostre – прстенастог надзора над Средоземним морем.
Знаменити су тајни преговори сера Џона Сајмона, министра иностраних послова Велике Британије, и Хитлера, одржани у канцеларовом дворцу у Берлину 25-26. марта 1935, чији запис је постао власништвом совјетске обавештајне службе, а први пут је обнародован 1997. Хитлер одбацује чак и наговештај могућности сарадње са бољшевичким режимом, називајући га „сасудом са бацилима чуме“, изјављујући како се „Немци више боје руске помоћи неголи напада Француза“, и тврдећи да је од свих европских држава од свега вероватније очекивати агресију баш од Русије. Раскид с рапалском линијом и одсутност сваке повезаности будућег совјетско-немачког пакта 1939. с њом је ту. Баш Сајмон је предложио да се СССР посматра само као геополитичка величина, и настојао на томе да се „опасност комунизма пре јавља као питање унутрашњег, неголи међународног поретка“.
Главни смисао његове „посланице“ Хитлеру је, ипак, сасвим други – у санкционисању аншлуса Аустрије. Кад је Рибентроп замолио Сајмона да изложи британске погледе по аустријском питању, овај је отворено постулирао: „Влада Његовог Величанства не може се односити према Аустрији исто као, на пример, према Белгији, то јест према земљи која се налази у најближем суседству с Великом Британијом“. Задовољни Хитлер је изразио своје одушевљење и захвалио се британској влади за њене „лојалне напоре по питању саарског плебисцита и по свим другим питањима, у којима је она заузела тако великодушан став у односу према Немачкој“. Овде је реч била о конференцији 1935. у Стрези по питању нарушавања војних одредаба Версајског уговора, где је Британија одбацила предлог о санкцијама у случају нових нарушавања.
А какве циљеве имађаху Сједињене Државе, које сада представљају не само као главног спаситеља Европе, него и као борца искључиво за победу општих принципа слободе и демократије, а никако не за сопствене интересе?
САД у потпуности понављаше своје понашање 1914-1917. гг, и уопште, намераваше у наступајућем рату између СССР и Немачке причекати до њиховог исцрпљивања или до тренутка док не почну геополитичке промене структуралног реда, које ће битно мењати однос снага. Саопштење совјетске обавештајне службе о таквом ставу САД пропраћено је записом целог текста Рузвелтовог извештаја своме кабинету од 29. септембра 1937. године. Извештај је претходно размотрен с Рансиманом – нарочитим представником Болдвиновог британског кабинета. Главни садржај преговора беше питање неутралитета САД у долазећем рату. Становиште Ф. Рузвелта на крају беше овако срочено:
„Ако се деси оружани сукоб између демократија и фашизма, Америка ће испунити своју дужност. Ако буде постављено питање рата, изазваног од Немачке или СССР-а, то ће се она држати другог става и, настојањем Рузвелта, сачуваће своју неутралност. Но, ако се СССР нађе под претњом немачких империјалистичких, тј. територијалних тежњи, онда ће европске државе бити дужне да се умешају, и Америка ће стати на њихову страну“ . Последњим ставом се скоро у потпуности понавља стратегија неутралитета у Првом светском рату: умешати се кад се Евроазија нађе под преимућственом контролом једне континенталне силе. Ти ставови чине јасним каквом непријатношћу за САД се показао пакт Молотова-Рибентропа, који је привремено изменио Хитлерове приоритете. Англосаксонци су очигледно предност давали узајамном исцрпљивању Немачке и СССР-а, и умешали би се тек у случају ако би Немачка побеђивала и цела Евроазија западала под њену контролу.
Изгледало је да Хитлерови планови освајања источног „животног простора“ потпуно ломе англосаксонску доктрину о „низу ситних, несамосталних европских држава између Немаца и Руса“ од Балтика до Црног мора. Па ипак, познато је да су Британија и САД посредним начином свим средствима наводили Хитлера управо на Исток. До дан-данас распростире се мишљење како је Британија мислила да умири Хитлера. Није! Англосаксонцима би најстрашније било ако би се Немачка задовољила Минхеном и аншлусом Аустрије, који беху прихваћени од „демократске заједнице“.
Као прво, они су се већ обрукали приносећи Чехе као жртву својим интересима.
Као друго, десило би се сједињавање немачког потенцијала у једној држави, а то би била ревизија Версаја, при чему таква каквој би потом тешко било замерати – те територије не беху освојења 1914-1918, већ су улазиле у Немачку и Аустроугарску пре Првог светског рата.
Британија уопште није рачунала на умиривање Хитлера, већ на то да га наведе на даље напредовање ка истоку, а не ка западу, што је померало рат од Енглеске. И англосаксонско рачунање на необузданост амбиција беше тачним. Агресија на исток давала је повод уплитању и, при срећном стицају околности, довршавању геополитичких пројеката не само у погледу земаља подвргнутих агресији, него и целог ареала. Штампа и политички кругови у Енглеској отворено су расправљали о следећем Хитлеровом кораку – захтеву за Украјином.
Закључак о погубној за сопствену историју политици Пољске уочи рата проистиче из документарне грађе, навођене чак и од „полонофилских“ аутора, које научничка савест приморава признати „очити заокрет у спољњој политици Пољске ка зближавању с ,Трећим рајхом‘ (по иницијтиви Берлина)… задавајући озбиљан удар целом систему међународних односа у Европи… Опчињено могућношћу задовољавања територијалних прохтева на рачун суседне државе, пољско руководство пошло је на отворену сарадњу с нацистичком Немачком“ . Већ у јануару 1939. пољски министар иностраних послова Ј. Бек зајавио је после преговора са Берлином „потпуно јединство интереса у погледу Совјетског Савеза“, а затим је совјетска обавештајна служба известила и о преговорима Рибентропа са Пољацима, током којих је Пољска изражавала спремност да се присаједини противкоминтерновском пакту ако Хитлер подржи њене захтеве односно Украјине и изласка на Црно море . Како се види, то питање решавало се тек у зависности од цене за отказ од „једнако удаљеног“ става између Немачке и СССР-а јер, према сазнањима Литвинова, Пољска одрицаше такву могућност у преговорима с италијанским министром и Мусолинијевим зетом Галеацом Ћаном, који Варшави није могао понудити одговарајући плен .
Ипак, англосаксонска стратегија је постала толико очигледном, да ју је већ то предодређивало на крах. И схватајући то, Британија практично једновремено, али ипак неколико дана пре СССР-а, беше спремна договорити се с Хитлером, у вези са чим је припремљен сусрет Геринга с Халифаксом и „миротворцима“-минхенцима Чемберленовог кова, који су поново дигли главе лета 1939.
Минхен и став „демократских земаља“ показали су бесмисленост пребивања на колосеку англосаксонске стратегије за СССР. То је у своме извештају признао чак и М. Литвинов, који је, не без основа, сматран представником англосаксонског лобија у СССР-у. При њему вањска политика СССР-а није просто лако прешла с рапалске линије у антинемачки лагер, што беше и природно после Хитлеровог доласка на власт. СССР је ступио у Друштво народа и почео делатно показивати уздање у разумевање са Западом у потрази за колективном безбедношћу. Литвиновљев извештај направљен је у време Минхенске нагодбе, што је на Западу одмах било примећено. „Говор што је јуче Литвинов одржао, у основи, чини ми се, признаје крах политике колективне безбедности, која је последњих пет година била основа спољње политике Москве… То признање не може да не доведе до закључка како СССР отклања било какву одговорност за оно што ће се догодити с Европом, и како ће се одсад руководити искључиво својим сопственим интересом и сопственим идеалима“ – саопштава посланик Италије Аугусто Роси још с јесени 1938.
Историјска читанка и нове потврде бесконачних покушаја и планова показују једно: преговори и затезања од стране западних земаља су, између осталог, имали циљ да одвуку пажњу СССР-а од тражења самосталних могућности, да предупреде његово обраћање на модус вивенди с Немачком. Чега вреде само вишемесечни преговори о заједничкој декларацији Енглеске, Француске, СССР-а и Пољске! Поврх тога што Пољска беше главном препреком таквој декларацији, Британија непрестано мењаше свој став, наизменично сад сејући наде, сад повлачећи своје речи, увек одбијајући да уврсти ту и тачку о сопственим обавезама и јемствима.
Стварне прилике врло красноречиво одражава разговор сталног представника у Лондону И. М. Мајскога са замеником министра иностраних послова Велике Британије А. Кадоганом, који се латио убеђивања Мајскога како је Лондон спреман прихватити декларацију о долазећој агресији Немачке: „Слушао сам Кадогана с великим неповерењем – записао је у извештају Мајски. – Знајући вековну нељубав Енглеске према ,тврдим обавезама‘ уопште, а на европском континенту особито, знајући традиционалну пристрасност Енглеске према игри на противречности међу трећим државама са слободним рукама, знајући, најзад, како већ на моје очи брит(анска) вл(ада) никада чак ни чути није хтела за јемчење граница у Средњој и Источној Европи, ја с муком могадох представити себи да би се Чемберлен сложио дати чврсте обавезе Пољској и Румунији. Најзад он упита: ,Зашто се тако смешкате? Зашто Вам се такво решење кабинета чини невероватним? ‘ Ја одвратих: ,Зато што би ваш нови план, само ако уопште буде реализован… представљао нешто налик на револуцију у традиционалној вањској политици Велике Британије…‘ Кадоган слеже раменима: ,Да, наравно, то би била револуција у нашој вањској политици, због тога тако дуго и не можемо донети коначну одлуку‘“ . При том је Кадоган показао на часовник и стао уверавати да влада у том тренутку доноси одлуку. Али одлука опет није била донета!
СССР је стално укључивао тачку о томе да „Енглеска, Француска, и СССР обавезују се указати сваку, рачунајући и војну помоћ источноевропским државама распоређеним између Балтичког и Црног мора које се граниче са СССР-ом, у случају агресије против тих држава“ . Па ипак, ниједан пројекат са стране Британије није давао јемства Прибалтичким земљама – западној граници СССР-а, сва она су практично завршавана уклањањем од одлучујућег корака. То потврђују практично сви раније обелодањени и увођени у обрт нови архивски документи. У одговор на предлог СССР-а од 17. априла, Халифакс је поново саопштио Мајском да „Британија ће настојавати на свом првобитном предлогу о нашој (совјетској – Н. Н.) једностраној гаранцији за Пољску и Румунију. Британски министар позвао се опет на „опозицију“ Пољске и Румуније, а о пружању англо-француског јемства прибалтичким државама приметио је да, као прво, саме те државе као да се изјашњавају против таквог јемства, плашећи се да „испровоцирају“ Хитлера, и да, као друго, ширење англо-француске гаранције на Балтик дало би разлог више Хитлеру за утувљивање у главу немачког народа мисли о политици „окружавања“.
У одговору совјетског амбасадора беше указано „да је предложена енглеска формула лишена карактера узајамности: ми смо у обавези помагати Англо-французима ако су увучени у рат због Пољске и Румуније, а они нама нису обавезни помагати у сличном случају“. Та размена мишљења протицала је у данима када је у „Тајмсу“ била развијена велика кампања за то да се учини „још један покушај“ договора с Немачком и Италијом. Како је И. Мајски јављао: „…У владиним круговима се јасно осећао рецидив минхенске политике“, и поново су се дизали гласови „миротвораца“ .
У збиру, врло усиљени и напети покушаји да се дође до резултата од западноевропских партнера ништа нису дали, што је и довело до закључивања озлоглашеног совјетско-немачког уговора 23. августа 1939.
Да ли је такав развој догађаја и последак био савршено неочекиван за западне државе, како то данас покушавају представити? Нимало. Већ септембра 1938, после преговора са замеником наркоминдела В. Потемкином, амбасадор Италије у СССР-у јављао је своме надлештву о потпуној разочараности СССР-а, чије руководство држи да ће се одмах након поделе Чехословачке Хитлер латити Пољске, и закључке о неизбежности промене курса: „Ја држим да ће сада непосредан резултат последњих догађаја бити то што ће СССР бити принуђен да се остави својих покушаја међународне сарадње са буржоаским владама западних демократских држава, прелазећи на одбрамбену политику релативне изолације“ . Дакле, будућа смена трагања за договором са Британијом и Француском пактом о неутралитету с Немачком од западног дипломате у његовој тајној поруци центру названа је одбрамбеном политиком!
У свим разговорима са британским амбасадором Сидсом у Москви и Литвинов и Молотов неједном њему износише разочарење политиком Лондона, чији крах у Минхену допушташе СССР-у „сматрати себе слободним од свих обавеза“. После Минхена и на Западу су увиђали да је за СССР то једини пут. Непрестано потхрањивати у совјетском руководству лажну наду на могућност споразума о узајамним колективним гаранцијама – ето очигледног циља стратегије пре свега Британије, чијим главним оруђем беше Пољска.
Родоначелником извртања смисла Другог светског рата може се сматрати немачки историчар Е. Нолте, чија су гледишта 70-их изазивала бурне протесте целе научне и политичке јавности на Западу. До данас се он због својих нелибералних погледа сматра политички некоректним, јер је фактички почео рехабилитовати фашистичке појаве у Европи и посредно оправдавати хитлеровска освајања. Ипак, његову концепцију која Запад избавља од кривице за грех нацизма сад учинише стожером кривотворења историје.
У својој књизи „Европски грађански рат 1917-1945“, Нолте своју концепцију доводи до врхунца, приказујући међународне односе у међуратном периоду и кретање ка рату као сукоб двају идеологија које представљају изазов грађанском свету и друштву, а сам Други светски рат – не као кулминацију стремљења за територијалном превлашћу и новом прерасподелом послеверсајског света, већ као тобоже Октобарском револуцијом започет „свеевропски грађански рат“. Нолте првенство даје небављењу чињеницама, а оне што су општепознате надовезује на своју схему. Ипак, чињеница јесте то да одлука о датуму напада на Пољску 1. септембра 1939. беше од Берлина донета још пролећа 1939, и совјетско руководство је са тим одлично било упознато. Штавише, скоро одмах после Минхена многи на Западу схватали су да се СССР налази у потпуној изолацији. Тако да је теза о томе како је, тобоже, пакт Молотов-Рибентроп довео до напада на Пољску апсолутно противисторична.
Нолте „Пакт Хитлера-Стаљина“ назива европским прелудијем Другог светског рата. Разбирајући текст тајног протокола о подели сфера утицаја, Нолте се обрушава на тачку о Пољској, у којој се говорило да „питање о пожељности независне пољске државе и тога какве би могле бити границе те државе може бити разјашњено само током будућег политичког развоја ситуације“.
Скрећемо пажњу да се та реченица скоро поклапа с текстом бележака кајзеровског канцелара фон Билова, направљених још 1890. у односу на планове кајзерове Немачке у будућем рату против Русијске Империје. Планови су, отворено ћемо рећи, поновљени од Хитлера, па и ширење НАТО-а као да иде према кајзеровим картама: „Морамо на крају потиснути Русију од оба мора – од Балтичког, и од Понта Евксинског, на којима се и заснива њен положај светске силе“. Остарели Бизмарк је на белинама оставио примедбу: „Тако настране нацрте не треба излагати на папиру“ .
Теза о судбини Пољске одражавала је, пре свега, доследно размишљање Берлина. Фон Билов је такође држао да „питање васпостављања Пољске у било каквом облику и присаједињавања балтичких покрајина треба оставити по страни“, пошто ће поражена и на исток потиснута „Русија пре бити пожељан сусед, него васпостављена Пољска“. Пољским пангерманистима што тако марљиво сплеткарише против Русије пред Први, а против СССР-а пред Други светски рат било би корисно да су знали праву цену Пољске у очима Немаца.
Драматична судбина Пољске на споју супарничких геополитичких блокова у тренутку пооштравања опште борбе не на последњем месту беше предодређена њеном вечитом непријазношћу према Русији. Грађа дате књиге потврђује оно што је било познато из објављених архивских материјала. Пољска је чувала „одречан однос према вишестраним комбинацијама, управљеним против Немачке“ . После важног франко-енглеског саветовања, одржаног 22. марта 1939. с учешћем Бонеа, Чемберлена, Халифакса – десио се одлив информације у штампу о томе да „сви пројекти противљења Немачкој главну сметњу имају од стране Пољске. Пољска се боји одрицања од досад спровођене политике балансирања између Совјетског Савеза и Немачке пуковника Бека. Пољска се, стрепећи од Немачке, не решава узети учешће у декларацији против агресије“ .
Нови архивски материјали не остављају недоумице о ставу Пољске: она се не само доследно и свесно клонила од учешћа у каквом било фронту заједно СССР-ом, него је и рачунала на украјинске и литванске земље. Управо то ју је подстицало на ревносно убеђивање немачке стране да игра на Пољску, а не на „Велику Украјину“ – и онда ће „Пољска доцније бити сагласна да иступи на немачкој страни у походу на совјетску Украјину“ .
Дакле, укупан политички ток 30-их гг. доста очигледно је довео до издвајања супротстављених интереса: западне државе, међу којима иницијатива припадаше Британији, хитлеровска Немачка са другим фашистичким режимима и СССР. Британија је фактички поновила своју стратегију из предвечерја Првог светског рата, и постарала се усмерити агресивни потенцијал Немаца ка Русији. Неизбежност потпуног прекрајања Европе постајаше очитом и све земље, пре свега Источна Европа, тражиле су свој излаз из настале ситуације, размишљале о могућностима искоришћавања супарника у кризи, те шансама за реализовање раније неостварених историјских планова.
Related posts:
Ф. М. Достојевски: КОНСТАНТИНОПОЉ МОРА БИТИ НАШ
Лариса Черкашина: ПУШКИНОВИ ПАРТИЗАНИ – СУДБИНЕ И ЈЕДНА СЛИКА
Леонид Ивашов: БЕКСТВО ЗЛОЧИНЦА БР. 1
Марко С. Марковић: СРПСКА АПОКАЛИПСА ПО Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОМ
Антоније Ђурић: НАЈДУЖИ ЛОВ НА ЧОВЕКА
Тодор Метохит: ПОСЛАНИЦА О ДИПЛОМАТСКОМ ПУТУ У СРБИЈУ поводом женидбе Краља Милутина са Симонидом године 1298.
Grey Carter: ВЕЛИКИ МИМОХОД, ЈЕДАН ОД НАЈТРАГИЧНИЈИХ ДОГАЂАЈА СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ
Предраг Петровић: СРПСКИ КЊИЖЕВНИЦИ О ОКТОБАРСКОЈ РЕВОЛУЦИЈИ: СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР И ДРАГИША ВАСИЋ
Бранислав Матић: ПАТРИЈАРХОВА ВЕЧЕРА
Милорад Вукашиновић: САКРАЛНА ГЕОПОЛИТИКА
Зоран Милошевић: РУСИЈА, УКРАЈИНА И НОВА ХАЗАРИЈА: ГЕОПОЛИТИЧКИ АСПЕКТ
Владимир Умељић: ТЕОРИЈА ДЕФИНИЦИОНИЗМА: ЈЕЗИЧКО-ФИЛОЗОФСКИ ДОПРИНОС РАЗУМЕВАЊУ ФЕНОМЕНА ГЕНОЦИДА
