Алваро Варгас Љоса: ОД КОМУНИСТИЧКОГ УБИЦЕ ДО КАПИТАЛИСТИЧКОГ БРЕНДА!

Алваро Варгас ЉОСА

Алваро Варгас Љоса (1966) је перуанско-шпански писац и политички коментатор, најстарији син чувеног писца, нобеловца Марија Варгаса Љосе. Доктор историјских наука, објавио седам високотиражних књига, гостујући је професор на неколико водећих универзитета у свијету, има колумну у десетак престижних штампаних медија у западној Европи и Америци.


ЧЕ ГЕВАРА, у перцепцији великог броја људи борац за „бољи свет“, у стварности – масовни убица, који је толико тога урадио (или је то ипак било исувише мало?) на уништењу капитализма, данас је један од кључних капиталистичких брендова. Његов лик украшава новчанике, шоље за кафу, бејзбол капе, торбе из бутика, привеске, кутије с биљним чајевима и, наравно, мајице. Свуда видимо чувену слику социјалистичког манекена са беретком на глави, слику коју је Алберто Корда снимио првих година револуције, када му је Че случајно упао у кадар. Та слика је, 50 година после Чеове смрти, и даље лого револуционарне (или капиталистичке?) шик моде. Шон О’Хаган тврди у Обсерверу да постоји чак и прашак за веш који се рекламира поруком „Че пере беље“.

Почело је с филмом „Дневник мотоциклисте“, у режији Валтера Салеса. Сниман у дивном, природном, капитализмом незагађеном крајолику, филм приказује како се код младића који путује Јужном Америком, у циљу самоспознаје, полако буди социјална свијест док посматра социјалну и економску експлоатацију. Тако су положени темељи за нови талас „поновног откривања“ човјека кога је Сартр назвао најпотпунијим људским бићем наше ере.

Но, можда би прецизније било рећи да је овај помодни култ Че Геваре зачет још 1997, на тридесету годишњицу његове смрти, када је објављено пет различитих биографија, а његови посмртни остаци пронађени у близини писте аеродрома Ваљенгарде у Боливији. Обиљежавање тридесетогодишњице смрти вратило је у центар пажње чувену фотографију Фредија Алборте на којој се види Че положен на сто, мртав и романтичан, налик Христу са неких класичних слика.

У априлу 1967 године, говорећи на основу сопственог искуства, Гевара је сумирао своју идеју правде у својој „Поруци Триконтиненталу“ (организацији из Хаване, замишљеној да помаже борцима за слободу на три континента): „Мржња као елемент борбе; непоколебљива мржња према непријатељу, која гура људско биће преко његових природних граница, претварајући га у ефикасну, насилну, селективну и хладнокрвну машину за убијање“. И његови ранији списи били су зачињени оваквим реторичким и идеолошким насиљем.

Геварине склоности показује фраза из писма (објављено у књизи Ернесто, Мемоари Че Геваре у Сијера Маестри) које је написао својој жени, за вријеме путовања са Фиделом Кастром из Мексика на Кубу 28. јануара 1957, непосредно после искрцавања на кубанско тле: „Овде у кубанској џунгли, жив и жедан крви“. У том ставу га је додатно оснажило убеђење да је Арбенз изгубио власт зато што је пропустио да ликвидира своје потенцијалне непријатеље.

У ранијем писму тадашњој девојци Тити Инфанте, Че каже: „Ако буде неких стрељања, то значи да је влада сачувала способност да узврати ударац“. Стога није неко изненађење да је током оружане борбе против Батисте, и касније по тријумфалном уласку у Хавану, Гевара побио или надзирао егзекуције много људи након пресуда по кратком поступку. Међу убијенима било је доказаних непријатеља, осумњичених непријатеља и оних који су се напросто нашли на погрешном мјесту у погрешно вријеме.

У јануару 1957, као што сазнајемо из дневника са Сијера Маестре, Гевара је убио Еутимија Гуера зато што га је сумњичио за одавање информација: „Ријешио сам проблем пиштољем калибра 32 мм, у лијеву страну његовог мозга… Његове ствари сада припадају мени“. Касније је убио Аристидија, сељака који је рекао да не жели да иде даље са њима ако ће да напусте његово село. И док се питао да ли је ова жртва „била довољно крива да заслужи смрт“, није се колебао када је наредио убиство Ечеверије, брата једног од његових другова, због неких злочина које касније није јасно навео: „Морао је да плати“. У неким другим ситуацијама је као метод психичке тортуре симулирао егзекуције, без намјере да их изврши.

Луис Гвардија и Педро Корзо, два истраживача са Флориде који припремају документарни филм о Че Гевари, дошли су до свједочења Хаима Косте Васкеза, бившег команданта револуционарне армије познате као „Ел Каталан“. Он каже да је за многа убиства која се приписују Рамиру Валдезу, будућем министру унутрашњих послова Кубе, заправо директно био одговоран Че Гевара будући да је Валдез примао наређења директно од њега док су се налазили у планинама.

„Ако сумњаш, убиј га“, гласило је Чеово упуство. У предвече побједе, по ријечима Васкеза, Че је наредио убиство неколико десетина људи у Санта Клари, у централној Куби, гдје се његова јединица пробила током завршних операција на острву. Неки од њих су били побијени у хотелу, као што пише Марсело Фернандез Зајас, још један бивши револуционар који је касније постао новинар – додајући да је међу убијенима, познатим као каскитоси, било сељака који су се придружили војсци само да би избјегли незапосленост.

Али, „хладнокрвна машина за убијање“ није показала пуне размјере своје посвећености све до тренутка непосредно после пада Батистиног режима. Кастро му је додијелио мјесто управника у затвору Ла Кабања (Кастро је имао клинички прецизно око за одабир праве особе која ће штитити револуцију од инфекције). Ла Кабања је камено утврђење из 18. вијека које је служило одбрани Хаване од енглеских гусара, а накнадно је претворена у војни гарнизон. На начин који језовито подсјећа на Лаврентија Берију, Гевара је током прве половине 1959. године био један од оних који су били на позицијама моћи током једног од најмрачнијих периода кубанске револуције. Хозе Виласусо, адвокат и професор Средњеамеричког Универзитета Де Бајамон у Порторику, био је члан тијела задуженог за пријека суђења у Ла Кабањи; он ми је недавно испричао:

Че је био шеф Комисион Депурадора. Постојали су прописи – најприје војни суд. Че нам је рекао да морамо поступати са убјеђењем, што ће рећи са убјеђењем да су сви оптужени убице и да је једино неумољивост револуционарни начин поступања. Мој директни претпостављени је био Мигуел Дуке Естрада. Моја дужност је била да припремим досијее за слање министру. Егзекуције су обављане од понедељка до петка, у сред ноћи, одмах пошто би казна била изречена и аутоматски потврђена од стране апелационог тијела. Сјећам се да је једне ноћи убијено чак седморо људи.

Недавно сам у Порторику разговарао и са Хавијером Арзуагом, баскијским свештеником који је давао последње помазање осуђенима на смрт и лично присуствовао десетинама погубљења. Бивши католички свештеник, сада 78-годишњак, присјећа се:

Било је око 800 затвореника у простору предвиђеном за не више од три стотине. Че Гевара је предсједавао апелационим судом. Ја бих посјећивао осуђенике на смрт. Јавиле су се гласине да ја хипнотишем затворенике зато што су многи остајали хладнокрвни, тако да је Че наредио да присуствујем и егзекуцијама. Одатле сам отишао у мају, али и после је убијено много људи, а ја лично сам био свједок 55 егзекуција. Много пута сам молио Чеа да ослободи затворенике. Посебно се сјећам случаја дјечака Ариела Лиме. Че није мрднуо прстом. Ни Фидел, кога сам посјетио. Постао сам толико трауматизован да ми је крајем маја 1959. наређено да напустим парохију Каза Бланка, гдје је била лоцирана Ла Кабања и гдје сам три године држао мисе. Отишао сам у Мексико на лијечење. Оног дана кад сам одлазио, Че ми је рекао да смо обојица покушали да се приближимо један другом, али да нисмо успјели. Његове последње ријечи су биле: ‘Кад скинемо маске, постаћемо непријатељи’.

У свом отвореном писму објављеном у Ел Нуево Хералд 31. марта ове године, велики џез музичар Пакито де Ривера напао је Сантану због облачења мајице са Чеовим ликом и додао: „Један од тих Кубанаца у Ла Кабањи био је мој рођак Бебо, који је ту био затворен само зато што је био хришћанин. Он ми је са бескрајним огорчењем причао како је из своје ћелије у раним јутарњим сатима могао да чује егзекуције, без суђења и законитог процеса, многих који су умрли узвикујући ‘Живео Господ Христ’!“.

Чеова жудња за моћи испољавала се и на друге начине осим убистава. Пада у очи противречност између његове страсти за путовањем – нека врста протеста против националних држава – и његовог импулса да сам постане вођа поробљивачке државе. Пишући о Педру Валдивији, конквистадору Чилеа, Че Гевара умује: „Он је припадао оној посебној врсти људи какву често срећемо, код које је жеља за неограниченом моћи толико јака да им се свака патња која стоји на путу остварења те моћи чини природном“. Он овде као да описује самог себе. У свакој фази свог одраслог живота, његова мегаломанија се манифестовала у предаторској тежњи ка преотимању живота и имовине других људи, и укидању њихове слободне воље.

После заузимања града Санкти Спиритус 1958. године, Гевара је безуспјешно покушао да уведе неку врсту шеријата, регулишући односе између мушкараца и жена, уводећи прописе у вези са алкохолом и коцком – што је пуританизам који баш и није красио његов сопствени начин живота. Он је такође наређивао својим људима да пљачкају банке. Ту одлуку је у писму Енрикеу Олтуски, свом потчињеном, у новембру исте године, правдао на следећи начин: „Борбене масе се слажу са пљачкањем банака зато што нико од њих нема ни цента у тим банкама“. Ова идеја револуције као дозволе за прерасподјелу власништва како вам се свиђа навела је овог марксистичког пуританца да после тријумфа револуције отме вилу једном емигранту.

Хитња да се другима преотме њихова имовина и да се присвоји право на туђе територије били су централни у Че Гевариној политици огољене силе. У својим мемоарима, египатски вођа Насер присјећа се како га је Че Гевара упитао колико је људи напустило његову земљу због аграрне реформе. Кад је Насер одговорио да нико није отишао, Че је љутито узвратио да је мјера дубине социјалних промјена у томе колико има људи „који осјећају да за њих нема мјеста у новом друштву“. Овај предаторски инстинкт достигао је врхунац 1965. године, када је, наступајући као да је Бог сам, почео да говори о „новом човјеку“ кога ће он и његова револуција створити.

Тајм магазин свакако није био прецизан када је у августу 1960. године у својој причи са насловне стране револуционарну подјелу рада на Куби описао на следећи начин: Че Гевара је „мозак“, Фидел Кастро „срце“, а Раул Кастро „песница“. Али, такве тврдње говоре о томе како је постојала перцепција да је Че Гевара одиграо кључну улогу у претварању Кубе у бастион тоталитаризма. Че на почетку није био увјерљив кандидат за идеолошког чистунца, имајући у виду његов боемски дух, али током година обуке у Мексику, па потом и у периоду оружаних борби на Куби, он је израстао у комунистичког идеолога заљубљеног у Совјетски Савез. То је изазивало велику нелагоду код Кастра и осталих који су, у основи, били опортунисти и који нису бирали ни средства ни савезнике када се ради о освајању власти. Када су будући револуционари ухапшени у Мексику 1956. године, Гевара је једини признао да је комуниста и да учи руски (чак је отворено говорио о својим односима са Николајем Леоновим из совјетске амбасаде). Током оружане борбе на Куби, направио је снажан савез са Социјалистичком народном партијом (комунистичком партијом на острву) и са Карлосом Рафаелом Родригезом, кључним човеком за конверзију Кастровог покрета у комунизам.

Његов фанатизам учинио га је кључним шрафом у „совјетизацији“ револуције која се често хвалисала својим независним карактером. Врло брзо пошто су барбудос дошли на власт, Гевара се укључио у преговоре са Анастасом Микојаном, совјетским замеником премијера, који је посјетио Кубу. Њему је била повјерена мисија унапређења совјетско-кубанских преговора током посјете Москви 1960. године (било је то дуго путовање током кога је Че Гевару „највише импресионирала“ Сјеверна Кореја Ким Ил Сунга).

Гевара се дистанцирао од Совјетског Савеза у последњим годинама свог живота. То је учинио из погрешних разлога, окривљујући Москву да је идеолошки сувише мека и да у дипломатији чини сувише уступака. У ствари, Че Гевара је био огорчен чињеницом што је Москва од других чланица комунистичког блока, укључујући и Кубу, тражила нешто заузврат за велику материјалну помоћ и политичку подршку коју им пружа. Његов коначни напад на Москву десио се у Алжиру 1965. године, на међународној конференцији, гдје је оптужио Совјете да су усвојили „закон вриједности“, што ће рећи капитализам. Његов раскид са Совјетима, све у свему, није представљао поклич за независност. Био је то идеолошки крик, у стилу Енвера Хоџе, у коме се огледа жеља да се цјелокупна стварност потчини слепој идеолошкој ортодоксији.

Велики револуционар је имао шансу да у пракси спроведе своју економску визију, своју идеју социјалне правде, и то у својству директора Националне банке Кубе и Одсека за индустрију на Националном институту за аграрну реформу, гдје је био све до краја 1959, да би почетком 1961. постао министар индустрије. Период у коме је Гевара био задужен за највећи део кубанске привреде обиљежен је готово потпуним колапсом у области производње шећера, неуспјехом индустријализације и увођењем бонова – а све то у земљи која је прије Батистине диктатуре била једна од четири економски најуспешније земље Јужне Америке.

Вријеме које је провео на месту директора Народне банке, током кога је издавао новчанице са потписом „Че“, најбоље је сумирао његов замјеник Ернесто Бетанкур: „Био је потпуна незналица у погледу најелементарнијих економских принципа“. Геварина моћ перцепције у погледу светске економије најбоље се исказала на конференцији у Уругвају када је предвидео да ће економски раст на Куби износити 10% годишње, и да ће до 1980. године тамошњи доходак по глави становника бити већи од америчког у том тренутку. На тридесетогодишњицу његове смрти, 1997. године, Кубанци су се хранили рационисаним количинама од 1,8 кг пиринча и 0,37 кг пасуља месечно; 1,2 кг меса двапут годишње, исто толико сојиног млијека недељно и четири јајета мјесечно.

Пошто је омануо као херој социјалне правде, да ли Че Гевара заслужује мјесто у историјским књигама као геније герилског ратовања? Данас је доведено у питање и његово највеће војно достигнуће у борби против Батисте – заузимање града Санта Клара после изненадног напада на блиндирани воз. Многобројна свједочанства упућују на то да се командант воза предао унапред, могуће стога што је примио мито (Гутиерес Менојо, који је предводио другу герилску групу у тој истој области, један је од оних који су озбиљно оспорили Чеову званичну верзију о његовој побједи). Непосредно после победе револуције, Гевара је организовао герилску војску у Никарагви, Доминиканској Републици, Панами и Хаитију. Све оне су неславно поражене. Аргентинског револуционара Хорхе Рикарда Масетија је 1964. послао у смрт убиједивши га да из Боливије изврши напад на сопствену земљу непосредно пошто је у Аргентини обновљена представничка демократија.

Посебно катастрофална је била експедиција у Конго 1965. у којој се Че Гевара ујединио са двојицом побуњеника – Пјером Мулелеом на западу и Лораном Кабилом на истоку – против конгоанске владе коју су подржавале САД, уз помоћ плаћеника из Јужне Африке и плаћеника регрутованих из редова кубанских исељеника. Мулеле је заузео Стенливил, али је касније морао да се повуче. Док је био на власти, завео је терор, како што пише В. С. Најпоул, побио је све људе који су знали да читају и који су носили кравату. Што се тиче Че Гевариног другог савезника, Лорана Кабиле, он је у то време био само лијен и корумпиран; међутим, свијет ће деведесетих сазнати да је и он машина за убијање. Како било, Гевара је већи део 1965. године провео помажући побуњеницима на истоку, да би на крају срамно побјегао из земље. Напосредно потом је на власт дошао Мобуту и успоставио вишедеценијску тиранију. (И у земљама Латинске Америке, од Аргентине до Перуа, револуције које је Че инспирисао на крају су довеле до јачања бруталног милитаризма за дуги низ година).

У Боливији је Че био поражен још једном, и последњи пут. Погрешно је процијенио локалну ситуацију. Околности Чеовог хватања у кланцу Јуро, непосредно после сусрета са француским интелектуалцем Режисом Дебреом и аргентинским сликаром Киром Бустосом (обојица су ухапшени пошто су напустили његов логор), показују колико је цијела боливијска експедиција била аматерски подухват.

Гевара је свакако био одлучан, храбар и брз када је требало организовати живот на војничкој основи на теориторијама под његовом контролом, али ипак он није био генерал Гиап. У књизи „Герилско ратовање“ он прихвата учење да народна војска може побиједити регуларну војску, да није неопходно чекати на праве услове зато што побуњенички фоцо (мала група револуционара) може створити те услове, и да се борба првенствено мора водити по селима и провинцији. (У његовим препорукама за герилски рат женама је резервисано мјесто куварица и болничарки). Међутим, Батистина војска није била војска, већ корумпирана скупина бандита без много мотивације и организације, а герила фоцос је, са изузетком Никарагве, свуда редом завршавала у катастрофалном поразу, док је, с друге стране, за последње четири деценије Латинска Америка постала 70% урбана. Че је и у овој ствари гријешио.

Алваро Варгас Љоса са својим оцем Маријом, чувеним писцем и нобеловцем

Уобичајено је да следбеници култа не знају праву животну причу свог хероја, историјску истину о њему. Не изненађује што се савремени Геварини следбеници, његови нови, посткомунистички обожаваоци, такође заваравају када без питања прихватају мит. Надам се да ће им чињенице које сам навео, а које су тек дио књиге која је у припреми, помоћи да се ослободе култа овог бескрупулозног убице коме ништа није било свето сем комунистичке револуције. „Циљ оправдава средство“, рече талијански филозоф Николо Макијевели. А нико се у пракси није држао те безбожничке формуле као Че Гевара.

(New Republic)

(Изглед и опрема текста редакцијски; илустрације са изворника)

Изворник: Магазин СЕДМИЦА

(Visited 64 times, 1 visits today)
ПАМЕТАРНИЦА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *